СВИТАЊЕ У СУМРАКУ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА...

Трећи роман Мишиминог „Мора плодности“ под насловом „ХРАМ СВИТАЊА“... Је ли доиста свитање у сумраку или сумрак унутар свитања једног времена... Хонда је и даље главни јунак у грчевитој потрази како за просветљењем, тако и за идеалом женске љубави и лепоте, која ће бити страствена и опсесивна... Свет уочи Другог светског рата, као и након његовог окончања... Једно посве ново послератно доба сумрачно, па ипак са потребом да негде још осване нешто људско... Хонда је и даље сјајан и ненадмашан адвокат, човек разума, човек логике, кога ће посао довести  у Бангкок... Ту ће упознати малу принцезу са Тајланда од 7 година и од тог сусрета његов живот постаје промењен из корена... Покушаће да објасни је ли она реинкарнација Исаоа и предузеће ходочаснички тешки пут до Индије стичући нека нова уверења, која ће опет развејати и разбити ветар... У хроници овог тешког времена живот ће постати тако досадан и безначајан... Радња је смешетна у 1940 у Бангкок у време кишних сезона, у овај град који још зову „град маслина... град анђела... Венецијом истока“ на само 2 метра изнад морске површине... Од 1939 Сијам је променио име у Тајланд... У њему постоји чак 700 храмова... Цар је Рама Осми, од 1935 и има 17 година... Премијер је Луанг Фибун и приграбио је сва овлашћења, док су два намесника принц Ахито Апар и Пруд Панома (овај други је шчепао власт,  а први побожно посећује храмове)... Један од њих је Мермерни храм... Ту су још главни храм Ват По из 18 века из времена Раме Првог... Ват Фра Кео је стражарски храм унутар кога је Будин кип од смарагда из 1785... Хонда је за водича и тумача добио Хишикаву од стране компаније чије интересе брани... Хонди је 46 година... Компанија је Тајланду продала 100 хиљада кутија лекова „калос“ против грознице, од чега је 30 хиљада влагом уништено и тако изгубило лековито дејство... Купци туже компанију за кривично дело преваре, а Хонда је стручњак за међународно грађанско право... Смештен је у хотел Оријентал... Разговара са својим водичем, који не престаје да прича и Хонди је антипатичан... Крај историје и лепота узалудности где би сместили некакву причу о бољој будућности, ту где је само ово садашње све што се има, у коме се све окончава, а почетак је доведен до ништа... Шта је још смислено, ако је свака ноћ суштина једне смрти и умирања... Смрт као неорганско постојање... А дан добија само обрисе онога што се још људским сме назвати... Зато је уметност једна од визија будућности... И јесу ли њој раскош и расипништво доиста страни и мрски... Зар уметност није само „огроман вечерњи жар“ у коме је све од радости и стидљивости, па до љутње и незадовољства, жалост и бол... Ако се распукне и ово последње „емотивно (Хондино) небо“ хоће ли ослобађање страсти бити нападно... Заносу у коме све што покуша да полети до усхита, падом се повраћа на земљу само да би умрло... Хонда у тој ноћи посматра „ХРАМ СВИТАЊА“, а изјутра га обилази... Окупиран је дубинама својих мисли... Неће отићи на неко забавније место на које Хишикава покушава да га одвуче... Кијаокијев Дневник уз њега је, а дуго га није прелиставао и мастило већ бледи... Неуспелим се осећа још од смрти Исаоа... Више није алтруиста и од тада брани само имућну клијентелу... Јапанска пометеност није престала ни догађајем од 26 фенруара 1936, а од онда као да тек настаје... Избиће Кинески инцидент, а у Пакт ступају Јапан, Немачка и Италија... Рат између Јапана и САД-а на помолу је... Рат Пацифика... Хонду не оптерећује много историјски ток, који ничим не може да заустави и спречи... Историја ће једнима испунити, а другима ускратити жеље... Ти други биће јадници... Тако неће свако бити разочаран у будућности... Хонда није ни циник,  а није ни апсолутни нихилиста... И даље он је у јако добром расположењу које иде чак до раздраганости... У обалчењу постаје слободнији... Воли вицеве и дарежљив је... Иако зна да није згодан као Кијаоки, поседује