Пловидба другим романом Мишиминог „Мора плодности“
покрећ једра... Радња „ПОМАМНОГ КОЊА“ је смештена у 1938 годину (19-20 година
након радње у „Пролећном снегу“... Хонда
сада има 38 година и велику каријеру... Завршио је права на Царском токијском
универзитету, да би након дипломирања радио као приправник Окружног суда у Осаки...
Од 1929 је судија, а од 1931 виши судијски помоћник Апелационог суда... Оженио
се са 28 година, а за 10 година брака жена није успела да му подари децу...
Звала се Рије та блага и прескромна, вазда ћутљива жена... Живели су складно...
Отац му је умро, мајка је живела сама у
Токију одбивши да прода кућу и пресели се код њих... Хонда је радохоличар, ради
до касно у ноћ чак и кући наднешен над
хартијама... Специјалност му беше кривично право... На рукама је већ стекао „писарске
жуљеве“... У кафанама се дружио са колегама уз понеко пиће, а на забаве са гејшама одлазио је само за
време Новогодишњих светковина... Није био љубитељ плеса, ионако плес су бранили
градском уредбом... Иако млад запада у неко чудно стање и као да му сва снага и
младост одједном постадоше прошлост... Упечатљивих утисака као да нема, а са смрћу
најбољег друга Кијаокија као да је све завршено... Ноћу прелистава његов Дневник
снова... прошло је само 18 година, а линија између снова и памћења као да је у
измаглици... Успомене које измењене постају само сан... Хонда брзо заборавља
имена људи које упозна, али Кијаокијев лик никад не заборавља и он је све
живљи... Хонда је и даље „логичар“ и зна да неће у животу имати потреса...
Радећи упознао је људске страсти, но он сам никада није доживео ту емционалну
жестину страсти... Хоће ли безбедно да се одупре свим искушењима... Кијаоки
није... И је ли ово Хондина „смрт младости“ када се све мање радује нечем
новом... На себе је обукао оклоп рада заљубљен у овај судијски „апстрактни
позив“... Увече чита новине и тако се опушта и све по навикама више личи на
покојног оца... Жена Рије је ћутљива, верно чека мужа, не пита много, а пати од благе упале бубрега... И баш из
новина Хонда сазнаје о убиству премијера Инукаија кога је убио официр ратне
морнарице 15 маја 1932... Био је то покушај државног удара због ратификације
срамног Лондонског поморског уговора, чиме су моћи Јапана ограничене... Сви
судијски кабинети шапућу о овој вести... Познато је да судија Сугава председник
Апелационог суда наклоњен кривцима, но о томе се ћути... Хонда није слепи
поданик правде... Отишао је са колегом Муракамијем на ручак у трепезарију где обедују
високи функционери... Разговарају... Мураками је волео да прича о књижевности и
доста је читао и тада ће рећи: „Оскар Вајлд је рекао да у данашњем свету не
постоји чист злочин. Сви злочини проистичу из неке нужде“... Отуда и све
учесталији атентати у Јапану... За Хонду то су „злочини због друштвене неприлагођености“...
У злочину су кристалисани социјални проблеми, а људи који се у то уплићу нису
баш интелектуалци... У брзом порасту је и идеолошки злочин... Стигао је на
ручак и председник суда, стручњак кендоа,
а пошто је спречен услед обавеза да оде на један турнир и тамо одржи
поздравну реч, Хонду ће приволети да оде уместо њега... Невољно Хонда
прихвата... Издогађало се свашта: убијен министар финансија, премијер,
левичарски учитељи похапшени, колају гласине, у кризи је пољопривредни слој
становништва, а влада је пред падом... Хоће ли Хонда бити на „висини правде“ –
на њеним високим кулама... Хоће ли тај „мирис правосуђа“ бити пријатан... Креће
16 јуна у храм где се одржава турнир на Свету Планину Омива – где су главна
светилишта у част „благог бога“, а мања у част „бесног бога“ Арамитамија коме
су привржени војни припадници, а коме се моле за срећу у рату... Хонда није
побожан, а мистично је схватао као „љубав према мајци“... Сео је на почасно
место и одржао говор... Првосвештеник му скреће пажњу на једног младића од 19
гдина – Исао Иинума (син Кијаокијевог учитеља, који сада предводи патриотску
групу у Токију, кога је родила служавка маркиза Мине) у кендоу је стигао до
трећег степена – велика млада нада... И опет је време најчудеснији спектакл,
којим се прошлост оживљава, ту где су измешани снови и тежње, са лажним слојем
патине по сребру... Хоће ли човек тако више самога себе схватити и појмити све
оно што није у младости... Исао је савршене форме и побеђује све противнике
редом, чак 5 елиминација у низу, стекавши сребрни пехар за најбољи резултат појединачно...
