ТРАГ...

Хировита освитања пониру ли
кроз плаву светлост и тај ТРАГ
тишине, а речи надлећу ли ту
радост живљења, кад сво то
Пролеће наједном пробуди и
непотребну мисао и ТРАГ тај
кроз бескрајност што ослушкује
и звучност пламена празног и
у љупкој пустињи где још је
ћутање постојано и где ТРАГ
ствари осунча Истине и опет
трепере богомрске вечери те
убијене завереничким мраком
и бедним дахом хуља и језеро
тишине огромно у својој немој
грубости над кристализацијом
времена на тлу Свемира сву ту
најфинију отменост свог тог
размишљања облацима  опет
неподељено у ТРАГ замеће...