ИЗНЕМОГЛА ПОЕМА...

Кроз смарагдна поља светла

овог тамног света и века, то

птица камених крила

без снаге, посред поља

низ долове, прах из кљуна

као трофеј полако испушта...

Оловна модрина шуме, низ

свилене струне, далеко броди

у жалосне обрисе сребрне воде,

као огледана суза с` небеса што грану...

Ћути час као скапало псето

у мирно јутро, тишином својом

огољено, без прута и пута, као

кад гомила гуја, једна по једна,

затутњи испод првог откоса...

Камена обала нестаје у позобаним 

зорама, у ранама света, у стражама 

подно самотног безименог пропланка,

у патњама, у снагама, у сагама, у нама...

Бледа вечност дели ваздух

оштром бритвом живота, као на

пању расеца полако и сетно, да не

види космички праузрок, те разнете

среће, у локву пепела што угази...

Сенке неутешне кроз гомилу

бесконачну, са сузом на лицу,

обасјаће реч сјајну, клонулу у

мају, преморену од непрегледних

небеса, у пламену плаве 

лепоте окончаног постојања...

Сати кад сагоре, у очима

препуним тегобе, величанству

изнемогле поеме, проговориће

неопажено, одјеком космичког

пространства, у ведрој слободи,

тамо где нова радост, под теретом

ниче и клија, као реч слободна и 

закопано мирна посред свих тишина...