У ИМЕ РЕЧИ МИЛОСТИВЕ
У име
Речи милостиве, самољубиво пространство
Неизмерне
Среће, својим замором, као да трује
Бездушне
и осиромашене Речи још непробуђене...
Спутане и
без сјаја, недовршене – Речи милостиве
Песме,
као бисери свемудрости, ако заблистају
Усред
баченога блата и овога дана, овде и сада...
У име
Речи милостиве, унутар срчаног језгра,
Судар
Љубави у мени, као да угрожено живи.
Издаја
изневерених Нада у скривеним дубинама,
Горке
Истине без трунке надахнућа и сванућа...
Згасла лепота
присећања... У име Речи милостиве,
Остају
смислени трагови и звуци, у смирају
Ове ноћи,
све од неких прошлих избављења...
РЕЧ
Реч
угледана у немој празнини дана
Реч
избачена ван просторија Среће сада
Реч у
видљивој провидности заборава
Реч
специфичне лежерности контролисаног Духа
Реч не
много говорљива и јака овога сата
Реч
смислена и разумљива тада као и сада
Реч
ослепљеним сном буђена некада
Реч у
мени вечерас спава млада
Реч из
праха васкрсла и прерасла
Реч
полагана и од таме ноћи врана
Реч као
немогућност најлепшег кишног таласа
Реч у срж
душе повезана ланцима раја
Реч
гвоздене правичности песничког исказа
Реч у
пијанству плаветнила као некад спава...
ЗАПИС О РЕЧИ
Вечерас
Ја сам Реч рођена из хаоса, из преголемог
Царства
неминовног нађеног бескраја, пред очима
Бљештавог
поноћног преиспуњеног Месеца...
Вечерас
Ја сам Реч скривена у златној жици
Свелепоте
Свемира, те чудесно записане живе нити,
Што
најдивније стихове магнетима својим привлачи...
И са
гране у овај запис о Речи и цвет један бели, нека
Стане,
остане и у овом малом стиху сутра осване...
У
грчевитом тражењу, неће се одазвати моја Реч,
Све док
не сазри у мени као Песнику и Човеку...
Почесто
покренуће Реч северни ветрови и морски
Пенушави
вали, плаве пучине и поноћни звуци мали...
А на
крају записа о Речи, кроз сузу заискри Реч у оку,
Под
хладом старе миришљаве разгранате липе...
Реч без
гласа, дремљива и посве мирна, да би
опет
Можда
сутра, у мени изникла и за срце ми срасла...
*Написане и послате 20. фебруара 2014.
Нема коментара:
Постави коментар