"Писање је представљало часно и безопасно занимање... Писцу нису неопходни клавир или модели, Париз, Беч и Берлин, мајстори и љубавници. Можемо рећи да је скромна цена хартије разлог што су жене почеле да успевају у књижевности пре него у другим позивима"...
Вирџинија Вулф
...Родила се 25 јануара 1882 у Лондону, под именом Аделина Вирџинија Стивен, као друго дете у породици Леслија и Јулије Стивен. Тако је кроз живот имали још 4 полубрата и полусестре, уз сестру Ванесу и два брата Тобија и Адријана. Било је то време строге вокторијанске етике, где девојчице нису одлазиле у школу (што ће неки записничари код Вирџиније именовати као "комплекс ниже вредности"). Но, ипак су учене да употребљавају свој мозак (разум и осећајност) и да уз помоћ разума расцветају своје таленте и умећа. Вирџинија пише дневник и чланке за периодичне часописе. Ванеса се бави сликањем. Своје интересовање за стицањем знања проширују захваљујући очевој библиотеци коју су користиле.
Након смрти својих родитеља Вирџинија са браћом и сестром оснива боемски круг младих у Блумсберију (интелектуланом и уметничком делу Лондона) 1904-е, са могућношћу заједничког становања. Ту су се скупљали истомишљеници, миљеници боемства, чији циљ беше превасходно да на слободан начин искажу своју мисао. Нажалост, само после 2 године од тада 1906-е Вирџинију почињу да муче први знаци психозе, што се манифестовало при једном путовању у Грчку. Убрзо након тога брат Тоби подлеже болести тифуса и умире... Има ли човека да толико губи, а чак ни психозу не задобија!!!... Ванеса напушта заједнички дом и удаје се. Вирџинија остаје сама са братом Адријаном, да би им се касније придружило још неколико пријатеља, што је за оно време било скандалозно... Лета 1910- е Вирџинија нешто дуже борави у болници, где јој ни лекари нису могли помоћи. А то што је била удаљена од свог омиљеног окружења негативно се одразило на њено истањено стање... Већ 1911-е Вирџинија среће Леонарда Вулфа своју велику интелектуалну љубав (тада беше без пара, правник, радећи као колонијални службеник)... Она га прима за сустанара... Поред њега ту станују још и Џон Мејнард Кејс (потоњи миснистар привреде и дипломата), Данкан Грант (уметник). Скоро 2 године треба Вирџинији и Леонарду до склапања брака 10 августа 1913-е. Медени месец проводе у Прованси, Шпанији и Италији... Није то био брак из љубави, али беше веома необичан!!!... Он је био њено умирење, а она његова интелектуална допуна (за наук да је телесну допуну лако наћи, но умну све теже)... Вирџинију није много занимала похота телесна, па се одричу "брачног секса", што није нарушило њихове односе... Иако она постаје "лабилна", он се стара о њој... Живели су по утврђеном распореду и избегавали су стрес... Она је западала у тешке халуцинације, депресије, па чак је одбијала храну, борећи се са тешкоћом нових тешких напада... Он је располагао каматама од њене имовине и тешко су преживљавали на почетку. Године 1917-е купили су штампарску пресу и тако променили ток свог живота. Оснивају властито издавачко предузеће "Хогарт Прес"... Вирџинији постаје много боље, а њихова кућа постаје "најзначајнија књижевно-издавачка кућа у Енглеској"...
Издају прву заједничку књигу. Беше то Вирџинијина књига "Знак на зиду", а она ју је ручно штампала, исецала папир и повезивала странице... Почиње све одговорније и заносније да пише: рецензије, чланке... Тако 1922 излазе њене књиге "Јакобова соба", 1925 "Госпођа Даловеј", 1927 "Ка светионику", 1928 "Орландо", 1929 " Сопствена соба", 1931 "Таласи", 1936 "Године"... Ова танака и крта душа невероватном снагом схватала је токове неуништивог живота, надвеличанственом стваралачком снагом, вазда на ивици и рубовима неког претећег потенцијално новог слома... Виђена је и као говорница, предавач, са политичким амбицијама као претеча феминизма, а опробала се и као лектор, критичар... Чак се упустила у још једну скандалозну животну улогу ("еротска авантура" са песникињом Витом Саквил Вест)...