Где се све крије корење фанатизма који води у заверу и где чуче све те радикалне
промене патриотизма... Хоће ли древни морал самураја посрнути пред лажним
опортунистима... Хонда је могао тек да прихвати сваку ону мистерију која би се
видела на јаркој светлости дана... Кренуо је на успињање Светом планином,
тешким стазама да би спознао место где обитавају богови шинтоизма, а где сваком расуђивању пркосе стене на 500
метара надморске висине... И као да је неизмерно срећан, па може у све да поверује,
незнајући разлог томе... Осећа и тугу... Је ли ово место преображења и
обожења... Онда ће се сручити нешто као млаз воде која прочишћава ум... Под
слапом ће упознати младог Исаоа, на коме примећује 3 младежа исте какве је имао
и Кијаоки и као гром одзвањаће Кијаокијеве речи о сусрету под водопадом...
Хонди се уселио немир и као да је ошамућен и слути да ће му се живот након овга
изменити... Је ли ово сеоба душа и реинкарнација... Реши је да ово крије до
других, јер би га могли прогласити лудим... Садржи ли и ова мистерија своју
рационаност... Несмотреним му се учини да пропита оца и сина о овоме... Почиње
да га опседа чудо Кијаокијеве реинкарнације... Одустаје и да оде код Сатоко у
манастир која је сада тамо предстојница храма... Мора чекати и не сме журити...
Некаква прилика ће искрснути... Дуго не може да заспи, а онда сања... Ово је
преломни тренутак када се Хонда враћа у живот, почиње да живи и отрже се из
учмалости... У светилишту Изагава у Нари сутрадан приносе се љиљани... Овај
обред га опија... Ту среће учитеља Иинуму после 19 година... Још један обрт
судбине, када ће Хонди дати своју посетницу – сада је он начелник Академије патриотизма...
Хонда оца и сина позива на вечеру... Ту ће га Иинума упознати са пензионисаним генералом-мајором
Кито, који сада пише поезију, а дошао је у пратњи ћерке Макико која има око 30
година и разведена је... Да ли ће баш сва људска бића бити у надлежности суда и
да ли ће свако подлећи закону и да ли ће закон заочекивано штитити свакога...
Дошавши кући Хонда жени говори да ће имати госте на вечери... Заспао је и сањао
Кијаокија који му у сну каже да је радостан због поновног сусрета... За време вечере
Хонда ће питати Иинуму зашто је оптужио маркиза „за нелојалност и непослушнсот“...
Рећи ће да је то учињено „због бриге за нацију“, нешто као јавни бунт, а како би заштитио Кијаокија... Иинума ће
причати како је 3 дана оплакивао Кијаокијеву смрт, пошао је на бденије но
отеран је са прага и врата, а нису му дали ни да присутвује сахрани...
Расплакао се... Онда шаље Исаоа да пошаље телеграм... Младић се брзо вратио тако
да Хонда није успео да начне причу о младежима... Исао оставља Хонди најомиљенију
књигу да прочита „Лига божанског ветра“ (ветар камиказе који је у 13 веку два
пута спасао Јапан од најезде Монгола)... Хонда остаје сам са женом, но не може
да јој открије своје снове... Почиње да чита књигу, о дружини самурајској
патриотској која се гнушала новотарија... Једна пословица из књиге гласи: „Држава
мора сама себе да опустоши да би је странци могли опустошити... човек мора да
презре себе да би га и други презрели“... Након што је прочитао књигу, Хонда је
послао уз књигу и једно писмо Исаоу... У колеџу националних студија на досадном
часу етике Исао чита Хондино опширно писмо... Хонду задивљује побуна
незадовољних самураја који су фанатично одани боговима... Упозориће Исаоа на страсти,
које воде у смрт ради толике љубави...
