И када се усудим да нешто напишем, то управо бива из оног једноставног разлога, што кроз писање као да имам и на дар добијам тај још један живот више, још један живот нови и бољи, који живим кроз писање, искључиво по својој слободној вољи, а у коме кроз писање као да снове неке у будности сањам и у тим сновима за себе највеличанственије обојене дуге, присвајам и хватам... Једном речју - сањам, а без потребе да одсањано и досањам... На хартији ухвати се тек по неколико исписаних мастиљавих редова, иако добро знам да моју никад исписану машту, ипак не може да покрене и подстакне ама баш свашта... Морам признати да и ова оловка јесте посве рада, да овај тренутак писањем ослика кроз опет пробуђене чари драговољног исписивања... И управо кроз данашње писање, овај мој нови и бољи живот, као да препознаје то своје изникло и осликано освануће на платну живота... Кроз речи мирисне, васкрсавају сада те опет пробуђене најдивније искричаве природне слике у мени... Свака моја исписана реч, прешла је данас довољно своје унапред предвиђене пређене путање и потанко је умивена росом на изворишту неизмерне галактичке Љубави... И управо ово олако и брзо исписивање слова и речи, учини да све заличи на још једно поигравање данашњега преписаног и дописаног дана, коме моја омалена машта ипак није долично дорасла...
Нема коментара:
Постави коментар