ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ...

Синоћ су небеса проговарала милијардама кишних сузастих капљица - тим невидљивим речима свог кишног милозвучног песмотворенија... Беше то причање кроз заблистале ћутљиве капи кише, чије је присакупљање на длану земаљском, било више него речитије од сваког говора људског... И у моје људско срце, капнула јесте кап те свепобедничке благодатне кише, у ћутању многомоћном и преслатком, а све у часу малог созерцања Радости Живе и Велике... Свака кап кишна, једна је песма и певање једно, божанско и чисто, саображено у хармонији овога и онога света... Исписивала су небеса по таблицама мога људског срца сву ноћ, капљицама кишним, своја мистична значења из вечно несазнајних дубина... У своје људско срце, сабирам сваки пут кад лију кише, као у плетену корпу од врбовог прућа, све те капи кишне као најчистије Речи... Свака кап као да постане једна и нечија суза, што засветли у тами ноћи... Но, моја суза више није... Кап кише као невидљиви додир небеса, у коме се непресатно наслађује прашина, Љубављу јачом и слађом од живота... Љубављу која љуби управо оне неправедне, недобре, одвратне, гадне, губаве, грбаве, најружније и ружне... Љубављу која љуби ругобе... А у само једној капљици сузне кише, бесконачно радости, мира, живота и тишине... До пред зору, излише се капљице кишног благоухања, које као да оплакује или оплака, тугу свих уплаканих и тугу свих тужних... Моје оплакивање и туга није била... Биће да су плакала небеса честито, због негде и некад згажене Правде... И киша као да је опет и опет откључала носталгију за исписивањем бележнице...  

ПИСАЊЕ...

И када се усудим да нешто напишем, то управо бива из оног једноставног разлога, што кроз писање као да имам и на дар добијам тај још један живот више, још један живот нови и бољи, који живим кроз писање, искључиво по својој слободној вољи, а у коме кроз писање као да снове неке у будности сањам и у тим сновима за себе највеличанственије обојене дуге, присвајам и хватам... Једном речју - сањам, а без потребе да одсањано и досањам... На хартији ухвати се тек по неколико исписаних мастиљавих редова, иако добро знам да моју никад исписану машту, ипак не може да покрене и подстакне ама баш свашта... Морам признати да и ова оловка јесте посве рада, да овај тренутак писањем ослика кроз опет пробуђене чари драговољног исписивања... И управо кроз данашње писање, овај мој нови и бољи живот, као да препознаје то своје изникло и осликано освануће на платну живота... Кроз речи мирисне, васкрсавају сада те опет пробуђене најдивније искричаве природне слике у мени... Свака моја исписана реч, прешла је данас довољно своје унапред предвиђене пређене путање и потанко је умивена росом на изворишту неизмерне галактичке Љубави... И управо ово олако и брзо исписивање слова и речи, учини да све заличи на још једно поигравање данашњега преписаног и дописаног дана, коме моја омалена машта ипак није долично дорасла...

ЗРУ = ЗАКОН, РЕД и УМ...

Природа данашњих ствари, које сагледавам у присуству чистог Закона, Реда и Ума и свих светих добрих свевишњих наднебеских сила, часна је и одвећ нешкодљива у овој непролазној краткотрајној Тајни над тајнама, што се Живот свевечни зове... Из знања данашњег са смиреноумном срдачношћу свога непотрошног срца, немогуће је да опет и опет не изговорим и данас по коју реч честиту, добру и лепу... У мени бескрајна тежња за Етиком, у поштеном раду на најпоштенији могући начин, из непотрошног срца, као да кроз надразумску Љубав и данас проговара... И што више тежим за одговором и одгонетком вечито траженог тражења, све више као да западам у тајанственост Живота где царује: Закон, Ред и Ум... Док буде овог непотрошног скрушеног срца у свој досадашњој понизности пред Јединим Принципом Истинског Живота, моћи ће да и овај дан, као и јучерашњи дан, достојно и долично псалмопоје... У дубини несагледне дубине ове душе људске мале, вечно време траје у недохват и у недоглед, па тако и не престаје да сапостоји и од себе свехармонију Природи даје... У хармонији свих данашњих Речи, неисказано је исказано присуство свећутања благог, које је најближе сада пуноћи Истине Твоје Творче... Из отвореног Твога Ока, тај неуморни Извор највише Истине, наслутиће тек суштинску Искру Живота, како од почетка тако и до краја векова вечних... Недокучива тајанственост Живота и то ново питање, пред којим размичем и данас границе плавог хоризонта... По бесконачном плаветнилу, круже бескрајни мали атоми, топли и светлоносни... Универзум чудесна загонетка Закона, Реда и Ума, пред којим душа ова моја мала, и данас неодољиво следи своју законитост у сазвежђу Божанске Интелигенције... Лепше мисли данас, као ни јуче нема, него што је то Васиона ћутљива и нема... Три прста десне руке склапам у сазвучје милогласно, а све у име Светог Тројства, божанствено гласно и јасно: у име Закона, у име Реда и у име Ума... Амин...

СМИСАО МИСАО НИЈЕ ДВОСМИСАО...

Време или времена кроз која данас живимо, нису ништа више драматична или мелодраматична, од времена прошлих и давних - времена тавних... И можда носе ону мрву суморности и људске уморности, иако је време на концу фебруара ове године, више него пролећно - сунчано... Угрожени смо властитом равнодушношћу, на коју смо се изгледа доживотно претплатили, а ваљда је то зато да би мање патили и харали... Круне се неприметни трептаји у коме полагано одумиру гласови здравог разума и памети - осетно осетније... Умиру и одумиру смислови без смисла или то ипак има неког смисла???... Смисао истрајава и траје - живот нови опет даје... Смисао активно мисао своју себи даје трагом на дар и поклон... И сан о смислу неће престати да траје, све док себе  стварању лепог не престане да дарује и даје... Смисао ће тако надићи пусти заборав... Онда када постане смисао стварања, преобразиће себе и уздићи до стваралачких орловских висина... А биће довољан и траг сунчевог зрака, да се осмишљени смисао оваплоти испод орловског крика и крила... Визија добро промишљеног смисла јесте у кретивном мишљењу, стварању и раду - полетног појединца... Смисао у умешности неочекиваног стварања, залепрша над хоризонтом и данашњег осмишљеног живљења...     

ТУГА...

И само ће песник певато о тузи 

и то не о било каквој тузи, до 

о вечито тешкој, бескрајној тузи.

Биће то туга из згасле радости

опет пробуђена, да истишти и

данашње умируће страхове старе.

Биће то туге бескарјно дуге и дуге

без права на бол, без права на било

какав одговор, од све те туге дуге.

Уместо киша падаће туге и то као

капи крупне, преиспуњене од све

те ћутње и потмуле ледене слутње.

Вама што никад тужни нисте били

и вама које туга никад није опекла

и вама у којима је само радост потекла.

И вама којима туга ништа ново није

рекла, и вама због којих река није

потекла, ја ову песму нисам рекла.