Француски књижевник и филозоф... добитник Нобелове књижевне награде 1957-е... ангажован интелектуалац и учесник у Покрету отпора... пише дела у којима провејава идеја апсурда, идеја револта и филозофија побуне... Гимназијлацу сваком најпознатији по роману "Странац"... А онда прође мало више од две деценије, када се бивши гимназијалци сусретну са Камијевим делима, која су сабрана на 660 страна под насловом "Есеји" (осам огледа)... И тако ту срећемо есеј "Мит о Сизифу" из 1942, књиге огледа "Лице и наличје" из 1937 и "Свадбе" из 1939, есеј "Побуњени човек" из 1951, "Лето" из 1954, "Размишљања о гиљотини" из 1957, "Писма немачком пријатељу" из 1945, итд...
Са 46 година прекида се живот, мало је рећи плодоносног писца, какав беше Ками... Настрадао је у саобраћајној несрећи... Оглед "Лице и наличје" писао је са 22 године (са 17 година суочио се са тешком болешћу, као што је у то време била туберкулоза)... дело које је у малом тиражу објављено у Алжиру и касније допушта да изађе друго издање у нешто већем тиражу, јер треба да га читају сиромашни, а не само богати (једна од камијевских иронија)... За Алжир Ками каже да је то његова "истинска домовина" - место и простор његовог рођења, одрастања, стасавања...
Живео је у великој немаштини и оскудици, за које овако каже: "Немаштина, никад за мене није представљала несрећу: светлост је по њој расипала своја блага. Чак су и моје побуне њоме биле озарене... Живео сам у оскудици, али исто тако и у некој врсти уживања. Осећао сам бескрајну снагу у себи: само је требало наћи где да је применим. Немаштина није била препрека тој снази: у Африци, море и сунце не коштају ништа. Имао сам услове да развијем својеврсно "кастиљанство" (гордост и свађалачку преосетљивост)"... Кога не би освојили на нешто овако ипсисано...
Тај његов свет одрастања, касније и живљења, као уосталом и свет свакога од нас, јесте препун неправди, те стога у океану свих тих неправди егзистира једна неправда о којој се слабо говори и прича, а њу Ками назива "неправдом поднебља" и признаје да је он био управо тај који је од исте те неправде имао итекакве користи...
Говорио је даље: "Ја не завидим ни на чему, и то је моје право, али не мислим увек на оно чему завиде други, и то умањује моју моћ уобразиље, то јест моју доброту. Желим да нагласим да сиромаштво не подразумева неизоставно завист. Моје људске страсти никад нису биле усмерене "против" нечега. Бића која сам волео увек су била боља и већа од мене"...
Да кренемо редом, ишчитавати Осам есеја... као кроз проницање и промицање, милиметар по милиметар у Камијевски стил препознатљивог апсурдног дисања...
Дан који почиње и завршава се апсурдом - наизглед истоветних једноличности... Кривац јесте писац поменутих 8 есеја, које бих могла назвати једним именом - "Јеванђеље апсурдности по Камију"... Апсурдно најјачи писац света... узлет у висине једног читалачког спознавања или заноса, свеједно... лет кроз апсурдна пространства красоте Камијевог размишљања... Предрагоцена литература са сигурним упутствима силажења и надилажења свих филозофских урвина и вирова, као и гажење кроз видове тог незаобилазно гласног филозофског штива... Читалачким поривом против свега... против ветра... само не против живота!!!... Саградити кућу на стени...
"Хришћанска метафизика и неоплатонизам", са свим различитостима, као и заједничким именитељима, стремљењима, где уствари грчка мисао наставља своју утварну и стварну проходност и продужетак у мисли хришћанској, па тако хришћанство од Грка наслеђује и граби грађу, а од неоплатонизма методе... Чега ту има новог под сунцем плавог неба???... Нигде више побуњеништва него у хришћанству, иако се Христос не убраја у побуњенике...
"Мит о Сизифу" - размишљање, расуђивање и осећајност подведени под апсурд... Тема самоубиства чији поборник, а ни присталица Ками није, па каже да поседовање апсурдних осећања, још увек не значи тачно оно што би означавао сам појам апсурда... Такође њега не занима много ни "филозофско самоубиство"... Он трага за логичким и часним оправданостима тога можда на изглед стравичног и бунтовног чина...
Побуна... Страст... Одбацивање самоубиства иако се живи у свету готово лишеном сваке будућности и шансе... "Што више волимо, апсурд постаје чвршћи"... Апсурдно је и стварање... као и разарање... Достојевски кроз све своје ликове (а кроз неке од њих исијава он сам) проговара о смислу и сврси живота... То је поприште апсурдних судова изрећи и рећи: "Све је добро, све је дозвољено и ништа није одвратно"... Јесте ли и сам чин стварања без сутрашњице, а Сизиф апсурдни јунак свих времена???... Ками каже без намере да слаже: "Не можемо да откријемо апсурд, а да не будемо привучени жељом да напишемо неки приручник о срећи", а на Сизифа ипак треба гледати и замишљати га као срећног јунака - завршава Ками...
