У Мишимином последњем роману „ПАД АНЂЕЛА“ последњем
четвртом из Тетралогије „Море плодности“, а последњем и написаном за кратког
преиспуњеног живота, јер се њиме
окончава Мишимино овоземаљско постојање самубиством и извршењем сепуку (оно што
на западу зову харакири)... У овом роману долази до најдраматичнијих врхунских
танчина којима Мишима као писац кроз своје ликове стреми... Овде су сви
протагонисти најневидљивијим нитима спојени, а теме као што су дворска традиција
у опадању, гаснуће идеала самурајских, срж будизма и његове филозофије, естетика, као и
апокалиптичне визије доба модернизма уз који иде пад морала и културних
вредности – опет овде доминира... Ток радње смештен је у 20-и век у завршетак
60-их година... Хонда је старац пребогат, који усвајањем сирочета Торуа од 16
година чини кардиналну грешку судбине именујући га за свог јединог наследника
кога никад није имао... Али Тору није исто што и претходна 3 лика која трагично
скончавају са 20 година... Тору је симулант - преварант... Но, Хонда решен да
изгради овог младића: посматра и ишчекује, не слутећи шта све може да му се обије
о главу... Роман почиње задивљујућим пространством мора јапанског и полуострва
Изу, на 100 км југозапано од Токија, са прелепим плажама и термалним изворима
вода у месецу мају... Залив Суруга и лука Шимизу... Бродови који се указују на
линији видика... Апсурдност постојања као његово цепање и универзум који се
губи у маглама... А пошто се огласи звук звона, биће ово „сигнал за бескрајну
реконструкцију и реорганизацију“... Кроз телескоп гледаће млади Тору
Јасунага... Теретног очекиваног брода још нема на помолу... Хонда има 76
година... Рије његова верна жена умрла је, па путује сам... Стиже на жал Удо,
за који се још од 14 века верује да је место на које силазе анђели... Ту се присећа
оне младости своје и обала Камакура... Данас у песку су трагови ђубрета: празне
флаше, конзерве, лименке, пластичне, кесе... На обалу избачени талози људских
живота... Набасаће на сигналну станицу Теикоку, у луци Шимизу одакле ће посматрати...
У станици дежура Тору вичан посматрању хоризонта док ишчекује долазак сваког
предвиђеног брода... Но шта Тору може учини са оним непредвиђеним... Иза
видљивог хоризонта свет је и невидљивог,
а та лепота невидљивости једне није ли „трула подерана сукња“, оно море
који ничим није оскрнављено и упрљано, по коме нема бродова да би пловили, где нема
шта да се појави, море са својим индигоплавим колоритом, простор феномена који
се ту растварају и топе... Тору као да није од овога света и припада „домену
индига“ и вешто се претвара да је ичим везан ту у том свету који обилује
сиромаштвом и лишавањима... Он нема брига и једноставан је као анђели што су...
Нема саосећања и одбацује сваки смешак који би људи пропустили ка њему...
Непрекидно стоји уз море посматрајући... Посматраће и своје прелепо лице и очи
које су пуне поноса и ноћне тмине... Иако окрутност избија из тих очију оне су
најлепше и као да се у некаквом сну губе... Но Тору није онај дечак који
сања... Тору је сироче... Отац му беше капетан брода теретњака, а после смрти
мајке прихвата га ујак... Постигао је да постане сигналиста треће класе и да се
запосли у сигналној станици Теикоку... Непогрешив и савршен у свом послу... У
његовом простору нема се кад мислити на оно несвесно... Он је јако свестан и
све контролише, педантан, чист, уредан... На све оно изван њега одговориће равнодушним
тоном... Туђим изгужваним панталонама никад се неће бавити... Неће се бавити ни
политиком маса... Неко куца на врата... Ако није управник, јесте Ходна који каже
да ће доћи касније... Желео би само да разговарају... Доћи ће и најбоља
пријатељица Кинуе и донети кутију чоколадица... Он је једини мушкарац у њеном свету
и животу који је не спопада, а ако би то покушао она би прекинуа дружење...
