Милош се родио 6-ог априла 1886-е године у Бајиној Башти, у социјалистичкој породици Требињац, од оца Јосифа. Имао је брата Радована и Милана...
Основно образовање стиче у месту рођења, а гимназију завршава у Ужицу 1907-е. Још у гимназијском узрасту приступа социјалистичком покрету. Посебно се опија јачином личности Димитрија Туцовића, који касније постаје његов револуционарни друг, а са којим све чешће навраћа у Бајину Башту како би посетио родитељски дом...
На београдском универзитету студра и дипломира на историјским наукама. Након тога ступа у професорску службу у градовима широм наше земље: Пожаревац, Пирот, Ваљево, Београд... Пре него што ће ескалирати Први светски рат, Милош службује као професор средњих школа, а полиција не скида своје посматрачко око са његовог све запаженијег револуционарног рада. С времена на време походи Бајину Башту и тако одржава не само емотивну везу, већ и политичку са својим завичајем...
Својим даљим неуморним трудом, све више ради на јачању политичког и идеолошког усавршавања свога народа и краја, па тако постаје сарадник у листу Димитрија Туцовића "Борба", а пише и за "Радничке новине" и сарађује са педагошком библиотеком "Будућност"...
Крајем маја 1914-е пре скупштинских избора, који пропадају избијањем Првог светског рата, упућује писмо из Пожаревца Туцовићу у коме се жали на свој оскудни положај и малу плату на месту "гимназијског суплента". Не пропушта да истакне како са много воље шири социјалдемократске идеје по источној Србији... На листи Социјладемократске партије, стајало је и име Милоша Требињца...
Избијањем рата узима учешће у истом и дели сву патњу и беду свога намученог народа. За време рата исписује странице ратничког дневника и памти своје последње виђење са Туцовићем, које описује овако: "...Ја сам се са својом батеријом кретао од Шапца за Јадар и успут распитивао, које трупе иду на наше место. Рекоше ми, међу осталим јединицама, да се и први моравски пук спушта са Цера. Колико сам се обрадовао, јер сам одмах помислио да ћу се видети са другом Димитријем Туцовићем..." Срео га је на једном "малом кљусенцету" и постави му сијасет питања: "Јеси ли жив? Знаш ли шта о друговима... Је ли могуће да је отпочео светски рат? Је ли могуће да је отпочела највећа светска катастрофа? Та знају ли ови људи шта раде, куда срљају, колико ће живота пасти, колико крви пролити?"... Димитрије му тешким уздахом одговара последњим речима: "То је страшно, то је невероватно - светски рат, светска катаклизма! А наша земља, наш народ, наш покрет - шта ли ће са њим бити?. Револуција светска, радничка револуија, другог излаза ја не видим"... Делове из ратног дневника чији је аутор Требињац, објављивао је лист "Политика" од августа 1965-е...
По завршетку Првог светског рата стање у земљи немилосрдно, услед беспослице и глади, а социјално економски статус никакав. Апатија и незадовољство широких народних маса, услед чега ничу нове партије и синдикати. Активира се раднички сталеж и раднички зборови... Милош Требињац бива један од руководилаца Српске социјалдемократске партије (ССДП). То је тренутак када ће доћи до уједињења радничких покрета широм земље. Одржан је и конгрес у Београду крајем априла 1919-е за који је израдио документа, као и сам акциони план Требињац, а као говорник узима учешће на четвртој пленарној седници, када је рекао тог 23-ег априла: "...што горе, то горе. Кад беспослица, скупоћа, немаштина, беда, јад и очај баца некога испод реда пролетеријата, у пауперизам (осиромашење), у крајње сиромаштво, онда се пада у резигнацију, губи се воља за животом. Зато не смемо дозволити, да радници изгубе борбени дух и да се угаси у њима ватра револуције. Гледајући на будућност, ми не смемо заборавити на данашњост; гледајући на сутрашњицу, ми не смемо заборавити данашњицу"...
Милош наставља своју енергичну револуционарну делатност ширећи борбени елан, па тако држи говор за првомајски празник 1919-е на митингу одржаном на Славији у сали "Народно социјалистичког дома", након чега је полиција цензурисала објављивање тог говора намењеног за "Радничке новине". Па, ипак објављен је нешто краћи уводни део (једна реченица)...
Сада ређе одлази до завичаја, но везе још увек одржава, иако затрпан енергичним револуционарним радом... У Београд му пристиже и брат Милан, један од учесника оснивачког конгреса СРПЈ (к) - (Социјалистичка радничка партија Југославије) и секретар месне организације СРПЈ (к) у Бајиној Башти. У варош од брата доноси књиге, летке, брошуре и други пропагандни материјал и захваљујући томе у завичају се оснива једна од првих организација СРПЈ (к) у Србији...
