Наиђе тако, неки би рекли - дође тако, трен и тренутак, када сва јучерашња ћутња или шутња проговори и када уздах и краћи дах, нове речи и реченице породи...
Ћутња и уздах преточени у речи и реченице, зажуборе попут брзе планинске реке... Низ мисли многе, бистро поскакују речни склопови, док у недоглед размишљам, а све у тежњи да и овај сиви дан, малим смислом окупам...
Из омаленог кутка, у осами, смишљам које речи и реченице, да кроз омалену причу и причање овековечим... Бирам и одабирам, да нечим случајно не претерам...
Од грубости туђе застрашена, већ унапред по инстинкту бежим, да у чаролију своју потонем и да тамо сан свој у миру сагледам...
Такнута нежношћу најлепших звукова, бележим упечатљиво све: испијене чаше, вечерње маште и илузије наше... Ништа ту сувишно не борави, а срце полагано све заборави... Душа проговори, а вид очињи полако се ка излазећем Сунцу отвори...
Не умем да слажем и нећу да лажем... Највише волим, речи у стихове нове да слажем... Волим и нокте да мажем... Каткад да нешто важно кажем... Да прокоментаришем, али Боже сачувај, да слажем...
Важно је обратити пажњу на све што се мисли и каже... Реч и мисао много кажу и свима нама итекако значе... Али без лагања - подразумева се и зна се...
Нема коментара:
Постави коментар