Време или времена кроз која данас живимо, нису ништа више драматична или мелодраматична, од времена прошлих и давних - времена тавних... И можда носе ону мрву суморности и људске уморности, иако је време на концу фебруара ове године, више него пролећно - сунчано... Угрожени смо властитом равнодушношћу, на коју смо се изгледа доживотно претплатили, а ваљда је то зато да би мање патили и харали... Круне се неприметни трептаји у коме полагано одумиру гласови здравог разума и памети - осетно осетније... Умиру и одумиру смислови без смисла или то ипак има неког смисла???... Смисао истрајава и траје - живот нови опет даје... Смисао активно мисао своју себи даје трагом на дар и поклон... И сан о смислу неће престати да траје, све док себе стварању лепог не престане да дарује и даје... Смисао ће тако надићи пусти заборав... Онда када постане смисао стварања, преобразиће себе и уздићи до стваралачких орловских висина... А биће довољан и траг сунчевог зрака, да се осмишљени смисао оваплоти испод орловског крика и крила... Визија добро промишљеног смисла јесте у кретивном мишљењу, стварању и раду - полетног појединца... Смисао у умешности неочекиваног стварања, залепрша над хоризонтом и данашњег осмишљеног живљења...
Нема коментара:
Постави коментар