ПАБЛО НЕРУДА - ПРЕД УЖАСОМ ЈЕДНОГ ПРОГОНА И ПОГРОМА или ПРОТИВ ПАУКОВЕ МРЕЖЕ НИТКОВА!!!...

"Усред мог живота бићу увек са пријатељем, против непријатеља"...

Пабло Неруда

... Рођен на југу Чила, 12 јула 1904... Највећи Песник шпанског говорног подручја и добитник Нобелове награде 1972... Од 1970 до 1971 амбасадор владе Салвадора Аљендеа у Француској... Још као мали дечак читао је француске писце у оригиналу и тако научио језик, а тако после своје родне земље Чилеа највише од свих земаља на свету заволео баш њу Француску, иако ће одатле бити протеран и то доживети на један јако тежак и болан начин... И Рим је покушао да га протера пре тога, но тамо се уз помоћ књижевних пријатеља одупрео већ некако иако под "будним" оком ухода из полиције...  

Човек невероватне и запањујуће људске истрајности и издржљивости - борбе... умире 23 септембра 1973, у време када његова земља Чиле бива сатрвена крвавом жестином чизме генерала Пиночеа, који уз благослов и свесрдну помоћ зликовачких страних фактора из Америке, а митраљезима зликовачке војне домаће хунте, заводи диктатуру незапамћеног терора... Чилеанска крвава бајка на концу 20-ог века, што као да није довољно освестило човечанство тада!!!... Тај неопевани и подли државни удар десио се 11 септембра (12 дана пре Нерудине смрти, за коју многи сматрају да је нехумана; добио је у болници једну ињекцију  за спавање и више се није пробудио никада)... 

Мало је тај 11 семптембар 1973 назвати катастрофом великих размера... Последњи опроштајни говор који се могао чути на радиу, председника Салвадора Аљендеа, за кога ће се причати да је извршио самоубиство, а за кога ће исто бити речено да је убијен у резиденцији Монеди која је бомбардована и тако запаљена... Иако тешко болестан од рака, Неруда узвикује: "Ово је крај!"... Крај из кога ће неизоставно бити нужан и један нови велики почетак...

Последње дане проводи слаб, очајан, празан, болан... усред заведеног полицијског часа и терора, страха... трпећи огромну бол... а ако би неко и покушао доћи до његове болесниче постеље, могао би покупити смртоносне рафале... и ко је тај да се усуди и да се оглуши о строга наређења прогласа, новог силом наметнутог вође Пиночеа: "Нико не сме изаћи из куће, ко не послуша, чека га смрт"... А требало је читав Чиле изоловати и ставити у кућни притвор, у затвор, логор... Пријатељи тек почињу да их се одричу... Матилде ће горко спознати колико ће их остати!!!... 

Само човек тако богате песничке интуиције могао је да наслути све оно што следи даље... И тако умире поломљен изнутра... Умире 23 септембра не дошавши свести... Прешао је "из свог јучерашњег сна у смрт"... А пошто није волео црну боју, црне ковчеге и црнину, рекао је да га сахране у неком светлијем ковчегу, веселих боја, а по покрову да има осликаног цвећа... Набавили су ружан и сив ковчег... 

Негде је заказала, испарила и нестала сва она борбеност и упорност, тако својствена за њега... Читав живот сместио је у један сан: "...да искорени сиромаштво, да у његовој земљи буде више ЈЕДНАКОСТИ"... Својим пером управо би постављен у такво верно служење... У име борбе, једнакости, слободе и правде, чији једини циљ јесте ПЛЕМЕНИТОСТ... 

Увек на мети ситних диктатора... Много ће бити прогоњен, полицијски посматран и осматран, по налогу Гонсалеса Виделе... Због тог прогона живеће у Прагу, као и широм Европе у изгнанству (Берлин, Швајцарска, Париз, Капри, Венеција, Ница)... Много путује: Кина, Индија, Русија... Неруда је био заговорник новог просветитељског таласа широких народних маса... Сироте сународнике требало је пробудити и продрмати из вишедеценијске успаваности  и учмалости... Народ треба описменити, образовати, поучити, научити!!!... Куцно је час да у сиромашним вредним људима, који тако много раде, а имају све мање, пробуди "успавану свест" и савест... 

Догађаје септембарске Неруда прима "...као ударце ножем у живо месо"...  Пљачкање кућа, паљење, рушење... Тако ће и његов посмртни одар бити унет у опустошено и похарано породично гнездо... Мртвог га се тек боје и тек чувају... Претреси незапамћених размера и одвођење људи, ученика-деце... Масовна убиства... мучења, тортуре... По улицама реке лешева... Осакаћени, унакажени... Боже, а само пре 45 лета!!!... широм света косидбу врше митраљези... 

Неруда је 19 септембра одведен из своје куће, опраштајући се од керуше мезимице Панде у клинику Санта Марија... Са лица му се може очитати грч болне туге... Поглед испразно тужан, готово избезумљен од толико стравичних злочина почињених муњевитом брзином... Чилеом и Сантјагом текле су реке незаустављиве крви - крви нових мученика... Тако је и велики уметник и песник Нерудин пријатељ Виктор Хара убијен и мучки осакаћен, раскомадан... Одсечене су му руке... Изгледа да се овако безочно нису мучили само хришћани у прва 3 века хришћанства... Има ли још страшнијих вести... већег ужаса.... неиздржљивијег бола... Неруда на вест о Хариној смрти рећи ће: "То је као кад се убија славуј, а кажу да је он певао и даље, певао, и да их је то још више разјарило"... 

Јесу ли доиста тако ужасне све те диктатуре прогањања... сва та грозничава стања... сав тај очај... Мртав је једва враћен у своју демолирану и спањену кућу... у ту разореност и опустошеност... да би села крај његовог одра Матилди су донеси позајмљену столицу из суседства...  И ту успева да се врати, чак и после смрти... Сахрана је величанствена до потреса, народ сатрвен својим тешким јадима кличе: "Неруда је са нама, заувек!"... И одјекује песма нових пролетеријата: "Дижите се, убоги народи света. На ноге, робови, без хлеба"... 

