ХОД ЗА ЧАШЋУ РАВАН ХОДОЧАШЋУ КАО ЗАПИС ЈЕДНОГ СОЛИЛОКВИЈА СУЗНОГ...

14-ог дана у винском месецу октобру 2018-ог лета Господњег, на празник Покрова Пресвете Богородице, установљеног још у 10-ом веку за време цара Лава Филозофа, кретох по 25-и пут – пут Острога, после 5 и по година не одласка тамо где већ одлазим 23 лета... Биће то још један пут ходочаснички, онај претежак који се сузама залива, по коме се никад већа туга разлива, а ваљада је тако кад човек стазама вишњим ходи немоћан да се ичим другим до сузама овде руководи... Дан на који Мајка Пресвета Богородица хришћански род својим омофором покрива и за који се Сину Христу пред престолом свевишњим без престанка моли... Дан у коме се слави Словен Јован Кукузељ житељ 12-ог века, даровити појац који од похвала људских побеже на Свету Гору и тамо у Лаври постаде чобанин и кроз подвиг се удостоји јављања Мајке Свете... И дан у коме се славе многи свети, ове године павши у недељу торжествену... Наставак ходочасничке приче оне од јула када крстарих преко 3 сата обалама светогорским, па зато у ово присећање издвајам свете ликове и молитвенике атоске чијим молитвеним заступништвом покрећем несигурне кораке од вајкада... Но пре њих поменућу и Преподобног, неписменог и невештог у појању - Романа Слаткопојца који отрпе подсмех ученог клира... Онога који се сузом молио Мајци Божјој, да би му се иста јавила, дајући су свитак и на свитку слова кондака рекавши му да то све прогута... А сутрадан на Дан Христовог Рождества изашао је на амвон и испевао најанђеоскијим гласом: „Дјева данас Натрпиродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, превечни Бог“... И тако сви задивљени, јер му Мајка Божја дар песнички подари... И он ће написати чак хиљаду кондака крајем 5 и почетком  6 века... Дан када се слави и Преподобни Григорије доместик монах Лавре Светог Атанасија на Атосу, подвижник који је својим подвигом заблистао у 14-ом веку и још један појац кога славимо данас, а коме  се такође јавила Мајка Пресвета Богородица давши му златник за труд песнички, а који је прикачен на Икону Богорице у Лаври као знамење на тај догађај чудесни... Дан када се у васељени православној славе свети и преподобни оци школе и академије светогорске „Атонијаде“ где научише сав закон Божји и благочестивост аскетског подвига јачи од свих универзитета света: Свети Козма Етолски из 18-ог века, новомученик Атанасије, Никодим Светогорац, Свети Макарије Нотарис епископ коринтски и преподобни Атанасије Пароски... Мало да се подсетим и њихових светих живота, а уколико има и нетачности није замерити мени неукој која у својим школа не успе... Свети преподобномученик Козма прот Свете Горе Атонске и с њим преподобни мученици Карејски Светогорци... Козму обесише,  а све остале мачем посекоше... То клање би извршено од стране паписта, као последица уније коју створише византијски цар Михаило Осми Палеолог још у 13 веку... Дан у који се прослављају 3 иконе чудотворне Мајке Божје... Прославља се чудотворна икона Мајке Божје КУКУЗЕЉИСЕ која је осликана у Лаври Светог Атанасија Атонског када се Мајка Божја јавила Светом Јовану Кукузељу... И још један празник чудотворне иконе Пресвете Богородице СКОРОПОСЛУШНИЦЕ (Брзепомоћнице) која се чува у манастиру Дохијар који угледах оног 19-ог јулског јутра на 500 метара са обале егејске плаве... Икона је осликана као фреска у манастирској трпезарији у 10 или 11 веку, а пред њом се молио трпезар због изненадног слепила и ту добио дар прогледања и исцељења... И тада Богородица рече да је Она брз послушник (Горгоипикос – Скоропослушница у преводу са грчког који ми је непознаница од вајкада)... И до данас ова икона чини многа чудеса... Пред Њеним светим ликом Заступнице  и Услишатељке треба се молити за све оне који „са вером уточиште траже“ ако траже... кад недостојни и срозани, поражени и унижени, пред икону би да се клечећи баце, како би им грешничка молитва урачуната била у добар принос,  а како би им душа мрачна добила озерење светлошћу вишњом небеском и чистом... како би се разум очисто од унеспокојавајућим помисли, људи и дела... како би се срце пренапаћено утишало... како би се исцелиле ране непребола големог... како би научио шта су дела добра... да му се долије страха Божјег и снаге да спозна вољу вишњу, а да не мора баш да пије из чаше страшне у којој и не зна шта је помешано: да ли мед да ли жуч да ли обоје заједно... да му се опрости зло неучињено више но учињено, али и учињено... да се спасе мука вечитих и бар мало израсте у вери са којом или без које ако је убијена притиче пред икону свету и клеца и пада и грца... јер сви га презреше но Мајка Божја нека га таквог не презре... њега бедног у напаћености свој тој који се утопи у виру безданог понора таме и греха... Где му је нада сада кад само икону Мајке Божје има да угледа... Где му је узданица и где спасење... где заштита и посредништво... коме да повери главу тешку као бреме и време... Хоће ли се огањ вечног проклетства излити на главу ту или тек кап непресушне благодати неке... А речи тешке и неме... Је ли то тренутак када место спасења наилази ново страдање... Ко сме да иште исцељење, утешење, избављење кад је заслужио пакао овде... Где је ту смелост кад заслужиш праведни гнев Божји... И ко ће таквог никавог изнутра разрешити туге и бола... ко ће разрешити клупко грехопада што га спотиче свуда... И стигни Мајко Божја изобилном благодаћу својом до ових и оних који ти кличу: „Слава Твојим даровима, чиста, слава Твоме девству, слава Твоме неисказаном промислу о нама, Пречиста“... Дан када се слави и трећа чудотворна икона Пресвете Богородице ПСКОВСКОПОКРОВСКА када Мајка Божја избави смртне болести град Псков у 14-ом  и од краља пољског Стефана Баторија у 16-ом веку... Величанствено свети дан, па нека нечуде све те мале трице и ситнице баш на тај дан што их препознајемо као искушења... 

И тако стигосмо до светих обала лимских исписујући поклонички круг до српског Јерусалима... Завет једне осаме и ћутања... Нечујан ход као по мукама... а трагови без отисака... И хоће ли мртва душа изумрети од наноса нове туге и ужасног бола... И хоће ли без сувише речи понајвише своју рану непребола изрећи или пак порећи... Је ли ово одумирање коначно још једне пустоши и крај сопствени који тај сопственик никад унапред не зна, али слути... Шта казати ништавним сваким словом и хоће ли нарушити заветнину ћутања... А те дивне сузе кретоше узвдно Лимом... друмом све до под Острошке греде... 

Хоће ли се умити тек тако мало и шта ће то бити последње што око земаљско угледа јоште... Нико не зна,  а свако слути... Још један ропац овоземаљске жалости и туге... Нешто замире и одумире овде... ни најосетније везаности нема више... и чему свет овај и чему живот кад те напусти и Дух и душа и вера неверни Томо... И лутам ли као Мојсије изгубљени по пустињи читава 23 лета никад не крочивши у Земљу Обећања и никад је не угледваши ни са даљине... И зашто баш толика људскост да боли до непребола, више него сва моја дрскост... И што више оплакујем неучињено но учињено... Чиме да се уништен и мртав теши, чиме крепи... Бескорисно непомични статиста пун промашаја, без сврхе, без циља, који као да не постоји изнутра у самом себи, као ни ван себе... Нем и споља и изнутра... Знао је за један свет и тај један једини свет је изумро у њему, јер ван њега он неуништиво живи... И где сад да мре и где да се покопа још жив и тако је страхота и грехота... и ко ће кости да раскопа... И зашто је свитање сада одумирање и зашто сем бола и туге не осећа ни ону замишљену радост... Одакле се створише оне птице небеске из гнезда и литица – птице које певају од човека лепше... и тих голубова 7, 15, па 23 окупљени око мрва интегралног пецива да зобају у то јутро литургијско без бојазни од мене овако грешне и тешке... Те безазлене главе које покупише мрве мале... то једно јато и ја се сетих Генија Тесле који сигурно мора да се осећао слично тако... пренесен у неки другачији свет у димнензију несувишног, ту где је туга још и осунчана... 

И нека ми опросте што бесконачно прекопавам гроб властите душе скрнавећи место под којим стојим овде... И како загађен да иште ваздуха чистог или узвишени тренут вреднији од товара овоземљаског блага... Доћи чуду из нечуда или преко чуда зар је важно... А кроз силна знамења хоћу ли икакву поуку из свега извући... Накупити треба дивоте  и снаге и кроз сузе... Оцртани обриси круга исписани и сада треба да се преклопе као странице хартије и круг да се затвори... Није ли човек још мање бедан и још више грешан, а може ли се искупити ни из чега... Да ли такав човек тек кроз сузе спозна да још у њему жалац живота штреца и колено клеца...

Испред 9 сати пред почетак литургије стигосмо на прво поклоничко место у Мали Острог Свету Куманицу... 

КУМАНИЦА... чува мошти Светог Григорија Куманичког... Посвећена је Светом Архангелу Гаврилу из 15 века, а на свега 7 метара од пруге железничке (чух после 16 година да је на удаљености 5 метара – но није важно све у метар)... Срушен у 18 веку и васкрсао тек после 3 века... Обнова почиње 2000-е и све се окончава за само 220 дана... Данас је ово велико светилиште и светиња првог степена заузимајући друго место по посећености на путу до Острога... По предању име му потиче по кумовима који су на задатак једног велможе чували благо и тако сагрдали цркву и унутар ње сакрили исто... По другој верзији причања назив се везује за изреку ових крајева „куми те Богом“ типичне за житеље свете лимске долине... Народ је доносио и узиђивао камен по камен у  светињу ову... Верује се да је исцелитељска моћ куманичког свеца велика о чему сведоче многа чуда и оздрављења... Овога пута начух да помињу и извор лековите воде ту негде испод пруге или дуге, но ја за неке новотарије више нисам склона и ту могу само чисти, прописно обучени и безгрешни пити... О манастиру нема писаних трагова, већ само предања, по којима је ктитор крајем 13 и почетком 14 века Свети Григорије Куманички онај који је на Атосу саградио Григоријат... Упокојио се на Атосу,  а након пожара у том манастиру у 18-ом веку мошти су донете овде... Ову светињу никад нико није рушио – срушила се сама начета зубом времена... Део моштију светитеља чува се у манстиру Драговић, у породици свештеника Лазовића, под подом манастира Куманице, а један део у саркофагу унутар храма... Ово сам сакупила и прибележила 2004-е и тада нам је још речено да су мошти нађене пре 4 и по године када је и запчела обнова (значи око 2000-е)... Но од тада се можда нешто и изменило... Јер све се изграђује и обнавља и мења невероватном брзином 21 столећа...  Припрата је дограђена у 16-ом веку... Слави се овде 26 јул - Сабор Светог Архангела Гаврила... И опет након 300 година звоне звона куманичка... и заиста то је најлепше што одслушах овде и на путовању 2018-е стојећи и шетајући крај зидина неизграђених јоште... Нису ту почела искушења, ту су почела моја искупљења и преумљења... Ко каже да потреса неће бити и суза... Из цркве до мене допре тамо само талас ароматичног тамјана и звона... ништа сем звона и воза тамо није било... Можда неки ђаво у мени не воли много штошта и добро је ако видеше да га има  у мени, јер се ја уплаших у тој пустоши мислећи да нема ништа живо у мени... Чудном мелодијом одјекиваше звона она... И ту почеше да гракћу птице... Око 11 сати успедох да се кроз гужву и метеж нађем пред светињом и поклоним моштима како и доликује без много цедуљица и имена или неких других пратећих неелемената...

