Осећај алијенације и тема егзистенцијалног апсурда и промашености у великој мери јесте успела да привуче пажњу књижевним ствараоцима у периоду после Другог светског рата. Иако су сви они били махом из различитих егзистенцијалних сфера и различитог менталитета, успели су да на јединствен начин искажу и прикажу суштину овог проблема. На тај начин успели су да креирају низ ликова од великог значаја, као што су: Кафкин Јозеф К, Камијев Мерсо, Борхесов Виљари и Раскољников - описан пером Достојевског. Међутим, из плејаде тако добро осмишљених и окарактерисаних личности, издвајају се две особене личности, које су нашле много заједничког и само њима својственог. То су Мерсо и Виљари.
Камијев Мерсо, ситни чиновнички службеник, предодређен је на трајање у егзистенцији, која га је учинила немоћним и беспомоћним. Када је био пун полета и енергије, када је јарко желео да студира и постане човек, мреже отуђености су га ухватиле, а једино решење Мерсо је нашао у прекиду студија. Већ на самом почетку, живот и средина су га учинили човеком без смисла, који се даље залагао само за филозофију нихилиста. Алжир и живот пун сивила и монотоности, оковали су га у окове једноличности и истоветности. Живот као такав прихваћен је као навика, па уопште није ни чудо што је био испуњен досадом и празним, узалудно проведеним сатима. Чудно је чак и то да за једну овакву интровертну и индиферентну личност, какав је Мерсо, мајчина смрт представља ништа више до сметњу и ишчашење једноличног трајања. Уместо синовљеве сажаљености на површину је испливао његов равндоушни став без поштовања мајке и осећаја истинске љубави и емоционалности. Својим одбијањем да последњи пут види мајку, као и испијањем беле кафе крај мајчиног одра, лицемерне и конвенционалне присталице, окарактерисали су га као крајње безосећајног човека. Мерсо анахроно и пасивно поступа, не марећи много за написане конвенције, већ поступа без претеривања и претварања. Код њега је све баш онако како осећа. Понашање је природно и стварно. И не само то. Мерсоова равнодушност протеже се од почетка, па до краја романа. Пријатељство које му нуде комшије, љубав Маријина, унапређење у служби, као и неписана правила, вера у бога и лични живот, не представљају ништа за њега и од посебне важности. Човек без воље и амбиција, без креације и продукције, једини смисао трајања види у САМОЋИ. Ретки изласци, отуђеност у стешњеној соби, учинили су га странцем изнад свега. Прошлости није хтео да се сећа, а на будућност ни да помишља. За нацрте и планове неког будућег дана није хтео да зна. Хтео је да буде човек садашњости иако апсурдне и потпуно бесмислене. Пустио је судбини да га носи и води. Судбини од које не може побећи и коју не може порећи. Тако је и било. Сасвим случајно обрео је се у игри случаја. Десило се изненађење и оно што није прижељкивао и очекивао. Убио је човека сасвим случајно и тиме само потврдио своју апсурдност. Суђење и сву пороту гледа пријатељски, али његов став је и даље равнодушан. Знао је да је смрт неминовна и неизбежна. Ни једног тернутка није осећао страх, већ је своје страдање прихватио као једину извесност. Не прави никакав компромис ни искорак, нити мари за животом. Пориче вредности средине и религије. Жели да умре и да још једном потврди свој став који је имао кроз цео живот. Својим страдањем желео је да учврсти свој пркос и инат и зато хладнокрвно умире. Последњи пут је широкој маси порекао све вредности овога света и указао на узалудност трајања.
Поред Камијевог труда да укаже читаоцу на човеково отуђење и промашеност, потрудо је се и Борхес у причи мањег, али доста слојевитијег обима, причајући нам повест човека који је предодређен на непрестано ишчекивање. Силом прилика дошао је међу скроман и аноиман свет. У предграђе где ретко ко залази. Повукао је се од градске вреве и буке, у скроман мир и тишину. Узео је собу, са мало намештаја, стешњену и оскудну. Прикривајући свој идентитет, представља се именом свога непријатеља. Тим именом је био опседнут, тако да је сва његова егзистеница била испуњена тим именом. Дани су пролазили споро. Живот у садашњости. Ретки изласци. Тарјање у самоћи и без контактирања са околним светом, учинили су га странцем. Једини пријатељ постаје му пас. Пио је чај, пушио и непрестано чекао. Убијао је досаду читајући из дана у дан једну исту рубрику: читуље или можда хронику о убиствима. Ишчекивао је нову наду живота као сан. Волео је живот за разлику од Мерсоа, који није волео никакве радости и уживања. Одлазио је понекад у биоскоп, седећи у истом реду (последњем) и гледајући филмове исте садржине. Излазио је пре завршетка филма, јер је непрестано стрепео и осећао страх. Своју прошлост хтео је да заборави, као и жиг који је носио. Припадао је подземљу и сада је био предодређен да се крије. Повод за његове снове био је сусрет са непознатим човеком који га је гурнуо. Тај сусрет је изазвао и разочарање и запањеност. Сањао је необичне снове, који су прерастали у праве кошмаре. Такође, снови су потврђивали и његову истинску љубав ка животу. Снови нису дуго трајали, а већ се појавило изенађење. Сан је преточен у јаву, а чекање га је полако угушило и предодредило на смрт.
Иако се и у нашој егзистенцији осећа присуство монотоније и низа конвенција, ми не смемо дозволити да потиснемо наше сопстено ЈА. Свако може утицати на свој живот. Треба побећи од свега, отићи у непознато. Живот иако ефемеран и кратак, терба да садржи радост и задовољство. Треба се побунити, јер, на тај начин одбијају се светске вредности, које затварају у безизлаз и човека чине отуђеним и непозантим.
(Један домаћи задатак из 1994.) - уз коришћење литературе - не знам које... Тако да после 20 година, не знам како сам ово овако срочила и одакле сам преписивала... Али, сам домаћи задатак урадила... И овај текст не сматарм уопште својим... Сврстала бих и ово под белешке "старе свеске"... Али, ето пожелех да га сврстам баш овде... Извињавам се свима чију сам интелектуалну својину користила...
