петак, 22. децембар 2017.

ВАЈЛДИЗАМ КАО ПРИВИЛЕГИЈА ЈЕДНЕ ПАТЊЕ ИЛИ ПАТЊА ЈЕДНЕ УМЕТНОСТИ...




Оскар Вајлд, велики енглески књижевник, умро је са 46 година, задњег дана новембра 1900-е године од запаљења мозга (менингитиса), у једном од бедних париских хотела под именом "Алзас"... Умро је онај који је за време свог кратког, бурног и садржајног живота био не само интелигентан до генијалности и шармантан до очаравајуће лепоте, већ уз то и провокативан и даровит, прави естета са истанчаним чулима, што га је водило свагда хедонизму несвакидашњих размера... У тренутку свог највећ успона и славе коју је окусио посве рано, осрамоћен је много чиме, па тако завршава у затвору, где доживљава преобраћење неслућених размера...

Родио се у Даблину 1854-е, у ирској угледној породици, где добија добро протестантско образовање. Завршио је колеџ у Оксфорду, а већ 1878-е, са 24 године живота објављује своју прву збирку песама под називом "Равена" и тако постаје популарна и радо виђена личност лондонских салона... И доиста најслађе плодове опојне славе са лакоћом прихвата и испија већ са 30 година... Постаје незапамћено славан... Добро зарађује, а његова дела играју се на многим позоришним сценама не само Енглеске, већ и Француске... Ступа у брак са Констансом Лојд са којом добија два сина... Па ипак пут му препречују управо они ужитци и задовољства личних експеримената са хомосексуализмом (што ће му бити стравичан злочин и казна, чак већи од убиства), па је напослетку свега, оксуио и горке плодове једног славног слома и пропасти... Био је то тренутак када се отиснуо у немирне воде љубавног заноса и везаности са младим лордом Алфредом Дагласом (кога су звали Боузи)... То је све довело до подизања и покретања велике судске парнице, кроз коју га гони Боузов отац маркиз од Квинсберија, не бирајући начине и средства... Тако бива осуђен на 2 године затвор и тешке робије... Биће то скандал који ће урушити све његове способности... Жена и лажни пријатељи га напуштају... Здравље ће озбиљно да му се уздрма и пољуља... Иметак ће доћи под стечај... Престаће да објављују његове књиге, а позоришта широм Лондона његове комаде поскидаће са репертоара, док ће још у Паризу неки од његових комада бити играни са великим успехом...

На робији ће понети број 33 (савршен број и број Христових овоземаљских година), а за то време драма "Саломе" биће одиграна и то премијерно у Паризу... У затвору пише "Де профундис" и  "Баладу из тамнице Рединг"... Драму "Саломе" написао је на француском и прижељкивао је да најчувенија француска глумица Сара Бернар одигра ту улогу... Била је то дива којој се неизмерно дивио... Драму је завршио 1891, али је она први пут одиграна тек 1896, док је он боравио у затвору... Илустрације за све то урадио је Тулуз Лотрек... Била је то представа која се играла у тајности, а у Лондону је изведена тек по његовој смрти, у приватној изведби... И тако није дочекао за живота да види ово своје оживљено дело на сцени... А Рихард Штраус 1905-е пише своју оперу истог назива по мотивима Вајлдове драме... А тек после 30 година од његове смрти овај комад је озваничен на енглеској сцени... 

После одслужене казне неће бити добродошао у пуританско друштво, па путује по Италији и најзад се насељава у Паризу... Променио је име у Себастијан Мелмот... Без новчаних средстава, без пријатеља... Породица се преселила у Швајцарску и тамо живе под новим именом Холанд...    

Греси су му опроштени од пуританског друшта (од тих беспрекорних чистунаца) тек након 70 година, пошто је умро... Први споменик у Лондону добио је несмал после 100 година... А на њему и данас пише оно што је сам прорекао: "Сви смо ми у провалији, само неки од нас гледају према звездама"...

Писао је све: и бајке, и романе, и приче, и новеле, и песме, и есеје, и драме... 

Пише из затвора своја 4 писма, прво почетком марта 1896 и задње четврто почетком априла 1897, а потом и "Де профундис"... Из првог писма признаје колико је унесрећио породицу... Након свих понижења и срамоте, он је одједном "мртав за сва осећања" и то га баца у бригу, у очај... Не дозвољавају му у затвору да пише текстове, а читање унутар тих мрачних и загушљивих зидина ствара му главобољу... Он не престаје да се занима о стању књижевности и жели да чује сваку новост везану за нове књиге и нове комаде... У затвору суочен је са свим патњама једног људског ужаса... Са првог писма управник затвора неке делове исецкаће маказама... Остаје му прећутна тишина и сав тај празан јад...

На почетку другог писма дознајемо да су одбили његов апел за ублажењем казне и то је још један ударац и тупо задати бол који он мора да поднесе и издржи... Нема више наде, стављен је на нове "душевне муке"... Откравили су његову изолованост у свом том "злом затворском ваздуху", па сада чита омиљеног Дантеа, прави забелешке у паклу и из њега пише... Почиње да учи и немачки... Ипак потајно и подмукло нагризају га мисли препуне горчине... Као да је оглодана псећа кост... Све је то ужас једне крајње самоће... А он је добро увезана "мртва ствар" и предмет... Сада га наводне симпатије свих оних који нису из круга његових највернијих пријатеља, јако мало дотичу и занимају... И све време не губи свесност да ће по повратку у друштво бити - недобродошао... Његова трагедија је препуна бола, па каже: "Жива бића, која изађу из својих гробница, ипак су још страшнија"... Управо је затвор његова гробница и свих тих 18 месеци унутар ужасне затворске ћелије... То је место и простор унутар кога је спознао и сагледао све дубине ужаса... То је оно због чега се окаменио... окоштао... скаменио... 

Ипак за своју порочност никад ни једном речју не окривљује неког другог, а посве је свестан да се природа према њему понела као зла маћеха... Али зашто их криви, ако то тако може да буде поимано???... "Кривим их што не цене човека кога су уништили... Мој гениј, мој живот као уметника, моје дело, и тишина која ми је за њега била потребна, ништа им нису значили... Признајем да сам изгубио главу... Био сам збуњен, неспособан да просуђујем... Направио сам један фаталан корак... Немој мислити да не кривим себе... Проклињем себе и дању и ноћу због лудости што сам допустио да ми нешто управља животом... Кад би постојао ехо у овим зидовима, заувек би одјекивао: "БУДАЛО!"... Истински се стидим својих пријатељстава... Осећам стид и страшну пониженост"... 

Када су га гурнули у сво то блато и каљужу срама, доживео је ментално понижење, а пријатељске душе које би му пружиле уточиште за сву његову повређеност и патњу постале су готово ретке... Док је пировао са добро постављеним столовима украшеним ружама и црвеним столњацима - пријатеља је било много... У свом том сопственом болу са свим трункама жаљења, још се занима за "свет сенки" који је неизмерно волео, као и сам живот уосталом... Почиње све више да се занима и патњама једне људске душе...

У трећем писму драгог Робија обавештава да ће он бити извршитељ његовог књижевног тестамента, јер жена никада није имала дар схватања и разумевања за уметност коју је он писао, а за већину он је остао само "идиот који се вулгарно размеће храброшћу"... Апсолутно је свестан да се истина једном мора сазнати... Он се неће помирити да доживотно буде разапет на "гротескном" стубу срама... Док је писао све своје епистоле, није имао намеру да оне постану апологија његовог недоличног и порочног понашања, већ је желео да појасни и објасни... Разјасни... 

И опет зна унапред да ће излазак на слободу постати нека нова врста затвора и утопије, јер он то овако схвата: "Спољни свет живи у обмани и илузији, врте се у круг... Израз за уметника је врхунски и једини начин живота... Уметник живи по ономе што говори... а жене су најпоузданије, јер немају осећај за важно"...