Након 40 минута напустисмо ово светилиште, да би се испред 14 сати већ нашли у Морачи...  МОРАЧА... манастир Успења Пресвете Богородице ктиторско дело Стефана сина Вукановог и унука Немањиног из 1252 чувен по свом фрескописању Прорка Илију храни гавран пустињски и Богомладенац са плавим очима (но нека ми се опрости овога пута нисам много разгледала фреске; фокусирах се на иконе и свете ћивоте)... Овде су ктиторове мошти и лева рука без палца Светог мученика Харалампија из 3 века који се слави 23 фебруара... Беше епископ у Магнесији у Антиохији... Пострадао у 113 години живота (опростите ако податак није тачан, тако сам записала једном)... Главу му одсекли мачем у време Септимија Севера 202 године, а пред смрт јавио му се Христос... Овај некада богато украшен манастир имао је кров од олова до 16 века и 100-тинак монаха... Обновио га је Патрјарх Макарије Соколовић подаривши му нови кров...  Иконостас у позлати, а врата од слонове кости... Уз главни храм је и омалена црквица Светог Николаја Мирликијског са живописом из 17 века – тужно целивах икону ту молећи Га да ми опрости што неки праг на његов свети дан не могу да прелазим... Овај дом молитве под своје Богородичино коло окупљао је народ заклет на борбу против врага – но данас нема усијаних глава сличних по духу самурајима следбеника закона бошидо (закона части) – охладио их дух новог доба... Овде је навраћао и светац оштрошки и радо се ту помолио,  а његов лик и Дух Свети налази се на две иконе...

А око 15 сати и 40 минута на овом путу сузном и поклоничком нађох се и пред нечим новим, велелепним... Храм Христовог Васкрсења у Подгорици који обилази ова уснула душа... Прошетасмо и кроз крипту... Нисам ништа прибележила иако чух тек по коју информацију прочитану са папира, а пошто нисам записала слабо запамтих ишта (мада и кад запишем прође мало  и ја заборавим; тако се нисам могла сетити ни како се зову манастири светогорски о којима сам скоро писла и које сам скоро гледала са обале егејске; затрокирам и ја)... Но ја више волим живу реч из нечије главе, па то покаткад забележим то што чујем... Или пак ја не умем више пред ичим новим да се дивим... можда што сам рушевинама склонија... Мада овде фотографија треба да сведочи више од речи...

У Острог смо стигли око 17 сати идући вијугавим путем и стрминама оним што воде према Никшићу, а не преко Даниловграда мислећи да је преко прече, а около ближе... Због неких радова на путу нећемо моћи проћи да сутрадан посетимо и Ждребаоник и је ли то већ довољан знак да смо недостојни светиње једне... 

ОСТРОГ... манастирска насеобина коју чине спој Доњег и Грњег Острога један од другог удаљени 3 км или пола сата хода... Доњи из 1824 (пођох и то да обиђем сутрадан, но учини ми се да тамо нешто граде па не одох по први пут), док Горњи манастир чине две црквице пећинске Часног Крста из 1665 и Ваведењска са свечевим моштима... Обе су из доба Светог Василија свеца острошкога из 17-ог века... Још давно сам записала у свом првом поклоничком путопису из 2002-е да је ово најзначанији и најпосећенији манастир у који се долази са: вером, страхом, љубављу, побожношћу и приступа скрушено, тихо, молитвено, покајнички без икаквих других примеса, а тамо свакојаких прича и потреса... И ево после 23 године одласка тамо,  а после 16 година од како исписах овако - променило се готово мало или пак много или готово ништа... Острог планина и гора висока на 900 метара надморске површине и висине целебна од благодати свевишње која тек кроз свечеве мошти излива и на људе и на камен и на ствари... Молитве за оздрављење и помазање светим уљем из неугасивог кандила острошког које даноноћно светли... Зарадова се мртва и грешна душа сусрету са душом не би ли заслужила сузу покајничку свуда... Некад необичан мир и тишина, сада као да замени ужасан бол до непребола... 

По острошким висинама звездано небо као да не беше или није видело око, а пој птица започе са јутрењем и оживе до Литургије, а цврчи чули су се тек спорадично и мало у то неко глуво наглуво доба... Ко сме да иште благослов овде, ко сме да се напоји благодаћу а није је достојан... Ни нафору нисам узела овде – то је за учеснике и заједничаре, а ја кретох тако у монологу и солилоквију, па знам бар неки ред шта је или ће бити да ме ђаво онај унутрашњи баш на мртви чвор завезао...

Чух само једно Јеванђеље – оно на дан 15 октобра у понедељак о жени грешној, но пре тога да видим шта се слави и поштује дана овог где ме затиче јутрење и литургија света које нисам достојна ни из искрајка... Поменућу оно мени упечатљиво... Празник Светих свештеномучника Кипријана и мученице девице Јустине... Кипријан живљаше у Антиохији, а родом беше из Картагене... и пошто занемоћаше његове мађије да придобије врачањем хришћанку Јустину према младићу који је пожело да је заручи и пошто је сагледао таштину мудрости незнабожачке, прими свето крштење и постаде епископ... И начелник те области стаде мучити њега и девицу Јустину због исповедања Христа и тако их посла цару у Никомидију који их посече мачем крајем 3 или почетком 4 века... Слави се данас и Свети Теоктист који пострада са њима двома... Славе се и два Света мученика Давид и Константин који бише хришћански кнежеви из Аргвента,  а које на суд изведе Калифа Емил-ел-Муменин по чијем наређењу их потопише у реци у 8-ом веку... А пред смрт они се молише Богу да опрости свима онима који их буду зазивали у молитвеним обраћањима... Зато зазовимо им света имена касно поучени и никад научени... Је ли ово дан опраштања, кад нема баш много надања, но себи је најтеже опростити... А каже житије њихово да је по завршетку те молитве пукао гром и зачуо се глас с висине небске као знамење да им је молба услишана... Благо њиховим душама... Мошти су им у Грузији у манастиру Моцамети... Слави се и Свети новомученик Хаџи-Георгије, који се потурчио како би избегао плаћање одштете, но после се покајао и вратио  у Христову веру и отишао на Свету Гору... Турци му главу одсекоше у 18 веку... Слави се и Свети блажени Кипријан суздаљски чудотворац подвижник са острвца при ушћу реке Увота у владимирској области... Овај свети упокојио се 1662 (17-и век), а гроб му је у цркви села Воскресенскоје у Кавровском срезу... Све је у знаку васкрсења, но чиними се да пре васкрсавају монументални објекти него душе... Ех, може ли човек васкрснути бар овде на трен... 

Слави се и Света Дамара она прва која је поверовала у Христа  у Антиохији (а данас ће ове светиње што их и ми пролазимо на путу ходочасничком походити и Патријарх Јован Десети антиохијски и целог Истока и опет смо се нашли скоро на међама великих догађаја)... Поверовала је  у време кад  и Свети Дионисије Аеропагит после проповеди Светог Апостола Павла на Аеропагу... „А неки људи приставши уз њега повјероваше, међу којима бјеше жена по имену Дамара, и други с њима“ (описано у  делима апостолским у 17 глави, а 34 стиху)... Слави се и Свети великомученик Теодор Гаврас прослављени хришћански војсковођа у борбама против Агарјана, а пострада од салџуског емира за време цара Алексија Првог Комнена у 11 веку... Слави се и Преподобни Теофил исповедник монах из времена цара Лава Исавријанина у 8 веку, који је водио безбожнички рат против светих икона, а Теофил богољубац неустрашиво је иступао пред цара и безбожником га именовао, па чак и претечом антихриста називао... Зато су га тукли страховито силно и јако, бацали у тамницу, мучили глађу и жеђу,  а онда заточили док неиспусти свету душу... Слави се и Свети Касијан Грк угљички чудотворац с краја 15-ог века који беше потомак грчких кнезова и дође руском кнезу Јовану Трећем у пратњи принцезе Софије Палеолог и пожеле да остане у Русији и постаде бојар ростовског архиепископа Јоасафа... Замонашио се,  а касније основао манастир на реци Учма код Угљича...Упокојио се почетком 16-ог века... Слави се и Свети Атанасије затворник печерски из 12-ог века чије нетљене мошти почивају у Теодосијевим пештерама, а које мислим да посетих пре 15 лета – светац коме је ноћи осветљавао огањ божански... Некад не смем ни да се присетим шта ми Бог даде да докучим и видим... Славе се и Свети мученици и исповедници казањски... Слави се и Света Ана велика кнегиња тверска жена руског кнеза Светог Михаила Јарославича Тверског кога убише на спавању... Након губитка мужа замонашила се и упокојила у 14-ом веку... Славе се још неки свети чијим молитвама нека нас укрепи и оснажи васкрсли Христос...

И већ око 9 сати и 30 минута напуштамо Острог, да би око 11 сати стигли у нову светињу... Дајбабе... ДАЈБАБЕ... откривен у подножју истоимене горе 1890 од стране чобанчета Петка Ивезића након чудесне визије, па Петко дотрча под Острог старцу Симеону и исприча о свом виђењу у сну када је замирисао тамјан, а он угледао човека са штапом, свог у злату и који рече да није зла душа, већ светац кога ту закопаше Турци и рече дечаку да ту треба манастир да сагради... Овај дечак постаје монах Платон, који је након Другог светског рата ту и сахрањен... Нашли су улаз у пећину крстоликог облика са траговима часне трпезе и олтара што је указивало да се ту богослужило у давнини некада... Била је то катакомба хришћанска... 

Након изградње од 2 године  освештан је простор 1897, а управитељ постаје Свети Симеон дајбабски... Живопис и иконе сам осликава... Имао је и тајни пролаз од келије до пећине где се одмарао и молитвено осамљивао кад присутно буде много народа... Овај строг монашки аксета био је прозорљив и далековид, био је нарочито бразован монах за оно доба, а и за ово, говорио неколико језика, писао мемоаре, а о Острогу записа овако: „Гледам чудо од природе  у високим стијенама, а особито чуда у славу Божију великог угодника Светог Василија; мала пештера, велики светитељ силом Духа Светога, благоухање светих моштију биле су велико укрепљење души. Прозорчић од Раја, гдје сам могао завирити у вјечност“... У Острогу провео је 6 година (од монашења 8)... Упокојио се 1 априла 1941 предописујући све страхоте рата у 87-ој години живота... Прва чуда овде су забележена још 1953 и од тада непрестано трају... Прво чудо је исцељење неме девјчице пред иконом Мајке Божје... И та икона угасила је пожар који је пре 7-8 година избио (ово сам чула и записала на путовању 2004-е)... 

