Као кроз празно разно, разно празно (РЕЧ БИСТРИНЕ)... Као кроз притајеност стишаних подземних вода, у полумраку језерке ледене воде, тамо где одсјај пуне месечине, у изливајућем блистању и битисању, још једне искричаве кише, шапатом накваси временске каљаве бразде опустошене даљине... Тамо у том пламу ноћи, где одушевљење немо издише и где зашуме кроз пискав глас птица, све овоземаљске тежње и чежње, као да самилосно језде ватрене чезе, неком мелодијом још једне тужне песме... Месец својом пуноћом смираја, као неке беле лењинградске ноћи, заголица бескрај и пробуди пространства љубичаста, као кроз тишину распетих снова и као кроз радост свилене нити, унутар дубина плавога дима... А кад захуче идеје из угризле усне и огрезле воље, у трулом задаху ништавила, из камена као да ће бити извита РЕЧ БИСТРИНЕ, што ће понизно зашумети кроз сва лањска сновиђења... Монотона питања без сласти и осмеха, сетно ће у сумрак тромог уздисаја, као кроз навек склопљене очи из брезових младих гранчица умлачити тешке капке, што их громови из љубичастог бескраја у свануће летњом кишом откривају и покривају...
Нема коментара:
Постави коментар