Присећам се старих заборављених стихова, са страница пожутелих споменара... Било их је доста, а још кад бих могла да се сетим како гласе... Нажалост ни једна свеска сачувана не оста... Похрањени у дубинама мога бића и мога срца - стихови стоје и ћуте... Познато ми све, но не могу да се сетим... Кад одједном бљеснуше, као муње, неки од тих заборављених стихова... Ти стихови гласе овако:
''На бунару златна чаша, а у чаши љубав наша, ко разбије златну чашу, разбиће и љубав нашу''...
''Поток тече ток, ток, ток... Ја те љубим, цмок, цмок, цмок''...
Ево да ти одговорим
Брзо читај ова слова
Ево теби одговора''...
''Лимун је жут, лимун је кисео, сети се (име у чији се споменар уписујемо), ко ти је ово писао''...
Толико сам успела да се присетим... Сви остали стихови су ми на врх језика... Можда их се некад и сетим... Но, како год - довољно да се оживи дух једног хуманијег времена кога више ни у сновима нема...
Нема коментара:
Постави коментар