Овде  не знам зашто да ли због оних садница маслина и врта и све те тишене неме и осунчане као да се пренесох мислима у Јерусалим и зашто ту видех сав онај врт Гетсимански и Христа напуштеног и самог... И да ли зато одох и одатле са сузама и са тугом недокучивом – не знам... Но морам да се подсетим шта каже Јеванђеље о Гетсиманском врту... У првом Матејевом Јеванђељу у 26-ој глави последња су предсказања о страдању, завера јудејска против Христа искована, помазање у Витанији и непоновљива прича о жени грешници, Јудина издаја за пар сребрењака, последња вечера и причешће и молитва у Гетсиманији... након које следи Јудин издајнички целив, хапшење Христа, понижавајуће суђење пред „правичним“ и стравичним Кајафом и Синедрионом и Петрово трократко порицање, одрицање и кајање (чему кајање кад се изда и порекне таква душа)... То Јеванђеље слушах са будном пажњом кад у кући Симона губавца тешко грешна жена са алавастровом посудом скупоценом светог уља пролива исто на Христову главу... За ученике то је знамење штете... Могло се све продати скупо и нахранити сиротиња... Ометаше жену која чињаше дело добро, а да га није била ни свесна... Помазање за погребење страшно...  и Христос рече: „Гдје се год успроповиједа ово јенађеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“ (стих 13, а глава 26)... И је ли тешко сваком човеку кад Христа изда, прода, ода... 

А Христос сам оде у Гетсиманију да се помоли... и би му душа жалосна до смрти... и мољаше се: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“... О какве потресне речи могао би неко и да злоупотреби!!!... а чаша беше страшна... а послушност несхватљива... И опет каза: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе чаша да је не пијем, нека буде воља твоја“... и трећи пут изусти исте речи... Ето све мора по 3 или чак и 23 пута... Можда је Христу било лако да буде беспрекорно чист и послушан Оцу, но ми смо деца очуха и маћеха... Да видимо шта каже Марково Јеванђеље у 14-ој глави... Какав начин да се вратим у листање верских књига што може бити потресно и „штетно“... Неки викаху на грешну жену... А Хростос у Гетсиманији каже: „Ава, Оче, све је могуће теби; пренеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти“... И други и трећи пут исто мољаше као  у стиху 36... У Лукином Јеванђељу у глави 22... Јесмо ли пшеница коју сатана тако извија... Је ли вера пресахла кад је престала... У стиху 42 рећи ће: „Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!... У стиху 43-44: „ А јави му се анђео с неба кријепећи га. И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу“... Успавани ученице падоше у искушење... у жалост... У последњем четвртом Јовановом Јеванђељу нема помена о Гетсиманији... или је срце у читача збуњено и престрашено... Ипак има  у 18 глави... Може ли се жалост окренути у радост... А Христос рече: „Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?“ (стих 11)... „Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој“... А Пилат ће рећи: „Шта је истина?“...

У подне око 12 сати напустили смо и Подгорицу... У српском Јерусалиму Милешеви смо већ око 16 сати где се поклањамо Светом Нестору и гробу Светога Саве... А кућама стигосмо после 19 сати...  Но да кажем и кратко о светињи која следеће године слави велики јубилеј 800 година постојања, а слави га и читава наша Црква Православна - 1219-а и све што се подухвата под самосталношћу... Надалеко чувен фрескопис, штампарија и светосавље које спасава... ктиторско дело краља Владислава још једног унука Немањиног... Посвећена Вазнесењу које следи у 40-и дан по Васкрсењу... Остаде још  у мени нечег наученог ил` опет грешим... Одавде је тело Савино однето и спаљено на ломачама врачарским... Но остао је развејани пепео и до данас да пркоси... Остала је светлост неугасивог пламена... Овде су крунисани босански владари краљ Стефан Твртко Котроманић (Котроман у нашој близини то су та пространства тамо иза Кремне и пророка Тарабића)... и овде је Стефан Вукчић Косача добио титулу прогласивши се херцегом од Светог Саве у 15-ом веку... Никад нисмо видели ту ризницу можда није за посетиоце широких народних маса... нажалост ризнице су нам недоступне и закључане и како увек кажу треба специјална дозвола... ето још једног знамења да нисмо под куполом небеском свег блага достојни и благословени... Светом Сави и Светом Василију Острошком чудотвроцу и Мајци Пресветој Богородици до бескраја малено ХВАЛА и на оволико духовног изобиља...  

         

            

СИМУЛАНТНОСТ ПАДАЊА...