Препоручује му да се чува наглости, силовитости, бунта, узбуђења и ризика који
воде у смрт... То су погубне опасности младих година и равно је срљању у
пропаст – као размишљање без главе... Хонду узбуђује лепота опасности, али не и
опасност лепоте... Саветује му да буде уздржан... Књига је показала „драму
трагичног савршенства“... То се не може применити на ово данас... „Ко жели да
учи од историје, не треба да се искључиво усредсређује на један једини део
неког доба, већ да подробно истражи многе сложене и узајамно противуречне
чиниоце, који су то доба учинили оним што је било“... Погледи морају бити уравнотежени
и пошироки... А историја надвременска... Не сме се правити мешавина историје и
чисте решености... Хонда показује забринутост и жели да га опомене, ценећи сву
младићеву интелигенцију од почетка, до краја... Нуди му добродошлицу у свој дом
увек рад да му се нађе у помоћи... Исаоу се ово писмо није свидело и противио се
свему ономе што је из њега чуо... Ганула га топлина тона као и искреност којом
пише и ништа више... После предавања Исао среће другове Изуцуа и Сагара,
а пошто треба да иду код поручника Хорија, Исао ће прескочити тренинг
кендоа... Хори је човек који ће им „дати прилику да умру“... Исао је однедавно
члан Лиге божанског ветра... Хори неожењени официр и спартанац по духу,
испитиваће дечаке о томе шта им је идеал... За Исаоа то је убити се пре сунца
под бором... Причају о лошем стању унутар министарства спољних послова, о
економској кризи, сиромаштву сељака, корупцији политичара, успону комунизма,
угроженостима Јапана, о смањењу наоружања... Исту књигу оставља и поручнику да
је прочита... Исао држи час кендоа младим полазницима близу полицијске
станице... Након тренинга прилази му детектив Цубој, који још не личи на
детективе задужене за контролу мисли... У затвор се доводи група ухапшених
младих црвених... Исао се пита хоће ли и он бити једном затворен или ће се
убити... Непрестано мисли на смрт... Мајка Мине се сећа првог побачаја на који
ју је натерао Иинума мислећи да је дете Маркизово... Иако је родила Исао лако,
побачај јој је отежао рађање... Муж јој увек пребацује због везе са маркизом,
па осим што је ментално мучи, чак је и физички туче... Свет Мишиминих напаћених и
намучених женских ликова... Обожава да је премлати... Исао је у добрим односима
са Савом најстаријим полазником коме је 40 година... У Академији слушају
предавања о царским указима... Друговима показује мапу на којој је љубичастом бојом
означио и маркирао сва корупцијска гнезда по граду, а њихов циљ је да то очисте... Исао са
друговима одлази код генерала Китаоа, а ћерка Макико је сама и прима их:
генерал је на путу... После вечере слушају плоче – Шопенов „Ноктурно“... Даће
им по љиљан да понесу кући – да их штити од епидемија и болести... Исао се пита
да ли је боље убити оне који имају новац, бароне, опортунисте, премијера, капиталисте
или оне чија ће убиства бити од користи по Јапан... Макико ће рећи: „Зла крв је
крв која вапи да се пролије. А они који је пролију заиста могу исцелити болест
наше земље“... Летњи је распуст, а Исао добија позив од Хорија да дође по књигу
у његов стан у касарну Трећег пука, када ће га поручник упитати хоће ли ударити
на царску војску... После тернинга из кендоа Хори му каже да ће га упознати са
принцом Харуронијем Таином... Маркиз добија позивницу за банкет код великог барона
Шинкаве... Маркизу је преко 60 лета, посланик је у Дому племића, а размишља да усвоји сина... На банкету разговарају
о пензионисању министра финансија, о трагедијама и несрећама предузетника... Закључују да је „стари
начин... био бољи“... Пљачкаши народа сад су купци долара, а и барон је „доларски шпекулант“... Паре је
склонио на сигурно у швајцарске банке... Нови кабинет хоће ли спречити још
један економски суноврат... Може ли се инфлација контролисати и несрећа обрнути
у срећу... Могу ли се избавити незапослени и спасити сељаци гладни... Рат је опасност
коју треба избећи, а ојачати индустријску стопу раста... Колико је национално
јединство разбијено.. Има ли левица довољан пораст револуционарног духа...