достајанство и достојанственост... Далеко су знаци смрти у њему... Још неће да јој хрли у сусрет... Распитује се за принчеве сијамске и дознаје да су са стрицем Рамом Осмим у Лозани, а једино кога може видети јесте малена ћерка принца Патанадида... Девојчица од 7 година, која живи у палати Розета,  а коју сматрају заосталом и луцкастом, јер упорно изговара да је реинкарнација једног Јапанца... Верује се да је девојчица луда и Хишикава обећава да ће му заказати аудејнцију код мале принцезе... Хонда као да се плаши да тамо одмах крене... „Историја оклева као млада девојка пред романтичном просидбом“... Колико ће сви будући догађаји бити извештачени... Мора поступати уздржано, јер толико пута уверио се да човек никад неће добити оно што жели, а све за чим пожуди нестаће - умреће... Исао је годину дана провео у затвору, а онда је успешно окончао сепуку... А побуњени официри од 26 фебруара уместо нове зоре, добили су тамну ноћ... Да ли се зло и даље чини, само зато што још није досегло пуноћу зрелине... Хонда се мора ослободити предрасуда, разума и ауторитета... Ако покушава да другачије живи не сме се држати оне чистоте за којом је Исао жудео... јер тако може пресећи путеве... тако може све изгубити... Колико је још јапански дух бео и чист... Хонда је прозападно орјентисан... Је ли ово онај Кијаокијев сан у коме се помаља лице девојчице са Тајланда... У парници напредује добро, а Хишикава му досађује, али га трпи као драгоценог водича овде... Он је „надриуметнички шегрт“... Хонда је по мало несрећан, јер нема деце... Је ли уметност баш тако незрела да ту своју недозрелост вуче свуда за собом... Одлазе у палату,  а на поклон принцези даје прстен са бисером... Звала се Ћантрапа – тако ју је њен отац Патинадид назвао по својој умрлој вереници и њено име значи месечина... Ипак време је нових задовољстава, која заводе људе на странпутице, идеје су фанатичне, окрунтност је свуда па чак и на униформама – запажа Хонда возећи се према палати... На пријем ће чекати нешто дуже, а обећава да ће јој послати једну јапанску лутку кад се врати кући... Принцеза му се веша о ногавицу и тражи да је води у Јапан... Поставиће јој два питања и рећи ће да она није тачно одговорила на њих или пак јесте, а он то прећуткује... Позван је на забаву у палату Банг Па Ин... А пошто мистерије нема у животу, онда стаје да је има тек у уметности... На тај излет одлази сам без досадног Хошикаве и биће озарен до веселости... Игра и песма која ће у њему зафалити што није стекао очинско искуство... Посматраће купање мале принцезе и неће видети 3 жуђена младежа... Пошто се парница окончала успешно, компанија Хонду части путовањем у Индију... Биће то велика жудња за далеким и непознатим... Породицу и малу принцезу обавештава о свом одласку... Шта ће га то потрести све док буде обилазио пећине Аџанта и Бенарес... Какве су то појаве нове важне за његов животни ток... Почетком октобра стигао је у Калкуту и посетио храм Калигат у част богиње Кали (крволочна што је зову)... Је ли то нешто слично оном „ХРАМУ СВИТАЊА“... Пажњу му привлачи жена у молитвеном ставу, која само што се појави, одмах ишчезава... Ту је младић који жртвују јарад... Жртвоваће се чак 400 коза... На путу је за индијски Јерусалим Бенарес, дрвени Варанаси, посвећен богу Шиви мужу богиње Кали и зове се капијом раја, на стецишту 5 светих река, чије воде су овде лек телесни и душевни... Место где се срце чисти молитвом,  а тело водом... Контраст највеће светлости и највећег смрада – прљавштине... Ту су тезге, астролози, губави просјаци, болесни, јата голубова, патуљци, муве, 1500 храмова, храмови љубави, кућа удовица... Река окер боје Ганг, чије гатове обилази возећи се у чамцу... Продрети у тајну једног чудесног светлуцања могуће ли је... Пажњу му привлачи човек који силази да се окупа,  а над њим прелеће јато голубова... Угледаће и ватре погребних ломача и лешеве који чекају своје спаљивање, ту где нема гробова и где као да нема ни туге... Је ли ово