Тору је под заклетвом да то неће учинити... Кинуе је драматична и трагична,
несрећна, без лепоте иако она нон-стоп прича о својој лепоти, коју гнусни и
зверски настројени мушкарици не поштују... Они је вређају и она не може да им
укаже поштовање... Не воли град, јер је тамо сви похотљиво гледају „као пси
којима цуре бале“... Спопадају је и у аутобусу... Она је свет једне ружноће
који можда треба прекрити као некакву рану нескривену и умрети не одавши
исту... Пита се она: „Може ли добро обликована девојка у очима те ружноће света
постати анђео“ ту где „лепа жена држи пакао на дистанци“... Мушкарци јој нуде
грозоту, а жене јој пакосте... И је ли то несрећа и коб лепих (ружних) жена...
Је ли она „усамљени драги камен“ – „дијамант који се риба прљавим идејама“... И
никад није лако бити леп, као што није лако бити ни ружан, а они који мисле да је
нешто добро у свему томе не спадају у лепе (или ружне)... Кинуе потиче из
богате земљопоседничке породице... Након окончања једног трагичног љубавног
заноса провешће 6 месеци у душевној болници... Добиће дијагнозу: „синдром
депресије... депресивна интоксикација“... Од тада живи са убеђењем да је најлепша
што је доводи у заблуду несагледивих размера... Мушкарац који ју је увредио
поменуо је њену ружноћу... Онда је решила да измени свој свет, ако не може
изглед... Спроводећи „пластичну хирургију“ на свој начин постала је још
ружнија... Стварани свет изврнут је на наличје ту где је све извраћено и
наопако... Тору је једини који је слуша и никад јој се бар отворено не
подсмева... Она је луда и ружна жена 5 година старија од њега и његов једини
друг у овом свету издвојених и изолованих... По степену окорелости и лудости слични
су... Њена лудост је од почетка, а његова
тек на крају... Ако он нагло скочи и крене према телескопу по природи свога
посла, она се узнемири до највећег страха очекујући да је нападне (последица
траума које за собом вуче несрећна душа)... То је страх због кога врисне и
крикне, а он је онда отера под изговором да треба да ради... Какву ће Тору „искру
помрчине“ угледати ускоро... После слања 3 сигнала и одслушане временске рпогнозе,
чуће вести: Американци су у Камбоџи одсекли главни штаб, болнице и пунктове за
доставу Ослободилачког фрота све до октобра... Навио је звоно и заспао... У
кварту Хонго – Хонда сања мушке и женске анђеле који припадају Свету Жеља...
Они плешу, забављају се и носе са собом 7 боја светла... Држе се за руке,
размењују мисли, погледе и речи... Музика се чује и цвеће је расуто свуда...
Задиркују га, а потом му се лице принцезе Јинг Ћан осмехује... Светлост која га
заслепљује и светлуцање, док са небеса пада киша белих цветова... Свирају лауте
и свирале... Ту су Кијаоки и Исао... Фантазма у којој више не зна је ли
прошлост и садашњост коначно у истом простору... А кад све ишчезне остаће
стварне само иглице црвеног бора, чија кора стабла је груба и тај бол његове
иритације неподношљив је... У парку понижења висока стабла кедра и ноћ коју
парају аутомобилске сирене... Све је исто, а онда у великој депресији отвара
очи, стреса сан са себе и буди се... И Тору се буди и хита ка телескопу... Брод
ће каснити и он је на то навикао... Појавиће се излазеће сунце меланхолично у кармин
црвеној боји и изгледаће као да залази... Завршава се смена и Тору одлази кући,
где му је једина забава посматрање људи који као да живе у зоо врту... Тору има
та 3 кобна младежа још од рођења... Хонда и Кеико су пријатељи и у старости, па старачки заједно шетају, на
изглед као пар, причајући о лекарима, холестеролу, хемороидима, канцеру...
Хранећи сујету једно другом достижу сву раздражљивост... Слабије памте догађаје
у последњих 10-20 година, но прастаро време одлично памте и препричавају...