Постаје јој опет лоше... По избијању Другог светског рата Вулфови су размишљали да почине заједничко самоубиство, уколико би дошло до немачке окупације... Од тада Вирџинију не напуштају суицидне мисли. Завршава последњи роман фебруара 1941, да би се убрзо убила 28 марта 1941 у водама реке Оуз, у источном делу Сасекса... Са штапом у руци... Џепове оптеретила камењем... Баца се у смрт... Остаје њен траг у модерном роману довољно јак као и Џемс Џојсов што је...
..."СОПСТВЕНА СОБА" есејистичко дело написано пре 89 година... За тему писања и размишљања, као полазну тачку силе ослонца узима "Жене и књижевност"... са способношћу појашњења какве оне јесу доиста, каква јесте књижевност која их ствара, кроз коју стварају и остварују свој креативни импулс, као и све оно што смо до сада о њима били кадри ишчитати са свих тих високих полица... И тако оголити и ољуштити најскривенији атом најчистије истине до које доћи неће бити лако... Најпре треба освестити сваки напор да под сфингом лежи море скривених и тешко решивих митова и заврзлама о којима понајлакше јесте спекулисати, нагађати, погађати... А ток размишљања мора изборити свој ослобођени и ничим угњетавани импулс под засторима тешког наслеђа... И свако смелије тврђене овде, биће толико контроверзно, а на читаоцима остаје да донесу сопствене закључке ничим помућене и изазване, али итекако помучене...
У мору спутавања, ограничења, гордости и предрасуда, шта поручује Вирџинија Вулф (у наставку приче В. В.)... "Жена мора имати новца и сопствену собу ако жели да се бави књижевношћу"... Она не скрива да са њених усана можда неће потећи и које зрнце лажи, али поуздано зна да ће се и са тим ситним лажима свакако у симбиози мешавине ове наћи и "нешто истине"... На добро заинтересованом читаоцу јесте да истину докучи и разоткрије и да на концу приче донесе исправан суд и гледиште, а затим и да увери или разувери самога себе, да ту истину можда јесте или није било вредно очувати и негде похранити... тражити... Уколико такву истину нађе читалац за некакво смеће, може да је одбаци и баци у канту за отпад, а тако стављањем тачке све прочитано и заборави... одбаци...
Тема о којом В. В. овде пише јесте управо она "која покреће свакакве предрасуде и страсти", јер "дамама је допуштено да уђу у библиотеку само у пратњи професора или са писменом препоруком"... исто је ако би хтеле да газе и по зеленој лепо негованој трави... а ко зна можда би тако било ако би се обреле испред црквених врата... Тада и сама ауторка то искуство објашњава као немање жеље да улази унутра, па чак и да јој се то право не оспори ичим, "јер овде је могао преда мном да се испречи црквењак и да ми затражи крштеницу или препоруку од декана"... А и зашто улазити унутар "величанствених грађевина", кад је подједнако лепо и испред и около њих...
Да ли је живот само наизглед леп... да ли су слаткоречиве све те награде... Јесу ли баш толико небитне и минорне све те јадиковке наше... сва та замерања... закерања... Да ли је баш пријатно друштво нама сличних... да ли можемо спокојно припалити још једну цигарету пре одласка у ништавило ноћи... и да ли безбрижно можемо потонути у мирне воде сновиђења... може ли јастук бити омекшан од свог паперја... Док у тој запитаности покушавамо да разлучимо истину од илузије, као жито од кукоља... где ће нас одвести сва ова вода... као ток живота...
В. В. даље каже: "Треба само да читаш, да посматраш, да слушаш, да се сећаш"... Јер сва та лепота света и века биће пресечена преко пола и распукнуће се од бола... први бол биће изазван подсмехом а други тугом... И у тој распукнутости све ће се укварити... покварити... прокрварити... А шта ће онда да усталаса машту и да узбрука страсти... Можда вечера...
"Добра вечера је веома важна за добар разговор. Не може добро да се мисли, воли, спава, ако се није добро вечерало"... и баш ту долази до назирања есенцијалних сокова истине... Они ће пити најбоља вина, а оне ништа друго сем обичне воде... Њихов пол је и више него успешан, а женски пол је "тако сиромашан" - безначајан...