У четвртом писму планира ослобођење од жене и то ће прихватити мирне и спуштене главе... Апослутно је свестан да све што се дешава, догађа се  зарад неког вишег добра... И сам каже: "Везати моју жену за мене, против њене воље, било би погрешно... Она има пуно право на своју слободу... Срамотно би било да будем пензионер на њен рачун"... Књиге су му дозволи да чита, али нажалост часописе још увек не... Затворска библиотека не поседује романе којима би он био испуњен, па долази на помисао да после ослобођења истој поклони 10-12 вредних и добрих књига... По њему "здрав разум јесте суштинска ствар у писању романа... а живот у сагласју са природом је несвестан живот"... Размишља шта ће одмах урадити по пуштању на слободу... Прво ће се претплатити на чак 14 часописа... А пошто зна да ће изаћи без иједне своје нове књиге, највише би волео да га по изласку сачекају књиге којима се очарава још од младости... Па нека то буду: Флобер, Бодлер, Дима Отац, Данте, Гете, итд...

"Де профундис" - је исповест једне Вајлдовске пустоловине, писана у стању непокретности, унутар које је главна потка бол и патња... Ово је исповедна повест оног тренутка у коме још живи само једно време, а то је време туге... Ту лепоте сунчевог и месечевог сјаја и одсјаја више нема... То је сумрачна ћелија кроз коју исповеда сопствени сумрак душе... Ту пишчева мисао нема ону покретност и окретност на коју је навикла... Ту спознаје да патња може бити измерена једним јако дугачким тренутком непребола... Тако прима вест о мајчиној смрти и то га страшно потреса и погађа... То је моменат његовог неподношљивог јада, који се речима не исказује... Зна колико је осрамотио родитељско часно име, тиме што је постао "простачка поштапалица међу простачким светом"... Жена је била та која му у затвор доноси вест о мајчиној смрти... Па даље каже: "Напредак, срећа и успех могу бити грубог језгра и сирове љуске, али туга је, од свега што је створено, најнежнија... Бол је рана која крвари на додир било чије руке, осим руке љубави, а чак и тада мора прокрвавити изнова, мада не од бола... Где је патња ту је свето тло"... 

Управо са овог "светог тла" посведочиће сву горчину једног изгнанства, он који ничим није окрвавио руке... Он који је некада имао инстинкт само за лепо, имао моћ расуђивања, добар осећај за хумор... Он који беше врхунски краљ и судац по питању културе и уметничког стила... А сада ниже перле свога јада и трпи неподношљиви терет жалости... Пристижу му писма од адвоката пуне жестине... Деца су му судски одузета и то ће до краја остати његов бесконачни бол и патња... Чак и беда која му прети ништа је у поређењу са том гнусобом... Судбина једног изопштеника јесте самотњаштво и нарамак патње који душу такву рањену осуђује на беспоговорну самоћу...  

Он неће престати са признањима да је сам себе упропастио и његово самоосуђивање биће немилосрдно до краја, па ипак каже: "Богови су ми дали готово све. Имао сам генија у себи, истакнуто име, висок друштевни положај, бриљантан ум; од уметности сам направио филозофију, а од филозофије уметност: мењао сам свест људима и боје стварима"... И доиста све што би изрекао овај геније духа људе би доводило до чуда... Био је то један чудесни транс у које је све бацао... И шта год би такнуо и дотакао, све би постајало прелепо... Све би постајало лепота... Све би постајало уметност...

Трагао је да све донесе на неки нови начин, будећи тако маштовитост свога столећа... И признаје: "Допустио сам себи да будем намамљен и зачаран бићима и ускогрудим људима. Постао сам расипник сопственог генија"... А када се уморио од пребивања на свим тим уметничким висинама, сишао је у дубине понора и дна, а све у потрази за новим сензацијама духа... Первезност, пожуда, болест или уметничко лудило???... Неосетљивост за животе других... Он више није кормилар сопственог брода и не господари својом душом, па је губи допуштајући да га сласт задовољства шчепа, надјача и надвлада... 

А после окончања срамоте свог тог ужаса досегнуо је до величине "апсолутне скрушености" покајања... И то је нови фронт који се пред њим откључава... Скрушеност, покајање, преумљење, преображај... Промена...

Одједном у патњи види смисао и храбро корача стазама и путевима своје скрушености, па тако некада гласни плач, страх, немире, бес, немоћ, горчину и презир оставља за собом... Гаси их... Он је и даље индивидуалиста, који зна колико је важно управо оно што човек сам постигне и тако не прстаје да трага за новим начинима самопотврђивања и самоостваривања... Отпушта сву горчину, иако је без пара и без топлине дома, јер увек постоји нешто много горе од свега што сада проживљава... Не заборавља колико су богати "похлепни и себични", а колико су сиротани спремни да све раздле и поделе... Једино шта жели да задржи у свом срцу јесте: љубав... И потајно зна, кад каже: "Куда ја ходим, ту трње расте"... 

А када изађе на слободу писаће сонете и лепе књиге, читаће добре књиге и по њему од тога нема веће вредности, радости и среће... То усрећује дух... И тако ће повратити све своје креативне способности... А презир и окрутност оставиће иза себе, па каже: "Кад истински желиш љубав, наћи ћеш је где чека на тебе"... Он зна за шта јесте, а за шта није рођен и створен... Рођен је за изузетке, а не за правила и законе... Морал, религија и разум му не помажу... Хтео је да оснује "Братство Неверника"  у које би приступили сви они који не могу веровати... Закони су лоши и неправедни, а систем је рђав и неправедан... Ако постоје два кључна момента у његовом животу, онда су то Оксфорд и нажалост робија... На робији се духовно изградио, лежећи на дрвеној постељи, једући неукусну храну, цепајући уже у кучину док му од бола нису утрнули прсти, слушајући покроно окрутне заповеднике, носећи грозну одећу и телесно понижаван... Ћутање једне срамоте или срамота једног ћутања... Прихватао је све без поговора, без роптања, страха и опирања... Он "типично дете свога времена"... Он који је "изокренуо добре ствари свог живота у зло, а зло свога живота у добро"... 

Иза су остале све радости некадашњег заноса и испуњења: лепота суна и месеца, бујање годишњих доба, музика којом су освитала јутра, тишина која је покривала дуге бесане ноћи, киша и роса које су појиле жедну траву... Па ипак, осуђен је и за много тога што није починио... Осуђен је и за добро и за зло... Осуђен је и за учињено и за неучињено... Осуђен је за све и за ништа!!!... И не стидећи се своје казне живеће у слободи, без горчине и без мржње... Живеће иако му је име исписано тешким "оловним словима", иако је из славе погружен у срамоту... И опет каже: "Успем ли створити барем једно лепо уметничко дело, бићу у стању да пакост лишим отрова, кукавичлук поруге, из корена ћу ишчупати презрење... Ако је живот проблем... ја сам... проблем пред животом"... А једине особе са којима би волео да буде су уметници и они који су као и он досегнули зенит бола и патње, а који неизоставно знају шта је лепота бола и бол једне лепоте... Треба научити бити срећан у савршенству своје несавршености, поготову сада када је изгубио некадашње пролеће свога срца, када је изгубио радост свога бића, када се одрекао свих старих уживања и то након свега много му је потешко и да замисли сву ту срећу... 

Није му тешко да призна да је размишљао и о суициду, па тако у затвору Вондсворт, где је 2 месеца провео на болничком одељењу, пожелео је своју смрт, но на сву срећу одатле је пребачен... Онда је решио да живи у меланхоличном сумраку свог помрачења... Почео је изнова да учи како бити весео и срећан... Ретки и прави пријатељи долазе му у затворске посете, а он пред њима исказује сву своју ведрину и одушевљење... Осећа нову вољу и импулс за животом... Жуди да живи и још увек не напушта га мисао да ће истражити неки од нових неистражених и неоткривених светова, па макар то био и свет бола и патње... А смеје се како је некада вешто бежао од тема бола и туге, у страст слаткастих задовољстава, која су била примарна и приоритетна за њега...

У болном срцу сакупио је и укоричио тешке лекције, где је бол најузвишенија емоција, па каже: "Бол је најузвишеније осећање за које је човек способан и потврда сваког великог уметничког дела... Бол за разлику од радости, нема на себи маске... Ниједна се истина не може поредити с болом... Бол је једина истина која постоји... И деца и звезде рађају се кроз бол"... 