У Мишимином последњем роману „ПАД АНЂЕЛА“ последњем четвртом из Тетралогије „Море плодности“, а последњем и написаном за кратког преиспуњеног живота, јер  се њиме окончава Мишимино овоземаљско постојање самубиством и извршењем сепуку (оно што на западу зову харакири)... У овом роману долази до најдраматичнијих врхунских танчина којима Мишима као писац кроз своје ликове стреми... Овде су сви протагонисти најневидљивијим нитима спојени, а теме као што су дворска традиција у опадању, гаснуће идеала самурајских, срж будизма  и његове филозофије, естетика, као и апокалиптичне визије доба модернизма уз који иде пад морала и културних вредности – опет овде доминира... Ток радње смештен је у 20-и век у завршетак 60-их година... Хонда је старац пребогат, који усвајањем сирочета Торуа од 16 година чини кардиналну грешку судбине именујући га за свог јединог наследника кога никад није имао... Али Тору није исто што и претходна 3 лика која трагично скончавају са 20 година... Тору је симулант - преварант... Но, Хонда решен да изгради овог младића: посматра и ишчекује, не слутећи шта све може да му се обије о главу... Роман почиње задивљујућим пространством мора јапанског и полуострва Изу, на 100 км југозапано од Токија, са прелепим плажама и термалним изворима вода у месецу мају... Залив Суруга и лука Шимизу... Бродови који се указују на линији видика... Апсурдност постојања као његово цепање и универзум који се губи у маглама... А пошто се огласи звук звона, биће ово „сигнал за бескрајну реконструкцију и реорганизацију“... Кроз телескоп гледаће млади Тору Јасунага... Теретног очекиваног брода још нема на помолу... Хонда има 76 година... Рије његова верна жена умрла је, па путује сам... Стиже на жал Удо, за који се још од 14 века верује да је место на које силазе анђели... Ту се присећа оне младости своје и обала Камакура... Данас у песку су трагови ђубрета: празне флаше, конзерве, лименке, пластичне, кесе... На обалу избачени талози људских живота... Набасаће на сигналну станицу Теикоку, у луци Шимизу одакле ће посматрати... У станици дежура Тору вичан посматрању хоризонта док ишчекује долазак сваког предвиђеног брода... Но шта Тору може учини са оним непредвиђеним... Иза видљивог хоризонта свет је и невидљивог,  а та лепота невидљивости једне није ли „трула подерана сукња“, оно море који ничим није оскрнављено и упрљано, по коме нема бродова да би пловили, где нема шта да се појави, море са својим индигоплавим колоритом, простор феномена који се ту растварају и топе... Тору као да није од овога света и припада „домену индига“ и вешто се претвара да је ичим везан ту у том свету који обилује сиромаштвом и лишавањима... Он нема брига и једноставан је као анђели што су... Нема саосећања и одбацује сваки смешак који би људи пропустили ка њему... Непрекидно стоји уз море посматрајући... Посматраће и своје прелепо лице и очи које су пуне поноса и ноћне тмине... Иако окрутност избија из тих очију оне су најлепше и као да се у некаквом сну губе... Но Тору није онај дечак који сања... Тору је сироче... Отац му беше капетан брода теретњака, а после смрти мајке прихвата га ујак... Постигао је да постане сигналиста треће класе и да се запосли у сигналној станици Теикоку... Непогрешив и савршен у свом послу... У његовом простору нема се кад мислити на оно несвесно... Он је јако свестан и све контролише, педантан, чист, уредан... На све оно изван њега одговориће равнодушним тоном... Туђим изгужваним панталонама никад се неће бавити... Неће се бавити ни политиком маса... Неко куца на врата... Ако није управник, јесте Ходна који каже да ће доћи касније... Желео би само да разговарају... Доћи ће и најбоља пријатељица Кинуе и донети кутију чоколадица... Он је једини мушкарац у њеном свету и животу који је не спопада, а ако би то покушао она би прекинуа дружење... Тору је под заклетвом да то неће учинити... Кинуе је драматична и трагична, несрећна, без лепоте иако она нон-стоп прича о својој лепоти, коју гнусни и зверски настројени мушкарици не поштују... Они је вређају и она не може да им укаже поштовање... Не воли град, јер је тамо сви похотљиво гледају „као пси којима цуре бале“... Спопадају је и у аутобусу... Она је свет једне ружноће који можда треба прекрити као некакву рану нескривену и умрети не одавши исту... Пита се она: „Може ли добро обликована девојка у очима те ружноће света постати анђео“ ту где „лепа жена држи пакао на дистанци“... Мушкарци јој нуде грозоту, а жене јој пакосте... И је ли то несрећа и коб лепих (ружних) жена... Је ли она „усамљени драги камен“ – „дијамант који се риба прљавим идејама“... И никад није лако бити леп, као што није лако бити ни ружан, а они који мисле да је нешто добро у свему томе не спадају у лепе (или ружне)... Кинуе потиче из богате земљопоседничке породице... Након окончања једног трагичног љубавног заноса провешће 6 месеци у душевној болници... Добиће дијагнозу: „синдром депресије... депресивна интоксикација“... Од тада живи са убеђењем да је најлепша што је доводи у заблуду несагледивих размера... Мушкарац који ју је увредио поменуо је њену ружноћу... Онда је решила да измени свој свет, ако не може изглед... Спроводећи „пластичну хирургију“ на свој начин постала је још ружнија... Стварани свет изврнут је на наличје ту где је све извраћено и наопако... Тору је једини који је слуша и никад јој се бар отворено не подсмева... Она је луда и ружна жена 5 година старија од њега и његов једини друг у овом свету издвојених и изолованих... По степену окорелости и лудости слични су... Њена лудост је од почетка,  а његова тек на крају... Ако он нагло скочи и крене према телескопу по природи свога посла, она се узнемири до највећег страха очекујући да је нападне (последица траума које за собом вуче несрећна душа)... То је страх због кога врисне и крикне, а он је онда отера под изговором да треба да ради... Какву ће Тору „искру помрчине“ угледати ускоро... После слања 3 сигнала и одслушане временске рпогнозе, чуће вести: Американци су у Камбоџи одсекли главни штаб, болнице и пунктове за доставу Ослободилачког фрота све до октобра... Навио је звоно и заспао... У кварту Хонго – Хонда сања мушке и женске анђеле који припадају Свету Жеља... Они плешу, забављају се и носе са собом 7 боја светла... Држе се за руке, размењују мисли, погледе и речи... Музика се чује и цвеће је расуто свуда... Задиркују га, а потом му се лице принцезе Јинг Ћан осмехује... Светлост која га заслепљује и светлуцање, док са небеса пада киша белих цветова... Свирају лауте и свирале... Ту су Кијаоки и Исао... Фантазма у којој више не зна је ли прошлост и садашњост коначно у истом простору... А кад све ишчезне остаће стварне само иглице црвеног бора, чија кора стабла је груба и тај бол његове иритације неподношљив је... У парку понижења висока стабла кедра и ноћ коју парају аутомобилске сирене... Све је исто, а онда у великој депресији отвара очи, стреса сан са себе и буди се... И Тору се буди и хита ка телескопу... Брод ће каснити и он је на то навикао... Појавиће се излазеће сунце меланхолично у кармин црвеној боји и изгледаће као да залази... Завршава се смена и Тору одлази кући, где му је једина забава посматрање људи који као да живе у зоо врту... Тору има та 3 кобна младежа још од рођења... Хонда и Кеико су пријатељи и  у старости, па старачки заједно шетају, на изглед као пар, причајући о лекарима, холестеролу, хемороидима, канцеру... Хранећи сујету једно другом достижу сву раздражљивост... Слабије памте догађаје у последњих 10-20 година, но прастаро време одлично памте и препричавају... Повезани су старошћу и тврдоглавошћу... Жале се на младе и хипике... Рије је још на самрти замолила Кеико да припази на Хонду... И тако су они отишли зими у Европу: Болоња, Венеција (где добија температуру)... У ковчегу на пут носи и женин пепео... Рије није волела да путује никад ни жива, па ни у пепелу мртва... Кеико ће у Риму ноћ провести са једном покупљеном Сицилијанком, док ће Хонда прекашљати сву ноћ... Научиће да играју карте и картаће се са две старије Рускиње на забави коју је огранизовала Кеико по доласку... Већ од 70-е године Хонда свако јутро тражи лице смрти... Снови су и даље радоснији од живота и испуњавају се... Сећа се мајчиних колача и чудне туге којом је све натопљено кад му беше само 16 година... Данас има 76... Кијаокијев Дневник снова се остварио... Хонда је старац који понекад сања, а као младић није сањао уопште... Снови су симболични и маштовити... Пати од болова у куковима и раменима... Пре 5-6 година увео је телефон... Имао је служавке, помоћнице, масерку... Обилази храмове и устручава се да у храм Гешшју поведе Кеико, тамо сања већ 60 година да оде и угледа Сатоко... За тих 6 деценија није јој написао чак ни писмо... И даље се плаши њене лепоте у том непрекинутом ланцу сећања давећи се у „слатком бунару успомена“... Кеико изучава јапанску културу, позива стране амбасадоре на вечеру где подучава све те незахвалне пролазнике и Хонда је упозорава да се на то узалудно троши и да они нису вредни виђања... Од „пролазних птица не мораш да се чуваш и не треба да мислиш 10 година унапред“... Он је њен пратилац на пријемима по амбасадама... „ХАЉИНА ОД ПЕРЈА“ легенда из драме Но по којој два рибара разговарају, док хаљина виси са стабла бора... Један од њих односи хаљину... Појављује се неутешан анђео који говори да без хаљине не мже да одлети назад у рај, а човек неће да врати хаљину... Анђео плаче, цвеће бледи и појављује се 5 знакова пада (смрти и пропасти - уништења)... Тако смрт долази по анђела... Постоје 33 анђела и 1 арханђео... Знаци умирања на њима су петоструки: круне од цвећа увену, хаљине се запрљају, испод пазуха засмрде, изгубе свест и напусте их девице окићене драгуљима... После тих 5 знакова њихово време је истекло... Коса избледи, зној испод пазуха смрди, хаљине су прљаве, тело не исијава, изгуби се свест... Изгуби се задовољство својим местом у свету и није се срећно тамо где јесте... Мањи знаци могу се избећи и смрт одложити, али већи знаци смрти неизбежни су... Ово је „предмирис пропасти“... Анђели су осећајни, а њихово постојање људе доводи до лепоте свих могућих фантазија... Хонда и Кеико кренули су кроз шуму у Мију, но њој неће засметати „вулгарност пејзажа“... Она је радосна што види море и опчињена је лутком гангстера и коцкара Ђироћоа вође банди луке Шимизу... Њу вулгарност очарава... Јесу ли сада „посматрачи постали посматрани“... Стижу до бора из приче о легенди, ту где је анђео извео свој рајски плес не би ли повратио хаљину од перја... Место на коме се сликају сви туристи... „Немој ни да гледаш бор, само се сликај“... Кога занима тај невероватан догађај... Важно је само да апарат кликне... Мишима