А шта је рекао Неруда о комунистима, којима би наклоњен... "... били су најхуманији у свој тој бездушности коју представља рат"...  Након Шпанског рата Неруда се вартио у Чиле, ступа у партију и до краја остаје добар и веран комуниста... А комуниста је само онај кога потреса и превише боли патња сопственог народа и земље... Размишљао је тада: како "протестовати против неправди и јавно говорити о њима"... 

Имао је иза себе два брака... још док би у другом законитом браку са Делијом, лудо се заљубио у жену свог живота Матилду Урутију (која је живот са Паблом описала у истоименој књизи)... Они су се венчали симболично и јако необично на Каприју 3 маја 1952 под "сјајем месечеве светлости", у кући коју им је изнајмио велики пријатељ писац Ервин Серио... Тек 1966 венчаће се и званично пошто Пабло остане удовац... Матилде је заносно свирала гитару и певала, а Неруда је уз све што је волео, највише волео музику и Матилде, коју ће испевати у најлепшим стиховима света и века...   

Као дете Неруда беше повучен, стидљив, слабо се играо, али је много читао... Читао је све што му падне шака... А када је одрастао није волео оперу... Ово двоје људи повезао је бол, као и велика романтична љубав... И заиста били су и једно тело и једна душа... Ухођени и праћени под сумњом да су "крупне комунистичке зверке"... То двоје људи били су више него подударни: "И на раздаљини су се (њихове) мисли спајале, преносиле знак страха или радости"... Увек је над њима бдио некакав Анђео Чувар, који их је штитио или је то био "Бог љубави"... 

Номад, изгнаник, прогнаник, жигосани... Енциклопедија живог знања, надасве мудар, јако образован, сталожен, покаткад и лењ... Највише песама написао на Каприју и завршио "Капетанове стихове"... Није умео да плива, но Матилда му ту помаже, тако да је и то савладао... 

А када му је дозвољен коначно повратак у Чиле, повео је Матилду и пса Ниона (име добио по месту Нион на обали Леманског језера у Швајцарској, где је пар доживео процват своје љубави)... Допутовали су на броду "Јулије Цезар" картом друге класе!!!... Полиција их прати и вазда им је за петама.... Матилде је имала пртљаг од 14 кофера и пса... Протерани из Француске, а "добродошли" у Чиле!!!... Испраћен од пријатеља... У Паризу велики пријатељ Нерудин био је још један Пабло... Пабло Пикасо који му је уступао свој атеље и помагао много... За Пикаса кога је поштовао много, Неруда ће рећи: "Он је јединствен човек; сви мисле да је чудовиште, а он само жели да га оставе на миру... неуморни радник"...

Дошли су... Свако на своју страну... Неруда остаје у Монтевидеу где му припремају срдачан дочек... Растанак на кратко... По доласку суочили су се са сиромаштвом... Струја се искључивала по секторима... Но у Сантјагу за њих тек започиње "живот туге и радости"... Матилде је већ два пута изгубила Нерудино дете, па и трећи пут га губи никад му не родивши сина, иако је он желео девојчицу... Описао је чак  у стиховима потресан долазак нерођеног сина... Требао је да се зове Прокопио... Изгубила је бебу трећи пут у 6-о месецу трудноће и тада је решио да то више не покушавају и да му је потребна жива и здрава Матилде, па и без детета... Реткост код мушкарца да се одрекне потомства... 

Заједно граде кућу... уређују простор... А Неруда и даље има страх да кроз живот плива сам... И тако је за њихову љубав сазнала и друга венчана жена Делија...  

Постхумно Матилде је објавила Паблове недовршене "Мемоаре" у Аргентини у Буенос Ајресу... У Чилеу био је забрањен... Када је сахрањен положен је у некакву "раскошнију" гробницу тог 23 септемра 1973 и тамо није дуго почивао у миру, јер ни мртвом му недају мира... Премештају га на дно гробља на посве скромно место поред свог народа који се свакодневно  у рекама овде сахрањује... премештен је 7 маја 1974... Код њих можда још није постојала алеја заслужних великана!!!...  А полиција и даље осматра ко ће ту положити црвене каранфиле... Бруталност озлоглашене ДИНЕ страшио је и плашио... И пита се иоле нормалан свако: "Да ли је још неки народ патио као овај?"... Јесте Неруда, многи народи и пре, а и после овога!!!... Србија, Косово, Грузија, Сирија, Кашмир, итд... 

Био је велики колекционар и скупљао је предмете разноразне:   на камину куће у Исла Негри стајала је статуа Бога Шиве, керамичке фигуре, од порцелана донете из Европе... Волео је птице, цвеће, природу, радост, људе, земљу, музику, камење, кишу, шуму... И више беше вода, него земља... вечити морнар и бродар... путник... весељак... Његов дух беше "немиран и шали склон"... 

Највише је волео оно чилеанско море које јечи и удара о стене: "кад морем ходам озарен... ноћу кад пловим"...   

По природи јако отворен и склон да брзо склопи пријатељство... "Скупљао је полумртве птице... отварао (им) кљун и стављао храну дубоко у грло"... Уживо у посматрању лабудова, месеца... Волео ватромет и петарде, а једна неексплодирана му повређује безопасно руку... Био је невероватан забележник и хроничар своје епохе... Волео пијацу, рукотворине и вашаре и ту упознавао душу народну... 

Читао је уз новине и криминалне романе... И како га Матилда описује: беше "велико дете пуно живота"... Туђе ране боле га као властите... Не мирује пред неправдама које га опкољују... Иако по физичкој снази слаб и даље задржава ону реч која је "имала снагу челика"... Баш челика!!!... Умео је да запази и уочи битан детљ, а свет је гледао широм отвореног ока... Увек је знао шта хоће и колико може!!!...  

Певао је: "Изађимо заједно да се боримо раме уз раме против паукове мреже ниткова, против система који дноси глад, против организације беде"... само зато што је "побуна против неправде већа од страха"... Јер, "једнога дана ће лопов изаћи из своје куле, и нападч ће бити протеран"...

