"Усред мог живота бићу увек са пријатељем, против непријатеља"...
Пабло Неруда
... Рођен на југу Чила, 12 јула 1904... Највећи Песник шпанског говорног подручја и добитник Нобелове награде 1972... Од 1970 до 1971 амбасадор владе Салвадора Аљендеа у Француској... Још као мали дечак читао је француске писце у оригиналу и тако научио језик, а тако после своје родне земље Чилеа највише од свих земаља на свету заволео баш њу Француску, иако ће одатле бити протеран и то доживети на један јако тежак и болан начин... И Рим је покушао да га протера пре тога, но тамо се уз помоћ књижевних пријатеља одупрео већ некако иако под "будним" оком ухода из полиције...
Човек невероватне и запањујуће људске истрајности и издржљивости - борбе... умире 23 септембра 1973, у време када његова земља Чиле бива сатрвена крвавом жестином чизме генерала Пиночеа, који уз благослов и свесрдну помоћ зликовачких страних фактора из Америке, а митраљезима зликовачке војне домаће хунте, заводи диктатуру незапамћеног терора... Чилеанска крвава бајка на концу 20-ог века, што као да није довољно освестило човечанство тада!!!... Тај неопевани и подли државни удар десио се 11 септембра (12 дана пре Нерудине смрти, за коју многи сматрају да је нехумана; добио је у болници једну ињекцију за спавање и више се није пробудио никада)...
Мало је тај 11 семптембар 1973 назвати катастрофом великих размера... Последњи опроштајни говор који се могао чути на радиу, председника Салвадора Аљендеа, за кога ће се причати да је извршио самоубиство, а за кога ће исто бити речено да је убијен у резиденцији Монеди која је бомбардована и тако запаљена... Иако тешко болестан од рака, Неруда узвикује: "Ово је крај!"... Крај из кога ће неизоставно бити нужан и један нови велики почетак...
Последње дане проводи слаб, очајан, празан, болан... усред заведеног полицијског часа и терора, страха... трпећи огромну бол... а ако би неко и покушао доћи до његове болесниче постеље, могао би покупити смртоносне рафале... и ко је тај да се усуди и да се оглуши о строга наређења прогласа, новог силом наметнутог вође Пиночеа: "Нико не сме изаћи из куће, ко не послуша, чека га смрт"... А требало је читав Чиле изоловати и ставити у кућни притвор, у затвор, логор... Пријатељи тек почињу да их се одричу... Матилде ће горко спознати колико ће их остати!!!...
Само човек тако богате песничке интуиције могао је да наслути све оно што следи даље... И тако умире поломљен изнутра... Умире 23 септембра не дошавши свести... Прешао је "из свог јучерашњег сна у смрт"... А пошто није волео црну боју, црне ковчеге и црнину, рекао је да га сахране у неком светлијем ковчегу, веселих боја, а по покрову да има осликаног цвећа... Набавили су ружан и сив ковчег...
Негде је заказала, испарила и нестала сва она борбеност и упорност, тако својствена за њега... Читав живот сместио је у један сан: "...да искорени сиромаштво, да у његовој земљи буде више ЈЕДНАКОСТИ"... Својим пером управо би постављен у такво верно служење... У име борбе, једнакости, слободе и правде, чији једини циљ јесте ПЛЕМЕНИТОСТ...
Увек на мети ситних диктатора... Много ће бити прогоњен, полицијски посматран и осматран, по налогу Гонсалеса Виделе... Због тог прогона живеће у Прагу, као и широм Европе у изгнанству (Берлин, Швајцарска, Париз, Капри, Венеција, Ница)... Много путује: Кина, Индија, Русија... Неруда је био заговорник новог просветитељског таласа широких народних маса... Сироте сународнике требало је пробудити и продрмати из вишедеценијске успаваности и учмалости... Народ треба описменити, образовати, поучити, научити!!!... Куцно је час да у сиромашним вредним људима, који тако много раде, а имају све мање, пробуди "успавану свест" и савест...