тако је и данас у 21 веку... Добро си назрео све... Је ли то баш тако лепо... Ако јесте зашто је Хонда разочаран... Одвешће је до сигналне станице да гледају кроз дурбин, кренуће уз степенице сигналне станице, срести Торуа, проћи кроз сигналну станицу, а у њему ће препознати свог двојника (дупликата) – но да ли ће горко зажалити... Гледаће кроз телескоп, но неће видети оно још невидљиво... „Ушавши у дечаково срце, Хонда је сањао о мору“... Дечак изнутра као да је пресликани Хонда, испод чије поткошуље ће угледати један од 3 младежа... Довољно да опет сагледа читав свој животни век... Убрзање срчаног ритма... Даће Торуу посетницу, а овај даје адресу на сигналну станицу... У соби Хонда саопштава Кеико да ће усвојити дечака... Након што је ово двоје странаца отишло Тору је узнемирен и осећа да су они ловци дошли да нешто увребају... Кеико је шокирана мислећи да и Хонда има исте настране нагоне као и она... Испичаће јој читаву причу и то како је он идентичан са дечаком... На крају прича ће бити исцелитељска за Кеико... „Лепота је рођена из глупости и мрака, и она је само физичка“... Од дечака мора скривати тајну до његове 20 године, кад ће по судбинском курсу вожње умрети и пред собом има 4 године... Мало да покаже сву доброту, а превише за сво зло... Рећи ће јој да се Тору разликује од претходна 3 који умреше са 20 година... Ту ноћ Хонда сања испит... Хоће ли испит очинства бити нешто најтеже и најгнусније што ће га снаћи... Тору је на радном месту и Кинуе долази да га дави досадним причама и испричаће да се некакав мушкарац много распитује о њему, да то није добро и да ће бити убијен... Тору је сам и зури кроз телескоп, приметно узнемирен тим „фантомом зла“ који му је Кинуе унела... Тору не може да споји богатство са врлином,  а показаће се да није спојиво ни са сиромаштвом... Долази управник, доноси му писмо, вечеру, виски – необичан след догађаја, а о чему је заправо реч... Тору је уплашен отказа... Сазнаје да Хонда жели да га усвоји и спреми за најбоље школе... Пун презира загонетно се осмехује... Сутрадан одлази у биоскоп... Рођен је 20 марта 1954 пре смрти Јинг Ћан... Процедура посвајања је у току, а Хонда истражује детаљније принцезину смрт... Његово богатство тежи 2 милиона долара, а милион који је стекао 1948 поделио је на 3 дела и уложуо у акције, некретнине и штедњу... Очито ни милиони нису довољни да човек мудро проживи... Некретнине је 10 пута увећао, акције 3 пута,  а штедња се смањила... Хонда је и даље обазрив, не воли ризик и животно се осигурао... Веран је „илузијама старог“ као најдивнијем хармоничном сну... Тамо где нема чистих докртрина хрли се ка уништењу и пропасти... Уштеђевина је нарасла од камате и других извора профита... Ипак време отиче у неповрат... Незаустављиво је... И зашто човек као Хонда који достиже сав тај милионски врх не застане... Је ли „историја ћопава стара просјакиња“... А човек кад би зауставио време, кад би се изнова и опет родио да ли би то било „без поезије и блаженства“... Читаће детективски извештај по коме Тору има висок којефицијент интелигенције (чак 100), склон самоћи, посвећен раду, марљив, презрив према политици, халапљив читалац, зависник од дувана, одлази у библиотеку  и биоскоп, посматра бродове, нема блиских пријатеља, за религију показује мало интересовања... Хонда у новој улози очинској када Торуу даје прве лекције лепог понашања за асталом... Је ли статус добро васпитање и западњачки манири понашања за асталом... Учиће га како да искористи „здрав разум“, да буде радознао као слушалац, посвећен, бриљантан, по мало ексцентричан, да вежба спорт, да дипломира... Но где научити бити Човек... Хонда жели од њега да направи Човека... Стога одузеће му крила, јер су опасна и воде у самодеструкцију, а свет у коме живе „не одобрава летење“... Тору има 3 најбоља учитеља који га уче социологији, књижевности, математици и природним наукама, енглеском језику... Учитељ књижевности Фурусава непријатно говори о Хонди дечаку иза леђа,  а онда изводи Торуа на кафу у „Реноар“ и прича му о самоубиству тврдећи да то чине они људи који желе да „постигну надмоћност“,  а тим чином самоубица доказује колико је „храбар, осећајан и пун самопоштовања“ и успех је убити се... Култура ауторитета препуна је бакцила и они се шире само преваром... А ко им се опире, они још више показују снагу своје одрживости и опаког дејства... После вечере провозаће се у шољицама које се врте... Хоће ли се и Хондин свет завртети и ако хоће неће ли то бити погрешан смер... Изјутра Хонда уз доручак оцу Хонди препричава све уз опаску: „Јесте ли се позабавили његовим идејама?... не могу да се одупрем утиску да је... био умешан у неки политички покрет“... Хонда је затечен, учитељ очито није његов „тајни обавештајац“, а Тору као да неће имати тешких испита за полагањем као ни „поверења и поштовања према учитељу“ - ауторитету... Из Одељења за јавну безбедност Хонда ће добити извештај и заиста Фурусава јесте „био члан екстремне студентске фракције“ и добиће отказ... Тору се дописује са Кинуе и једном ће је позвати у Токијо... Хонда је нашао новог учитеља, а Тору видевши како све постиже манипулацијом жели да се жали на сваког од њих и тако нанесе све теже повреде Хонди... Уписао је по свом избору „припремну школу“ са 18 година (две године касније до других младића) и добија прву брачну понуду, коју Хонда елиминише... Пошто иста понуда стиже од јачег посредника, Хонда не може да одоли... А ко би знао да се иза свега крије велики економски интерес трговања... Хоће ли та млада девојка бити још једна од уцвељених удовица губитком мужа од 20 година – мучи Хонду нова „чиста кристализација лепоте“... Упалшен је и за Торуа жели „дуг и леп живот“... Хонда ће видети фотографију прелепе девојке којој је 18 година, а Торуу све прећуткује и интерсује се колико је она физички јака... Упознаће је лично на једној вечери, након чега ће Торуу показати фотографију... И Торуу она је лепа и он би је упознао... Ево још једне Торуове жртве достојне повређивања, још једна коју треба сасећи мачем... Само треба да излази са њом, а ако му се не допадне, нема обавеза... Звала се Момоко Хаманака... Осамили су се у њену собу, пију чај, листају албуме... После албума у којој је она као мала беба, показаће му најновији албум са излета, поред ломаче запаљене ватре, са пута на Хаваје... Две породице одлазе тог лета на Хоикаидо... Хонди је 78 година, брани се хумором и добрим расположењем и још успева да победи сав „идиотизам света“, окружен лицемерима, вулгарностима, монотонијом... Хоће ли реинкарнација бити казна за вулгарност... У њему још гори пламен жеље према животу... Питаће се одакле сада Шидехиса Хаманака стар 55 година и његова жена Таеко у његовом животу – новим људима је све теже осмехнути се овде... Презир је присутан и да ли је обостран... Посматрајући лепоту двоје младих завиди... Пењу се на дрво и скчау... Је су ли они заиста заљубљени или је Хонда идиот који не може да схвати... У Дневнику Тору ће записати да је ово љубав која му је нужна да би њоме посекао оно што намерава... планове које ће исковати на страницама смрти... То је исправна перспектива за њега... Њени родитељи су калкулатори, рачунџије, осредњих ставова, па Тору ће одбијати њене позиве... Живети без побуда ипак није могуће, а немогућност није свачија судбина... Неки су рођени као „немогуће савршена људска бића“ и они су „савршени филмски негативи“,  а свет је овај саздан од „несавршених позитива“... Ко остане веран себи завршиће  у апсурдности смрти... У самоодржању мора се бити захтевно и пажљиво... Ко ту може остварити осећај за меру... Појачана дисциплина појачаће агресију... Ко још верује у методе „властитог покоравања“... Зар није жртва бити нежан и покоран... Зар мучнину неће изазвати све оно што овај свет кршатава љубављу... Торуу очито неће донети корист ни ако каже да је не воли и зато чека наредни скок фигура када треба да је учини љубоморном... „Љубоморна позиција“... Пат, мат или реми... Торуу младић који после сваког контакта са човечанством, пере руке темељно и тако избегава клицу заразе... Он није размажен,  а несрећа лежи у томе што није способан да препозна природу... Увек га повређују сенке превише дрчних и бучних људи... „Политика, уметност и идеологија“ су „гомила кора до лубенице“... Он разуме бродове, али ни један брод још није разумео њега... Јесу ли логика и машта његово оружје... Видео је невидљиво, постао „специјалиста за човечанство“,  а све што види пориче... Самом себи је ослонац и потпорни стуб... „Плута у ваздуху, опире се гравитацији“ живећи на „граници могућег“... Торуу није добио уздарје богова, а ако је већ тако неће умрети млад и леп ... Хладан и тежак, мрзовољан, теже склон смеху, звер која своју тачку успешно глумата... И „питамо (ли) док поричемо“ или проричемо... Тору и Момоко обилазе „Врт постзадовољства“ ходајући поред „Водопада буђења“... Емоција нема... За њега срце је плитко и прљаво,  а за њу је дубоко и чисто... Је ли она „медиокритет који тврди да је изузетак“... Тору се опире да га улове у мрежу и сања неки други свет... Зато ће њу да повреди духовно,  а не физички и наћи ће другу жену... Повредиће је „сјајним скиптром слободне љубави“... У дворани го-го плеше у потрази за пленом-женом, а све су оне „кокошке које греју јаја греха“... Тако упознаје девојку од 25-26 година Нагисо оруђе свог подлог плана, која му даје адресу и он после пар дана завршава код ње... Он је „парфем са којим се пажљиво парфемише“... Биће то задовољство „трновитог“ обличја... Тору ништа неће постићи у животу и све што сања неће остварити... Оно што постиже биће „слобода сродна смрти“... И тако Тору добија пријатеље, но „паметни га издају, а глупи остају“... Тако бистар младић од 18 година успева да убеди људе које не воли да их воли,  а свет ишчекује његову кобну смрт и утркује се да то спречи... Услед тог неподношљивог бола Тору ће пожелети да постане Бог... Трескаће се у неком углу „као болестан пас“ и биће зао... Заклиње се да ће Хонду већ са 20 година бацити у пакао и кује планове... Виђа се са обе девојке и Нагисо доводи изблиза у „Реноар“ да осмотри његову вереницу,  а док они безбрижно седе он гризе медаљон којим га даривала Нагисо, на шта ће она скочити и викати и тако ће их коначно упознати... Врло интелигентно зар не... Нагасо одлази, Момоко је бледа и тражи да прекине везу са њом... Заједно бацају ланчић и медаљон... Натераће Момоко да напише писмо Нагиси по његовом диктату... Момоко опет наивно верује да је вољена – каква самообмана... Лако је шапутати о љубави и лако је бити уловљен у њене мреже... Момоко признаје да су је на ово натерали родитељи услед хипотекарних проблема у банци... у писму ће бити речено да се њих двоје не воле, да