Незапосленост и депресије свуда... Војна лица започињу инциденте, јер и сами
потичу са села... Које све бриге не море ово друштво... Има ли коначно лепоте
баш у томе што народ нема мудрост да се
сачува од изазова... Неука је то раса, а економске мере боље да су строжије...
Иако је срећа једног народа стабилност валуте, неуки народ треба да траје у
свом незнању... Јер „економија није добротворно друштво – 10% су жртве, а 90 %
су спашени“... Тих 10% су гладни сељаци земљорадници... Дом племића и Племићки
клуб има преча посла – како до профита... Иинума не дозвољава сину да иде у
аудијенцију код принца Тоина, јер је веран успомени на Кијаокија, а не може сину ни да објасни одбојност коју годинама
гаји према принцу... Бесни, љути сукобиће се... Отац ће бацити књигу коју је
купио на поклон принцу и ошамариће га... Мајка Мине од сина тражи извињење
према оцу... Са Хоријем Исао креће код принца купивши нови трећи примерак књиге
(оне најомиљеније њему)... Обамнуо је оца и отишао... У разговору принц се жести
на корумпирано племство, као и на корумпиране политичаре и предузетнике... Упитаће
Исаоа шта би урадио кад би цар био њиме незадовољан... Исао каже да би се убио
(распорио) и тако кроз смрт очистио... „Храбра верност краси човека који се без
страха до смрти, усуди да понуди пиринчане ваљушке које је направио са одлучном
преданошћу... Највећи грех је грех човека који, нашавши се у свету у којем је
помрачена света светлост Његовог величанства, упркос томе одлучи да настави
живот не предузимајући ништа против тога“... Принц их чашћава шкотским вискијем
и кавијаром... Исаоу задрхта рука на помисао о оцу и просу скоч... Зар се не би
осрамотио ако кући дође пијан... Гаф који ће му дуго остати у сећању... Одатле
Исао одлази до Изуцуове куће и даје му поклон од принца да сакрије (пакет
колача)... Исао је у дружину регрутавао њих 20... Одустаје да тренира даље
кендо, јер је досадна борба бамбусовим штапом и нема опасности... Од 20
регрута, чак 8 били су синови шинтоистичких
свештеника... Просек њихове старости 18 година... Садашње стање је такво
да га се треба срамити... Политичко покварено стање... Увежбавају експлозивно
пуњење, праве детонаторе, а Исао жели да набави 20 мачева... Окупили су се, но
неки одустају... Остали су најспремнији - спремни да се одрекну живота... Иду
до краја и неће издати!!!... Положили су завет – Исао, Изуцуе, Сагаре и 17
регрута... они су нови камен темељац Обнове против опасности која им уништава државу...
Жену коју Исао виђа у екстази, али и на јави је Макико, која зна за овај скуп,
па их свих 20 води на вечеру... Опет женски лик који уништава мушка
пријатељства, чак иде до издаје... Судија Хонда је у позоришту Но и гледа представу...
тамо чује стихове: „Док теглимо колица са морском водом, како кратко живимо у
овом тужном свету, како пролазно... Валови бију близу нас, овде у заливу Сума.
Чак и месец дира нас до суза што нам квасе рукаве... Јесењи ветар растужује нам
срце надомак море... Живећи на овом јадном свету, премда завидимо јасном месецу
над нама, излијмо плиму коју он дозива“... Није ли ово она лепота која се јавља
само једном, а која није до овога света... Ту се сетио Кијаокија - те „сјајне,
дивне невољне честице“ и постао је „суморно равнодушан“ у том „језгру
бесмислице“ по коме је попадала „прашина смешног“... Је ли Кијаоки тако глатко
избрисан из историјског тока, а живот зар му не беше „бескористан и лишен сврхе“...