чиста радост једне бездушности... Хондино срце испуњава језиви страх у оном тренутку када бела крава упире поглед  у његове очи, а тај страх гониће га и кроз снове... Лепота снова скоро код свих Мишининих јунака... Успаваће се успављујућим напитком и утонути у свет снова где је мелодија необична... Хонда је посебно обазрив са сновима и тако се од истих по аутоматизму брани... Они се опиру тумачењу,  а тако и разумевању... Хоће ли се овде Хонда разболети од неке чудесне „ватрене грознице“... Посматра и клањање излазећем сунцу, које је овде симбол коначне истине... То наранџастоцрвено сунце, пуноћа колута, блистави грозд, лопта у пламену у коју неће моћи да се дуго гледа... Је ли ово оно сунце из сна док је Исао планирао самоубиство... Хонда је ходочасник будистичких рушевина и пећина у Аџанту... Енглески туристи су нетрпељиви према једном Јапанцу, тако да су конобари присиљени да га последњег услуже... Осиона енглеска господа... Но Хонда је дете достојанства... Стигао је коначно тамо где нема света и гужве... Шта би дао да се окупа у хладним водама свога Јапана које прочишћавају... Овде је умирен равницом и плаветнилом које је неиземрно... Спознао је укус „будистичког мира“... Ту на „гробљу будизма“... ту где се окаменила религија једне самоће,  а у чијој ће затрпаној тишини пронаћи спокој... Жени ће исписати једну разгледницу нежно и носталгично, сувопарно и уобичајено... Овде је захвалан нечему што не може још да именује... Осећа олакшање јер је ипак као муж вољен... Пред њим је чудо од 27 камених пећина... По стењама разгледа полуголе женске фигуре, када ће пустити на вољу машти и осетити „животињско узбуђење“... Хонда нешто ишчекује... Угледаће водопаде и открити неку нову димензију овде... Хук воде и тишина... Одаје страхопоштвање пред том дивотом безвучном... И пита се је ли Кијаоки можда мислио на овај водопад... Напушта Индију и враћа се у Бангкок, са кофером „застрашујућих импресија“... Стање се погоршало, а народ Тајланда је нетрпељив према Јапанцима... Млади Јапанци су неког друго кова: причају о лаким женама, о рату, о бахатости војних лица... Хонда није из њиховог миљеа... он је „понављач правде, а није (ни) трогавац као они“... За 4 дана треба да се врати у Јапан војним авионом... Прихватиће Хошикавина извињења,  а његове грешке као своју стид... Досадило му је то „бестидно преосетљиво глуматање“... Уме Хонда да прикрије све своје антипатије... У књижари купује књигу поезије из 1932 коју је написао један млади револуционар (на лошем енглеском)... стихови који гласе: „Из жртвовања младости... само је гамад корупције изашла... само отровне биљке и трн ничу... Гамад ће ускоро раширити златна крила... Бела плесан деспотизма пружа руке... Јучерашњу мудрост помрачују раскошне купке профита... Ја певам своју песму туге“... Овом политичком поемом Хонда је више него ганут – дирнут... А Исао да је извео револуцију зар не би сада био један од разочараних... И сваки потез и успех и неуспех били су смрт... Имао је среће па је изабрао смрт пре разочарања... Жртвовани су животи за толике илузије „боље будућнсти“... Песимизам услед разочарања... И Хонда ће умрети једном, па са чиме  да се суочи тада, кад треба проћи кроз све зидове једне епохе и доба... Отићи ће да принцези поклони један сари уз ову књигу, а услов је да јој не открије да напушта Тајланд... Она осећа да он одлази и плаче, па испушта крике као неки од крикавих Мишиминих јунака... Хишикава је направио грешку и отркио истину о одласку Хондином и принцеза прави лом и гужву... Хонда је у Јапану,  а жена ће купити лутку и он ће је одмах послати... Јапан је у рату са САД-ом после напада на Перл Харбор... Хонда проучава и чита све књиге на тему самсаре и трансмиграције (реинкарнације и сеобе душа)... Време је у коме је све већа скупоћа, а само су књиге доступне и јефтине... Бавиће се питањима душе како би одгонетнуо колико је има или нема... Започеће још од Хераклитвих мисли које га погађају... Хоће ли ово бити једно