Повезани су старошћу и тврдоглавошћу... Жале се на младе и хипике... Рије је
још на самрти замолила Кеико да припази на Хонду... И тако су они отишли зими у
Европу: Болоња, Венеција (где добија температуру)... У ковчегу на пут носи и женин
пепео... Рије није волела да путује никад ни жива, па ни у пепелу мртва...
Кеико ће у Риму ноћ провести са једном покупљеном Сицилијанком, док ће Хонда прекашљати
сву ноћ... Научиће да играју карте и картаће се са две старије Рускиње на
забави коју је огранизовала Кеико по доласку... Већ од 70-е године Хонда свако
јутро тражи лице смрти... Снови су и даље радоснији од живота и испуњавају
се... Сећа се мајчиних колача и чудне туге којом је све натопљено кад му беше
само 16 година... Данас има 76... Кијаокијев Дневник снова се остварио... Хонда
је старац који понекад сања, а као младић није сањао уопште... Снови су
симболични и маштовити... Пати од болова у куковима и раменима... Пре 5-6
година увео је телефон... Имао је служавке, помоћнице, масерку... Обилази
храмове и устручава се да у храм Гешшју поведе Кеико, тамо сања већ 60 година
да оде и угледа Сатоко... За тих 6 деценија није јој написао чак ни писмо... И
даље се плаши њене лепоте у том непрекинутом ланцу сећања давећи се у „слатком
бунару успомена“... Кеико изучава јапанску културу, позива стране амбасадоре на
вечеру где подучава све те незахвалне пролазнике и Хонда је упозорава да се на
то узалудно троши и да они нису вредни виђања... Од „пролазних птица не мораш
да се чуваш и не треба да мислиш 10 година унапред“... Он је њен пратилац на
пријемима по амбасадама... „ХАЉИНА ОД ПЕРЈА“ легенда из драме Но по којој два
рибара разговарају, док хаљина виси са стабла бора... Један од њих односи
хаљину... Појављује се неутешан анђео који говори да без хаљине не мже да одлети
назад у рај, а човек неће да врати хаљину... Анђео плаче, цвеће бледи и појављује
се 5 знакова пада (смрти и пропасти - уништења)... Тако смрт долази по
анђела... Постоје 33 анђела и 1 арханђео... Знаци умирања на њима су
петоструки: круне од цвећа увену, хаљине се запрљају, испод пазуха засмрде,
изгубе свест и напусте их девице окићене драгуљима... После тих 5 знакова
њихово време је истекло... Коса избледи, зној испод пазуха смрди, хаљине су
прљаве, тело не исијава, изгуби се свест... Изгуби се задовољство својим местом
у свету и није се срећно тамо где јесте... Мањи знаци могу се избећи и смрт
одложити, али већи знаци смрти неизбежни су... Ово је „предмирис пропасти“...
Анђели су осећајни, а њихово постојање људе доводи до лепоте свих могућих фантазија...