Иза себе оставио је подоста необјављених књига, чак 6 готових, а 8 спремних за штампу... Ту су и недовршени "Мемоари" са оспораваним задњим делом, који и кад оде прорече: "Не могу да заборавим мој народ. Идем да се борим у свакој улици, из сваког камена"...

     

ВИРЏИНИЈА ВУЛФ - ЖЕНА КОЈА ЈЕ ИЗМЕНИЛА СВЕТ БЕЗ ЗАУСТАВЉАЊА...

"Писање је представљало часно и безопасно занимање... Писцу нису неопходни клавир или модели, Париз, Беч и Берлин, мајстори и љубавници. Можемо рећи да је скромна цена хартије разлог што су жене почеле да успевају у књижевности пре него у другим позивима"...

Вирџинија Вулф

...Родила се 25 јануара 1882 у Лондону, под именом Аделина Вирџинија Стивен, као друго дете у породици Леслија и Јулије Стивен. Тако је кроз живот имали још 4 полубрата и полусестре, уз сестру Ванесу и два брата Тобија и Адријана. Било је то време строге вокторијанске етике, где девојчице нису одлазиле у школу (што ће неки записничари код Вирџиније именовати као "комплекс ниже вредности"). Но, ипак су учене да употребљавају свој мозак (разум и осећајност) и да уз помоћ разума расцветају своје таленте и умећа. Вирџинија пише дневник и чланке за периодичне часописе. Ванеса се бави сликањем. Своје интересовање за стицањем знања проширују захваљујући очевој библиотеци коју су користиле. 

Након смрти својих родитеља Вирџинија са браћом и сестром оснива боемски круг младих у Блумсберију (интелектуланом и уметничком делу Лондона) 1904-е, са могућношћу заједничког становања. Ту су се скупљали истомишљеници, миљеници боемства, чији циљ беше превасходно да на слободан начин искажу своју мисао. Нажалост, само после 2 године од тада 1906-е Вирџинију почињу да муче први знаци  психозе, што се манифестовало при једном путовању у Грчку. Убрзо након тога брат Тоби подлеже болести тифуса и умире... Има ли човека да толико губи, а чак ни психозу не задобија!!!...  Ванеса напушта заједнички дом и удаје се. Вирџинија остаје сама са братом Адријаном, да би им се касније придружило још неколико пријатеља, што је за оно време било скандалозно... Лета 1910- е Вирџинија нешто дуже борави у болници, где јој ни лекари нису могли помоћи. А то што је била удаљена од свог омиљеног окружења негативно се одразило на њено истањено стање... Већ 1911-е Вирџинија среће Леонарда Вулфа своју велику интелектуалну љубав (тада беше без пара, правник, радећи као колонијални службеник)... Она га прима за сустанара... Поред њега ту станују још и Џон Мејнард Кејс (потоњи миснистар привреде и дипломата), Данкан Грант (уметник). Скоро 2 године треба Вирџинији и Леонарду до склапања брака 10 августа 1913-е. Медени месец проводе у Прованси, Шпанији и Италији... Није то био брак из љубави, али беше веома необичан!!!... Он је био њено умирење, а она његова интелектуална допуна (за наук да је телесну допуну лако наћи, но умну све теже)... Вирџинију није много занимала похота телесна, па се одричу "брачног секса", што није нарушило њихове односе... Иако она постаје "лабилна", он се стара о њој... Живели су по утврђеном распореду и избегавали су стрес... Она је западала у тешке халуцинације, депресије, па чак је одбијала храну, борећи се са тешкоћом нових тешких напада... Он је располагао каматама од њене имовине и тешко су преживљавали на почетку. Године 1917-е купили су штампарску пресу и тако променили ток свог живота. Оснивају властито издавачко предузеће "Хогарт Прес"... Вирџинији постаје много боље,  а њихова кућа постаје "најзначајнија књижевно-издавачка кућа у Енглеској"...

Издају прву заједничку књигу. Беше то Вирџинијина књига "Знак на зиду", а она ју је ручно штампала, исецала папир и повезивала странице... Почиње све одговорније и заносније да пише: рецензије, чланке... Тако 1922 излазе њене књиге "Јакобова соба", 1925 "Госпођа Даловеј", 1927 "Ка светионику", 1928 "Орландо", 1929 " Сопствена соба", 1931 "Таласи", 1936 "Године"... Ова танака и крта душа невероватном снагом схватала је токове неуништивог живота, надвеличанственом стваралачком снагом, вазда на ивици и рубовима неког претећег потенцијално новог слома... Виђена је и као говорница, предавач, са политичким амбицијама као претеча феминизма, а опробала се и као лектор, критичар... Чак се упустила у још једну скандалозну животну улогу ("еротска авантура" са песникињом Витом Саквил Вест)... 

Постаје јој опет лоше... По избијању Другог светског рата Вулфови су размишљали да почине заједничко самоубиство, уколико би дошло до немачке окупације... Од тада Вирџинију не напуштају суицидне мисли. Завршава последњи роман фебруара 1941, да би се убрзо убила 28 марта 1941 у водама реке Оуз, у источном делу Сасекса... Са штапом у руци... Џепове оптеретила камењем... Баца се у смрт... Остаје њен траг у модерном роману довољно јак као и Џемс Џојсов што је...   

..."СОПСТВЕНА СОБА" есејистичко дело написано пре 89 година... За тему писања и размишљања, као полазну тачку силе ослонца узима "Жене и књижевност"... са способношћу појашњења какве оне јесу доиста, каква јесте књижевност која их ствара, кроз коју стварају и остварују свој креативни импулс, као и све оно што смо до сада о њима били кадри ишчитати са свих тих високих полица... И тако оголити и ољуштити најскривенији атом најчистије истине до које доћи неће бити лако... Најпре треба освестити сваки напор да под сфингом лежи море скривених и тешко решивих митова и заврзлама о којима понајлакше јесте спекулисати, нагађати, погађати... А ток размишљања мора изборити свој ослобођени и ничим угњетавани импулс под засторима тешког наслеђа... И свако смелије тврђене овде, биће толико контроверзно, а на читаоцима остаје да донесу сопствене закључке ничим помућене и изазване, али итекако помучене... 