просветљење за којим трага и жуди, за којим жеђа... Модерни Јапан је у дивљаштву које је унапред осмишљено и то дивљаштво је цивилизовано... А душа шта је душа, ако није дах... „Удахнути и издахнути, дах је само латентна енергија, или снага тела“... Ко су ти који ће се родити поново у неком другом, ако постоје и они који се више никад неће поновити - родити... Зашто се само безгреши неће изнова родити... Чист је човек чистим делима, а црним га чине рђава дела... А човеком као свесним биће управљаће 3 природе: мудрост, незнање и срџба... Хонда много чита чак се преждире од књига... Изучава... Је ли коначно и зло и добро продукт ума, мисли и воље... Ако мисао узрокује самсару, она неће бити тело које се сели у неко друго... Из снова шикнуће поплава да поплави стварност - садашњност, прошлост и будућност... И тако је ли ово време када прошлост треба да проговори без устручавања, по својој слободи и савести... Живи су само они активни и стога је живот активност... У овој бујици све тече и све се мења... У овом свету ма он био и илузоран или пак препун мука и патње важи правило: „Какви узроци, такве последице“... И тај свет биће онај захуктали водопад који се ничим неда зауставити... Реално је ово сада што садшњим тренутком зову и тај тренутак човек дотиче властитим очима и рукама... Стварно је само ово овде и сада... Све што је овде нема га ни у прошлом,  а ни у будућем... Свет је такав да мора постојати или је опет свет ништа и по томе и не мора да постоји, али свет постоји... Ово је силина водопада у непрекидном кретању... А ако свет илузија постоји, онда и човек има наду за просветљењем... Свет који је саздан од рађања и умирања, од стварања и разарања... Идући траговима прошлог треба пресећи тај скуп простора и времена... Шта ће показати пресек... Шта ће показати подскуп... Хонда је позван у вилу у Шоту у четврти Шибуја ради парнице, а само пре 7 дана 24 на 25 мај 1945, 500 америчких бомбардера Б-29 сручило је бомбе на Токијо... Пред Хондом су нове блиставости рушевина и крша... Пепео разносе ветрови... Треба бити спреман за кланицу која следи у неизвесним бдудућностима овде... И Осаку су бомбардовали... Прошетаће поред некадашњег макризовог имања, које је један усвојени расипник прођердао (или проћердао - не знам како се правилније каже),  а сада је издељено на мале парцеле... Ту на тим рушевинама једног сјаја срешће Тадешину која има 94 године... Рећи ће да су маркиз и жена му умрли пре ратног јада... И Хонди је умрла мајка... И умро је и гроф Ајакура... Говори му да посети Сатоко некад,  а онда му на поклон даје књигу Сутри које отклањају зло и болест и помажу коду уједа змије... Чита књигу и има само једну жељу: да види Сатоко (то је она кијаокијевска жеља за жуђеним ликом)... Саградио је вилу,  а сусетка од око 50 година је разведена Кеико Хисамацу, која се диви чемпресима које је ту посадио – жена на око љубазна, но премазана свим бојама... Она је имала за љубавника младог америчког офицора, који је радио у логору... Сада је пролеће 1952 и Хонда има 57 година – а је ли то довољно за оно за чим жуди... Стекао је вилу, добивши један случај у повраћају земље након аграрне реформе и тако дошао до 36 милона јена у поседу... Ову вилу и парцелу од 4 јутра наменио је за одмор, са погледом на планину Фуђи... Сусетку позива на чај и показује јој прстен и прича као је он украден једном сијамском принцу, па је случајно тај прстен купио у антикварници принца Тоина и намерава да га врати принцези Јинг Ћан којој је сада 17 година и студира у Јапану (прстен је припадао њеном оцу)... Какав се то преображај пробудио у Хонди и какве су то нове суштине запитаности... Рије ће доћи у вилу без принцезе... Гости на забаву стижу,  а помоћи ће им и увек „добронамерна“ и „усрдна“ сусетка Кеико... Хонда чита новине и немиран је јер нема принцезе... Где ли је и са ким ли је – раздиру га питања та... Прва стиже песникиња Макико са својом ученицом од 50 година, госпођом која је изгубила сина у