Лепота која се догоди само једном... Доласком кући Хонда чита Кијаокијев Дневник
снова... Незапослени људи животаре мимо света... Бизарне су слике правде... Све
је гротескно овде... Исао кући затиче Саву, а родитељи су отишли на прославу 77-ог
рођендана код Којама... Сава жели да пође у логор за обуку и тада му поверава неке
непријатне догађаје... „Нови Јапан“ је објавио чланак у коме напада Којама...
Све се завршило преговорима и изнудама,
па је издавач уручио новац чиме су обезбеђена средства за рад Академије... Исао
је раздражен и то тешко прима... „Поницати из зла а борити се за правичност
охола је представа која ласка моралној таштини“... Сава му рече да може извршити
атентат на кога год пожели осим на Бусукеа Курахару – јер би тиме издао оца...
Ово оличење капиталистичког зла и финасијски помагач и тајни покровитељ и
финасијер Академије патриотизма... Криминалац... Исао је љут и раздражен и даље...
Бирократе из министарста иностраних дела кокете су Енглеске и Америке...
корупција грамзивих профитера, финасијера и војне клике... све каријеристи и
шпекуланти као „обамрле бубе“... Исао ништа неће питати оца и правиће се да
ништа не зна... А Сава му је сасуо „отров у уши“... Је ли Исао чист и искрен
након овога... Најлакше је убити омраженог човека, али је највеће задовољство
убити подлаца... Исао је приврженик праведности, а кад му и ово предивно дело буде уништено:
јаукнуће криком свих Мишиминих ликова који крикну тек да их не чује нико...
Опет одлази код Саве да га упита колико је све то тачно... И је ли његов отац у
дослуху са најгорим олошем... Он није кукавица и нема времена да околиша, па
жели да се сучели са истином правом... Сава је пољуљо његов свет вере и тада ће
донети бодеж и захтевати да он лично убије Курахару... Сад Исао може да га
прими у дружину... Исао одбија и каже да није никаква завера у питању, али он
ако жели да га убије нека тако учини... Исао одлази до Изуцуове куће да пита
негује ли љиљан који му је подарила Макико... Тај већ усахли љиљан пољубиће као
жену коју још није дотакао... Хонда дознаје о револуцији у Сијаму када ће на
власт доћи Национална партија, а када ће бити рањен само један полицајац у
читавом преврату... Сетио се принчева и остао у нади да су добро... Одлази на
судијску конференцију у Токијо, па
позива Академију патриотизма, када ће му Иинума рећи да је Исао отишао у логор
за обуку на обред прочишћења... Поћи ће тамо заједно, иако је прво Хонда то
одбијао плашећи се непријатних гласина... Обуку је предводио Каида Масугија
нетрпељив према будизму... Тражили су Исаоа, али пошто га учитељ претходно
изгрди и прекори, он се наљути, украде ловачку пушку и оде у планину решен да
убије пса или мачку... Крећу у потрагу да га избаве да се очишћен не укаља
проливањем крви... Исао је очекивао да убије јелена или вепра, а пошто искочи фазан он запуца... у мртвог
фазана ране завлачи прсте и пита се какав је осећај кад се убије... Је ли то
онај занос спокојства и испуњења...