Време у затвору најспорије протиче, па отуда умор, очајање... Савија колена и пере под ћелије... Бескарјно је ограничен и оивичен тим узаним простором... Лишен је покретности... Срце му је сломљено и окамењено... То све, више га не чини онако бунтовним, јер он зна: да је "тајна живота патња... лепота и туга иду руку под руку и носе исту поруку... бол је оно што је потребно за лепу душу"... 

Иако је јео воће са сваког дрвета из светског перивоја, са големом страшћу у души, отиснуо се овосветском пучином да живи и каже: "Не кајем се, ни за трен, што сам живео за задовољство... Нема тог задовољства које нисма искусио... Бацио сам бисер своје душе у чашу вина... Уз звуке флауте, ходао сам цветним стазама... Живео сам на меду и млеку"... И тако закључује да се радост живи само један једини трен, а бол траје вечно... 

Саморазвијајући се кроз властити уметнички доживљај каже: "Шта год да сналази друге, сналази и нас"... По њему Христово место јесте међу песницима, а ту му друштво праве Шели и Софокле... Зашто сматра да је тако???... Његов живот је најпре лепота једног бола и читав тај живот је поезија препуна страдања, издаје, лажних пријатеља, одрицања, усамљености, покорног прихватања свега што наиђе, крунсиање трновим венцем, бол и патња... И баш у тој очаравајућој личности Христа, Вајлд као да види по први пут самога себе... То је сусрет са својом изгубљеном, па пронађеном душом... Христос је "вођа свих који воле... Највећи индивидуалиста и први индивидуалиста у историји"...

Доласком у затвор Вајлд је изгубио све, почев од имена, преко положаја, до среће, благостања, богатства, слободе и најзад деце... Презрен и одбачен, навлачи рухо страдалничко и постаје презрени апостол јада... Тек тада долази у најближи контакт са својом огољеном и опустошеном душом и схвата да је љубав лепша од све те мржње, па ћутке трпи,  а  то ћутање само још Бог ослушкује и чује... Разуме... 

После рибања ћелије, прочитао би по 10-ак стихова насумично из Новог завета на грчком и тако би започињао сваки свој робијашки дан... Сада уместо црног тврдог хлеба, дозвољено му је да окуси и белог хлеба, што доживљава као праву посластицу... По њему "У уметности је истина... а истинско је оно што је створено узнутра и што је обликовано Духом душе"...

Схватио је да већином људи живе због некакве љубави и зарад дивљења, а сада зна да треба живети за љубав и дивљење, јер љубав јесте светиња која се прима клечењем и савијених колена, а за примање тог дара вечито остајемо недостојни и погнутих глава... Па наставља: "Христос није имао стрпљења за тупаве, беживотне, механичке системе, који људе третирају као ствари... Као и све песничке природе волео је необразоване људе... У таквима има места за велику идеју... Није могао поднети глупе људе, људе пуне ставова... Подругивао се белој гробници достојанства... Спољашње успехе сматрао је достојним презира... А богатство је терет за човека... Хладна филантропија, разметљива јавна милосрдност, досадни формализам - излагао је неумољивој порузи... Показао је да је само дух вредан"... Сличност између Христа и Вајлда постаје све већа, што ће изазвати бес ревнитеља... И рећи ће Вајлд колико су све велике идеје опасне...

И најзад, машта је сва од светлости и најлепша потврда љубави... Зар није Христос највише волео и љубио грешнике... Сви ови моменти најдубљег окајавања, јесу моменти када он доживљава своју највећу иницијацију и тако надраста и превазилази терет прошлости... И управо у том сусрету и додиру са живим Христом, он постаје нешто и постаје неко ко настоји да израчуна "орбиту сопствене душе"... Знао је да се Дух Христов не налази у црквама и катедралама и само тако је могао да пронађе хуманост и човечност, па и љубазност унутра затвора у коме је боравио међу тешких зликовцима, преступницима и убицама... Није ли рекао: "Дубину досежу они који су патили и то је само њихова привилегија"...

Зна да по изласку за њега више неће бити свечаности и да више ништа неће бити исто... Њему ће само преостати право да са другима саосећа у њиховом болу и кроз бол... у патњи и кроз патњу... Зато и каже: "Ми смо пајаци бола"... "Кловнови сломљених срца"... А за 19-и век у коме је рођен све патње и мученишта бише мизерна и ситна... Сићушна... 

13-ог новембра 1895-е доведен је у затвор из Лондона, у робијашком оделу, са лисицама на рукама, а тада сви присутни и затечени, смејали су се њему у лице док је чекао воз на перону "Клепам Џанкшн" и због те сцене плакао је гласно наредних 365 дана... А онда схвата кад човек престане да плаче и кад сузе усахну, тада се он окамени... Тада постане камен, јер "иза бола увек стоји душа, а подсмевати се души која пати ужасна је ствар"... И зна да је начинио неопростиву грешку управо онда када се брижљивом "друштву" обратио за помоћ и заштиту... Зар он који је живео живот препун перверзног уживања, да се дрзне и затражи некаво своје право... 

Саопштити истуну јесте болно, па ипак велике страсти живе само велики људи и то је само њихова привилегија... Зато Вајлд и каже: "Сентименталиста је увек циник у срцу... Цинизам је за људе који немају душе"...

Крајем маја изаћи ће на слободу и тада ће са два пријатеља отићи на море на месец дана и ту ће покушати да успостави мир, хармонију, равнотежу и да умири намучено срце и да постигне ведрину свих својих расположења... А онда ће потражити ново станиште у неком страном граду... Можда ће то бити Бриж, где би имало простора за још једно ново прочишћење духа... 

Вајлд нас је овом дирљивом исповешћу поучио не само лепоти патње и бола, већ и значењу истог, а пишући епистоле унутра ужасне затворске школе живота каже: "Мене коме је цвеће део жудње, сузе чекају у петељкама неке руже"... 

Он неће престати до последњег даха да трага за мистичним, како у уметности, тако и у животу и самој природи... И никада неће заборавити како му је суђено чак 3 пута... први пут да би га ухапсили, други пут да би био враћен у истражни затвор, а трећи пут да би био послат на робију од 2 године трајања... 

Након изласка знао је да у приорди постоји и да га чека, некаква пукотина у стени и да ће се ту настанити и сакрити... Да постоје још увек тајне долине и неприкосновене тишине у којима ће нечујно јецати и плакати... Да постоји ноћ и мрак обасјани звезданим сазвежђима... Да постоји ветар који ће надувати и прекрити отиске његових стопа и тако замести траг свима онима који би покушали да га уходе, прате и изнова повреде... И да постоји вода прочишћења која ће га опрати и умити новим чином крштења... И да постоје горке пољске траве које ће га својим соковима повратити бар донекле у живот вредан и достојан живљења...                    

        


четвртак, 21. децембар 2017.

"ПУТОВАЊЕ ИЗ ЈА ГРАДА У ТИ ГРАД" – Мирсини Вигопулу (препричано)...






1 - ИЗ ЈА ГРАДА У ТИ ГРАД


ЈЕДАН МАЛИ СТАНОВНИК ЈА ГРАДА - Ја градом је владала богиња Горда и беше то њихова краљица... Гордост... Становници тога града имали су  мутан поглед и вид, па нису добро видели од све своје гордости, себичности и егоизма, па су се много свађали и препирали... Дечак Пркос се увек играо сам и најбоље је трчао... Био је најбржи... И то га је испуњавало што је у свему био нај, нај... Био је син госпође Сујете... Једном пролази кроз мала врата ван зидина свога града и тамо провиривши среће девојчицу по имену Ведрану која му на растанку каже да живи у Ти граду... Да ли ће кренути у истраживање и откривање радосне ведрине???...


2 – БОГИЊА ГРАДА  

Дечак Пркос непрестано мисли на девојчицу Ведрану, на њихов први сусрет и жели да открије нешто више о њеном граду, али му његов отац Охоли говори да се за ту дозволу најпре обрати краљици Горди... Охолост... То исто говори и његова мајка Сујета, па изјутра Пркос креће у краљичину палату на пријем... Краљица му допушта да оде у истраживање, а ако се у том подвигу и прослави награда га по повратку чека...