су у томе привремено, да желе богатство и  слободу, да су у томе по жељи њеног оца,  а када Хонда умре наследиће имање... То је све зарад финансијских инетерса и трговина, јер новац је најважији... Тражи од ње да Торуу не покаже писмо, а ако покаже она је спремна да је убије.. Заједно шаљу писмо... Тору одлази код Нагисе, отима писмо и показује Хонди... Какав лик, зар не... Тору и Хонда одлазе до Јокохаме да гледају бродове, а Хонда му обећава купити кола чим упише факултет (спортског мустанга са 6 цилиндара)... Овај лучки свет Хонди је стран и према њему је само хладни аналитичар и према тим радницима нема саосећања, а чврстина његових судова донела му је море новца... А хоће ли и море проблема... Они су „робови које контролише неко други“... а друштво плаћа одштету „само за жртвовање“... „Интелигенција се плаћала пропорционално жртви живота и постојања“.... Торуа испуњава слаткоћа празнине, јер веридба је раскинута... Хонда ће му наћи „добру девојку“... Тору ће признати да је аутор писма и неће се стидети свог мрачног кретања кроз живот... у Торуу почињу да се роје „убилачке мисли“, а живети по некаквом морању за њега је „црње од најнесрећније црне боје“... Где ће Торуу дочекати Божић 25 децембар 1974... Протекло је 4 године од усвајања... Уписао је факултета са 20 година, а Хонду посматра као непријатеља... Удариће га жарачем по глави, након чега ће Хонда завршити у болници и прећутаће истину рекавши да је „гадно пао“... После тога Хонда испуњава све жеље Торуу из страха... Хонду сада нема ко да сажаљева, јер тако му и треба... Торуу све чини да изокрене реалност и покаже како Хонда уствари њега мучи... Тог лета довешће и луду Кинуе у Токијо... Хонда је старац „сенилних илузија“... Тору возика спортски мустанг са 6 цилиндара, избегава предавања, зао је и арогантан, нема љубави, дух је мртав... Тору је сада елита... Жене не воли, уме да их потчини и поседује,  но оне га верно и покорно служе, па тако и слушкиња Цуне... Запошљава само оне служавке са којима је интиман – задржава њих 4 да га дворе, свака у једном дану  у недељи... Мучи га маторац који још живи... Тај матори Хонда своја понижења понизно гута и подноси... Мржња у Торуу је све већа... Кинуе ће добити идуће године дијамантски прстен... Али очекивано избија нови инцидент 3 септембра – још једна од препирки оца и сина... Хонда је након проведеног лета у Хаконеу у једном пансиону (на месту изгореле виле остало је само нетакнуто земљиште и тамо ништа није више изграђено) дошао кући, а Тору је опет зграбио жарач, но овога пута Хонда прети полицијом и казивањем истине... Врт који је затеко уништен је и призор је „негација врта“... Хонда први пут уочава зло које Тору нескрива  и уморан је... Хоће ли коначно стићи та катастрофа незамисливих опсега... У Хонди се опет буди она похотљива телесна жеља, па наручује кола и са 80 година сређен креће у ноћни излазак уз помоћ штапа... Жеља је одједном „благи напад мучнине“... Само још да отрпи тих 6 месеци, јер Тору сигурно умире пре 21 рођендана... Али шта ако је Тору „фалсификат“... „Људи не воле љубимце који ће их надживети... Кратак живот је услов за љубав“... Ко ће први умрети и пропасти... Колико су Хондини рачуни, предрачуни и све рачунице са погрешком сада начињене... Ко ће превагнути у тој борби живота и смрти... Хондина прса ударају од бола... Излази са штапом, хода тротоаром према шуми... Наићи ће на барикаду на паркингу,  а онда застати пред фасадом уметничке галерије озарен бљештавилом мандалама... Идући стазом кроз шуму доћи ће у парк срама и угледати беле кошуље бачене по тлу, као у каквом покољу... Ту је још један посетилац воајер ветеран и опет се сусреће са тим „глодарским очима“ после 22 године... А помешаних идентитета сада нема, па „нека прошлост остане прошлост“... Мушкарац и жена на трави као да глуме љубавни занос, јер знају да су посматрани... Мислећи да га неко пљачка мушкарац потеже нож скакавац... Жена је вриснула... Мали човечуљак одлази, а Хонда ће бити осмумњичен или ће бити сведок... Долази полиција... Жена је избодена у бутину и каже - кривац је старац... Полиција проналази старца Хонду, одводи у станицу, но жена га неће идентификовати као кривца и нападача... Женско поштење најзад... Изјутра Торуу баца новине  у лице Хонди са најновијим скандалозним вестима – судија воајер... Тору уз помоћ адвоката жели Хонду да прогласи неурачунљивим и сенилним параноиком... Хонда је затворен и не излази... Психијатар ће начинити извешај „сенилне узнемирености, опсесије, необузданости“... Од новца Торуу више ишчекује да приграби моћ над Хондом - жуђену надмоћ... Кеико позива позивницом Торуа на прославу Божића, али под условом да све сакрије од Хонде, јер наводно после скандала не може да задржи таквог пријатеља који би присуством увредио њене уважене госте... Морална Кеико, охола ли је и неваспитана баш толико... Ово ће измамити осмех на лицу Торуа, но опрезан је и плаши се да га Кеико не исмеје... Буде се „ратнички инстинкти“, али не у духу бушидо... Где је овде част и достајанство... Кинеу се угојила да је постала непокретна и пије таблете за јетру, мислећи да умире... Она је за Торуа учитељ понајбољи... Обукао је смокинг и је ли ово његов последњи дах живота... Стигао је први на забаву, не слутећи  да је њен једини гост, да га је слагала, желећи да се испричају сами самцати, како би му разоткрила неке Ходнине дуго чуване тајне које само она зна... Сазнао је да је усвојен само због кобна 3 младежа на левој страни груди... Торуу је пред женом коју је подценио и које се сада плаши... „Нема трагедије и нема генијалности“... Срушено је једно самопоуздање без чврстих основа... Тешка лекција да схвати да нема ни изабраних... Да није „геније без премца“... А Хонда је само желео да га сачува свих опасности и да од њега начини „обичног младог човека“... Тору осећа непријатност и огорчен је... Докази су у Кијаокијевом Дневнику снова и та прича му је грозна... Но Кеико му говори да је преварант... Тору гледа жарач и најрадије би убио ову блебетаву бабу... Или да је пак задави... Но она зна да он није кадар да убије... Ако не умре за 6 месеци то је најчврши доказ да је преварант и да није оно „поново рођено дивно семе“, да је „симулант“, да „није одабран од богова“ и да је „лукави мали сељанин“ који не може да се самоуништи... Јесу ли и „два хладна цинична старца“ у досади овој преценили Торуа... Дефинитивно он нема судбину претходне 3 личности и бесан је због тога... Сутрадан ће од Хонде затражити Кијаокијев Дневник,  а већ 28 децембра попиће отров, пасти у кому и преживети, но остати слеп изгубивши сваки вид... А Хонди ће рећи да је Дневник спалио пре испијања отрова, јер он никад не сања... За Кеико овај неуспели покушај самоубиства је покушај доказивања генијалности коју нема... Признаће Хонди шта му је испричала и због тога прекида пријатељство са њом после 20 година... Повучена је Хондина неурачунљивост и он је нови старатељ слепом Торуу... Написаће нови тестамент... Тору напушта факултет, затворен је и прича само са Кинуе... Негује га медицинска сестра,  а научио је и слова Брајеве азбуке... Прошао је рођендан и он је још жив... Слуша плоче, а онда добија од Хонде дозволу да ожени Кинуе... Као да нема знакова пропасти и као да смрт још неће овде доћи... Хонда има 81 годину... „Историја је најнечовечнији продукт човечанства“... Човек је „сточна храна за вране“... Хонди се и даље живи и неће журити да умре... Око маја добија болове у стомаку и ти напади болова као да изоштравају његова чула и смрт већ изнутра куца нечујно на врата... Разум добро ради иако је у фази замрзнутости... „Лепота је фантом“... Одлази половином јула у Институт за истраживање рака... Резултат показује бенигне (доброћудне) израслине на панкреасу... предлажу операцију, но он све одлаже... Затражио је писмом посету храму Гешшју 22 јула... Тору нон-стоп носи један те исти кимоно, а Кинуе много повраћа – трудна је... Без мржње и без опирања Тору седи затрпан тишинама... Напустио га осмех, а нема ни патње, као ни кајања... Хонда је узео собу у Кјоту, одсео у хотелу „Мијако“ и наручио ауто за 22 јул да га одвезе до храма... Хоће ли ово бити „последње задовољство... и труд... добар поглед“... Долазе ли овде снови да коначно умру... Јесу ли ови знакови поред пута они једносмерни који воде до гроба... Је ли ово онај бесповрати пут у смрт... Стиже у Нару, како би спознао Кијаокијеву патњу од пре 6 деценија... Уморан је и може ли стићи до капије... Спутава га бол у леђима и стомаку... Одмара се на пању кестена... Тумор је доброћудан и одбиће операцију чим се врати... Корача жустрије и одмара се на корену бора... Уморан је... Колико има злослутног у свему... Хоће ли стићи до капије... Стаза којом иде мучна је... У честару бамбуса видео је лептира – водича за неки други свет и пут... „Мртав је бор... мртво је дрво“... Честар чемпреса... На који га то пут лептир одводи... Стигао је у Гешшју после 60 година и зато је све преживео и живео... Примљен је од домаћина старца до 60 година и не сме да пита за Сатоко, јер осећа да га неће примити, зато што је човек грешан и стиди се: кривица  и скандали, Торуово неуспело самоубиство и слепило, властита болест и трудна Кинуе... Њена светост га прима, којој је сада 83 године... Хонда плаче... Она је „избегла пут кроз суморан свет“... А када је поменуо Кијаокија она ће рећи: „Кијаоки... ко би он могао да буде!... Хонда је запањен, па јој прича све,  а предстојница са осмехом и пажњом слуша све, па каже: „То је била јако интересантна прича, али нажалост, ја нисам познавала господина Мацугаеа... Бојим се да сте ме помешали са неким“... Упитаће је да ли јој је име Сатоко Ајакура, на шта ће му узвратити: „То је било моје световно име“... Хонда је љут и сматра ово не заборавношћу, већ „бестидним избегавањем“ истине... Но света настојница не сме да лаже, па каже: „Не господине Хонда, нисам заборавила благослове које сам имала у другом свету... Зар не мислите, господине Хонда, да таква особа никад није ни постојала?... И да ли са сигурношћу можете да кажете да смо се нас двоје раније срели?“... Повела га је у јужни врт, који је „тих и без упадљивих детаља... празан“... Хонда схвата да је ово место без „икаквих сећања“ и у њему је ништа... „Подневно сунце лета пловило је преко мирног мора“... Последња реченица којом се много шта кобно завршава... Последња реченица коју је Мишима написао рано изјутра 25 новембра 1970 у 45-ој години живота, завршивши свој последњи роман, као и живот... После 10 сати напустио је кућу, жену и двоје деце и пошао на кобно место где је око 12 сати у подне извршио самоубивствену сепуку, након пуча који није успео у јендом штабу Јапанских снага одбране (Јапанске армије) у Токију... 