У мору спутавања, ограничења, гордости и предрасуда, шта поручује Вирџинија Вулф (у наставку приче В. В.)... "Жена мора имати новца и сопствену собу ако жели да се бави књижевношћу"... Она не скрива да са њених усана можда неће потећи и које зрнце лажи, али поуздано зна да ће се и са тим ситним лажима свакако у симбиози мешавине ове наћи и "нешто истине"... На добро заинтересованом читаоцу јесте да истину докучи и разоткрије и да на концу приче донесе исправан суд и гледиште, а затим и да увери или разувери самога себе, да ту истину можда јесте или није било вредно очувати и негде похранити... тражити... Уколико такву истину нађе читалац за некакво смеће, може да је одбаци и баци у канту за отпад, а тако стављањем тачке све прочитано и заборави... одбаци...  

Тема о којом В. В. овде пише јесте управо она "која покреће свакакве предрасуде и страсти", јер "дамама је допуштено да уђу у библиотеку само у пратњи професора или са писменом препоруком"... исто је ако би хтеле да газе и по зеленој лепо негованој трави... а ко зна можда би тако било ако би се обреле испред црквених врата... Тада и сама ауторка то искуство објашњава као немање жеље да улази унутра, па чак и да јој се то право не оспори ичим, "јер овде је могао преда мном да се испречи црквењак и да ми затражи крштеницу или препоруку од декана"... А и зашто улазити унутар "величанствених грађевина", кад је подједнако лепо и испред и около њих... 

Да ли је живот само наизглед леп... да ли су слаткоречиве све те награде... Јесу ли баш толико небитне и минорне све те јадиковке наше... сва та замерања... закерања... Да ли је баш пријатно друштво нама сличних... да ли можемо спокојно припалити још једну цигарету пре одласка у ништавило ноћи... и да ли безбрижно можемо потонути у мирне воде сновиђења... може ли јастук бити омекшан од свог паперја... Док у тој запитаности покушавамо да разлучимо истину од илузије, као жито од кукоља... где ће нас одвести сва ова вода... као ток живота... 

В. В. даље каже: "Треба само да читаш, да посматраш, да слушаш, да се сећаш"... Јер сва та лепота света и века биће пресечена преко пола и распукнуће се од бола... први бол биће изазван подсмехом а други тугом... И у тој распукнутости све ће се укварити... покварити... прокрварити... А шта ће онда да усталаса машту и да узбрука страсти... Можда вечера... 

"Добра вечера је веома важна за добар разговор. Не може добро да се мисли, воли, спава, ако се није добро вечерало"... и баш ту долази до назирања есенцијалних сокова истине... Они ће пити најбоља вина, а оне ништа друго сем обичне воде... Њихов пол је и више него успешан, а женски пол је "тако сиромашан" - безначајан... 

На сцени су и даље Они, а њихова непресушно-нерешива тема су -  Оне... Једни из тог крда ће рећи да су оне као жене безкарактерне... По Напеолеону биће ништавне, па чак и неспосбне да се вину у интелектуалне висине. И Мусолини један од диктатора неће им признати величину никад... Но, у том крду има и оних који другачије мисле... Др Џонсон  Босвел у 18-ом веку каже: "Мушкарци знају да су жене за њих ПРЕЈАКИ ПРОТИВНИЦИ, и зато бирају најслабије и најнеукије. Да нису тако мислили, никада се не би плашили ЖЕНА које знају колико и они"... Дивљаци ће рећи да су жене бездушне... Велики "мудраци" да су им мозгови нешто плићи и пилећи... А Песник Гете ће их поштовати и обожавати... А Мусолини ће их још више мрзети чак до презирања!!!... И није ли лако у том мушком крду приметити колико они сами (као мушкарци) о њима (женама) мисле толико различито... и контрадикторно... диктирано!!!...   

Јесу ли сви искази В. В. толико противречни... контрадикторни... збуњујући... забрињавајући... понижавајући... малодушни... очајни... гневљиви... психозни... У том свету мушкости, где Он све поседује ("власт, новац и утицај")... и где све контролише... све "осим магле", олује, грома, вулкана... И то им је мало, па су и даље веома гневљиви на слабији женственији пол... Јесу ли жене мање вредне???... И ако ово питање неко постави не би смело да значи да је "окорела феминисткиња, која можда спочитава да су неки мушкарци гори и од снобова" и каквих све не сподоба... За ласкање сада простора нема... Тачност се иште... Зашто су и "Наполеон и Мусолини толико инсистирали на женској инфериорнсоти"... Да ли су знала кад жена крене да сипа истину попут рафала, да ће баш тако све њихове назови способности довести до умањења... Жена та "визија из огледала има огромну вредност јер напаја животном снагом, стимулише нервни систем. Одузми је, и мушкарац може да умре као зависник од кокаина"... 

В. В. даље упозорава да је новац неупоредивно потребнији и битнији, од тек добијеног права гласа и избора... Јер тек жена која самостално зарађује и која има шансу да стиче сопствени приход својом вештином писања (В.В. се батрга унутар књижевних тема) зна изврсно колико све то утиче на измену нарави или ћуди код жене... Тада она "не мора да мрзи ниједног мушкарца, јер ниједан не може да (је) повреди. Не мора да ласка ниједном... јер ниједан нема шта да (јој) да"...

Још упозорава да се ту свашта може десити, посебно уколико је њена "женскост" незаштићена... Јесмо ли и помислиле (слободно и ви неки помислите заједно са нама) да су жене заштићен пол у свом том пространству силно исписаних књижевних дела, која су плодови стваралачке уобразиље и маште... тамо где је "проза налик паучини", јер је "прикачена уз живот, макар веома танким нитима"... Још у 15-ом веку истући, пребити жену (супругу) беше посве нормално, чак правом загарантовано и неспутано. Мушкарци су то чинили без срама у свим слојевима (богати туку исто као и сиромашни)... Батинали су ћерке уколико одбију да се удају за унапред уговорене мужеве... И је ли уобразиља наша да смо женама дали и одали тако велики значај поштовања, ако се узме у обзир став мушкарца који каже: "Мачке не иду у рај. Жене не могу да напишу Шекспирове комаде"... 