3 – МУДРИ СТАРАЦ

Пркос позива свога брата Поноса, који је 3 године од њега старији да му се придружи на том путу, но он није хтео поћи... Хтела је са њим поћи његова сестра Амбиција, али њој нису допустили родитељи, јер је још мала за једну такву пустоловину... И тако Пркос креће сам... После 3 дана хода не проналази Ти град и јако је разочаран, уморан... У пећини крај ватре среће старца који га лепо прима и ту вечера са њим рибу, па се почиње распитивати за Ти град који тражи... Иако љут остаје ту да преноћи... Заспао је, па се пробудио и замолио страца за помоћ... Старац му говори да мора проћи кроз омалени тунел да би видео и угледао Ти град, а да би прошао тај тунел најпре мора смањити своје велико Ја... А на крају као најважније гласи: увек треба да ставимо добробит ближњих испред свега, па чак и нас самих... Старац га благосиља и он одлази у непознато, покушавајући да у свом уму узгаја само добре помисли, које лоше покаткад хоће својим коровом да угуше...


4 – ДОБРА ПОМИСАО

На путу среће човека који поји коња Шугавка и према коме почиње најљубазније да се понаша... И док Пркос пије воду, коњаник му краде завежљај са стварима и сву расположиву храну... Сада је Пркос љут и каје се што је био добар и љубазан... Потом је угледао балегара (врста мрава) који котрља купину и он му то узима и једе... Сада Пркос помисли за себе да је крадљивац и на час осети како је бити у улози тој - улози надмоћнијег и јачег, лукавијег и спретнијег... Примећује једно важно: кад мисли добро пут којим иде је широк, а кад је љут пут се сужава... Креће даље и наилази на смокву пуну зрелих плодова и воду, па застаје да се окрепи (освежи, одмори)... Стиже на врх брега и угледа коначно Ти град, али се саплиће изненада и почиње да се котрља низбро... Лежао је без свести на обали реке...

5 – КРАЉИЦА СМИРЕНА

Пркос лежи и буди се, а испред себе угледа девојку која га нежно милује по коси и која га учи да треба да отера ружне помисли, да се смири и да чека, јер ће на крају добро победити... И још му говори да је град који тражи преко реке, коју није баш лако прећи, па га узима за руку и води... Тако прелазе реку заједно... Стижу испред тунела, али пошто он поче да мисли ружно и лоше о девојци, упаде у реку... Она га опет извлачи из реке... Он је опет без свести... Кад се пробудио признаје јој своје лоше помисли и сумње и поново крећу заједно и тако улазе кроз тунел у Ти град...


6 – У ТИ ГРАДУ

Пркос се одушевио оним што је угледао и потрчао је ка деци и ту среће Ведрану... Срећни су и плачу од радости, а она га упознаје са својим пријатељима... Крећу њеној кући где их чека њена мајка по имену Добра... Ту се одмара и окрепљује после напорног путовања... Ведрана је имала и брата по имену Племенити... Сви су му приредили добродошлицу, а он им је причао како је стигао до њих, али је доста тога прећутао, сакрио, слагао и каже на крају како је све сам постигао у том походу до њиховог града Ти... Онда је пожелео да упозна њиховог Бога, за кога први пут ту чује, а који живи на небу и који је невидљив... Они му говоре да мора да се научи стрпљењу... Чекању... Ведранин отац звао се Стрпљиви... Стрпљење... Рекоше му да се само љубављу побеђују становници Ја града из кога он долази...


7 – ДЕЧЈЕ ИГРЕ У ТИ ГРАДУ

Пркос се игра са децом, а после игре прича им о свом граду и о краљици Гордој... Деца му говоре да је њихова краљица заправо њихова учитељица... Отишли су кући на вечеру, а сутра га воде на упознавање са учитељицом...

8 – СУНЦЕ СЕ РАЂА СВАКОГА ДАНА

Устаје радостан, јер ће упознати краљицу учитељицу, па са Племенитим и Ведраном моли се заједно Богу... Изгрева сунце, птице цвркућу и свиће прелепо јутро... Говоре му да га са великом радошћу очекује њихова учитељица...


9 – ВЕЛИКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ

Стижу у последњу кућу у граду, чије је двориште препуно цвећа, а крај врата лаје мали бели пас који се зове Лав... Пркос је очекивао да краљица живи у палати... Учитељица изађе и поздрави их... Била је то девојка Смирена, али она деци прећуткује да је Пркоса већ срела... Сели су под један платан (велико дрво)... Пркос се каје за своје лажи, иако то јавно још не признаје... Одлазе у шетњу кроз природу и можда ће имати прилику да угледају дивокозе...



10 – ДИВОКОЗЕ У КЛАНЦУ

Уживају идући кроз природу... Ту су ручали на једном извору... Пркос баца каменчиће и осећа тугу, па пита Смирену насамо зашто је прећутала деци за њихов први сусрет... Њега пече савест и он се каје... Овога пута били су мало бучнији, па нису угледали дивокозе, које се поплаше од сваког грубљег шушња...



11 – КАДА ЧИНИШ ДОБРО, ЧИНИ ГА НА ПРАВИ НАЧИН

Пркос упознаје многе породице које су многочлане  и где сви раде и где се све дели... Требали су да иду код Смирене опет, али су остали у кући да заврше неке послове, јер је мајка Добра на позив комшинице Наде отишла изненада из куће... Пркос беше љут што ће се посета Смиреној одложити можда и до сутрадан и од беса је почео шутирати кофу за воду... Отишао је сам код Смирене и она га учи добром и лепом понашању и разумевању... Враћа се Ведрани и извињава јој се, а потом и целој њеној породици за сво то своје бахато и несмотрено понашање... Ведрана је имала сестру Цветану... Реч ИЗВИНИ до тада Пркос никада никоме није још изговорио и рекао, а Смирена га научи пре повратка, да кад добро некоме учини, да за то никад не очекује награду...



12 – ВЕТАР ЈА ГРАДА

Радостан дан, јер је Ведранина тетка после 12 година брака родила девојчицу, а мајка Добра је отишла из куће поводом тога, а отац Стрпљиви пече колач да се то прослави... Сви су радосни и нико није помињао Пркосову љутњу и бес... Ведрана позива Пркоса у шетњу... Он се распитује за дете кога зову у граду Ветар и које је брзо, јер жели са њим да се такмичи у трчању... Потом се тркају Ведрана и Пркос... Код једне реке се кратко одмарају и опет трче уз реку... Тада Ведрана удара о једну стену, крв тече низ њено чело и она лежи без свести... Пркос плаче за њом мислећи да је мртва, а онда почиње да се моли Богу и док плаче почиње све боље да види... Копрена са очију полагано му спада и откривају му се нова познања... Сазнања... Ведрана отвара очи, а Пркос благодари (захваљује) Богу и носи је до града, а тамо му два човека помажу да је донесе кући...



13 - ТРЕНУТАК ИЗВИЊЕЊА

Пркос се извињава Ведрани и ту сазнаје да је она брза као ветар и да је ово њена прва повреда и да је она то дете које зову Ветар и зато он све моли за опроштај... Све је добро кад се добро и заврши схватио је на крају, а видећи колико му љубави дају почео је да плаче и осећао је радост и тугу истовремено... Много се каје и даље...



14 – ГОСПОЂА РАЗБОРИТА

Пркос мисли да се врати у Ја град и да помогне својим суграђанима и да их научи како да се промене... Да боље прогледају... Јасније сагледају... Племенити и Ведрана би га радо пратили на том путу, али отац Стрпљиви каже да је то незрела детиња одлука... Ту је дошла и Разборита (мајка учитељице Смирене) и она му каже да мора бити опрезан и да не треба да исправљамо друге јер је то себично... Разборитос... Прво треба да упознамо сами себе, а то је најзад разборитост... Требају нам добре мисли, смирење и чисто срце...



15 - БОЖАНСКУ РАДОСТ ДОБИЈАМО ДАЈУЋИ

Пркос одлучи да се сам врати у Ја град, па се сви са њим лепо и долично поздравише и почеше да му доносе поклоне и много љубави... А њега су увек учили да буде шкрт и себичан, циција, па је сада видео како је лепо помагати несебично другима... Рекоше му да ће му сачувати ствари док се не врати и да очекују да ће се са њим вратити још неко...