Хонда и Кеико кренули су кроз шуму у Мију, но њој неће засметати „вулгарност
пејзажа“... Она је радосна што види море и опчињена је лутком гангстера и
коцкара Ђироћоа вође банди луке Шимизу... Њу вулгарност очарава... Јесу ли сада
„посматрачи постали посматрани“... Стижу до бора из приче о легенди, ту где је
анђео извео свој рајски плес не би ли повратио хаљину од перја... Место на коме
се сликају сви туристи... „Немој ни да гледаш бор, само се сликај“... Кога
занима тај невероватан догађај... Важно је само да апарат кликне... Мишима тако
је и данас у 21 веку... Добро си назрео све... Је ли то баш тако лепо... Ако
јесте зашто је Хонда разочаран... Одвешће је до сигналне станице да гледају
кроз дурбин, кренуће уз степенице сигналне станице, срести Торуа, проћи кроз сигналну
станицу, а у њему ће препознати свог двојника (дупликата) – но да ли ће горко
зажалити... Гледаће кроз телескоп, но неће видети оно још невидљиво... „Ушавши
у дечаково срце, Хонда је сањао о мору“... Дечак изнутра као да је пресликани
Хонда, испод чије поткошуље ће угледати један од 3 младежа... Довољно да опет
сагледа читав свој животни век... Убрзање срчаног ритма... Даће Торуу
посетницу, а овај даје адресу на сигналну станицу... У соби Хонда саопштава Кеико
да ће усвојити дечака... Након што је ово двоје странаца отишло Тору је
узнемирен и осећа да су они ловци дошли да нешто увребају... Кеико је шокирана
мислећи да и Хонда има исте настране нагоне као и она... Испичаће јој читаву
причу и то како је он идентичан са дечаком... На крају прича ће бити
исцелитељска за Кеико... „Лепота је рођена из глупости и мрака, и она је само
физичка“... Од дечака мора скривати тајну до његове 20 године, кад ће по
судбинском курсу вожње умрети и пред собом има 4 године... Мало да покаже сву
доброту, а превише за сво зло... Рећи ће јој да се Тору разликује од претходна
3 који умреше са 20 година... Ту ноћ Хонда сања испит... Хоће ли испит очинства
бити нешто најтеже и најгнусније што ће га снаћи... Тору је на радном месту и
Кинуе долази да га дави досадним причама и испричаће да се некакав мушкарац
много распитује о њему, да то није добро и да ће бити убијен... Тору је сам и
зури кроз телескоп, приметно узнемирен тим „фантомом зла“ који му је Кинуе
унела... Тору не може да споји богатство са врлином, а показаће се да није спојиво ни са
сиромаштвом... Долази управник, доноси му писмо, вечеру, виски – необичан след
догађаја, а о чему је заправо реч... Тору је уплашен отказа... Сазнаје да Хонда
жели да га усвоји и спреми за најбоље школе... Пун презира загонетно се осмехује...
Сутрадан одлази у биоскоп... Рођен је 20 марта 1954 пре смрти Јинг Ћан...
Процедура посвајања је у току, а Хонда истражује детаљније принцезину смрт...
Његово богатство тежи 2 милиона долара, а милион који је стекао 1948 поделио је
на 3 дела и уложуо у акције, некретнине и штедњу... Очито ни милиони нису
довољни да човек мудро проживи... Некретнине је 10 пута увећао, акције 3
пута, а штедња се смањила... Хонда је и
даље обазрив, не воли ризик и животно се осигурао... Веран је „илузијама старог“
као најдивнијем хармоничном сну... Тамо где нема чистих докртрина хрли се ка
уништењу и пропасти... Уштеђевина је нарасла од камате и других извора
профита... Ипак време отиче у неповрат... Незаустављиво је... И зашто човек као
Хонда који достиже сав тај милионски врх не застане... Је ли „историја ћопава
стара просјакиња“... А човек кад би зауставио време, кад би се изнова и опет
родио да ли би то било „без поезије и блаженства“... Читаће детективски извештај
по коме Тору има висок којефицијент интелигенције (чак 100), склон самоћи, посвећен
раду, марљив, презрив према политици, халапљив читалац, зависник од дувана,
одлази у библиотеку и биоскоп, посматра
бродове, нема блиских пријатеља, за религију показује мало интересовања... Хонда
у новој улози очинској када Торуу даје прве лекције лепог понашања за
асталом... Је ли статус добро васпитање и западњачки манири понашања за
асталом... Учиће га како да искористи „здрав разум“, да буде радознао као
слушалац, посвећен, бриљантан, по мало ексцентричан, да вежба спорт, да дипломира...
Но где научити бити Човек... Хонда жели од њега да направи Човека... Стога
одузеће му крила, јер су опасна и воде у самодеструкцију, а свет у коме живе „не
одобрава летење“... Тору има 3 најбоља учитеља који га уче социологији,
књижевности, математици и природним наукама, енглеском језику... Учитељ књижевности
Фурусава непријатно говори о Хонди дечаку иза леђа, а онда изводи Торуа на кафу у „Реноар“ и
прича му о самоубиству тврдећи да то чине они људи који желе да „постигну
надмоћност“, а тим чином самоубица
доказује колико је „храбар, осећајан и пун самопоштовања“ и успех је убити се...