Један век доцније (16-и) имао је велике песникиње. Беху то јако несрећне жене, које су водиле борбе не само своје унутрашње, већ и оне спољашње... Њихова највећа слава била је да се о њој не говори... Оне су биле анонимност, а публицитет сматран је "неукусним"... Збрајати све тешкоће тих и таквих надарених жена доносила је равнодушност епохе... одбацивање... омаловажавање... обесхрабривање... Говорили би јој: "Пиши ако је то твој избор, мени је свеједно". И тај "свет се грохотом насмејао, и казао: Пишеш? каква корист од твог писања?"... 

И у 19-ом веку не престају напади на њу (на Жену)... Предмет је подсмеха, вређања, напада... Строги тутори би да јој очитају још строжију лекцију... А дух унутар крхког тела мора ојачати и ли се под ударом истих шиба, распрснути на ситне комаде стакла... А ако напета струна пукне, исцуреће стваралачка енергија... осушиће се трска која пише/дише... Жена никад није престала да се одупире и да се бори и да се сукобљава и да оно лажно против себе такве обара...

Он је супериоран, у односу на  Њу која је инфериорна... и баш зато Њој јесу "потребне дебеле рукавице и полуге од чистог злата да је штите"... Јако даровити оба пола итекако су марили за оно што се о њима говорило и тако је "књижевност постала олупина оних који су се претерано обазирали на туђа мишљења"... и тек ту се видело да је преосетљивост "двоструко несрећна"... 

И даље завист... пакост... непријатељство... туторство... Три зла руку под руку... У жени ће се родити порив за побуном и залепршаће до неслућене жудње, само са једним циљем да упери прст у лице неправде и неправедника... Она ће захтевати поравњање рачуна... Она ће износити истину пред лице правде не скривајући наталожене муке и туге... А из ње неће престајати да проговара поетски дух 17-ог века, где су жене биле "лишене сваког духовног елана" и где су посматране као "досадне фигуре неумитног плана" и где су им "послови кућни, сложна је већина" још и данас "крајња сврха и вештина" свака... А дрзне ли се Она да пише овако, онда је аутоматски "залудна и дрска" и сваком њеном ретку "унапред се суди"...

Све те леди и војвоткиње, знале су да: "Жене живе као слепи мишеви или сове, раде као стока, а умиру као црви"... И јесу ли сви ти најдивнији умови заиста и најбоље васпитани... или се у том колективном и појединачном одгоју негде омашило, погрешило... јер "новац даје достојанство ономе што је фриволно кад није плаћено", па и даље су "људи... могли да се подсмехују плавим чарапама које сврби жеља за пискарањем"... 

В. В. каже да једно ремек-дело неће бити написано случајно у самотној соби... То је преголем труд који изискује године размишљања... Каквог тачно???... "Заједничког размишљања, размишљања читавих народа, да из појединачног гласа" препознамо "искуство масе"... ту где од вајкада ратује живот са оним што се живот не може назвати... ту где живот долази у коштац са оним што живот и није!!!... 

Жени је неоспорно потребан неокрњен дар и преголем интегритет, како би она могла да се одупре критици патријархалног гледишта на свет... способна да изгради властиту визију свих тема... и да не устукне ни педаљ назад када крене парна машина да је мрви или гази... По изучавању В. В. то су успеле само две: "Џејн Остен и Емили Бронте"... када су "додале својим шеширима још једно, можда најлепше перо"... исписијући романе онако како то треба да исписују жене... не пишући као мушкарци... поседујући "женску искру у себи"... 

И на крају долазимо до образовања, које би требало пре да ојача све наше различитости, а нипошто сличности... А наставили ли жена да истиче све неправде које су јој почињене-учињене, и још ако би се заузимала за остварење некакве узвишене правичне идеје, ако би остала упорна да се изрази само као жена, била би близу своје смрти, самоубиства или погубљења... тамо где "све што је написано са свесном пристрасношћу осуђено је на смрт"... 

И може ли се досегнути истина "упоређивањем разних грешака"... 

Остаје једно и најважније, а то је да се исписује оно што се жели... а какву ће то вредност показати и остварити/оставити - ту нема гаранта који то може предочити или прорећи... Може трајати вековима, а може чак само један дан или један сат... То је свет у коме "сиромашан песник... данас нема изгледа ни колико шугав пас"... и давно познато да "ителектуална слобода зависи од материјалних ствари"... тамо где још "поезија зависи од интелектуалне слободе"... А Оне (Жене) су одувек спадале у категорију сиромашних...

В. В. рече како као већина необразованих Енглескиња, воли да чита књиге... уз обајшњене оне изјаве с` почетка размишљања: "Кад од вас тражим да зарађујете за живот и да имате сопствену собу, ја од вас тражим да живите усред стварности; такав живот оснажује"... где понајважније јесте и даље бити оно што сама и јеси и где је најважније "мислити о стварима по себи"... И све мање попустити и допустити да чујемо како Џон Лендгон Дејвис каже: "Кад деца више нису пожељна, жене уопште више нису потребне"... 

Уместо убити креативно виспрену себе, треба убити ону "Вилу кућног огњишта", која је мислила увек више на друге, угађајући свима, сем себи и која је занемарила себе лишавајући се свега... В. В. зна да је "много теже убити утварну него стварну личност"... а "убити Вилу кућног огњишта спадало је у задатак жене писца"... 

Ако споља посматрамо можемо се дрзнути на помисао да је написати књигу одвећ лако... Ипак није... Остаје тма утвара и остаје неизбројан број тешких подводних стена, спрудова, невидљивих врхова, о које ће се њена нога саплитати... остаје мноштво замки и препрека...

Као В. В. и ја ћу рећи: "Мој време је истекло и морам се зауставити"...       

БЛАВАЦКА КАО САГЛАСЈЕ БЕЗГЛАСНО ГЛАСНЕ ТИШИНЕ или КАД ВАС ОСУДЕ ПОГРЕШНО...