16 – ЧАС РАСТАНКА 

Пркос је отишао пун туге и радости... Плакао је... Угледа Смирену и са њом прелази кроз тунел...



17 – КО СЕ УЗДА У БОГА, НЕ БОЈИ СЕ  НИЧЕГА

Путује и опет га нападају лоше мисли, па страхује како ће га дочекати у Ја граду... Моли се Богу... Сусреће старца и говори му да је пронашао истинитог Бога, а старац га упозорава да ће га Горда можда бацити и у затвор (тамницу) због свега тога... Прича му једну причу старац – о девојчици млађој сестри која је на свадби своје старије сестре видела своју судбину унапред (смрт свога нерођеног сина)... Пркосу недостаје храброст, али га старац уверава и теши и каже да то није истина и да је он надасве и храбар и упоран...



18 – ПОВРАТАК У ЈА ГРАД

После годину дана Пркос се вратио и сви су хтели да га виде и чују... Његово отац Охоли рече да све прво мора испричати краљици... Гласник јавља да ће му краљица Горда сутрадан на тргу доделити одликовање... Сви у томе виде част, херојство и завиде му... Пркосу није до гужве... Он је промењен...



19 – ЗЛАТНО ОДЛИКОВАЊЕ

Пркос чини мали поклон пред краљицом и она је јако увређена и ставља му одликовање око врата и даје му реч да им се обрати и нешто каже...



20 – ТРЕНУТАК ВЕЛИКЕ ИСТИНЕ

Пркос се помоли Богу и исприча истину и рече да треба смањити своје велико Ја, своју гордост, себичност, тврдоглавост и угушити све то... Краљица је бесна, што је послушао тамо неког старца савете... Народ виче да је то брука и срамота... Краљица му отрже одликовање, а Пркос стоји и гледа све смирен и непомичан... Осећа неописиво олакшање... Некакво разрешење... Везују му руке и бацају га у затвор (тамницу)...



21 – ИЗГНАНСТВО – ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ

Пркос је 3 дана провео у тамници,  а онда га доводе пред краљицу, и ту га мајка Сујета моли да повуче све своје речи, али он и даље говори о истинитом Богу... Краљица га осуђује на прогон и изгнанство – истераће га ван зидина града, док не промени своје мишљење и понашање... Ако се предомисли може се узети у разматрање његов повратак на старо... 



22 – ЊЕГОВ НОВИ ДОМ

Сви су љути на Пркоса, а он жели да се врати у Ти град, али не сам... Мајка жели да га виђа, па он сутрадан одлучује да живи неко време у једној пећини у близини Ја града... Отац Охоли није хтео да му помгне да среди и уреди ту пећину за живот... Мајка, браћа и сестра му помажу у томе... Ту ће са њим живети и две вране којима је он усељавањем пореметио гнездо... Сви одлазе, а он остаје сам...



23 – ВЕРУЈУ СВИ КОЈИ ИМАЈУ ДОБРУ ВОЉУ

Пркосова пећина, коју почеше да посећују и неки рођаци... Краљица закључава врата града како би спречила да га већи број људи посећује и поставља вратара (чувара)... Када је и он посетио Пркоса краљица га отпушта и даје му отказ,  а он баца кључеве од врата у реку и тако врата заувек остају отворена... Пркос је учио све више о Богу људе, а кад краљица дозна да се број новообраћеника повећава, зажали што га није уништила и убила док је имала прилику...



24 -   НИЈЕ ДОВОЉНО ДА САМО БОГ ЖЕЛИ – И ЧОВЕК МОРА ЖЕЛЕТИ


Многи људе моле Пркоса да крену заједно у Ти град, али се њему није журило... Нешто је чекао... Чекао је да га његов Охоли отац посети, а још ни једном није дошао... Кроз 3 дана ипак је решио да крене,  а када су кренули стиже му отац и деда Пркос... Грлио је оца, а он му говори да им је само довео деду... Сви одлазе, а Охоли отац остаје... Краљица је полудела...



25 – СТАНОВНИЦИ ЈА-ГРАДА У ТИ-ГРАДУ

Дочекује их Смирена на улазу у тунел... У Ти граду дочекују их са песмом и сместили су их у новосаграђене кућице... Топлина љубави осећала се свуда и ту су коначно сви прогледали јасно и чисто и видели су шта је важно и битно... Свуда је светлост и радост...



26 – БЕСКОНАЧНА ПУТОВАЊА

Неки су људи и даље бринули само о себи и то су били они који нису могли да отерају своје велико Ја и одлучили су да се врате у Ја град, јер им је у Ти граду било сморно и досадно... Тако тај прелазк из града у град, траје и данас без престанка, као одливање и преливање...  Једном и Охоли отац стиже у Ти град, али се ту није могао дуго задржати... Људи су као путници, па се од тог путовања и преласка из града у град често уморе, а што су старији ти преласци им бивају све тежи и неподношљивији... Деца су најпаметнија, кад од малих ногу открију Ти град и као упорни дечак Пркос пожеле да Ти град никад не напусте...




КРАЈ

„ЛЕСИ СЕ ВРАЋА КУЋИ“ – Ерик Најт (препричавање)...



1. НИЈЕ НА ПРОДАЈУ – Леси је овчарски пас, који живи у Енглеској, у покрајини Јокшир, у породици Сама Караклоа, који је имао сина јединца по имену Џое, а тај дечак је обожавао свог пса и ништа му није прирасло срцу као тај пас...

2. ЈА НИКАДА НЕЋУ ХТЕТИ ДРУГОГ ПСА – говорио је дечак веома често, готово свакодневно, па ипак једног дана Леси продају богатом и размаженом војводи, мимо дечакове воље, јер су запали у велико сиромаштво...

3. ЗЛОВОЉНИ СТАРЦ – јесте управо војвода, који има унуку по имену Присцила и чувара паса по имену Хајнес, а Леси код њих у богато украшеном кавезу затворена тугује, цвили и одбија храну...

4. ЛЕСИ СЕ ВРАЋА КУЋИ -  и први пут бежи са војводиног имања и чека дечака испред школе, као и увек у исто време, а дечак пресрећан доводи пса кући, мада убрзо по пса долази Хајнес и одводи је...

5. НЕ ВРАЋАЈ СЕ КУЋИ НИКАДА ВИШЕ – тешка срца морао је да изговори дечак, када је Леси по други пут побегла и овога пута пса враћа дечак заједно за оцем војводи и тамо дечак говори ове најтеже речи, тврдећи да је не воли и да им се више никад не враћа и не бежи узалудно...

6. СКРОВИШТЕ У МОЧВАРИ – потражиће дечак, када по трећи пут Леси успе да побегне и да се изнова врати и тада дечак не одлази прво кући, као раније што је чинио, већ бежи са псом и скрива се у мочвари, где га проналази љутити отац и који по повратку кући хтеде да истуче каишом сина, али се као свака добра мајка томе успротивила...

7. ОСТАЛО ЈЕ САМО ЈОШ ПОШТЕЊЕ – отац објашњава дечаку, као и мајка, да је пас продат, да су новац добијен за њега потрошили и да он више не може припасти њима... Отац чак нема ни да купи дуван, јер је остао без посла у руднику... Ипак, треба бити поштен, исправан и чинити добре ствари, ма какве недаће удариле - јесте поучење и васпитање које дечак добија... И то је тренутак онај преломни, када му отац открива да ће Леси бити одведена далеко у Шкотску...

8. ЗАРОБЉЕНИК БРДА – Војвода одводи Леси на крај Шкотске, на своје имање на далеком и крајњем северу и ту је спрема за једну изложбу, где ће показати сав сјај и раскош свог богатог војводства...

9. ОПЕТ СЛОБОДНА – Ипак Леси бежи из немогућег у непредвидиво вођена њухом истанчаног инстинкта само на југ и у томе јој помаже војводина унука, која није хтела да затвори капију, док је Леси хитро истрчавала са добро утврђеног имања и тако ју је пустила да побегне намерно, назревши лепоту једне слободе и прираслости за срце дечака...