Култура ауторитета препуна је бакцила и они се шире само преваром... А ко им се
опире, они још више показују снагу своје одрживости и опаког дејства... После
вечере провозаће се у шољицама које се врте... Хоће ли се и Хондин свет
завртети и ако хоће неће ли то бити погрешан смер... Изјутра Хонда уз доручак
оцу Хонди препричава све уз опаску: „Јесте ли се позабавили његовим идејама?...
не могу да се одупрем утиску да је... био умешан у неки политички покрет“...
Хонда је затечен, учитељ очито није његов „тајни обавештајац“, а Тору као да
неће имати тешких испита за полагањем као ни „поверења и поштовања према
учитељу“ - ауторитету... Из Одељења за јавну безбедност Хонда ће добити
извештај и заиста Фурусава јесте „био члан екстремне студентске фракције“ и добиће
отказ... Тору се дописује са Кинуе и једном ће је позвати у Токијо... Хонда је
нашао новог учитеља, а Тору видевши како све постиже манипулацијом жели да се жали
на сваког од њих и тако нанесе све теже повреде Хонди... Уписао је по свом избору „припремну
школу“ са 18 година (две године касније до других младића) и добија прву брачну
понуду, коју Хонда елиминише... Пошто иста понуда стиже од јачег посредника, Хонда
не може да одоли... А ко би знао да се иза свега крије велики економски интерес
трговања... Хоће ли та млада девојка бити још једна од уцвељених удовица
губитком мужа од 20 година – мучи Хонду нова „чиста кристализација лепоте“...
Упалшен је и за Торуа жели „дуг и леп живот“... Хонда ће видети фотографију
прелепе девојке којој је 18 година, а Торуу све прећуткује и интерсује се колико
је она физички јака... Упознаће је лично на једној вечери, након чега ће Торуу
показати фотографију... И Торуу она је лепа и он би је упознао... Ево још једне
Торуове жртве достојне повређивања, још једна коју треба сасећи мачем... Само
треба да излази са њом, а ако му се не допадне, нема обавеза... Звала се Момоко
Хаманака... Осамили су се у њену собу, пију чај, листају албуме... После албума
у којој је она као мала беба, показаће му најновији албум са излета, поред
ломаче запаљене ватре, са пута на Хаваје... Две породице одлазе тог лета на
Хоикаидо... Хонди је 78 година, брани се хумором и добрим расположењем и још
успева да победи сав „идиотизам света“, окружен лицемерима, вулгарностима,
монотонијом... Хоће ли реинкарнација бити казна за вулгарност... У њему још
гори пламен жеље према животу... Питаће се одакле сада Шидехиса Хаманака стар
55 година и његова жена Таеко у његовом животу – новим људима је све теже
осмехнути се овде... Презир је присутан и да ли је обостран... Посматрајући
лепоту двоје младих завиди... Пењу се на дрво и скчау... Је су ли они заиста
заљубљени или је Хонда идиот који не може да схвати... У Дневнику Тору ће
записати да је ово љубав која му је нужна да би њоме посекао оно што
намерава... планове које ће исковати на страницама смрти... То је исправна
перспектива за њега... Њени родитељи су калкулатори, рачунџије, осредњих
ставова, па Тору ће одбијати њене позиве... Живети без побуда ипак није могуће,
а немогућност није свачија судбина... Неки су рођени као „немогуће савршена
људска бића“ и они су „савршени филмски негативи“, а свет је овај саздан од „несавршених
позитива“... Ко остане веран себи завршиће
у апсурдности смрти... У самоодржању мора се бити захтевно и пажљиво...
Ко ту може остварити осећај за меру... Појачана дисциплина појачаће агресију...
Ко још верује у методе „властитог покоравања“... Зар није жртва бити нежан и
покоран... Зар мучнину неће изазвати све оно што овај свет кршатава љубављу...