Нада и апсурд у Кафкиним делима... Побуњени јунак (човек) јесте управо онај који каже не, али исто тако и онај који смело каже да, па тако сам чин побуне не би могао бити посматран само као чисто егоистичан циљ и средство... А шта је то "метафизичка побуна"???... По Камију "то је чин којим човек устаје против свог положаја и положаја целокупног света... Роб који устаје против господара"... Тероризам на почетку 20-ог века у Русији из редова младих побуњеника, бомбаша и нихилиста... Плејаде Каинових синова и потомака, који вековима тријумфују кроз океан својих екстремно јаких апсолутистичких негација, негирања и потирања, порицања... Па тако низхилизам допушта злочин, а то значи и да одобрава, а сваки денди одлучно одбија спасења моћ... Ниче у свом нападу на хришћанство оштрицу мача циља у правцу и напада само хришћански морал... И Толстој, као и Ниче у личности Христа не виде побуњеника... А Ниче попут старозаветних пророка предвиђа оно што ће се убрзо догодити: "Модерни социјализам тежи да створи неку врсту световног језуитизма, да од свих људи учини иструменте"...
И поезија је побуњена... Лотреамон искаче на сцену (позорницу света) само да би бранио човека... Баналности... Надреализам и револуција... Рембо... Не каза ли Шели: "Песници су непризнати законодавци света"... А Стендал: "Моја душа је ватра која пати, ако не пламти"... И најзад Ками ће рећи: "У ћутању, ствари постају јасније!... А писати значи већ изабрати... Хвале ме, мало сањарим, руже ме, једва да се зачудим"...
Нихилизам кроз историју... револуције и њихови принципи, које свагда започињу убиствима (краљева и њима сличнима)... Терор... Богоубиства... Индивидуални тероризам побуњеника... декабристи напуштају сваку врлину... Хегелова филозофија... Може ли се нешто погрешно протумачити и тако зарад сумњивих циљева и злоупотребити???... Државни тероризам и ирационални терор... "Све модерне револуције окончале су се јачањем државе"... Државни тероризам и рационални терор... Маркс, Енгелс... посебно Марксово револуционарно грађанско пророковање...
Побуна и уметност... Роман побуне... Побуна и стил... Стварање и револуција... "Савремена уметност, зато што је нихилистичка, бори се између формализма и реализма"... Нихилистичко убиство... Историјко убиство... У чему је мера и може ли се она прекорачити???... "Мера је чист притисак... рођена је из побуне... живи искључиво кроз побуну"... А нађе ли се ико икад са оне стране нихилизма???... "Свако каже оном другом да није Бог, и ту се завршава романтизам"...
"Писма немачком пријатељу" - мени најфасцинантнија по стилу Камијевог отреситог и одрешитог писања... Написана и објављена у илегали од стране њега који сувише воли своју земљу да би био националиста... Па каже: "Ја мрзим само крвнике", а ова писма назива "документом о борби против насиља"... Писана реч као ненасилно средство борбе у јеку највећих насилничких геноцида и инвазија... Прво писмо - јул 1943... "Ми ћемо бити победници, у то немојте суњати... А будући да сте били побеђени већ у својим победама, шта ће бити с вама у поразу који се приближава?"... Друго писмо - децембар 1943... "Кад ништа не би имало смисла, ви бисте били у праву. Али постоји нешто што и даље има смисла... Но у рату који водимо храброст сама себе излаже том удару, тако да ви свакодневно стрељате најчистији цвет нашег духа. Јер ви нисте наивни без предумишљаја. Никад нисте знали шта је то што треба изабрати, али знате шта је то што треба уништити... Ми имамо вере у једну другачију снагу... Као што видите Французи су способни да се разгневе"... Треће писмо - април 1944... "Нисте зазирали од тога да Христу пружите рекламу на коју се он почео навикавати оног дана када је добио пољубац којим му је досуђено мучеништво. Али хришћанска традиција исто тако једна је од оних које су створиле ову Европу, мада ја ипак нисам компетентан да њу браним пред вама. За то би биле потребне воља и склоност једне душе препуштене Богу. Ви знате да то нипошто није мој случај. Али кад ме обузме мисао да моја земља говори у име Европе, да бранећи једну њену земљу ми бранимо све европске земље заједно, онда и ја имам своју традицију... Борба коју водимо против вас сигурна је у своју победу, пошто је упорна попут низања пролећа"... Четврто писмо - јула 1944... "Приближава се време вашег пораза... Ви никад нисте веровали у смисао овог света... По чему се онда разликујемо? По томе што сте ви олако прихватили безнађе на које ја никад нисам пристајао. Ваша је логика била само привидна... Ја сам, напротив, изабрао ПРАВДУ, како бих остао веран земљи... Ви сте изабрали хероизам лишен смера... Ви сте човек неправде, а на свету не постоји ништа чега се из дна душе толико гнушам као неправде... Зато ће моја осуда бити потпуна, ви сте у мојим очима већ мртви. Али на нама је да докажемо да не заслужујемо толику неправду. Сад могу да вам кажем збогом"...