10. ДУГ ПУТ ПОЧИЊЕ – када се Леси враћа на југ дечаку, а што јој говори њен инстинкт, но пре тога има да прође много невоља и авантура... Пут пред њом је дугачак преко 400 миља и на том дугачком путу среће многе људе и од њих бежи, јер су недобронамерни и тако лута пустим и напуштеним местима, а тек мало се уплаши када одјекне прва грмљавина...

11. БОРБА ЗА ОПСТАНАК – непрестана, а већ после 4 дана бекства, осећа прву озбиљну глад и на реци пије воду... Среће ласицу и од ње отима кунића (зеца) и тако долази до првог залогаја...

12. ШТА ЈЕ СЛИКАР ВИДЕО – или кога је то видео и је ли то један од призора или пејзажа да се њиме овековече нова платна... Леси стиже до великог језера, које не може да преплива и ту је њу приметио један сликар и његов друг, са којим се довезао чамцем на обалу језерску, како би осликавао по лепоти невероватне пејзаже... Леси бежи и од њих, јер јој инстинкт говори да људима верује све мање...

13. КАДА ПАС БОЛУЈЕ – Леси добија прве озбиљније болове у шапама, које су натекле,  а у десну предњу чак је забоден и оштар трн... Боли је сав тај накупљени гној унутар шапе... Среће дечаке који пецају на обали реке и тада се баца у реку и немоћно допушта да је струје речне носе, а дечаци је нештедимице гађају камењем... Она зна да треба да бежи и од њих... Ударила је о једну стену и тако повредила слабину... Нашла је пусто грање и ту се сакрила на неко време... Изјутра почиње да храмље на једну ногу, па је морала да се усами... Тресе је грозница и већ 6 дана лежи непомично... После тога, трн је испао из шапе, јер је она облизујући свој бол, очистила рану... И даље храмље и после 7 дана налази прву воду и пије халапљиво и изгладнело... Креће даље на југ, а тек увече се зауставља у ново скровиште, које су користили ловци за чеку... Гладна покушава да улови зеца...

14. ЈЕР УБИТИ ЗВЕР – сваку треба... Два човека са пушкама чекају псе звери, скитнице које се прикрадају и кољу ноћу овце и наносе округу штету... Наилази Леси на њихов нишан и један од њих погађа је из пушке, а убрзо за њом пуштају два своја вешта пса... Леси се у шуми бори са њима и побеђује их... Један од те двојице рече оном другом да је убије без много двоумљења, па ипак он одустаје – сетио се како је било за време Првог светског рата у рову марта 1918-е... Ту му срце омекша...

15. ЗАРОБЉЕНИК ДОЛИНА – Леси наилази на град и ту је једна млада жена са детенцетом лепо нахранила, а друга жена у писму своме мужу пише како градом лута бесан пас луталица... Тако њена појавност код једних изазива лепоту, а код других грозоту... Леси прелази преко моста куда иду и људи... Ту је опазише два човека (шинтери) и по изласку из аута ухватише је преваром у мрежу... Повели су је у кафилерију (азил за кучиће)... Били су јако груби према псу и девојка са улице, случајни пролазник по имену Етилда бранила је пса, а пошто одведоше Леси она долази на идеју да је усвоји...

16. ДОНЕЛ, НИКАДА НЕ ВЕРУЈ ПСУ – рече један од њих... Тако довозе Леси у двориште кафилерије, па ипак она се ослободи и поче да бежи... Јурили су је безуспешно... Бука на све стране одзвањала је... Тако Леси утрчава у салу суднице, где је некакво суђење у току и тако прекида рад уваженог суда... Сви се смеју мислећи да је то један од сведока, а када покушају да је ухвате и да јој се приближе, она искаче кроз повисок прозор... Убрзо је лежала непомична напољу... Да није мртва... Шинтери су мислили да јесте мртва и као да их је то успокојило... А када су стрчали доле, Леси је побегла – прескочила је висок зид... Немогуће... Шинтери сада треба да испишу извештај о том догађају, но пошто је срамота да им побегне пас, они су хтели да слажу, много тога да прећуте и да кажу како је то уствари био неки обичан џукац, а не тако расан и вредан овчар... Долази девојка Етилда и жели да усвоји пса са улице (не знајући да се она зове Леси)... Они јој притиснути свим тим, говоре коначну истину и после тога ипак пишу веродостојан (искрен) извештај... Веома лепо...

17. ЛЕСИ ПРЕЛАЗИ ГРАНИЦУ – Леси се креће увек према југу и тако прелази границу између Шкотске и Енглеске и тако препливава реку Твид, иако као пас и не зна да је та река граница... Њу географија није много занимала, па тако ни мучила...  Исто тако није знала да је препешачила читаву Шкотску... Прикрадала се фармама, али су је терали пси чувари... Налазе је јако исцрпљену и готово беживотну једне кишне ноћи старац Данијел Феден и његова жена, који су изгубили сина у рату... Уносе пса у кућу и наливају топлим млеком... Леси не може да гута... После 7 дана жена жели да задржи пса, а њен муж се распитивао да није неко изгубио пса и пошто нису нашли правог власника задржали су је...

18. НАЈДРАГОЦЕНИЈИ ПОКЛОН – СЛОБОДА – Већ за 3 недеље живота код старца и његове жене, Леси је повратила здравље и елан... Па ипак увек у 16 сати она се сети да треба да чека дечака и тада креће да лупка шапом по вратима у жељи да истрчи и побегне и одатле... Туговала је и одбијала храну... Дали су јој ново име (назвали су је Сама)... Три дана гладује и тако они схватају да она пати за својом првобитном слободом... Отварају јој врата и она срећна одлази... Старица тужна остаје да плаче, а муж јој обећава купити једно мало штене... Но пошто она не жели другог пса, пристаје да јој купи мало маче за утеху...

19. НА ПУТУ СА РАУЛИЈЕМ – Раули Палмер је лончар, чији брат Марк израђује земљано посуђе (бави се грнчаријом), а Раули путује по земљи и исто посуђе продаје... Иде колима која вуче коњ Беси,  а прати га на путу и малени пас Тутси... На путу, он среће Леси и мами је парчетом свеже џигерице, које она неће да окуси... Добро издресиран пас зна све замке тровања и хватања... Кад је стао да одмори, ставио је џигерицу у једну посуду и Леси је пришла и појела то... Она тада креће даље за њим и прати га у стопу и тако стижу у град... Тутси изводи акробације, скаче кроз обруч и то увесељава децу и тако Раули зарађује по који новчић за њу... Исту дресуру хтео је да примени и на Леси, али је она стајала непомично и на крају приђе и покупи предмете разбацане...  Настављају пут ка другом новом месту...

20. ЈЕДНО ХРАБРО СРЦЕ И ЈЕДНО ЗБОГОМ – Два разбојника прикрадала су се иза леђа да опљачкају Раулија, док се он одмарао... Пси су лајали... Леси скочи да га брани, па пошто је један зликовац удари она побеже ка шуми... Тутси угризе разбојника, али он је потом безочно  убија... Тукли су Раулија, а Леси се врати из шуме јурећи да га обрани и тако је изуједала зликовце без пардона... Побегли су... Раули је сахранио свог верног пса... Опрашта се и од Леси и враћа се кући брату, а после 7 дана пао је и први снег... Леси је прелазила мочварну висораван... Ишла је по снегу са великом тешкоћом и муком... Била је исцрпљена, изнемогла, промрзла, гладна, уморна... Снег веје, а она не може да иде даље кроз високе снежне сметове... Хладноћа је превелика чак и за њену урођену издржљивост... Клонула је и легла тако исцрпљена...