рату... Хонда открива да ће ускоро саградити напољу и базен... Доћи ће и Јасуши Иманиши око 40 година стручњак за књижевност Немачке... Причају и начињу море упитаности... Је ли читање забрањено само зато што „квари природну лепоту“... Иманишијеве илузије су похотне па све води у причу о „Врту вољених... у земљи нара“... Где су те фабрике које производе данашње богове, кад поседовати јесте исто што подразумева и убити оно што се наводно воли-поседује... Забрањено је да се живот укључи у уметност... „Земља нара“ биће и земља чемпреса, лепих успомена, туговања, земља присећања... А да ли је баш све то тако мирољубиво и лепо... И само зато што тамо нема „дивљачких обичаја“ значи ли то да је то земља хуманости и мира... Дошао је на забаву и барон Шинкава стар 72 године, одвећ досадан и забораван, успева да притаји презир... Ту је и председник грађевинске компаније Мурата, дипломата Сакурај, репортер Кавагући... По оканчању забаве неки су остали да преноће... Хонда је у радној соби, преврће по књигама, сам, беспомоћан,  а иза полице има рупицу у зиду кроз коју вири... Каква је ово болест... У собу је сместио заједно Макико и госпођу Цубакихару...  у коју долази Иманаши да са госпођом води љубав, док Макико то све посматра... а посматра и Хонда воајер... Сутрадан иду на излет до светилишта Сенген у Фуђи-Јошиди... Макико је „ловина спремна да одапне стрелу“... Може ли Хонда наставити даље да размишља логично... Претходна ноћ му се врзма пред очима... Дан за гађење... „Онај који види и онај који је, и не знајући, био виђен, већ су уједињени на границама овог двоструког света“... Кеико сутрадан позива Рије и каже да је долазила Јинг Ћан, коју је она лепо угостила... Рије је мужу пренела читав разговор, а он од ње скрива да је сањао Јинг Ћан...  После 10 дана принцеза ће доћи у његову кућу у посету, но он је одсутан... Позива је у позориште, али опет касни и не појављује се... И док посматра те гејше по позоришту пита се зашто и он није набавио једну најлепшу да јој буде покровитељ... У позоришном парку у паузи између два чина,  док на другој обали је Америчка војна болница рањених и сакатих након Корејског рата... Док се две гејше смешкају некој измишљеној страни бољег живота, он гледа у та инвалидска колица, штаке, сакате, бедне, изгубљеног поноса, унакажене мушкости, месту суза и бола... Гејше су препуне потрошне насладе, тек две „муве које се хране на ранама“... Зар нису разметљиве у тој безосећајности екстраваганције једне... Јинг Ћан је стигла на почетак наредног чина и његова чула су полудела од задовољства... Вечрали су у хотелу Империјал... Хоће ли подлећи до лудила њеним чарима... Она се не сећа ничега из детињства, све је заборавила, рат провела у Швајцарској,  а само зна да је добила од некога јапанску лутку... Није јој рекао да је то стигло од њега... Он је заљубљен, но мучи га самсара и трансмиграција – сеоба душа... Је ли она Исао... Тешка мисао... Жели да сазна где је провела оно вече кад му није дошла на забаву и опет је позива на вечеру... Кући га чека Иинума са којим се није видео 4 године (од како је прошло 15 година од Исаове смрти)... Иинума је бедник остао без средства за живот и Хонда мисли да је дошао по новац... Но Иинума прича о нередима демонстраната, о митингу против регрутације, а Хондине мисли опседа принцеза... Иинума који се пре 2 године развео и даље прича о насиљу, о превирањима, а Хонда само чека да затражи паре... Показаће му ожиљак љубичасти од неуспеле сепуке,  а паре није затражио... Хонда ће му угурати смотуљак од 50 хиљада јена... Хонду опседа само једно: да се прикраде и посматра голу принцезу кришом, јер толико је воли и она га привлачи... Хонда није заводник, па није ни сигуран, ни самопоуздан... Препуштен је пасивности живота... Има милионе, а још није удовољио самом себи... Једном је у парку у шумарку видео – посматрао као воајер нешто што није требало – млади пар у љубавном заносу... То је једном урадио и сматра да то нико не зна... У трагању