ПЕСМА НЕМОЋИ...

Јесмо ли јутра 
долично озарили
трептајем плаве магле
у пространству 
свеопште пустоши
без издаха и даха
а за сневање 
и маштање
између три сенке...

Је ли разочараност наша
на обали језера плавог
те једне лепе 
и летње слутње
дорасла игрању
и поигравању
страсти непривлачне
три сенке...

Је ли једноличност
и сок од зове
довољно посустао
од нашег бола и
свељудске патње...

Је ли горда усамљеност
и омамељеност
једне одбачености наше
дошла кроз сву
пустош и празнине
услед страсне блудње...

Јесмо ли плавим димом
оживели насушне
унутрашње сокове живота
и покретачког кола
једног стваралаштва
и енергије
свечудесног 
поетичног певања...

Јесмо ли у невреме кишно
пустили све збуњене зене
и три сенке
низ груди огољене
Поезије...

Јесмо ли у преданости
очају, беди, јаду и
злокобној љубомори
долично одлучили
у тору
све даљине плаве 
и сакрили од града
скрушене главе...

Јесмо ли у души
свих наших Космоса
зашуштали нечујно
као она наша
песма немоћи
и немости...