На сцени су и даље Они, а њихова непресушно-нерешива тема су - Оне... Једни из тог крда ће рећи да су оне као жене безкарактерне... По Напеолеону биће ништавне, па чак и неспосбне да се вину у интелектуалне висине. И Мусолини један од диктатора неће им признати величину никад... Но, у том крду има и оних који другачије мисле... Др Џонсон Босвел у 18-ом веку каже: "Мушкарци знају да су жене за њих ПРЕЈАКИ ПРОТИВНИЦИ, и зато бирају најслабије и најнеукије. Да нису тако мислили, никада се не би плашили ЖЕНА које знају колико и они"... Дивљаци ће рећи да су жене бездушне... Велики "мудраци" да су им мозгови нешто плићи и пилећи... А Песник Гете ће их поштовати и обожавати... А Мусолини ће их још више мрзети чак до презирања!!!... И није ли лако у том мушком крду приметити колико они сами (као мушкарци) о њима (женама) мисле толико различито... и контрадикторно... диктирано!!!...
Јесу ли сви искази В. В. толико противречни... контрадикторни... збуњујући... забрињавајући... понижавајући... малодушни... очајни... гневљиви... психозни... У том свету мушкости, где Он све поседује ("власт, новац и утицај")... и где све контролише... све "осим магле", олује, грома, вулкана... И то им је мало, па су и даље веома гневљиви на слабији женственији пол... Јесу ли жене мање вредне???... И ако ово питање неко постави не би смело да значи да је "окорела феминисткиња, која можда спочитава да су неки мушкарци гори и од снобова" и каквих све не сподоба... За ласкање сада простора нема... Тачност се иште... Зашто су и "Наполеон и Мусолини толико инсистирали на женској инфериорнсоти"... Да ли су знала кад жена крене да сипа истину попут рафала, да ће баш тако све њихове назови способности довести до умањења... Жена та "визија из огледала има огромну вредност јер напаја животном снагом, стимулише нервни систем. Одузми је, и мушкарац може да умре као зависник од кокаина"...
В. В. даље упозорава да је новац неупоредивно потребнији и битнији, од тек добијеног права гласа и избора... Јер тек жена која самостално зарађује и која има шансу да стиче сопствени приход својом вештином писања (В.В. се батрга унутар књижевних тема) зна изврсно колико све то утиче на измену нарави или ћуди код жене... Тада она "не мора да мрзи ниједног мушкарца, јер ниједан не може да (је) повреди. Не мора да ласка ниједном... јер ниједан нема шта да (јој) да"...
Још упозорава да се ту свашта може десити, посебно уколико је њена "женскост" незаштићена... Јесмо ли и помислиле (слободно и ви неки помислите заједно са нама) да су жене заштићен пол у свом том пространству силно исписаних књижевних дела, која су плодови стваралачке уобразиље и маште... тамо где је "проза налик паучини", јер је "прикачена уз живот, макар веома танким нитима"... Још у 15-ом веку истући, пребити жену (супругу) беше посве нормално, чак правом загарантовано и неспутано. Мушкарци су то чинили без срама у свим слојевима (богати туку исто као и сиромашни)... Батинали су ћерке уколико одбију да се удају за унапред уговорене мужеве... И је ли уобразиља наша да смо женама дали и одали тако велики значај поштовања, ако се узме у обзир став мушкарца који каже: "Мачке не иду у рај. Жене не могу да напишу Шекспирове комаде"...
Један век доцније (16-и) имао је велике песникиње. Беху то јако несрећне жене, које су водиле борбе не само своје унутрашње, већ и оне спољашње... Њихова највећа слава била је да се о њој не говори... Оне су биле анонимност, а публицитет сматран је "неукусним"... Збрајати све тешкоће тих и таквих надарених жена доносила је равнодушност епохе... одбацивање... омаловажавање... обесхрабривање... Говорили би јој: "Пиши ако је то твој избор, мени је свеједно". И тај "свет се грохотом насмејао, и казао: Пишеш? каква корист од твог писања?"...
И у 19-ом веку не престају напади на њу (на Жену)... Предмет је подсмеха, вређања, напада... Строги тутори би да јој очитају још строжију лекцију... А дух унутар крхког тела мора ојачати и ли се под ударом истих шиба, распрснути на ситне комаде стакла... А ако напета струна пукне, исцуреће стваралачка енергија... осушиће се трска која пише/дише... Жена никад није престала да се одупире и да се бори и да се сукобљава и да оно лажно против себе такве обара...
Он је супериоран, у односу на Њу која је инфериорна... и баш зато Њој јесу "потребне дебеле рукавице и полуге од чистог злата да је штите"... Јако даровити оба пола итекако су марили за оно што се о њима говорило и тако је "књижевност постала олупина оних који су се претерано обазирали на туђа мишљења"... и тек ту се видело да је преосетљивост "двоструко несрећна"...