је за нечим новим и фали му истинског узбуђења... Хоће ли успети да се сједини са Јинг Ћан... Чита књигу Сутри... Кеико, њен нећак Кацуми и Хонда су на ручку и смишљају план како да тај младић од 20 год Кацуми заведе принцезу, након чега Хонда треба да преузме иницијативу... Јинг Ћан на ручак касни само 15 минута, вечерају, плешу... Свет некаквих предзнака који су можда злокобни или злослутни... Првог маја избијају нереди,  а полиција пуца у гомилу... Хонда је у књижари, једино место где нема „насиља, повика, крвопролића“... место где је „читање храна душе“... И баш ту видеће младића који зурећи у слику обнажене жене онанише... Хонда би му купио магазин, па нека то ради кући... Вулгарност од које му се згади шетња... А кад би могао остатак живота да проведе у писању хаику поезије... Док је чекао Кеико испред једне радње, запала му је за око америчка туристкиња у џинсу, а тада ће му онижи човек прићи и рећи да му је садруг из оне ноћи када су у парку воајерисали... Хонда је све негирао... Кеико, нећак и Хонда кују план како завести принцезу... Кацуми је само успео кратко да је пољуби... Хондин базен у вили још није завршен и је ли ово трошење новца на још једну злобност... Крај базена жели да види њено голо тело... У вили је, а Кацуми и Јинг Ћан су у гостинским собама... Хонду спопада врућина од саме њене близине,  а тек кад се буде свлачила... Приљубио је своје очи у радној соби и вири кроз рупицу... Она зури у некакву фотографију, певуши песму... принцеза скаче по кревету... види само њене ноге... Скида се полагано, онда све прекида Кацуми који упада да би са њом разговарао... Она још није без одеће... Покушаће да је нападне, но она ће га ошамарити... Хонда бежи у своју собу пун немира... Кацуми ће се изјутра лажљиво хвалисати како је све обавио добро и да је видео 3 младежа... Хонда ће понети доручак принцези, но собу затиче прзану... Она ће искочити крз прозор и ноћ провести код Кеико, али ће то Хонда касније сазнати... Субакихара и Иманиши су у вези, а затећи ће се на улици усред нереда тог 16 јуна, на једном од тајних састанака, где у кревету све претресају и оговарају... Она бежи њему иза леђа до Макико која ће за њу остати богиња која је одбацује и понижава... А њему фали онај ледени поглед ловине Макико... после сваког љубавног чина причају о њој, али са поругом... Откриће му да је начула о Хонди и принцези, како су све троје били у вили,  а онда је принцеза искочила кроз прозор и побегла код Кеико... Када ју је пронашао Хонда беше пресрећан... Вратио се у Токијо и дуго је није видео, јер га је мучио стид... Рије постаје љубоморна на мужа... Мења му четкице за зубе и по њима трага за траговима младих жена... Рије не напушта кућу, не излази, а Хонда бежи из куће све учесталије... Кришом чита његов Дневник, али ту нема трагова о рамантичној принцези... Наћи ће и Кијаокијев Дневник снова... За њу те фантазије немају значај... она би да докучи праву истину... Њено срце је покидано на комаде, празно је, немирно... Она је јалова жена која сада порађа нешто налик чудовишту... То је њена машта препуна горчине... Осећа стид јер у њој све бесни од мржње... Ако се нашминка пораз је, као што је пораз и њена ружноћа... Хонда сања покидане снове и сања њу Јинг Ћан... Она је жена у којој је оличење првих младалачких страсти и хтења, а што он још није спознао... Није жудео за новцем и није га желео, па ипак добио је милионе... У срцу сада је пространство апатије.... Задовољство му је само сведено на виђење... А тај свој посед задовољства закључаће на само дно прашњаве полице... Почетак једног самоуништења... Позваће Кеико на ручак, а сусетка ће све учинити да их споји или растави изнова... Но Хонда не уме да прочита жене и њихову ћуд... Чему све неће бити склоне... Позваће га на чај на забаву где су све жене да прославе повратак њене конфисковане куће... Доћи ће и Јинг Ћан али без прстена на руци... А кад је види он се узбуди и усплахири... Њој је досадно и позива је на састанак