"Размишљања о Гиљотини"... Није присталица смртне казне, а добро је проучио најстравичније исповести и извештаје џелатских мучења, тако потресних и тешких, за слабашне читалачке стомаке није повољна храна... Сартр би то назвао "Мучнина"... Већих егзистенцијалиста у књижевности нема... Иронија... Смрт у души или љубав према животу...
Ветар у Џемили... Лето у Алжиру... Пустиња... "Тишина и мртво камење"... Оран 1939 или 1953... Питомост Алжира... Мали водич кроз градове без прошлости... У Алжир не треба ићи каже Ками само уколико "вам је срце млако, а душа убога зверка"... А баш "тамо постоји пламсање које вас чека"... и баш тамо "чим изрекнемо да је све бесмислено, изразили смо нешто што има смисла... Безнађе је немо... Чак и ћутање има неки смисао ако очи говоре... И у нашем најцрњем нихилизму, једино сам тражио разлоге за превазилажење тог нихилизма... Мир би био да волимо и стварамо у тишини! Но морамо умети да се стрпимо. Још само часак, сунце запечаћује уста"...
Ако сам се вратила "писању", расуђивању, отуђивању, апсурду - све стаје у име: Албер Ками... И заиста све време не престајем да се дивим току Камијеве мисли, па ипак на крају свега прочитаног, мој мали ум, упркос Камијевим аргументима који су надасве јаки и којима подлежем, не може и даље да стави знак једнакости између онога што је свету учинио Хитлер и онога што је учинио Стаљин... Можда је тренутак да подржим неки свој мали лични став по питању свих тих нихилистичких побуда, побуна, револуција и еволуција... Јер зар не видесмо да религије исто као и злочини дају животу обрисе и облике које он као да нема... и шта ако би нешто такво могло бити казано и за уметност... Не би ваљало...
Препливах пространство Камијевих огледа... где срљање у читање није исто што и срљање у пропаст... Ипак то је неприкосновени дар краљевске самоће... Једна жена каза: "Књиге могу бити опасне. На најбоље би требало ставити упозорење: може променити ваш живот"... Хелен Ексли...
Има ли бољег и лакшег начина да одлепршам у некакве плаве сфере и стања која тешко да тананим речима умем објаснити - разјаснити... Па ипак не престајем да се задиркујем питањем: до каквог ли се то плавог бљеска светлуцавог дотиче моја апсурдна машта баш овде и сада... иако још нисам читала Маркиза де Сада...
Да, Ками је требао много више да поживи и још доста тога да напише... Какву зрелину писања би читали да је прешао бар 6 деценија живота, од стране величине која је обе крајности додиривала својим пером истовремено... Апсурдност је и то што неки људи бише назначени да пострадају прерано, само ако му несрећу саобраћајну нису намонтирали завидници... Такви су успели богатством сваке своје побуне да се одупиру ништавности ништавила и безизлазности некаквог безизлаза...
Управо ови есеји пружају могућност потраге за оном кариком која увек негде као да зафали, како би утисак добио на свој својој снажности и пуноћи... То су прозрачности обновљивих ресурса унутра човека и изазовно одупирање свим парадоксалностима постојања, где још само "затровани мир ствара безбрижност" и где све води "одбацивању знања и живљења"... Зато Ками каже: "Овај свет сам по себи није разуман... Апсурд зависи колико од човека толико и од света... у овом свету без мере... где "побуњеник захтева да у њему ова вредност буде јасно призната"...
И тако, нижу се бесконачни гестови побуне и нови захтеви за јасноћом и јединством... тамо где "сви велики поступци и све велике мисли имају безначајне зачетке"... и тамо где се "велика дела рађају на углу неке улице или пак у буци неког ресторана"... То је тај апсурдни свет, који "извлачи своју узвишеност из овог бедног стања"...
И тако, Ками говори "нашим језиком"... поседује "наше слабости"... испуњен је "нашим снагама"... Његов свет није ни бољи ни моралнији од нашег... Његови јунаци до краја живе своје наметнуте судбине... и они остају довршени и завршени у неумитном сусретању са смрћу... А ми вероватно имамо још времена да своје окончање на овом свету и унутра овог века одложимо за неке даљине без презира и равнодушности...
Нема коментара:
Постави коментар