Догађаје септембарске Неруда прима "...као ударце ножем у живо месо"... Пљачкање кућа, паљење, рушење... Тако ће и његов посмртни одар бити унет у опустошено и похарано породично гнездо... Мртвог га се тек боје и тек чувају... Претреси незапамћених размера и одвођење људи, ученика-деце... Масовна убиства... мучења, тортуре... По улицама реке лешева... Осакаћени, унакажени... Боже, а само пре 45 лета!!!... широм света косидбу врше митраљези...
Неруда је 19 септембра одведен из своје куће, опраштајући се од керуше мезимице Панде у клинику Санта Марија... Са лица му се може очитати грч болне туге... Поглед испразно тужан, готово избезумљен од толико стравичних злочина почињених муњевитом брзином... Чилеом и Сантјагом текле су реке незаустављиве крви - крви нових мученика... Тако је и велики уметник и песник Нерудин пријатељ Виктор Хара убијен и мучки осакаћен, раскомадан... Одсечене су му руке... Изгледа да се овако безочно нису мучили само хришћани у прва 3 века хришћанства... Има ли још страшнијих вести... већег ужаса.... неиздржљивијег бола... Неруда на вест о Хариној смрти рећи ће: "То је као кад се убија славуј, а кажу да је он певао и даље, певао, и да их је то још више разјарило"...
Јесу ли доиста тако ужасне све те диктатуре прогањања... сва та грозничава стања... сав тај очај... Мртав је једва враћен у своју демолирану и спањену кућу... у ту разореност и опустошеност... да би села крај његовог одра Матилди су донеси позајмљену столицу из суседства... И ту успева да се врати, чак и после смрти... Сахрана је величанствена до потреса, народ сатрвен својим тешким јадима кличе: "Неруда је са нама, заувек!"... И одјекује песма нових пролетеријата: "Дижите се, убоги народи света. На ноге, робови, без хлеба"...
А шта је рекао Неруда о комунистима, којима би наклоњен... "... били су најхуманији у свој тој бездушности коју представља рат"... Након Шпанског рата Неруда се вартио у Чиле, ступа у партију и до краја остаје добар и веран комуниста... А комуниста је само онај кога потреса и превише боли патња сопственог народа и земље... Размишљао је тада: како "протестовати против неправди и јавно говорити о њима"...
Имао је иза себе два брака... још док би у другом законитом браку са Делијом, лудо се заљубио у жену свог живота Матилду Урутију (која је живот са Паблом описала у истоименој књизи)... Они су се венчали симболично и јако необично на Каприју 3 маја 1952 под "сјајем месечеве светлости", у кући коју им је изнајмио велики пријатељ писац Ервин Серио... Тек 1966 венчаће се и званично пошто Пабло остане удовац... Матилде је заносно свирала гитару и певала, а Неруда је уз све што је волео, највише волео музику и Матилде, коју ће испевати у најлепшим стиховима света и века...
Као дете Неруда беше повучен, стидљив, слабо се играо, али је много читао... Читао је све што му падне шака... А када је одрастао није волео оперу... Ово двоје људи повезао је бол, као и велика романтична љубав... И заиста били су и једно тело и једна душа... Ухођени и праћени под сумњом да су "крупне комунистичке зверке"... То двоје људи били су више него подударни: "И на раздаљини су се (њихове) мисли спајале, преносиле знак страха или радости"... Увек је над њима бдио некакав Анђео Чувар, који их је штитио или је то био "Бог љубави"...
Номад, изгнаник, прогнаник, жигосани... Енциклопедија живог знања, надасве мудар, јако образован, сталожен, покаткад и лењ... Највише песама написао на Каприју и завршио "Капетанове стихове"... Није умео да плива, но Матилда му ту помаже, тако да је и то савладао...
А када му је дозвољен коначно повратак у Чиле, повео је Матилду и пса Ниона (име добио по месту Нион на обали Леманског језера у Швајцарској, где је пар доживео процват своје љубави)... Допутовали су на броду "Јулије Цезар" картом друге класе!!!... Полиција их прати и вазда им је за петама.... Матилде је имала пртљаг од 14 кофера и пса... Протерани из Француске, а "добродошли" у Чиле!!!... Испраћен од пријатеља... У Паризу велики пријатељ Нерудин био је још један Пабло... Пабло Пикасо који му је уступао свој атеље и помагао много... За Пикаса кога је поштовао много, Неруда ће рећи: "Он је јединствен човек; сви мисле да је чудовиште, а он само жели да га оставе на миру... неуморни радник"...
