Стајало је мртво време као тешко бреме
из мене, тако пред замршеним беспућем
у засаду свих оних похрањених туга и
хладан је немир превртао речи као у она
безизмерно развучена ЈУТРА огрнута у
огромно празну поставу окрпљеног
жутог капута...
Постајем сетна олупина отупелости
уморних дана и осећам како већ одавно
испустих трачак добре воље, па сада
усахли осмех патње прошетам до клонућа...
У вечној страсти непомирених удеса
ствари, доживљај изгубљености лута
и плута са гласном чежњом мисли и
сустиже у помрчину ону покрај
мистичног испуштеног ЈУТРА...
Нема коментара:
Постави коментар