21. НА КРАЈУ ПУТА- Дечак је и даље очекивао да опет угледа Леси испред школе потајно, иако је изгубио сваку реалну наду у њен повратак... Али кад заиста угледа Леси остао је у чуду... Срушила се тик испред капије сва измучена... Дечак је узима у наручје и носи кући идући кроз град, а људи посматрају призор вредан сваког дивљења... Један снажан човек Јан Купер прилази и нуди му помоћ (он је донео Леси кући место дечака) и шаље дечака да о томе јави родитељима и да их припреми за ту чудесну вест... У кући су пса заливали млеком... Опет није могла да гута и имала је упалу плућа овога пута... Мајка је извадила неколико скривених и уштеђених новчића да би се купила јаја и ракија... Мајка је читаве ноћи остала уз Леси да је негује, а изјутра је отац спремао доручак (да замени уморну мајку)... Леси је лежала... Родитељи се опет свађају, јер знају да Леси мора бити враћена... Решили су да је задрже само док се не опорави и не оздрави... Отац рече дечаку: „Покушај да будеш човек и буди задовољан“... Док је дечак ишао према школи из аутомобила га позива војвода... Био је са унуком и најавио је посету његовим родитељима... Дечак то саопштава мајци и моли је да му помогне да сакрију Леси... Мајка то одбија, али обећава да ће причати и са оцем и о томе... Војвода долази и дечак га дрско тера и виче да ту нема његовог пса... Излази и мајка пред војводу и она лаже и каже да пса нема... Појављује се и дечаков отац са Леси коју је као вешти одгајивач доста изменио и наружио, тако да она више није имала сву ону некадашњу лепоту... Војвода рече да то није његов пас и понуди дечаковом оцу посао одгајивача паса (можда је војвода био свестан свега и можда је коначно омекшало његово срце)... Пристао је дечаков отац и тако су добили уз плату и стан на војводином имању... Војвода рече само да не доводе и тог ружног пса, али дечак рече да ће тај пас ускоро бити пролепшан...

22. ОПЕТ КАО И НЕКАДА  - Леси је повратила свој некадашњи лепи изглед... Дечак се спријатељио са војводином унуком за време распуста и доводи је у кућу и показује јој неколико штенади које је окотила Леси... Били су стари свега 3 недење... У породицу се вратио мир, радост, срећа, хармонија... Родитељи се више нису свађали... Леси су од сада почели звати новим именом: Леси чуваркућа... А најбоља жена пуна доброте и несебичног пожртвовања, била је и остала дечакова мајка...

Крај


уторак, 12. децембар 2017.

МИЛОШ ТРЕБИЊАЦ - ВАТРА ЈЕДНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ (1886-1939)...