насамо и даје јој цедуљу са адресом где да дође... На забави је и Макико која се пита да ли ће нереди од 25 јуна довести до владавине комуниста... Након два дана Хонда жељно ишчекује сусрет са Јинг Ћан, али она неће доћи... Одлази да је потражи у Центар за стране студенте, када ће му рећи да није ту... Зна да га лаже, па чека под прозором и угледаће је у соби на светлу у гаћицама, након чега ће она угасити светло... Да ли се светла месечевог сјаја гасе у Хондином животу... У комаду вате кроз прозор баца му прстен... Одлази сломљен код Кеико да тражи помоћ... Уздрман је и моли Кеико да јој врати прстен... Иако је никад није дотакао он умире од жудње да је поседује... Пољубиће Кеико понизно стопало, а за узврат она ће однети прстен... Понижење пред једном опаком и лакомом женом... У вили крај базена Хонда гледа у плаветнило Фуђи планине... Јуче је убио змију каменом... Очекује госте на забави... Присећа се догађаја у парку када је воајерисао... Је ли ово живот у коме треба и Хонда до бола да крикне и завришти... Он најбогатији адвокат све стекао радом... Све сем деце, размишља некога да усвоји да га наследи... Данас је забава у част отварања базена... Доћи ће најстарији житељи из комшилука принц Каори и удовица Машибе... А преноћи ће опет ту Јинг Ћан... Недостижна жеља  да је угледа нагу да ли ће бити услишена... А ако види то што жели, хоће ли умрети... Је ли то неизбежно самоубиство и врх једног гнусног чина... Гости су већ у купаћим костимима око базена,  а неки пливају... Ње још нема,  а у његовој свести некакав осећај трагедије, којој не зна узрока ни порекла... Кеико и Јинг Ћан стижу у купаћим изазовним костимима... Хонда је усхићен... На руци носи прстен од зеленог смарагда... Док их Хонда посматра како пливају жена ће му рећи: „Са таквим телом морала би имати много деце“... Вече и крај забаве, а Хонда је у својој радној соби у библиотеци... Чита папире по којима је још 1950 добио шуму у области Фукушима што је његово богатство  и залиха за старост... Али у њему кључа лавина путених жеља... Распоред спавања гостију је измењен, јер су мимо плана ту остали Иманиши и његова госпођа... Кеико и Јинг Ћан су заједно у соби на коју Хонда има поглед искусног воајера... Срце је узлупано,  а мрачне жеље га раздиру... Вири кроз шпијунку и у том чину личи на „усамљеног свештеника остављеног у мраку“... Колика је тежина Хондиног здовољства... Видеће њих две Кеико и Јинг Ћан у љубавном заносу, видећ и 3 младежа... А неће видети када му с леђа жена Рије упадне у кабинет... и она вири и тако постаје његов саучесник и завереник, у овом злочину воајерисања... рећи ће јој да зна да му је претурала по стварима и дневницима... Коначно Рије је мирина, може да одахне и нема зашто да брине... Но у кући избија пожар и пламен ватре на спрату... Иманаши и Цубакихара спавају непробуђеним сном од пилула... Сви остали су истрчали напоље крај базена... Хонда види да Јинг Ћан опет зури у фотографију, али сада успева да препозна да је то нага Кеико... то је спасила од ватрене стихије, а онда говори како је прстен остао  у соби... Пожар је огроман и сада ће сав тај живот постати само пепео као на оним ломачама у Индији... Ватрогасци су стигли прекасно, када се све стишало... Пронашли су два угљенисана тела... Њих двоје су пушећи у кревету заспали и тако починили двоструко самоубиство... Јинг Ћан је угледала змију... Већ је 1967 година, а Хонда је у Америчкој амбасади у Токију где упознаје директора Америчког културног центра из Бангкока, а са њим је и супруга од 30 година... Хонда је сигура да је то Јинг Ћан... После пожара 1952 она је отишла на Тајланд и о њој губи сваки траг до овог сусрета... Ова млада жена прави се или можда не, да га не познаје... Кад је упита за принцезу она рече да је њена сестра близнакиња,  а да је принцеза умрла у 20-ој години када ју је кобра ујела за бутину... И тако трећи млади јунак Мишиних романа, у сваком по један, од 20 година – тако неминовно умире и прерано страда...