Беспуће вихором небеске росе кроз тихе кише, над заспалим висинама, музиком дирне, озарену сен те неумитне дубине, док сенка крилима звучно шири свој круг, у светле продоре, низ обале, низ вероломне славе и похвале, нове храбре снаге... И затутњи трње пред свитање у мудрости те једне мале огњене искре, оштре и сетне... Космичке сфере по наличју своме неречене, нежно срце у глуве хармоније, затрпају тишином сумње... А ритам треба да заблиста кроз недогледна поља, што нестају у разливању празнине, пролазно и проходно... Јава плава јесте мирно зрачна, а кап чека негде над водом врелог крша, да песак у свему кроз збуњену песму схвати... Пуни су далеки видици, занемели од свести лепоте тог проклетог вапаја... У тајну свратити исто је као на труљење се пожалити, као кроз причу пробуђену од јасности слова без смисла, у жељи неког чудно болног обриса...
Нема коментара:
Постави коментар