ТАНГО ЈЕДНЕ ИДЕЈЕ...

 

У безбројности повезаних интереса, велика сналажљивост једног усавршавања, може ли изградити самокритички одељен осврт, без неправилности, без срећне исправности наслеђене чистоте, као у време истинског рата и мира, али и посвећености сваком споредном питању???... 

Изградња као да објашњава све задатке недвосмислених остатака, свих оних неуспелих успеха, на вест о тобожњој позицији сопстевних погрешака...

Активност без извесне идеје ишчезава у књижевном стваралаштву, једне збуњене мале класе, као низ неправилних узрока, тог незаустављивог колебања у монолитном раздобљу једне личности...

Критика једне идеолошки крупне боје у најмању руку, као да намеће сва садашња сагледавања познате дискусије...

Стварност заобилази јачање пред опасношћу свог безкласног штита...

Резултат развијености кочи мисао пољуљаног процеса, унутар извесне борбе и уступака, чије је деловање случајност наметнутих и противречних животних принципа...

Претварање улога са нарушеном једнакошћу смисла и осећај за концепцију примамљиве мекоће, без услова заоштравања, покреће точак историје, али без закључака поштовања...

Јачање неуспеха сачувало јесте доследности свих актуелних деловања, без обрачуна и поузданих фраза једног тимског рада...

Савладати унутрашње одговоре изненађујуће деморалишуће, као да олакшава став и осветљава карактер запостављене јесности и пасивизације, свих водећих структура...

Једностраност јесте вид апстрактне борбе и истовремено олакшавање несвеснога...

У том мишљењу олакост доноси непрекидност јединственог деловања, па чак и пасивност критичког мишљења...

Повезати снагу аргумента са тежњом детаљнијег осврта, живот као да одводи у заборав свих успешно напредних  остварења...

Повластице демагогије подносе се разним афирмацијама свих прогресивних идеја и савремених система...

Време упрошћено и искључиво произвољно, као да сав привид дезорјентације потпуније усмерава у сфере вишег развоја, али без подривања демократске имагинације...

Решење збивања без бојазни и најопштије илузије, манифестује сва схватања малограђанске способности једне људске свести...

Прилагодити став политици нових повезаних делатности, није ли стварност још једне спреге у недостатку културног прогреса идеје...

Назадне слабости и облици сувише афирмативних развојних односа, нису ли непотпуна схватања у ангажованости свих далекосежних тенденција за постигнуће успеха...

Неоспорна је реч без препреке прилагођавања свим јасним изазваним сумњама, тамо где свесна назадност, као да у пракси изналази све оне инструменте идеолошки специфичне свести...

Анализа идеја и  најкраћег пута, кроз стварање бирократске критике, креће ли се по инерцији јавног мишљења, затвореног у свим разервама према недужно узнемиреним факторима???...

А за неке неформалне промене међу људима, без изоловане мисли једног прогреса, као да усложено питање може очекивати што безгласнију зрелост и још један продор у мисли властите организације, без оног развијеног смисла и акције, кад мисао екстермно занемоћа паралисана...

Нема срдачности идеје, а ни сабласних авети прошлости, у критици једне стварности, одвећ другачије и динамичније, за јачање свих наслеђених пасивности...

Није ли и способност једног лутања кроз реч, само зато да постепено сваку мисао загреје оном снагом развијене пажње, без одговора, који одговара афирмацији свих збивања и незбивања???...

Танго једне идеје бивања...