Милош се родио 6-ог априла 1886-е године у Бајиној Башти, у социјалистичкој породици Требињац, од оца Јосифа. Имао је брата Радована и Милана... 
Основно образовање стиче у месту рођења, а гимназију завршава у Ужицу 1907-е. Још у гимназијском узрасту приступа социјалистичком покрету. Посебно се опија јачином личности Димитрија Туцовића, који касније постаје његов револуционарни друг, а са којим све чешће навраћа у Бајину Башту како би посетио родитељски дом...
На београдском универзитету студра и дипломира на историјским наукама. Након тога ступа у професорску службу у градовима широм наше земље: Пожаревац, Пирот, Ваљево, Београд... Пре него што ће ескалирати Први светски рат, Милош службује као професор средњих школа, а полиција не скида своје посматрачко око са његовог све запаженијег револуционарног рада. С времена на време походи Бајину Башту и тако одржава не само емотивну везу, већ и политичку са својим завичајем...
Својим даљим неуморним трудом, све више ради на јачању политичког и идеолошког усавршавања свога народа  и краја, па тако постаје сарадник у листу Димитрија Туцовића "Борба", а пише и за "Радничке новине" и сарађује са педагошком библиотеком "Будућност"...
Крајем маја 1914-е пре скупштинских избора, који пропадају избијањем Првог светског рата, упућује писмо из Пожаревца Туцовићу у коме се жали на свој оскудни положај и малу плату на месту "гимназијског суплента". Не пропушта да истакне како са много воље шири социјалдемократске идеје по источној Србији... На листи Социјладемократске партије, стајало је и име Милоша Требињца...
Избијањем рата узима учешће у истом и дели сву патњу и беду свога намученог  народа. За време рата исписује странице ратничког дневника и памти своје последње виђење са Туцовићем, које описује овако: "...Ја сам се са својом батеријом кретао од Шапца за Јадар и успут распитивао, које трупе иду на наше место. Рекоше ми, међу осталим јединицама, да се и први моравски пук спушта са Цера. Колико сам се обрадовао, јер сам одмах помислио да ћу се видети са другом Димитријем Туцовићем..." Срео га је на једном "малом кљусенцету" и постави му сијасет питања: "Јеси ли жив? Знаш ли шта о друговима... Је ли могуће да је отпочео светски рат? Је ли могуће да је отпочела највећа светска катастрофа? Та знају ли ови људи шта раде, куда срљају, колико ће живота пасти, колико крви пролити?"... Димитрије му тешким уздахом одговара последњим речима: "То је страшно, то је невероватно - светски рат, светска катаклизма! А наша земља, наш народ, наш покрет - шта ли ће са њим бити?. Револуција светска, радничка револуија, другог излаза ја не видим"... Делове из ратног дневника чији је аутор Требињац, објављивао је лист "Политика" од августа 1965-е... 
По завршетку Првог светског рата стање у земљи немилосрдно, услед беспослице и глади, а социјално економски статус никакав. Апатија и незадовољство широких народних маса, услед чега ничу нове партије и синдикати. Активира се раднички сталеж и раднички зборови... Милош Требињац бива један од руководилаца Српске социјалдемократске партије (ССДП). То је тренутак када ће доћи до уједињења радничких покрета широм земље. Одржан је и конгрес у Београду крајем априла 1919-е за који је израдио документа, као и сам акциони план Требињац, а као говорник узима учешће на четвртој пленарној седници, када је рекао тог 23-ег априла: "...што горе, то горе. Кад беспослица, скупоћа, немаштина, беда, јад  и очај баца некога испод реда пролетеријата, у пауперизам (осиромашење), у крајње сиромаштво, онда се пада у резигнацију, губи се воља за животом. Зато не смемо дозволити, да радници изгубе борбени дух и да се угаси у њима ватра револуције. Гледајући на будућност, ми не смемо заборавити на данашњост; гледајући на сутрашњицу, ми не смемо заборавити данашњицу"...
Милош наставља своју енергичну револуционарну делатност ширећи борбени елан, па тако држи говор за првомајски празник 1919-е на митингу одржаном на Славији у сали "Народно социјалистичког дома", након чега је полиција цензурисала објављивање тог говора намењеног за "Радничке новине". Па, ипак објављен је нешто краћи уводни део (једна реченица)... 
Сада ређе одлази до завичаја, но везе још увек одржава, иако затрпан енергичним револуционарним радом... У Београд му пристиже и брат Милан, један од учесника оснивачког конгреса СРПЈ (к) - (Социјалистичка радничка партија Југославије) и секретар месне организације СРПЈ (к) у Бајиној Башти. У варош од брата доноси књиге, летке, брошуре и други пропагандни материјал и захваљујући томе у завичају се оснива једна од првих организација СРПЈ (к) у Србији...
Београд потреса убиство радника Марка Димитријевића 5-ог октобра 1919-е године од стране полиције, што је довело до обуставе рада од стране радника. На његовој сахрани говор држи Требињац... Након тога, пролетеријат београдски скромно обележава прославу Октобарске револуције почетком новембра месеца, о чијем значају говори Требињац пуна 2 сата...
Активно ради на припремању другог конгреса КПЈ који је одржан у јуну 1920-е у Вуковару. Тада је већ био опредељен за комунистички блок и залагао се за јединство покрета и тада су 374 делегата изабрала баш њега за једног од секретара на скупу у Вуковару... 
Био је на новим дужностима: обласни секретар већа КПЈ за Србију, сарадник "Радничких новина", председавајући Покрајинског партијског суда, чији посао се огледао у испитивању рада "центрумаша". У припреми беше генерални штрајк радника Краљевине СХС у знак солидарности са Мађарском социјалистичком републиком, а Требињац протествује на зборовима у Београду...
Пред одржавање општинских и скупштинских избора 1920-е у својству делегата Извршног партијског већа КПЈ Требињац је један од главних говорника по местима Србије, где заузима критички став према режиму, друштевно-економској кризи, финансијском хаосу и полицијском терору: Земун, Јагодина, Ужице, Пожега, Краљево, Трстеник, Крушевац, Александровац, Ваљево, Обреновац... Тада су комунисти освојили већину у скоро свим местима где је говрник био Требињац. И тако је КПЈ добила 58 посланичких мандата у скупштини, а Требињац добија већину у Ваљеву, чак 582 гласа,  све остале странке поделиле су 624 гласа...
Много се занимао за први Устав Краљевине СХС о коме је у скупштини за време председавања др Ивана Рибара почетком јуна 1921-е рекао, а што је испраћено аплаузом левице: "Господо, народ је извор и утока власти. Народ је суверен. Тако ви велите, господо... Међутим, колико је то контрадикторно са стварношћу, најбоље показује овај нацрт Устава, а поглавито његов Пети одељак. И ја хоћу то и непобитним чињеницама да докажем, али не због тога, да би вас убедио, јер то није моја дужност, није дужност нас комунистичких представника, представника сиромашних и радних маса вароши и села, да убеђујем вас представнике капиталиста, банкара и окрутних поседника, вас, који... не презате чак ни од тога, да новцем себи купите већину, не само изван ове куће, него и у самој кући"... Након овога бива му изречена опомена за вређање од стране потпредсеника Милоша П. Ћосића, на шта левица лупка о клупе, а салом се пролама жагор... Требињац наставља свој говор, иако му говоре противнички гласови да се понавља и да није добро научио лекцију, а левица све награђује аплаузима: "...наша реч, ако се не чује данас, моје је дубоко уверење, она се сутра мора чути у нашем народу... да народ није суверен у монархијама, да народ није утока и извор сваке власти, онако како ви то велите... колико ви дајете власти краљу, а колико ви одузимате суверенитет народу и предајете га у руке монарху... И због тога, господо, кад је краљ тај фактор... онда ја Вас питам, господо, ко има те смелости да после свега овога каже, да је народ суверен! Власт је подељена. Она је највећим делом дата монарху, она је дата краљу... а знамо да је суверенитет народа нешто недељиво... да се овим нацртом Устава не заснивају права и широке слободе народа, већ се заснива деспотизам, диктатура круне, крупне буржоазије, банкара и великопоседника над најширим слојевима радног народа вароши и села... Колико год ви говорили да је војска народна, она није народна. Она не полаже заклетву народу, него Краљу... И због тога, господо, ето и јесте монарх једно највеће парче Устава"... Место овог Устава кога ће сагорети дух радничке борбе, Требињац, даље каже како треба да завлада Совјетски Устав, са више права и слобода за широке радничке масе... Ипак, Видовдански Устав из 1921-е пролази у скупштини, а комунисти при изјашњавању остају уздржани... Видовданским атентатом на краља Александра оптужбе падају на руководиоце КПЈ-а и полиција започиње њихов прогон, а то је резултирало одузимањем  скупштинског имунитета неким комунистичким посланицима, међу којима се нашао и Требињац. Тадашња штампа о томе пише сензационалистичке натписе и тако по писању "Политике", Требињац је учесник на терористичкој седници одржаној у Новом Саду 26 јуна те 1921-е... Требињац је то демантовао рекавши да се није макао из Београда, где је унутар "Комунистичког клуба" споводио секретарске дужности и активности... То полиција није узела у обзир, па је Требињац ухапшен 2 августа, на Илиндан 1921-е одмах по изласку из скупштине... Тада са њим хапсе и Ђуру Салаја и Лазара Стефановића.... Припремљен је видовдански процес 25 јануара 1922-е и почео серијал суђења над 33 оптужена лица за кривично учешће у атентату на регента Александра (један од њих је и професор Милош Требињац, раднички трибун из Бајине Баште)... Током суђења Требињац се држи иронично и достојанствено (иако и физички и психички злостављан у истражном затвору), па каже: "Револуције се не праве, него избијају из економских, социјалних и политичких услова. Не зависе ни од нас, ни од режима!"... Суђење препуно фарсе и фалсификованих записника и извештаја... Сведочило се лажно уз притисак најстрашнијих мучења... 23 фебруара пресуђено је и досуђено Требињцу две године робије због припремања "велеиздајничког предузећа". Ту казну издржава у затвору Сремске Митровице, иако је у пресуди стајало да се ослобађа оптужбе и да му се време проведено у затвору од 4 месеца и 15 дана рачуна као издржана казна... 
Издржавање двогодишње робије није сломило његов борбени и енергични дух револуционара, па по повратку са робије наставља рад у илегали. Тада делује Независна радничка партија Југославије, а Требињац 1923 одлази  у иностранство. Не зна се колико је успевао одлазити у завичај пре тога, али у његовој вароши 1922-е раднички покрет је жив и буде се нови синдикати, а већ 1923 на челу НРПЈ су браварски радник Будимир Јелисавчић и столар Милан Требињац (Милошев брат)... 
Године 1923 Требињац одлази у Француску, где се прикључује радничком покрету и тамо постаје један од секретара Интернационале просветних радника, а узео је учешћа у раду Балканског комитета где је упознао чувеног Анри Барбиса... Почиње да се интересује за теме из социјалног васпитања, па тако са руског, немачког и француског језика преводи педагошке наслове и дела. Тамо далеко и даље се занима за стање радничког покрета на простору са кога је избегао, по довољно несхваћеним мотивима и зашто???... 
У Француској проводи више од једне деценије (до 1935-е; 12 година), након чега се вратио у земљу... У то време са робије стижу истакнути комунистуи... Одржава се Седми конгрес комунистичке интернационале 1935-е, а на простору Југославије ступа Народни фронт у борби против фашиста... Тада Требињац пише дело под називом "Нардони фронт у Француској" које је изашло у Београду 1936-е... Подржава шпански грађански рат 1936-39 и прикупља помоћ и окупља добровољце... Полиција њуши трагове његовог рада у илегали, па тако овај Бајинобаштанин и раднички лидер проводи остатак живота у затвору... 
Умире у београдској Државној болници са 53 године живота 22 августа 1939-е: "Скрхан као бор његових кршних крајева, над који су се скупљале олује"... "Радничке новине" то оплакују речима: "Један раднички ветеран и борац умро је. Умро је 22 августа у београдској Државној болници професор Милош Требињац... Оно што је њега издвајало од свих нас у покрету јесте: СКРОМНОСТ И ДОБРОТА, коју нико није имао као он... На изглед био је господин и бирократа, али у суштини био је скорман и готов да свакоме у тешким часовима помогне. Због својих политичких идеја изгубио је професорску службу и остао је на улици... није се лактао да нечим осигура личну будућност. Он је остао ПРОЛЕТЕР И БЕСКУЋНИК, који је од свога дневнога рада живео. Као и сви пролетери, он од туберкулозе умире у болници са идеалима радничке класе... Скинуте капе и оборене главе одајемо последњи поздрав истрајном и неустрашивом борцу радничке класе Милошу Требињцу "... Спомен биста Милоша Требињца, на којој уз име и презиме стоје само година рођења и година смрти,  налази се у његовом родном граду испред бивше зграде Комитета...
Био је ожењен са Маргаретом, којој Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије није допуштало да ради те 1936-е. Тада су у свом образложењу од фебруара поменуте године, то описали овако: "...да се жена Милоша Требињца познатог комунисте у Београду налази од пре кратког времена те са тих разлога њено политичко владање још није могло бити проверено. Ценећи по мужу ова Управа стоји на гледишту, да јој никако неби контакт са средњошколском омладином требао бити дозвољен. Ово тим пре што се у садашњем времену примећује нарочито јача комунистичка акција у средњим школама"... Ово је поменуто министарство доставило Министарству просвете... Хтели су је ухапсити, јер је Францускиња (иако су погрешно мислили да је Рускиња), тако да Требињчевић зачуђеностима никад није било краја... 
У послератној вароши Бајиној Башти оснивају се нардоне књижнице и читаонице... Оживљава култура... Априла 1945 оснива се Народни универзитет, који од 1960  понесе име Раднички универзитет "Милош Требињац", који после 2 године рада запада у финансијску кризу, да би од 1965 био преименован у Народни универзитет "Милош Требињац"... Данас са поносом име "Милош Требињац" носи Народна библиотека у Бајиној Башти...