БЕСКРАЈ...

На речно дно

слабашном нежношћу

полажем спарушено 

грање сна

као на ланено платно

из кога дрхтава светлост

ломног ветра

зуји низ

молитвено ћутање

и овог јутра...

Прохујали шапат сати

оседланог коњаника

низ чекање

изгрејалог Сунца

без пасјег трна

у надању

као да

уморне перле

над хоризонтом

тек разбраја

и спаја...

И као да хуји

као река

тај преплашени лист

на леденом ветру

у заспалом погледу

нареченог болног обриса

у бусену земље тресетнице

што се троши сну

о бескрају

што се 

тешко сања...

Каменом речних обала

испраног од кише

у завичају све тише

из праха

као да сенку своју

побожно вазнесе

од распукле радости краја

низ видик

још једну сузу срама

да поднесе

до бескраја...