ТУГА...

Знам, како проклето знам, да скоро никад нема оправдања мојој тузи - јер верујем провереном искуству оних који тако кажу... Но, ја волим да  се батргам ко риба на сувом, па да кажем како има бар мало оправдања за тугу, кад мојим срцем попут вируса завлада... 

Наиђе тако у зло доба туга, па ја из свег гласа станем се са тугом рвати... Наиђе тако у зао час стање отужно и тужно, а ја станем у срцу ко за инат тужити... Занемоћа срце од те туге силне... Тражим чиме да је иселим, кад се у мене тако увуче и ко занавек усели... 

Страшна је туга кад стане без престанка у срцу нешто роморити, а ја од туге не умем ни реч проговорити... Туга, ко и све друго што кроза ме прође, мора се трпети, носити и подносити, но да ли се сме туга и волети?... 

Гле, моја туга није јалова, већ пар суза на длан ми доноси... Вечита и голема туга у мало женско срце ко у две речи стане... Но, срце згрчено тугом, не сме да поклекне и заувек стане... 

Туга срце ломи, ко тиха вода брег што одрони... Туге су тихе - најтише... Од туге почне лепо и да се пише... Тешко се дише, мада, ако затреба и на шкрге се продише... 

Туга се попут одметника скрива и њу је тешко баш свуда срести... Туга не може баш свуда да се смести... Туга не може ничим да се надомести... Но, важно је тугу на минималну количину свести... Туга брзо доводи у стање свести...

Туга се на плећа навали, за плућа ко плућна марамица залепи... Туга, та и таква, ме неизоставно у сваки корак прати... Као да ме чува и штити од неке нове туге - веће и јаче... 

Поваздан туга... Посвуда туга... Извиру нове и нове - тужне воде... Туга ме у царство тужних уводи и под руку слепо води... Ја је следим, без опирања и страха... Од туге све постајем сувља и тања... 

Јер, бар сам тугу добро и једино кроз овај живот спознала...