Нашли су га, а отац га назива тврдоглавим и лакомисленим... Сутрадан Исао доводи
другове до места где су тајно састанчили... Хонда и Иинума су се вратили
кућама... Исао износи план по коме треба изазвати нереде, после којих ће се
зацарити влада Обнове, да се искорени капитализам и комунизам, да се побију
коловође капиталистичких индустријалаца, да се запали Јапанска банка, а након
тога да изврше сепуку... У добијеном писму Сава им шаље новчану помоћ за заверу
и борбу... У очима се заискрила ватреност... Напад ће бити 3 децембра у 10 сати
увече... Још месец дана то тога... Биће то „рат љиљана“ који ће свако понети у
џепу и на грудима... Симбол беспрекорне чистоте... Подносе извештаје, док Исао
размишља где ће зарити мач у сопствени трбух... По повратку из Токија зуцка се
да је судија Ходна промењен... Посетио је Кијаокијев гроб, а снови из Дневника
се обистињују... Исао код куће ученике са Академије части вечером... Присутан
је и Сава... Исао зна да га може издати неопрезност, па своја осећања треба да
вешто замаскира сада... И Савину срамоту Исао доживљава као своју... Већ 7
новембра поручник Хори позиа Исаоа и говори му да га 15 новембра изненадно шаљу
у Манџурију на прекоманду у јединицу снага безбедности... и тек наговештава да
би могао бити учесник завере ако се датум помери пре 15-ог... Исао зна да је за
7 дана то немогуће извести... Хори рече да причека његов повратак и све одложи,
јер је прави човек онај који у свој одлучности не срља.... Исао је дуго ћутао,
онда тражи да га споји са поручником Шигом, који треба да му обезбеди подршку
при растурању летака из авиона... Хори му говори да неће добити помоћ војске и
да одустане... Исао говори како све одлаже на неко неодређено време... У тајном
штабу „Камиказе“ дружина ишчекује Исаоа и он пред њима огољава истину... Ношени
духом одлучности решили су да нападну 3 децембра... Обим напада биће смањен, а
силина ударца дупло јача... Кад сви оду, један од завереника говори му у
тајности да одустане... Пошто зна да пљачкаши земље заслужују смрт неће
одустати... и тако још 3 дезертера су
одустала... Одустали су још неки и сада Исао има њих 10... Стигао је симпатизер
Сава и донео вечеру... Још 3 недеље имају од напада, па Сава тражи да га приме
или убију... Пошто је изрекао заклетву примише га... Сава рече да се држе
атентата, а не опсадног стања... И нека
мач правде севне у мраку... Атентатори су сада вукови самотњаци... Има их 12 и
убиће њих 12 пред зору... убиће личности економског света, а Сава је спреман да
их обучи како да убију човека... вежбаће на сламеним луткама... Исао ће убити
барона Шинкаву... Отићи ће код Макико да се поздрави и донеће јој буренце
острига... Генерал ће га позвати али он неће свратити побећи ће... За њим креће
Макико и онда у неком сну или екстази стопиће се у загрљај и пољубац... То ће
му бити први и последњи пољубац у животу... Сви су у скровишту 1 децембра, осим
Саве... Упадају непознати детективи и хапсе их... Исао није успео да изврши сепуку...
Свих 12, па и Сава ухапшени су за ултранационалистичку заверу радикала... О
афери Хонда ће сазнати из новина, а увече ће сањати Кијаокија који га моли за помоћ,
а опседнут сновима као мрљама заокупља се овим случајем и решава да спаси
Исаоа... Сусрешће се са Иинумом у Токију... Хонда је дао оставку, због болести „нервног слома“, разрешен дужности по личном захтеву, сада судија у пензији, који се учлањује
у Адвокатску комору и постаје адвокат, а
Исаоа одбраниће бесплатно... Иинума ће открити Хонди да је он потказао и издао
полицији сина... верујући да тако спречава његову смрт... играће на карту симпатије
јавности... па ће још испасти и херој... Хонда се пита колико је ово све
искрено и није ли ова издаја сина услед љубоморе која не може да се обузда...