Београд потреса убиство радника Марка Димитријевића 5-ог октобра 1919-е године од стране полиције, што је довело до обуставе рада од стране радника. На његовој сахрани говор држи Требињац... Након тога, пролетеријат београдски скромно обележава прославу Октобарске револуције почетком новембра месеца, о чијем значају говори Требињац пуна 2 сата...
Активно ради на припремању другог конгреса КПЈ који је одржан у јуну 1920-е у Вуковару. Тада је већ био опредељен за комунистички блок и залагао се за јединство покрета и тада су 374 делегата изабрала баш њега за једног од секретара на скупу у Вуковару...
Био је на новим дужностима: обласни секретар већа КПЈ за Србију, сарадник "Радничких новина", председавајући Покрајинског партијског суда, чији посао се огледао у испитивању рада "центрумаша". У припреми беше генерални штрајк радника Краљевине СХС у знак солидарности са Мађарском социјалистичком републиком, а Требињац протествује на зборовима у Београду...
Пред одржавање општинских и скупштинских избора 1920-е у својству делегата Извршног партијског већа КПЈ Требињац је један од главних говорника по местима Србије, где заузима критички став према режиму, друштевно-економској кризи, финансијском хаосу и полицијском терору: Земун, Јагодина, Ужице, Пожега, Краљево, Трстеник, Крушевац, Александровац, Ваљево, Обреновац... Тада су комунисти освојили већину у скоро свим местима где је говрник био Требињац. И тако је КПЈ добила 58 посланичких мандата у скупштини, а Требињац добија већину у Ваљеву, чак 582 гласа, све остале странке поделиле су 624 гласа...
Много се занимао за први Устав Краљевине СХС о коме је у скупштини за време председавања др Ивана Рибара почетком јуна 1921-е рекао, а што је испраћено аплаузом левице: "Господо, народ је извор и утока власти. Народ је суверен. Тако ви велите, господо... Међутим, колико је то контрадикторно са стварношћу, најбоље показује овај нацрт Устава, а поглавито његов Пети одељак. И ја хоћу то и непобитним чињеницама да докажем, али не због тога, да би вас убедио, јер то није моја дужност, није дужност нас комунистичких представника, представника сиромашних и радних маса вароши и села, да убеђујем вас представнике капиталиста, банкара и окрутних поседника, вас, који... не презате чак ни од тога, да новцем себи купите већину, не само изван ове куће, него и у самој кући"... Након овога бива му изречена опомена за вређање од стране потпредсеника Милоша П. Ћосића, на шта левица лупка о клупе, а салом се пролама жагор... Требињац наставља свој говор, иако му говоре противнички гласови да се понавља и да није добро научио лекцију, а левица све награђује аплаузима: "...наша реч, ако се не чује данас, моје је дубоко уверење, она се сутра мора чути у нашем народу... да народ није суверен у монархијама, да народ није утока и извор сваке власти, онако како ви то велите... колико ви дајете власти краљу, а колико ви одузимате суверенитет народу и предајете га у руке монарху... И због тога, господо, кад је краљ тај фактор... онда ја Вас питам, господо, ко има те смелости да после свега овога каже, да је народ суверен! Власт је подељена. Она је највећим делом дата монарху, она је дата краљу... а знамо да је суверенитет народа нешто недељиво... да се овим нацртом Устава не заснивају права и широке слободе народа, већ се заснива деспотизам, диктатура круне, крупне буржоазије, банкара и великопоседника над најширим слојевима радног народа вароши и села... Колико год ви говорили да је војска народна, она није народна. Она не полаже заклетву народу, него Краљу... И због тога, господо, ето и јесте монарх једно највеће парче Устава"... Место овог Устава кога ће сагорети дух радничке борбе, Требињац, даље каже како треба да завлада Совјетски Устав, са више права и слобода за широке радничке масе... Ипак, Видовдански Устав из 1921-е пролази у скупштини, а комунисти при изјашњавању остају уздржани... Видовданским атентатом на краља Александра оптужбе падају на руководиоце КПЈ-а и полиција започиње њихов прогон, а то је резултирало одузимањем скупштинског имунитета неким комунистичким посланицима, међу којима се нашао и Требињац. Тадашња штампа о томе пише сензационалистичке натписе и тако по писању "Политике", Требињац је учесник на терористичкој седници одржаној у Новом Саду 26 јуна те 1921-е... Требињац је то демантовао рекавши да се није макао из Београда, где је унутар "Комунистичког клуба" споводио секретарске дужности и активности... То полиција није узела у обзир, па је Требињац ухапшен 2 августа, на Илиндан 1921-е одмах по изласку из скупштине... Тада са њим хапсе и Ђуру Салаја и Лазара Стефановића.... Припремљен је видовдански процес 25 јануара 1922-е и почео серијал суђења над 33 оптужена лица за кривично учешће у атентату на регента Александра (један од њих је и професор Милош Требињац, раднички трибун из Бајине Баште)... Током суђења Требињац се држи иронично и достојанствено (иако и физички и психички злостављан у истражном затвору), па каже: "Револуције се не праве, него избијају из економских, социјалних и политичких услова. Не зависе ни од нас, ни од режима!"... Суђење препуно фарсе и фалсификованих записника и извештаја... Сведочило се лажно уз притисак најстрашнијих мучења... 23 фебруара пресуђено је и досуђено Требињцу две године робије због припремања "велеиздајничког предузећа". Ту казну издржава у затвору Сремске Митровице, иако је у пресуди стајало да се ослобађа оптужбе и да му се време проведено у затвору од 4 месеца и 15 дана рачуна као издржана казна...