Руска мистичарка из прве половине 19-ог века Хелена Петровна БЛАВАЦКА, родила се у граду Јекатеринославу (данас украјински град Дњипро), у ноћи између 11 и 12 августа 1831 године у породици официра Петра Алксејевича ван Хахна немачког аристократе, који беше потомак грофа Хахна од Мекленбурга. По мајчиној линији потомак је великог војводе Рурика првог званичног сувенера руског. Њена мајка која беше романописац, умире јако рано, а потиче још и од Андреја Фадејева (првог саветника на царском двору) и принцезе Хелене Долгорукове. После мајчине смрти васпитава је образована бака племкиња, захваљујући којој стиче свестрано образовање. Поседовала је огромну интуицију. Уз то је још исказивала небројено много талената: изузетна виртуозност на клавиру (имала је многобројне наступе широм Европе), искреност, далековидост - предвиђала будуће догађаје, прочитавала садржај затворених писама, саговорнику који би јој мислено постављао питања, давала задивљујуће одговоре, разговарала са душама и духовима умрлих, померала ствари и предмете, махањем руку стварала музику вишњих сфера... 

И док су је други видели као велику музичку звезду, њен пут беше посве другачији... Са 17 година, те 1948/49 склапа фиктиван брак са особом старом 40 година (беше то Никифор В. Блавацки државни саветник и вицегувернер Јеревана. Одлазе у Тбилиси и то беше једини њен начин да се ослободи контроле од стране породице. Заједно путују обилазећи Турску, Грчку, Египат, Фрнцуску... Пошто није успела да се разведе, на коњу бежи од мужа и стиже у Константинопољ. И од тада почиње њен прави пут... Првих 8 година ником се није јављала, а након тога успоставља контакт са оцем.

Самостална  и свестрана Блавацка сама зарађује свој хлеб и тако држи часове музике, наступа као концертни пијаниста, пише чланке, књиге... Касније док борави на Кавказу у трајању од 4 године, открива и своје нове вештине за рукодеље и производи вештачко цвеће, а осмисливши начин добијања црне боје стиче додатне приходе...

Година 1850 јесте она у којој се у њеној унутрашњости померају велике тектонске плоче, а све како би разоткрила своју духовну Атлантиду... Идуће 1851 на Првој светској изложби у Лондону среће учитеља М (Махатму Морија) из Индије, који препознаје њен духовни капацитет и предлаже јој како исти да усаврши на добробит човечанства... Да би то постигла најмање мора обитавати 3 године на Тибету - највишој школи Знања... Са само 20 година зна да је њен Пут учења - онај који јесте служење Истини... На Тибет није лако убацити се, тако да иза ње остају чак два неуспела покушаја, а чак 17 година посвећује остварењу тог сна - до коначне спознаје тајних друштава и њихових учења...

У раздобљу од 1851-58 пропутовала је широм земаља: Канада, САД, Мексико, Јужна Америка, Јава, Индија, Тибет... У периоду од 1863-66 пропутовала Кавказом и обалама Црног мора, Италијом, кнежевином Србијом, где се задивила пребогатом баштином заборављених духовних традиција и магијског практиковања обреда и обичаја... Године 1868 са учитељем М одлази на Тибет и ту добија кључ којим се откључавају двери тајанствених и мистичних учења и сазнања... 

Године 1871 у Каиру покушава да оснује спиритистичко друштво, но та намера беше осуђена на пропаст...   

Два пута путује у Индију и то осписује у својој књизи "Из пећина и прашума Индонезије". Неколико пута смртно се разбољевала, али својим самоспособностима самозацељења на чудесне начине оздравља...

Са 37 година (1868) започиње њена трогодишња обука на Тибету и о тим мистичним искуствима као ученица два учитеља, заветовано ћути до краја... Након тога враћа се на служење човечанству и већ 1873 обрела се у Њујорку где упознаје пуковника С. Олкота у Вермонту октобра 1874 (адвоката, новинара, духовног и високообразованог човека) и Виљема К. Џаџа. Ова тројка оснива 11 новембра 1875 Теозофско друштву у присуству 16 особа у Њујорку... 

Године 1878 живи и ради у Индији, где започињу и први напади и провокације, а иза којих стоје "ревносни" хришћански мисионари које је критиковала за лицемерство и фарисејство. По оценама писаних извештаја које је издавало лондонско "Друштво за проучавање психичких појава" озлоглашена је "варалицом столећа". Дочекала је рехабилитацију након 100 година и већ 1986 исто друштво исписује да је Блавацка "осуђена погрешно"... 

Напушта Индију 1884 морално истрошена, заморена и смртно болесна... Настанила се у Енглеској где завршава своје капитално дело у два велика тома, исписано за само 2 године под називом "Тајна доктрина". После тога умире 1891, у 60-ој години живота... То дело је и данас предмет занимације и проучава се од најистакнутијих научника широм света (више у Америци, него у Русији). У том делу она је предвидела (далековидела) сва она потоња витална научна открића, од ренгена, преко електрона, до структуре атома, и до теорије релативности, итд... Блавацка која је тако једноставно одгонетнула да су тајни космички закони уствари БОГ... 

"Тајна доктрина" излази 1888-е... Пре тога излази њена прва књига 1877 "Разоткривена Изида", а након мало више од деценије и значајна преостала дела: "Глас тишине" 1889 и "Кључ теозофије" исте године...