И даље завист... пакост... непријатељство... туторство... Три зла руку под руку... У жени ће се родити порив за побуном и залепршаће до неслућене жудње, само са једним циљем да упери прст у лице неправде и неправедника... Она ће захтевати поравњање рачуна... Она ће износити истину пред лице правде не скривајући наталожене муке и туге... А из ње неће престајати да проговара поетски дух 17-ог века, где су жене биле "лишене сваког духовног елана" и где су посматране као "досадне фигуре неумитног плана" и где су им "послови кућни, сложна је већина" још и данас "крајња сврха и вештина" свака... А дрзне ли се Она да пише овако, онда је аутоматски "залудна и дрска" и сваком њеном ретку "унапред се суди"...
Све те леди и војвоткиње, знале су да: "Жене живе као слепи мишеви или сове, раде као стока, а умиру као црви"... И јесу ли сви ти најдивнији умови заиста и најбоље васпитани... или се у том колективном и појединачном одгоју негде омашило, погрешило... јер "новац даје достојанство ономе што је фриволно кад није плаћено", па и даље су "људи... могли да се подсмехују плавим чарапама које сврби жеља за пискарањем"...
В. В. каже да једно ремек-дело неће бити написано случајно у самотној соби... То је преголем труд који изискује године размишљања... Каквог тачно???... "Заједничког размишљања, размишљања читавих народа, да из појединачног гласа" препознамо "искуство масе"... ту где од вајкада ратује живот са оним што се живот не може назвати... ту где живот долази у коштац са оним што живот и није!!!...
Жени је неоспорно потребан неокрњен дар и преголем интегритет, како би она могла да се одупре критици патријархалног гледишта на свет... способна да изгради властиту визију свих тема... и да не устукне ни педаљ назад када крене парна машина да је мрви или гази... По изучавању В. В. то су успеле само две: "Џејн Остен и Емили Бронте"... када су "додале својим шеширима још једно, можда најлепше перо"... исписијући романе онако како то треба да исписују жене... не пишући као мушкарци... поседујући "женску искру у себи"...
И на крају долазимо до образовања, које би требало пре да ојача све наше различитости, а нипошто сличности... А наставили ли жена да истиче све неправде које су јој почињене-учињене, и још ако би се заузимала за остварење некакве узвишене правичне идеје, ако би остала упорна да се изрази само као жена, била би близу своје смрти, самоубиства или погубљења... тамо где "све што је написано са свесном пристрасношћу осуђено је на смрт"...
И може ли се досегнути истина "упоређивањем разних грешака"...
Остаје једно и најважније, а то је да се исписује оно што се жели... а какву ће то вредност показати и остварити/оставити - ту нема гаранта који то може предочити или прорећи... Може трајати вековима, а може чак само један дан или један сат... То је свет у коме "сиромашан песник... данас нема изгледа ни колико шугав пас"... и давно познато да "ителектуална слобода зависи од материјалних ствари"... тамо где још "поезија зависи од интелектуалне слободе"... А Оне (Жене) су одувек спадале у категорију сиромашних...
В. В. рече како као већина необразованих Енглескиња, воли да чита књиге... уз обајшњене оне изјаве с` почетка размишљања: "Кад од вас тражим да зарађујете за живот и да имате сопствену собу, ја од вас тражим да живите усред стварности; такав живот оснажује"... где понајважније јесте и даље бити оно што сама и јеси и где је најважније "мислити о стварима по себи"... И све мање попустити и допустити да чујемо како Џон Лендгон Дејвис каже: "Кад деца више нису пожељна, жене уопште више нису потребне"...
Уместо убити креативно виспрену себе, треба убити ону "Вилу кућног огњишта", која је мислила увек више на друге, угађајући свима, сем себи и која је занемарила себе лишавајући се свега... В. В. зна да је "много теже убити утварну него стварну личност"... а "убити Вилу кућног огњишта спадало је у задатак жене писца"...
Ако споља посматрамо можемо се дрзнути на помисао да је написати књигу одвећ лако... Ипак није... Остаје тма утвара и остаје неизбројан број тешких подводних стена, спрудова, невидљивих врхова, о које ће се њена нога саплитати... остаје мноштво замки и препрека...
Као В. В. и ја ћу рећи: "Мој време је истекло и морам се зауставити"...
Нема коментара:
Постави коментар