КРАЈ            

СВИТАЊЕ У СУМРАКУ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА...

Трећи роман Мишиминог „Мора плодности“ под насловом „ХРАМ СВИТАЊА“... Је ли доиста свитање у сумраку или сумрак унутар свитања једног времена... Хонда је и даље главни јунак у грчевитој потрази како за просветљењем, тако и за идеалом женске љубави и лепоте, која ће бити страствена и опсесивна... Свет уочи Другог светског рата, као и након његовог окончања... Једно посве ново послератно доба сумрачно, па ипак са потребом да негде још осване нешто људско... Хонда је и даље сјајан и ненадмашан адвокат, човек разума, човек логике, кога ће посао довести  у Бангкок... Ту ће упознати малу принцезу са Тајланда од 7 година и од тог сусрета његов живот постаје промењен из корена... Покушаће да објасни је ли она реинкарнација Исаоа и предузеће ходочаснички тешки пут до Индије стичући нека нова уверења, која ће опет развејати и разбити ветар... У хроници овог тешког времена живот ће постати тако досадан и безначајан... Радња је смешетна у 1940 у Бангкок у време кишних сезона, у овај град који још зову „град маслина... град анђела... Венецијом истока“ на само 2 метра изнад морске површине... Од 1939 Сијам је променио име у Тајланд... У њему постоји чак 700 храмова... Цар је Рама Осми, од 1935 и има 17 година... Премијер је Луанг Фибун и приграбио је сва овлашћења, док су два намесника принц Ахито Апар и Пруд Панома (овај други је шчепао власт,  а први побожно посећује храмове)... Један од њих је Мермерни храм... Ту су још главни храм Ват По из 18 века из времена Раме Првог... Ват Фра Кео је стражарски храм унутар кога је Будин кип од смарагда из 1785... Хонда је за водича и тумача добио Хишикаву од стране компаније чије интересе брани... Хонди је 46 година... Компанија је Тајланду продала 100 хиљада кутија лекова „калос“ против грознице, од чега је 30 хиљада влагом уништено и тако изгубило лековито дејство... Купци туже компанију за кривично дело преваре, а Хонда је стручњак за међународно грађанско право... Смештен је у хотел Оријентал... Разговара са својим водичем, који не престаје да прича и Хонди је антипатичан... Крај историје и лепота узалудности где би сместили некакву причу о бољој будућности, ту где је само ово садашње све што се има, у коме се све окончава, а почетак је доведен до ништа... Шта је још смислено, ако је свака ноћ суштина једне смрти и умирања... Смрт као неорганско постојање... А дан добија само обрисе онога што се још људским сме назвати... Зато је уметност једна од визија будућности... И јесу ли њој раскош и расипништво доиста страни и мрски... Зар уметност није само „огроман вечерњи жар“ у коме је све од радости и стидљивости, па до љутње и незадовољства, жалост и бол... Ако се распукне и ово последње „емотивно (Хондино) небо“ хоће ли ослобађање страсти бити нападно... Заносу у коме све што покуша да полети до усхита, падом се повраћа на земљу само да би умрло... Хонда у тој ноћи посматра „ХРАМ СВИТАЊА“, а изјутра га обилази... Окупиран је дубинама својих мисли... Неће отићи на неко забавније место на које Хишикава покушава да га одвуче... Кијаокијев Дневник уз њега је, а дуго га није прелиставао и мастило већ бледи... Неуспелим се осећа још од смрти Исаоа... Више није алтруиста и од тада брани само имућну клијентелу... Јапанска пометеност није престала ни догађајем од 26 фенруара 1936, а од онда као да тек настаје... Избиће Кинески инцидент, а у Пакт ступају Јапан, Немачка и Италија... Рат између Јапана и САД-а на помолу је... Рат Пацифика... Хонду не оптерећује много историјски ток, који ничим не може да заустави и спречи... Историја ће једнима испунити, а другима ускратити жеље... Ти други биће јадници... Тако неће свако бити разочаран у будућности... Хонда није ни циник,  а није ни апсолутни нихилиста... И даље он је у јако добром расположењу које иде чак до раздраганости... У обалчењу постаје слободнији... Воли вицеве и дарежљив је... Иако зна да није згодан као Кијаоки, поседује достајанство и достојанственост... Далеко су знаци смрти у њему... Још неће да јој хрли у сусрет... Распитује се за принчеве сијамске и дознаје да су са стрицем Рамом Осмим у Лозани, а једино кога може видети јесте малена ћерка принца Патанадида... Девојчица од 7 година, која живи у палати Розета,  а коју сматрају заосталом и луцкастом, јер упорно изговара да је реинкарнација једног Јапанца... Верује се да је девојчица луда и Хишикава обећава да ће му заказати аудејнцију код мале принцезе... Хонда као да се плаши да тамо одмах крене... „Историја оклева као млада девојка пред романтичном просидбом“... Колико ће сви будући догађаји бити извештачени... Мора поступати уздржано, јер толико пута уверио се да човек никад неће добити оно што жели, а све за чим пожуди нестаће - умреће... Исао је годину дана провео у затвору, а онда је успешно окончао сепуку... А побуњени официри од 26 фебруара уместо нове зоре, добили су тамну ноћ... Да ли се зло и даље чини, само зато што још није досегло пуноћу зрелине... Хонда се мора ослободити предрасуда, разума и ауторитета... Ако покушава да другачије живи не сме се држати оне чистоте за којом је Исао жудео... јер тако може пресећи путеве... тако може све изгубити... Колико је још јапански дух бео и чист... Хонда је прозападно орјентисан... Је ли ово онај Кијаокијев сан у коме се помаља лице девојчице са Тајланда... У парници напредује добро, а Хишикава му досађује, али га трпи као драгоценог водича овде... Он је „надриуметнички шегрт“... Хонда је по мало несрећан, јер нема деце... Је ли уметност баш тако незрела да ту своју недозрелост вуче свуда за собом... Одлазе у палату,  а на поклон принцези даје прстен са бисером... Звала се Ћантрапа – тако ју је њен отац Патинадид назвао по својој умрлој вереници и њено име значи месечина... Ипак време је нових задовољстава, која заводе људе на странпутице, идеје су фанатичне, окрунтност је свуда па чак и на униформама – запажа Хонда возећи се према палати... На пријем ће чекати нешто дуже, а обећава да ће јој послати једну јапанску лутку кад се врати кући... Принцеза му се веша о ногавицу и тражи да је води у Јапан... Поставиће јој два питања и рећи ће да она није тачно одговорила на њих или пак јесте, а он то прећуткује... Позван је на забаву у палату Банг Па Ин... А пошто мистерије нема у животу, онда стаје да је има тек у уметности... На тај излет одлази сам без досадног Хошикаве и биће озарен до веселости... Игра и песма која ће у њему зафалити што није стекао очинско искуство... Посматраће купање мале принцезе и неће видети 3 жуђена младежа... Пошто се парница окончала успешно, компанија Хонду части путовањем у Индију... Биће то велика жудња за далеким и непознатим... Породицу и малу принцезу обавештава о свом одласку... Шта ће га то потрести све док буде обилазио пећине Аџанта и Бенарес... Какве су то појаве нове важне за његов животни ток... Почетком октобра стигао је у Калкуту и посетио храм Калигат у част богиње Кали (крволочна што је зову)... Је ли то нешто слично оном „ХРАМУ СВИТАЊА“... Пажњу му привлачи жена у молитвеном ставу, која само што се појави, одмах ишчезава... Ту је младић који жртвују јарад... Жртвоваће се чак 400 коза... На путу је за индијски Јерусалим Бенарес, дрвени Варанаси, посвећен богу Шиви мужу богиње Кали и зове се капијом раја, на стецишту 5 светих река, чије воде су овде лек телесни и душевни... Место где се срце чисти молитвом,  а тело водом... Контраст највеће светлости и највећег смрада – прљавштине... Ту су тезге, астролози, губави просјаци, болесни, јата голубова, патуљци, муве, 1500 храмова, храмови љубави, кућа удовица... Река окер боје Ганг, чије гатове обилази возећи се у чамцу... Продрети у тајну једног чудесног светлуцања могуће ли је... Пажњу му привлачи човек који силази да се окупа,  а над њим прелеће јато голубова... Угледаће и ватре погребних ломача и лешеве који чекају своје спаљивање, ту где нема гробова и где као да нема ни туге... Је ли ово чиста радост једне бездушности... Хондино срце испуњава језиви страх у оном тренутку када бела крава упире поглед  у његове очи, а тај страх гониће га и кроз снове... Лепота снова скоро код свих Мишининих јунака... Успаваће се успављујућим напитком и утонути у свет снова где је мелодија необична... Хонда је посебно обазрив са сновима и тако се од истих по аутоматизму брани... Они се опиру тумачењу,  а тако и разумевању... Хоће ли се овде Хонда разболети од неке чудесне „ватрене грознице“... Посматра и клањање излазећем сунцу, које је овде симбол коначне истине... То наранџастоцрвено сунце, пуноћа колута, блистави грозд, лопта у пламену у коју неће моћи да се дуго гледа... Је ли ово оно сунце из сна док је Исао планирао самоубиство... Хонда је ходочасник будистичких рушевина и пећина у Аџанту... Енглески туристи су нетрпељиви према једном Јапанцу, тако да су конобари присиљени да га последњег услуже... Осиона енглеска господа... Но Хонда је дете достојанства... Стигао је коначно тамо где нема света и гужве... Шта би дао да се окупа у хладним водама свога Јапана које прочишћавају... Овде је умирен равницом и плаветнилом које је неиземрно... Спознао је укус „будистичког мира“... Ту на „гробљу будизма“... ту где се окаменила религија једне самоће,  а у чијој ће затрпаној тишини пронаћи спокој... Жени ће исписати једну разгледницу нежно и носталгично, сувопарно и уобичајено... Овде је захвалан нечему што не може још да именује... Осећа олакшање јер је ипак као муж вољен... Пред њим је чудо од 27 камених пећина... По стењама разгледа полуголе женске фигуре, када ће пустити на вољу машти и осетити „животињско узбуђење“... Хонда нешто ишчекује... Угледаће водопаде и открити неку нову димензију овде... Хук воде и тишина... Одаје страхопоштвање пред том дивотом безвучном... И пита се је ли Кијаоки можда мислио на овај водопад... Напушта Индију и враћа се у Бангкок, са кофером „застрашујућих импресија“... Стање се погоршало, а народ Тајланда је нетрпељив према Јапанцима... Млади Јапанци су неког друго кова: причају о лаким женама, о рату, о бахатости војних лица... Хонда није из њиховог миљеа... он је „понављач правде, а није (ни) трогавац као они“... За 4 дана треба да се врати у Јапан војним авионом... Прихватиће Хошикавина извињења,  а његове грешке као своју стид... Досадило му је то „бестидно преосетљиво глуматање“... Уме Хонда да прикрије све своје антипатије... У књижари купује књигу поезије из 1932 коју је написао један млади револуционар (на лошем енглеском)... стихови који гласе: „Из жртвовања младости... само је гамад корупције изашла... само отровне биљке и трн ничу... Гамад ће ускоро раширити златна крила... Бела плесан деспотизма пружа руке... Јучерашњу мудрост помрачују раскошне купке профита... Ја певам своју песму туге“... Овом политичком поемом Хонда је више него ганут – дирнут... А Исао да је извео револуцију зар не би сада био један од разочараних... И сваки потез и успех и неуспех били су смрт... Имао је среће па је изабрао смрт пре разочарања... Жртвовани су животи за толике илузије „боље будућнсти“... Песимизам услед разочарања... И Хонда ће умрети једном, па са чиме  да се суочи тада, кад треба проћи кроз све зидове једне епохе и доба... Отићи ће да принцези поклони један сари уз ову књигу, а услов је да јој не открије да напушта Тајланд... Она осећа да он одлази и плаче, па испушта крике као неки од крикавих Мишиминих јунака... Хишикава је направио грешку и отркио истину о одласку Хондином и принцеза прави лом и гужву... Хонда је у Јапану,  а жена ће купити лутку и он ће је одмах послати... Јапан је у рату са САД-ом после напада на Перл Харбор... Хонда проучава и чита све књиге на тему самсаре и трансмиграције (реинкарнације и сеобе душа)... Време је у коме је све већа скупоћа, а само су књиге доступне и јефтине... Бавиће се питањима душе како би одгонетнуо колико је има или нема... Започеће још од Хераклитвих мисли које га погађају... Хоће ли ово бити једно просветљење за којим трага и жуди, за којим жеђа... Модерни Јапан је у дивљаштву које је унапред осмишљено и то дивљаштво је цивилизовано... А душа шта је душа, ако није дах... „Удахнути и издахнути, дах је само латентна енергија, или снага тела“... Ко су ти који ће се родити поново у неком другом, ако постоје и они који се више никад неће поновити - родити... Зашто се само безгреши неће изнова родити... Чист је човек чистим делима, а црним га чине рђава дела... А човеком као свесним биће управљаће 3 природе: мудрост, незнање и срџба... Хонда много чита чак се преждире од књига... Изучава... Је ли коначно и зло и добро продукт ума, мисли и воље... Ако мисао узрокује самсару, она неће бити тело које се сели у неко друго... Из снова шикнуће поплава да поплави стварност - садашњност, прошлост и будућност... И тако је ли ово време када прошлост треба да проговори без устручавања, по својој слободи и савести... Живи су само они активни и стога је живот активност... У овој бујици све тече и све се мења... У овом свету ма он био и илузоран или пак препун мука и патње важи правило: „Какви узроци, такве последице“... И тај свет биће онај захуктали водопад који се ничим неда зауставити... Реално је ово сада што садшњим тренутком зову и тај тренутак човек дотиче властитим очима и рукама... Стварно је само ово овде и сада... Све што је овде нема га ни у прошлом,  а ни у будућем... Свет је такав да мора постојати или је опет свет ништа и по томе и не мора да постоји, али свет постоји... Ово је силина водопада у непрекидном кретању... А ако свет илузија постоји, онда и човек има наду за просветљењем... Свет који је саздан од рађања и умирања, од стварања и разарања... Идући траговима прошлог треба пресећи тај скуп простора и времена... Шта ће показати пресек... Шта ће показати подскуп... Хонда је позван у вилу у Шоту у четврти Шибуја ради парнице, а само пре 7 дана 24 на 25 мај 1945, 500 америчких бомбардера Б-29 сручило је бомбе на Токијо... Пред