"ГЛАС ТИШИНЕ" дело настало пре 129 лета... по лепоти посебности прави раритет који називају још и Теозофском Библијом или Теозофским Јеванђељем... Дело из кога просијава узвишена етичност са низом практичних начина како исту и досегнути... и како досегнути постепено усавршавање, одгурнути се талогу лажних искушења, илузија, магли, обмана и самообмана... и како наћи Пута стазу којом се усходи лествичнички до реалности Истине, а што јесте стварност Божанска или Божја... Ово је књига "сублимне духовне јоге, најпрочишћенији израз племенитог махајана будизма" по оцени учитеља М... Предговор овог дела пише Блавацка и ту себи даје за право да се сматра само преводиоцем. Ово дело од 316 стихова превела је са једног древног будистичког списа по имену "Књига златних поука" са Телугу (најстаријег јужно индијског дијалекта)... Овај спис изванредне лепоте поука, учења, речи и исказа препун је ритмичних фраза, које опет извиру из врела најпрочишћеније мудрости стварајући космичке мелодије у хармонији свих сфера... Овде је учење школе езотеријског будизма, које су прихватили многи теозофи... Идеје које се нуде су узвишене, племените и оригиналне... а циљ је да одведу до циља потпуног просветљења... Овај спис изворно је много обимнији и садржи чак преко 90 разних мањих списа (а само 39 од њих Блавацка је знала наизуст)... Требало је проникнути у симболизам посвећених мистика и њихових ученика... 

А да ли ова преузвишена етика може опстати и постати отелотворена у свету највеће себичности икада, превише заокупљеног чулним и ниским... и где су ти озбиљно истрајни људски духови и душе на путу самопотраге, где би се савети овакве врсте примили и практиковали... У избор су ушли они текстови који ће погодовати ретким мистицима, како и сама написа "малобројнима"...

И стога уз успешан читалачки напор запловимо поетиком лепог језика и изложених слика и симбола, као кроз 3 дела списа под именом: Глас тишине, Два пута и Седам портала (или Седам великих врата)... А да би све то било могуће најпре одбацујмо оне чулне опажаје који сметају, све илузије равнодушно, тамо где је "ум велики убица реалног", а од ученика се захтева да на почетку "убије убицу"... Да би душа ваљано сагледавала нужно је да види, да поседује хармонију унутрашњег бића, а телесним видом да не окрзне ама ни једну илузију... Јер "пре но што Душа може да чује, обличје (човек) мора постати глуво за урлике и за шапат, за рику слонова и за сребрни зуј злаћане мушице. Пре но што душа може да схвати и да се сећа, мора се с Тихим Говорником сјединити онако као што се облик у који се глина уобличава најпре сједињује са грнчаревим умом"...

Они који су орни да сазнају, морају узјахати на крилима Птице Живота и тако међу крилима те Велике Птице умртвити сваки сувишак који их у томе отежава... Непоходно је прћи кроз 3 Дворане иза којих ће се окончати сваки напор... Дворана Незнања (Авидја), Дворана искушеничког стажа и учења и Дворана Мудрости, након чега се долази у Долину блаженства... 

А ко жели мудрост мора одбацити слаткоречиве арије илузије сваке и мора иступити из области чулних и путених задовољстава... И тек тада може бити "Небески ходач"... онај који "гази ветрове над таласима, а чији корак не дотиче воду"... Лествица са мноштвом пречага, али пре првог закорачаја у то успињање, најпре застани и у срцу и души својој изнутра ослушни: можеш ли спознати унутрашњи шапат БОГА и доћи до Њега преко 7 начина, 7 врлина, 7 гора, 7 мора... Стопити се са "ЈЕДНИМ" и бити "Једно са Брамом, Атманом", тамо где су воде кристално чисте, бистре, тамо где нема монсунског кала, и прљавих киша... Тамо где је заблистала кап росе вишње под сунчевим зрацима у латици лотоса, тамо где бисер неће упрљати блатњави избљувак глине... 

Постићи ту "мистичну моћ (Кундалини - Змију) која од ученика ствара Бога, Лану, тај мистични и склупчани огањ, та вечна ватра, спиралног дејства, која треба да дела у телу аскете-подвижника; та електрична, ватрена, окултна, фоатична моћ - велика првобитна сила што лежи у позадини све органске и неогранске материје...   Стога будимо лотоси који отварају своја срца како би се напојили тог јутрањег Сунца, у земљи тишине и небића, лишени пожуде, тамо где се "Око Духа" никад не затвара... 

Прво оперимо ноге у води одрицања, искоренимо своје илузорне жеље, преваре и обмане, па тако ослабимо до немоћи порок сваки, угушимо грехове, заглушимо похоте... Ако то успеш онда закорачи на пречагу прву Лествице... и крени утишаним мислима даље... Уништи свако сећање на оно што  се прошлим зове, не окрећи се учениче, не окрећи се сине, не окрећи се Лоте... иди даље, јер ако се осврнеш изгубићеш се... Јер, "ако не чујеш, не можеш видети. Ако не видиш, не можеш чути"... То је мистичан звук тишине... а ту сте као два сијамска близанца ти и твој ум, а и звезда која над вама сја и указује вам на Пут (Тао) и циљ... Ту сте Свето Троје... Ви сте "светлост у звуку и звук у светлости"... "Мајстор САМАДХИЈА - стања беспрекорне визије"... 

А шта ти је донела способност изучавања Истине до данас, сем правилно да опажаш постојеће стање и ствари... "Постао си светлост, постао си звук, свој си Господар и свој Бог. Ти си ти лично, предмет си своје потраге: ГЛАС целовити који одзвања кроз вечности, неподложан промени, неподложан греху, седам си звукова у једном - ГЛАС ТИШИНЕ"...

И даље трагај и тражи... Пут... и на том трагању и ходању научи да одвојиш "знање Главе" од "Мудрости душе", "Учење ока" од "Учења Срца"... Ако си у незнању личићеш на затворену теглу са упарложеним и устајалим задахом и ваздухом... Твоја душа је саздана попут птица да лете, да певају, да се мичу... Ако ти душа занеми, ако умре песма тих птица, ако си непомичан умиреш од исцрпљености залуд... "Дијамантској души" што је назив највишег Буде (Господара свих тајни) привлаче и ширине и дубине и висине... И не мари ако си тек започео, ти само "споји смој ум и своје срце"... И корачај даље...

И опет удаљи се од незнања и бежи од илузије... Зарони у дубине свога унутрашњег бића све док не пронађеш тамо "Вечног Човека" који је Буда - Просветљени... И пази да те похвале не обману... "Учење ока" јесте за масе, а "Учење срца" јесте за малобројне и одабране... Много званих, а мало изабраних... Маса ће кликтати да све зна, а скромни ће рећи: "Тако смо негде чули"... Знање масе је лажно и оно је плева, а знање скромних је Истина и оно је брашно и Хлеб Живота... 