Торуу очито неће донети корист ни ако каже да је не воли и зато чека наредни скок
фигура када треба да је учини љубоморном... „Љубоморна позиција“... Пат, мат
или реми... Торуу младић који после сваког контакта са човечанством, пере руке
темељно и тако избегава клицу заразе... Он није размажен, а несрећа лежи у томе што није способан да
препозна природу... Увек га повређују сенке превише дрчних и бучних људи... „Политика,
уметност и идеологија“ су „гомила кора до лубенице“... Он разуме бродове, али ни
један брод још није разумео њега... Јесу ли логика и машта његово оружје...
Видео је невидљиво, постао „специјалиста за човечанство“, а све што види пориче... Самом себи је
ослонац и потпорни стуб... „Плута у ваздуху, опире се гравитацији“ живећи на „граници
могућег“... Торуу није добио уздарје богова, а ако је већ тако неће умрети млад
и леп ... Хладан и тежак, мрзовољан, теже склон смеху, звер која своју тачку
успешно глумата... И „питамо (ли) док поричемо“ или проричемо... Тору и Момоко
обилазе „Врт постзадовољства“ ходајући поред „Водопада буђења“... Емоција
нема... За њега срце је плитко и прљаво,
а за њу је дубоко и чисто... Је ли она „медиокритет који тврди да је
изузетак“... Тору се опире да га улове у мрежу и сања неки други свет... Зато
ће њу да повреди духовно, а не физички и
наћи ће другу жену... Повредиће је „сјајним скиптром слободне љубави“... У
дворани го-го плеше у потрази за пленом-женом, а све су оне „кокошке које греју
јаја греха“... Тако упознаје девојку од 25-26 година Нагисо оруђе свог подлог
плана, која му даје адресу и он после пар дана завршава код ње... Он је „парфем
са којим се пажљиво парфемише“... Биће то задовољство „трновитог“ обличја...
Тору ништа неће постићи у животу и све што сања неће остварити... Оно што
постиже биће „слобода сродна смрти“... И тако Тору добија пријатеље, но „паметни
га издају, а глупи остају“... Тако бистар младић од 18 година успева да убеди
људе које не воли да их воли, а свет
ишчекује његову кобну смрт и утркује се да то спречи... Услед тог неподношљивог
бола Тору ће пожелети да постане Бог... Трескаће се у неком углу „као болестан
пас“ и биће зао... Заклиње се да ће Хонду већ са 20 година бацити у пакао и
кује планове... Виђа се са обе девојке и Нагисо доводи изблиза у „Реноар“ да
осмотри његову вереницу, а док они
безбрижно седе он гризе медаљон којим га даривала Нагисо, на шта ће она скочити
и викати и тако ће их коначно упознати... Врло интелигентно зар не... Нагасо одлази, Момоко је бледа и тражи да прекине везу са њом... Заједно бацају ланчић
и медаљон... Натераће Момоко да напише писмо Нагиси по његовом диктату...
Момоко опет наивно верује да је вољена – каква самообмана... Лако је шапутати о
љубави и лако је бити уловљен у њене мреже... Момоко признаје да су је на ово
натерали родитељи услед хипотекарних проблема у банци... у писму ће бити речено
да се њих двоје не воле, да су у томе привремено, да желе богатство и слободу, да су у томе по жељи њеног оца, а када Хонда умре наследиће имање... То је
све зарад финансијских инетерса и трговина, јер новац је најважији... Тражи од ње
да Торуу не покаже писмо, а ако покаже она је спремна да је убије.. Заједно
шаљу писмо... Тору одлази код Нагисе, отима писмо и показује Хонди... Какав
лик, зар не... Тору и Хонда одлазе до Јокохаме да гледају бродове, а Хонда му
обећава купити кола чим упише факултет (спортског мустанга са 6 цилиндара)...
Овај лучки свет Хонди је стран и према њему је само хладни аналитичар и према
тим радницима нема саосећања, а чврстина његових судова донела му је море
новца... А хоће ли и море проблема... Они су „робови које контролише неко други“...