Принц је потрешен и он би да се његово име које су завереници поменули заташка
и негира да је примио Исаоа и сада чита књигу коју је добио од младића на поклон
не би ли боље схватио аферу... Памти његову ватрену ревност... Исао је ћутао и
штитио поручника Хорија... Принц покушава да спасе те младиће, па се обраћа и
Цару, па и Хонди као њиховом браниоцу... Хонда ће замолити принца да уништи све
летке... подигнута је оптужница... Исао размишља о самоубиству, али не у
затвору, где је понижен и у мучном трајању... И власт зар се не боји чистоте
Исаоа више него све те корупције... и није ли „закон сијасет неуморних покушаја
да се стане на пут човековој жељи да промени живот у тренутак поезије... закон
погађа сићушну мањину човечанства“... Исао се пита чије је издајство и то га
раздире као најснажнија емоција... И је ли жртва „болести, корупције и
катастрофе“... Почиње да сања и да памти снове... Сања змију, а у другом сну претвара се у жену... И је ли
правда упала у кутију пудера и сада се гуши... Јесу ли нестале тежње као што је
правда, ревност, патритизам за које беше вредно жртвовати живот... Без
перспективе остаје само море бескраја... Све је изврнуто на наличје... У писму
Хонда га обавештава да ће бранити читаву групу и то га радује посебно... Ни
Саву, а ни другове још није видео – о њима
ништа не зна... Тужилаштво је забранило посете... Испитују га у соби за
саслушање... Инспектор му препоручује да буде „еластичнији“... Рећи ће да он
поседује чистоту која се не ублажава и не разблажује, па захтева мучење (но
рећи ће да батинама муче само црвене)... Писма која му пише мајка и Макико
цензуришу се... Бране му да чита омиљену књигу... нуде му досадну и неинтересантну
литературу затворску... И није ли „знати а не чинити исто што и не знати“... Не
треба се плашити смрти телесне, већ смрти духовне... И већ 20 маја изречена је
одлука по којој ће пресуду донети Окружни суд Токија... Забрана посета још
траје... Суђење почиње 25 јуна, а на листи је и Савино име што значи да их он
није потказао... Друга седница претреса била је 19 јула, а сведочење поручника Хорија одбијено је, а
Исао му никад није поменуо име... И Хонда као бранилац зна да нико није вољан
да поверује у истину и то је најдрагоценија поука жвота... Испитују се сведоци,
па сведочи и Макико чији је Дневник узет као један од доказа... У Дневнику је
записала како јој Исао није открио датум напада и чак да је рекао да
одустаје... она је лагала, а Исао неће разоткрити ту лаж... Хонда зна да она
лаже како би га спасила... И је ли Исао хтео убити из чисте апстракције, кад већ
није из мржње, иако он мржњу познаје... Потврдиће да је њен исказа тачан, али
рече да ју је слагао како би је заштитио и образлаже своју одбрану и објашњава
своје ставове... Он је размишљо не о убиству људи, већ о убиству смртоносног и штетног духа који трује
Јапан... Пресуда је изречена 26 децембра 1933 по којој су оптужени ослобођени
казне, па чак и Сава... Вратили су се кућама... У Академији је прослава, сви су
дошли сем Макико... Исао се само смеши и ћути... Иинума ће рећи сину да га је
он издао-потказао, а неће му окрити ко је њему дојавио њихове планове... Сину
ће рећи да није довољно само умрети, јер потцењивањем живота не показује се верност...
А потказао га је из љубави желећи да га очеличи како би сазрео... И рече му да
Академија опстаје анонимним прилозима барона Шинкаве и да то мора остати
тајна... Свет у коме се све мрси и преплиће, мора и да се одмрси... Новац и
верност су различите ствари... Исао плаче јер увиђа у каквој је илузији
живео... „Укаљати се а не бити стварно укаљан то је права чистота“... Детектив
Цубој преноси Исаоу поруку шефа полиције да недељом децу подучава кендо у вежбаоници...
Сава открива Исаоу да је Макико звала Иинуму телефон, а пошто се заљубила у Исао пожелела је да га
смести на најсигурније место како га не би изгубила – у зтвор... Сава га позива да иду у биоскоп...
Исао се брине шта ако буде жалбе на пресуду... А 29 децембра је свечано
проглашење принца престолонаследника, и у тој гомили Сава губи Исаоа... Исао се
отргао и купио бодеж и нож, а онда је
појурио на имање грофа Курахара и тамо га убио... Бежи уганувши ногу... Ишао је
према обали мора... Бодеж је негде изгубио... крије се у пећини на литици...
Вади нож, огољава трбух и зарива га...
Нема коментара:
Постави коментар