Дошли су... Свако на своју страну... Неруда остаје у Монтевидеу где му припремају срдачан дочек... Растанак на кратко... По доласку суочили су се са сиромаштвом... Струја се искључивала по секторима... Но у Сантјагу за њих тек започиње "живот туге и радости"... Матилде је већ два пута изгубила Нерудино дете, па и трећи пут га губи никад му не родивши сина, иако је он желео девојчицу... Описао је чак у стиховима потресан долазак нерођеног сина... Требао је да се зове Прокопио... Изгубила је бебу трећи пут у 6-о месецу трудноће и тада је решио да то више не покушавају и да му је потребна жива и здрава Матилде, па и без детета... Реткост код мушкарца да се одрекне потомства...
Заједно граде кућу... уређују простор... А Неруда и даље има страх да кроз живот плива сам... И тако је за њихову љубав сазнала и друга венчана жена Делија...
Постхумно Матилде је објавила Паблове недовршене "Мемоаре" у Аргентини у Буенос Ајресу... У Чилеу био је забрањен... Када је сахрањен положен је у некакву "раскошнију" гробницу тог 23 септемра 1973 и тамо није дуго почивао у миру, јер ни мртвом му недају мира... Премештају га на дно гробља на посве скромно место поред свог народа који се свакодневно у рекама овде сахрањује... премештен је 7 маја 1974... Код њих можда још није постојала алеја заслужних великана!!!... А полиција и даље осматра ко ће ту положити црвене каранфиле... Бруталност озлоглашене ДИНЕ страшио је и плашио... И пита се иоле нормалан свако: "Да ли је још неки народ патио као овај?"... Јесте Неруда, многи народи и пре, а и после овога!!!... Србија, Косово, Грузија, Сирија, Кашмир, итд...
Био је велики колекционар и скупљао је предмете разноразне: на камину куће у Исла Негри стајала је статуа Бога Шиве, керамичке фигуре, од порцелана донете из Европе... Волео је птице, цвеће, природу, радост, људе, земљу, музику, камење, кишу, шуму... И више беше вода, него земља... вечити морнар и бродар... путник... весељак... Његов дух беше "немиран и шали склон"...
Највише је волео оно чилеанско море које јечи и удара о стене: "кад морем ходам озарен... ноћу кад пловим"...
По природи јако отворен и склон да брзо склопи пријатељство... "Скупљао је полумртве птице... отварао (им) кљун и стављао храну дубоко у грло"... Уживо у посматрању лабудова, месеца... Волео ватромет и петарде, а једна неексплодирана му повређује безопасно руку... Био је невероватан забележник и хроничар своје епохе... Волео пијацу, рукотворине и вашаре и ту упознавао душу народну...
Читао је уз новине и криминалне романе... И како га Матилда описује: беше "велико дете пуно живота"... Туђе ране боле га као властите... Не мирује пред неправдама које га опкољују... Иако по физичкој снази слаб и даље задржава ону реч која је "имала снагу челика"... Баш челика!!!... Умео је да запази и уочи битан детљ, а свет је гледао широм отвореног ока... Увек је знао шта хоће и колико може!!!...
Певао је: "Изађимо заједно да се боримо раме уз раме против паукове мреже ниткова, против система који дноси глад, против организације беде"... само зато што је "побуна против неправде већа од страха"... Јер, "једнога дана ће лопов изаћи из своје куле, и нападч ће бити протеран"...
Иза себе оставио је подоста необјављених књига, чак 6 готових, а 8 спремних за штампу... Ту су и недовршени "Мемоари" са оспораваним задњим делом, који и кад оде прорече: "Не могу да заборавим мој народ. Идем да се борим у свакој улици, из сваког камена"...
Нема коментара:
Постави коментар