"Ветар потреса гране дрвета, стабло остаје непомично"... И ако је тело активно, ум треба да буде сталожен и миран, а душа да се провиди као најчистије горско језеро... Наоружај се стрпљењем, "јер онај ко безумно воли заувек истрајава"... Упражњавати "6 славних врлина" и знати да "светом управља неумољива Правда"... Стрпљиво срце мора имати много добре воље и прихватити своју судбину, завртети точак Живота, ум закључати од бола и ужитка... Па, ипак "ако не можеш да будеш Сунце, тад буди скромна планета"...   

Приђите гладни и жедни "Хлеба Мудрости" и стекните "вид планинског орла" и "слух плашљиве срне"... Понизни ће само стећи мудрости дар, а још понизнији и мудрошћу ће овладати-загосподарити... Погледјате како океан у себе прима све те реке и потоке, сва та узбуркана мора, а остаје миран и неузбуркан - сталожен, непомичан. Океан све то осећа као ништа... 

Јесмо ли погасили жеље, умртвили и само мисао за жељом... И хоћемо ли кренути ка врховима које није згазила ни оскрнавила "ниједна грешна нога"... 

"Пут је један, учениче, али на крају је ипак двострук... Блаженство и одложено блаженство... Прво води ка циљу, друго ка саможртвовању... Пут први је ОСЛОБОЂЕЊЕ... Али пут други је - ОДРИЦАЊЕ, и... назван је "Пут Бола"... Чистог ума можеш ли проћи кроз 7 великих портала (врата)... као кроз 7 стубова мудрости и успети се на Врх узвишене Мудрости... на кров знања и познања... 

Знаш ли да свака врата поседују златни кључ који их откључава... Да би откључао свих 7 треба да поседујеш ове кључеве: самилост и љубав бесмртну (дана); склад у речима и делима (шила); слатко стрпљење (кшанти); равнодушност према болу и задовољству, победу над илузијом, опажање саме Истине (вирага); непоколебљиву енергију која се бори да кроз кал овоземаљског живота искрчи пут до врховне Истине (вирја); вечна истина и непрекидна контемплација (дјана) где си адепт (светац) и најзад праџна - од човека постајеш Бог...

Пут је заморан... много је учитеља, а Учитељ може и мора бити само ЈЕДАН... Он је УНИВЕРЗАЛНА ДУША... АТМАН... Он је онај зрак који свако од нас носи у себи, а наше је да се са Њим поистоветимо и да се у Њега утопимо... ВЕЛИКА ДУША СВЕТА...

Није лако бити кандидат за стицање светлости... на Путу је много замки... ту су час сумње... час немири... чак клецава колена... страхови... подрхтавање тла... несигурност корака... Али на том путу ништа не уништава и не убија као страхови... Страхови паралишу сваку вољу и обустављају и заустављају сваку акцију... И баш страха чувај се учениче-искушениче... "Каменчићи Карме рањавају ти стопала на том стеновитом путу"... но твој корак нека буде чврст, стамен, стабилан, осигуран... Душу туширај екстратом стрпљења... Не заклапај очи... И знај "што више напредујеш, на више замки ти наилази нога"... 

У твом срцу нека пламти и нека букти огањ смелости, јер "што си храбрији, више добијаш"... Од страхова светлост ће да убледи, а ако светла нема - нема шта да те узводи напред... Биће менталних промена у теби самом... који треба да си "светли олтар душе" чији су зидови чисто бели... Сагледај кладенац сопственог срца... примећујеш ли макар и најмање мисаоно присуство жаљења, жудњи, жеља, хтења... Ако постанеш једно са Природом и ако си са њом онда си непобедив... Назначен си да будеш "душа и мисао природе"... и знај "вечно не зна за промену"... А твоја душа може бити рањена и повређена "само преко твог грешног тела"... 

А када дођеш пред Капију равнотеже, радуј се, буди смео, владај се добро... Јеси ли овладао својом душом, ти који си трагалац за Истином бесмртном и ти који си кренуо да постигнеш циљ у достигнућу и постигнућу овом... Да ли је твоја душа узрела попут сазрелих плодова манга... јеси ли се нахранио СВЕМИШЉУ прогнавши сваку мисао из дубина душе своје... Јесли ли без земаљских примеса постигао "чврстину ума" и "бели олтар душе"... 

"Чувај се промене! јер промена је твој велики непријатељ... Она избацује из строја и баца назад - у мочвару сумње"... Имаш још непријатеља: амбицију, гнев, мржњу, па чак и сенку жеље... У теби невидљиво клијају свете клице (искре), са сваким новим искушењем та стабла ојачају, савитљива су као трска, која се неће сломити, а када дође час процветаћеш... идући ка Великим Вратима... као Господар смирења... који достиже "Велику Награду"... Ти си као текућа слатка вода, која несме да се упарложи и постане прљава стајаћа бара... 

Ако си стекао светлост, сада је мораш ширити у 3 смера свога постојања: земљском, астралном и духовном... "Сјати свима - сем себи самом; давати светлост свима, а ни од кога узимати"... и бити као "чист снег у планинској котлини"... Уморни ходочасниче што руке окрвави трњем и пете повреди о камење оштро, смирено и сталожено заплови низ реку која води Нирвани (Великој Награди)... Пут Буда Савршенства јесте вечна самилост апсолутна, светлост вечне Правде, закон бића и закон љубави...

Има ли блаженства кад знаш да све што живи да и пати... и можеш ли равнодушно ослушкивати плач других... Пред Дверима Знања венчаваш се са болом... А то је просветљење... "Сједињење неба и земље; песма љубави, распламсала ватра; вода тече; земља слатко мирише; ветар хуји"... 4 елемента... У вртлогу златног светла ти си Победник који се купа... а са тобом се читава приорда радује и весели... И коначно: мир свим бићима и благослов свему што живи...