Издржавање двогодишње робије није сломило његов борбени и енергични дух револуционара, па по повратку са робије наставља рад у илегали. Тада делује Независна радничка партија Југославије, а Требињац 1923 одлази у иностранство. Не зна се колико је успевао одлазити у завичај пре тога, али у његовој вароши 1922-е раднички покрет је жив и буде се нови синдикати, а већ 1923 на челу НРПЈ су браварски радник Будимир Јелисавчић и столар Милан Требињац (Милошев брат)...
Године 1923 Требињац одлази у Француску, где се прикључује радничком покрету и тамо постаје један од секретара Интернационале просветних радника, а узео је учешћа у раду Балканског комитета где је упознао чувеног Анри Барбиса... Почиње да се интересује за теме из социјалног васпитања, па тако са руског, немачког и француског језика преводи педагошке наслове и дела. Тамо далеко и даље се занима за стање радничког покрета на простору са кога је избегао, по довољно несхваћеним мотивима и зашто???...
У Француској проводи више од једне деценије (до 1935-е; 12 година), након чега се вратио у земљу... У то време са робије стижу истакнути комунистуи... Одржава се Седми конгрес комунистичке интернационале 1935-е, а на простору Југославије ступа Народни фронт у борби против фашиста... Тада Требињац пише дело под називом "Нардони фронт у Француској" које је изашло у Београду 1936-е... Подржава шпански грађански рат 1936-39 и прикупља помоћ и окупља добровољце... Полиција њуши трагове његовог рада у илегали, па тако овај Бајинобаштанин и раднички лидер проводи остатак живота у затвору...
Умире у београдској Државној болници са 53 године живота 22 августа 1939-е: "Скрхан као бор његових кршних крајева, над који су се скупљале олује"... "Радничке новине" то оплакују речима: "Један раднички ветеран и борац умро је. Умро је 22 августа у београдској Државној болници професор Милош Требињац... Оно што је њега издвајало од свих нас у покрету јесте: СКРОМНОСТ И ДОБРОТА, коју нико није имао као он... На изглед био је господин и бирократа, али у суштини био је скорман и готов да свакоме у тешким часовима помогне. Због својих политичких идеја изгубио је професорску службу и остао је на улици... није се лактао да нечим осигура личну будућност. Он је остао ПРОЛЕТЕР И БЕСКУЋНИК, који је од свога дневнога рада живео. Као и сви пролетери, он од туберкулозе умире у болници са идеалима радничке класе... Скинуте капе и оборене главе одајемо последњи поздрав истрајном и неустрашивом борцу радничке класе Милошу Требињцу "... Спомен биста Милоша Требињца, на којој уз име и презиме стоје само година рођења и година смрти, налази се у његовом родном граду испред бивше зграде Комитета...
Био је ожењен са Маргаретом, којој Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије није допуштало да ради те 1936-е. Тада су у свом образложењу од фебруара поменуте године, то описали овако: "...да се жена Милоша Требињца познатог комунисте у Београду налази од пре кратког времена те са тих разлога њено политичко владање још није могло бити проверено. Ценећи по мужу ова Управа стоји на гледишту, да јој никако неби контакт са средњошколском омладином требао бити дозвољен. Ово тим пре што се у садашњем времену примећује нарочито јача комунистичка акција у средњим школама"... Ово је поменуто министарство доставило Министарству просвете... Хтели су је ухапсити, јер је Францускиња (иако су погрешно мислили да је Рускиња), тако да Требињчевић зачуђеностима никад није било краја...
У послератној вароши Бајиној Башти оснивају се нардоне књижнице и читаонице... Оживљава култура... Априла 1945 оснива се Народни универзитет, који од 1960 понесе име Раднички универзитет "Милош Требињац", који после 2 године рада запада у финансијску кризу, да би од 1965 био преименован у Народни универзитет "Милош Требињац"... Данас са поносом име "Милош Требињац" носи Народна библиотека у Бајиној Башти...
Нема коментара:
Постави коментар