Хондом су нове блиставости рушевина и крша... Пепео разносе ветрови... Треба бити спреман за кланицу која следи у неизвесним бдудућностима овде... И Осаку су бомбардовали... Прошетаће поред некадашњег макризовог имања, које је један усвојени расипник прођердао (или проћердао - не знам како се правилније каже),  а сада је издељено на мале парцеле... Ту на тим рушевинама једног сјаја срешће Тадешину која има 94 године... Рећи ће да су маркиз и жена му умрли пре ратног јада... И Хонди је умрла мајка... И умро је и гроф Ајакура... Говори му да посети Сатоко некад,  а онда му на поклон даје књигу Сутри које отклањају зло и болест и помажу коду уједа змије... Чита књигу и има само једну жељу: да види Сатоко (то је она кијаокијевска жеља за жуђеним ликом)... Саградио је вилу,  а сусетка од око 50 година је разведена Кеико Хисамацу, која се диви чемпресима које је ту посадио – жена на око љубазна, но премазана свим бојама... Она је имала за љубавника младог америчког офицора, који је радио у логору... Сада је пролеће 1952 и Хонда има 57 година – а је ли то довољно за оно за чим жуди... Стекао је вилу, добивши један случај у повраћају земље након аграрне реформе и тако дошао до 36 милона јена у поседу... Ову вилу и парцелу од 4 јутра наменио је за одмор, са погледом на планину Фуђи... Сусетку позива на чај и показује јој прстен и прича као је он украден једном сијамском принцу, па је случајно тај прстен купио у антикварници принца Тоина и намерава да га врати принцези Јинг Ћан којој је сада 17 година и студира у Јапану (прстен је припадао њеном оцу)... Какав се то преображај пробудио у Хонди и какве су то нове суштине запитаности... Рије ће доћи у вилу без принцезе... Гости на забаву стижу,  а помоћи ће им и увек „добронамерна“ и „усрдна“ сусетка Кеико... Хонда чита новине и немиран је јер нема принцезе... Где ли је и са ким ли је – раздиру га питања та... Прва стиже песникиња Макико са својом ученицом од 50 година, госпођом која је изгубила сина у рату... Хонда открива да ће ускоро саградити напољу и базен... Доћи ће и Јасуши Иманиши око 40 година стручњак за књижевност Немачке... Причају и начињу море упитаности... Је ли читање забрањено само зато што „квари природну лепоту“... Иманишијеве илузије су похотне па све води у причу о „Врту вољених... у земљи нара“... Где су те фабрике које производе данашње богове, кад поседовати јесте исто што подразумева и убити оно што се наводно воли-поседује... Забрањено је да се живот укључи у уметност... „Земља нара“ биће и земља чемпреса, лепих успомена, туговања, земља присећања... А да ли је баш све то тако мирољубиво и лепо... И само зато што тамо нема „дивљачких обичаја“ значи ли то да је то земља хуманости и мира... Дошао је на забаву и барон Шинкава стар 72 године, одвећ досадан и забораван, успева да притаји презир... Ту је и председник грађевинске компаније Мурата, дипломата Сакурај, репортер Кавагући... По оканчању забаве неки су остали да преноће... Хонда је у радној соби, преврће по књигама, сам, беспомоћан,  а иза полице има рупицу у зиду кроз коју вири... Каква је ово болест... У собу је сместио заједно Макико и госпођу Цубакихару...  у коју долази Иманаши да са госпођом води љубав, док Макико то све посматра... а посматра и Хонда воајер... Сутрадан иду на излет до светилишта Сенген у Фуђи-Јошиди... Макико је „ловина спремна да одапне стрелу“... Може ли Хонда наставити даље да размишља логично... Претходна ноћ му се врзма пред очима... Дан за гађење... „Онај који види и онај који је, и не знајући, био виђен, већ су уједињени на границама овог двоструког света“... Кеико сутрадан позива Рије и каже да је долазила Јинг Ћан, коју је она лепо угостила... Рије је мужу пренела читав разговор, а он од ње скрива да је сањао Јинг Ћан...  После 10 дана принцеза ће доћи у његову кућу у посету, но он је одсутан... Позива је у позориште, али опет касни и не појављује се... И док посматра те гејше по позоришту пита се зашто и он није набавио једну најлепшу да јој буде покровитељ... У позоришном парку у паузи између два чина,  док на другој обали је Америчка војна болница рањених и сакатих након Корејског рата... Док се две гејше смешкају некој измишљеној страни бољег живота, он гледа у та инвалидска колица, штаке, сакате, бедне, изгубљеног поноса, унакажене мушкости, месту суза и бола... Гејше су препуне потрошне насладе, тек две „муве које се хране на ранама“... Зар нису разметљиве у тој безосећајности екстраваганције једне... Јинг Ћан је стигла на почетак наредног чина и његова чула су полудела од задовољства... Вечрали су у хотелу Империјал... Хоће ли подлећи до лудила њеним чарима... Она се не сећа ничега из детињства, све је заборавила, рат провела у Швајцарској,  а само зна да је добила од некога јапанску лутку... Није јој рекао да је то стигло од њега... Он је заљубљен, но мучи га самсара и трансмиграција – сеоба душа... Је ли она Исао... Тешка мисао... Жели да сазна где је провела оно вече кад му није дошла на забаву и опет је позива на вечеру... Кући га чека Иинума са којим се није видео 4 године (од како је прошло 15 година од Исаове смрти)... Иинума је бедник остао без средства за живот и Хонда мисли да је дошао по новац... Но Иинума прича о нередима демонстраната, о митингу против регрутације, а Хондине мисли опседа принцеза... Иинума који се пре 2 године развео и даље прича о насиљу, о превирањима, а Хонда само чека да затражи паре... Показаће му ожиљак љубичасти од неуспеле сепуке,  а паре није затражио... Хонда ће му угурати смотуљак од 50 хиљада јена... Хонду опседа само једно: да се прикраде и посматра голу принцезу кришом, јер толико је воли и она га привлачи... Хонда није заводник, па није ни сигуран, ни самопоуздан... Препуштен је пасивности живота... Има милионе, а још није удовољио самом себи... Једном је у парку у шумарку видео – посматрао као воајер нешто што није требало – млади пар у љубавном заносу... То је једном урадио и сматра да то нико не зна... У трагању је за нечим новим и фали му истинског узбуђења... Хоће ли успети да се сједини са Јинг Ћан... Чита књигу Сутри... Кеико, њен нећак Кацуми и Хонда су на ручку и смишљају план како да тај младић од 20 год Кацуми заведе принцезу, након чега Хонда треба да преузме иницијативу... Јинг Ћан на ручак касни само 15 минута, вечерају, плешу... Свет некаквих предзнака који су можда злокобни или злослутни... Првог маја избијају нереди,  а полиција пуца у гомилу... Хонда је у књижари, једино место где нема „насиља, повика, крвопролића“... место где је „читање храна душе“... И баш ту видеће младића који зурећи у слику обнажене жене онанише... Хонда би му купио магазин, па нека то ради кући... Вулгарност од које му се згади шетња... А кад би могао остатак живота да проведе у писању хаику поезије... Док је чекао Кеико испред једне радње, запала му је за око америчка туристкиња у џинсу, а тада ће му онижи човек прићи и рећи да му је садруг из оне ноћи када су у парку воајерисали... Хонда је све негирао... Кеико, нећак и Хонда кују план како завести принцезу... Кацуми је само успео кратко да је пољуби... Хондин базен у вили још није завршен и је ли ово трошење новца на још једну злобност... Крај базена жели да види њено голо тело... У вили је, а Кацуми и Јинг Ћан су у гостинским собама... Хонду спопада врућина од саме њене близине,  а тек кад се буде свлачила... Приљубио је своје очи у радној соби и вири кроз рупицу... Она зури у некакву фотографију, певуши песму... принцеза скаче по кревету... види само њене ноге... Скида се полагано, онда све прекида Кацуми који упада да би са њом разговарао... Она још није без одеће... Покушаће да је нападне, но она ће га ошамарити... Хонда бежи у своју собу пун немира... Кацуми ће се изјутра лажљиво хвалисати како је све обавио добро и да је видео 3 младежа... Хонда ће понети доручак принцези, но собу затиче прзану... Она ће искочити крз прозор и ноћ провести код Кеико, али ће то Хонда касније сазнати... Субакихара и Иманиши су у вези, а затећи ће се на улици усред нереда тог 16 јуна, на једном од тајних састанака, где у кревету све претресају и оговарају... Она бежи њему иза леђа до Макико која ће за њу остати богиња која је одбацује и понижава... А њему фали онај ледени поглед ловине Макико... после сваког љубавног чина причају о њој, али са поругом... Откриће му да је начула о Хонди и принцези, како су све троје били у вили,  а онда је принцеза искочила кроз прозор и побегла код Кеико... Када ју је пронашао Хонда беше пресрећан... Вратио се у Токијо и дуго је није видео, јер га је мучио стид... Рије постаје љубоморна на мужа... Мења му четкице за зубе и по њима трага за траговима младих жена... Рије не напушта кућу, не излази, а Хонда бежи из куће све учесталије... Кришом чита његов Дневник, али ту нема трагова о рамантичној принцези... Наћи ће и Кијаокијев Дневник снова... За њу те фантазије немају значај... она би да докучи праву истину... Њено срце је покидано на комаде, празно је, немирно... Она је јалова жена која сада порађа нешто налик чудовишту... То је њена машта препуна горчине... Осећа стид јер у њој све бесни од мржње... Ако се нашминка пораз је, као што је пораз и њена ружноћа... Хонда сања покидане снове и сања њу Јинг Ћан... Она је жена у којој је оличење првих младалачких страсти и хтења, а што он још није спознао... Није жудео за новцем и није га желео, па ипак добио је милионе... У срцу сада је пространство апатије.... Задовољство му је само сведено на виђење... А тај свој посед задовољства закључаће на само дно прашњаве полице... Почетак једног самоуништења... Позваће Кеико на ручак, а сусетка ће све учинити да их споји или растави изнова... Но Хонда не уме да прочита жене и њихову ћуд... Чему све неће бити склоне... Позваће га на чај на забаву где су све жене да прославе повратак њене конфисковане куће... Доћи ће и Јинг Ћан али без прстена на руци... А кад је види он се узбуди и усплахири... Њој је досадно и позива је на састанак насамо и даје јој цедуљу са адресом где да дође... На забави је и Макико која се пита да ли ће нереди од 25 јуна довести до владавине комуниста... Након два дана Хонда жељно ишчекује сусрет са Јинг Ћан, али она неће доћи... Одлази да је потражи у Центар за стране студенте, када ће му рећи да није ту... Зна да га лаже, па чека под прозором и угледаће је у соби на светлу у гаћицама, након чега ће она угасити светло... Да ли се светла месечевог сјаја гасе у Хондином животу... У комаду вате кроз прозор баца му прстен... Одлази сломљен код Кеико да тражи помоћ... Уздрман је и моли Кеико да јој врати прстен... Иако је никад није дотакао он умире од жудње да је поседује... Пољубиће Кеико понизно стопало, а за узврат она ће однети прстен... Понижење пред једном опаком и лакомом женом... У вили крај базена Хонда гледа у плаветнило Фуђи планине... Јуче је убио змију каменом... Очекује госте на забави... Присећа се догађаја у парку када је воајерисао... Је ли ово живот у коме треба и Хонда до бола да крикне и завришти... Он најбогатији адвокат све стекао радом... Све сем деце, размишља некога да усвоји да га наследи... Данас је забава у част отварања базена... Доћи ће најстарији житељи из комшилука принц Каори и удовица Машибе... А преноћи ће опет ту Јинг Ћан... Недостижна жеља  да је угледа нагу да ли ће бити услишена... А ако види то што жели, хоће ли умрети... Је ли то неизбежно самоубиство и врх једног гнусног чина... Гости су већ у купаћим костимима око базена,  а неки пливају... Ње још нема,  а у његовој свести некакав осећај трагедије, којој не зна узрока ни порекла... Кеико и Јинг Ћан стижу у купаћим изазовним костимима... Хонда је усхићен... На руци носи прстен од зеленог смарагда... Док их Хонда посматра како пливају жена ће му рећи: „Са таквим телом морала би имати много деце“... Вече и крај забаве, а Хонда је у својој радној соби у библиотеци... Чита папире по којима је још 1950 добио шуму у области Фукушима што је његово богатство  и залиха за старост... Али у њему кључа лавина путених жеља... Распоред спавања гостију је измењен, јер су мимо плана ту остали Иманиши и његова госпођа... Кеико и Јинг Ћан су заједно у соби на коју Хонда има поглед искусног воајера... Срце је узлупано,  а мрачне жеље га раздиру... Вири кроз шпијунку и у том чину личи на „усамљеног свештеника остављеног у мраку“... Колика је тежина Хондиног здовољства... Видеће њих две Кеико и Јинг Ћан у љубавном заносу, видећ и 3 младежа... А неће видети када му с леђа жена Рије упадне у кабинет... и она вири и тако постаје његов саучесник и завереник, у овом злочину воајерисања... рећи ће јој да зна да му је претурала по стварима и дневницима... Коначно Рије је мирина, може да одахне и нема зашто да брине... Но у кући избија пожар и пламен ватре на спрату... Иманаши и Цубакихара спавају непробуђеним сном од пилула... Сви остали су истрчали напоље крај базена... Хонда види да Јинг Ћан опет зури у фотографију, али сада успева да препозна да је то нага Кеико... то је спасила од ватрене стихије, а онда говори како је прстен остао  у соби... Пожар је огроман и сада ће сав тај живот постати само пепео као на оним ломачама у Индији... Ватрогасци су стигли прекасно, када се све стишало... Пронашли су два угљенисана тела... Њих двоје су пушећи у кревету заспали и тако починили двоструко самоубиство... Јинг Ћан је угледала змију... Већ је 1967 година, а Хонда је у Америчкој амбасади у Токију где упознаје директора Америчког културног центра из Бангкока, а са њим је и супруга од 30 година... Хонда је сигура да је то Јинг Ћан... После пожара 1952 она је отишла на Тајланд и о њој губи сваки траг до овог сусрета... Ова млада жена прави се или можда не, да га не познаје... Кад је упита за принцезу она рече да је њена сестра близнакиња,  а да је принцеза умрла у 20-ој години када ју је кобра ујела за бутину... И тако трећи млади јунак Мишиних романа, у сваком по један, од 20 година – тако неминовно умире и прерано страда...