а друштво плаћа одштету „само за жртвовање“... „Интелигенција се плаћала
пропорционално жртви живота и постојања“.... Торуа испуњава слаткоћа празнине,
јер веридба је раскинута... Хонда ће му наћи „добру девојку“... Тору ће
признати да је аутор писма и неће се стидети свог мрачног кретања кроз живот...
у Торуу почињу да се роје „убилачке мисли“, а живети по некаквом морању за њега
је „црње од најнесрећније црне боје“... Где ће Торуу дочекати Божић 25 децембар 1974...
Протекло је 4 године од усвајања... Уписао је факултета са 20 година, а Хонду
посматра као непријатеља... Удариће га жарачем по глави, након чега ће Хонда
завршити у болници и прећутаће истину рекавши да је „гадно пао“... После тога
Хонда испуњава све жеље Торуу из страха... Хонду сада нема ко да сажаљева, јер
тако му и треба... Торуу све чини да изокрене реалност и покаже како Хонда уствари
њега мучи... Тог лета довешће и луду Кинуе у Токијо... Хонда је старац „сенилних
илузија“... Тору возика спортски мустанг са 6 цилиндара, избегава предавања,
зао је и арогантан, нема љубави, дух је мртав... Тору је сада елита... Жене не
воли, уме да их потчини и поседује, но
оне га верно и покорно служе, па тако и слушкиња Цуне... Запошљава само оне
служавке са којима је интиман – задржава њих 4 да га дворе, свака у једном
дану у недељи... Мучи га маторац који
још живи... Тај матори Хонда своја понижења понизно гута и подноси... Мржња у Торуу
је све већа... Кинуе ће добити идуће године дијамантски прстен... Али очекивано
избија нови инцидент 3 септембра – још једна од препирки оца и сина... Хонда је
након проведеног лета у Хаконеу у једном пансиону (на месту изгореле виле
остало је само нетакнуто земљиште и тамо ништа није више изграђено) дошао кући,
а Тору је опет зграбио жарач, но овога пута Хонда прети полицијом и казивањем
истине... Врт који је затеко уништен је и призор је „негација врта“... Хонда први
пут уочава зло које Тору нескрива и
уморан је... Хоће ли коначно стићи та катастрофа незамисливих опсега... У Хонди
се опет буди она похотљива телесна жеља, па наручује кола и са 80 година сређен
креће у ноћни излазак уз помоћ штапа... Жеља је одједном „благи напад мучнине“...
Само још да отрпи тих 6 месеци, јер Тору сигурно умире пре 21 рођендана... Али
шта ако је Тору „фалсификат“... „Људи не воле љубимце који ће их надживети...
Кратак живот је услов за љубав“... Ко ће први умрети и пропасти... Колико су
Хондини рачуни, предрачуни и све рачунице са погрешком сада начињене... Ко ће
превагнути у тој борби живота и смрти... Хондина прса ударају од бола... Излази
са штапом, хода тротоаром према шуми... Наићи ће на барикаду на паркингу, а онда застати пред фасадом уметничке галерије
озарен бљештавилом мандалама... Идући стазом кроз шуму доћи ће у парк срама и угледати беле
кошуље бачене по тлу, као у каквом покољу... Ту је још један посетилац воајер
ветеран и опет се сусреће са тим „глодарским очима“ после 22 године... А помешаних
идентитета сада нема, па „нека прошлост остане прошлост“... Мушкарац и жена на
трави као да глуме љубавни занос, јер знају да су посматрани... Мислећи да га
неко пљачка мушкарац потеже нож скакавац... Жена је вриснула... Мали човечуљак
одлази, а Хонда ће бити осмумњичен или ће бити сведок... Долази полиција...
Жена је избодена у бутину и каже - кривац је старац... Полиција проналази старца
Хонду, одводи у станицу, но жена га неће идентификовати као кривца и нападача...
Женско поштење најзад... Изјутра Торуу баца новине у лице Хонди са најновијим скандалозним вестима
– судија воајер... Тору уз помоћ адвоката жели Хонду да прогласи неурачунљивим
и сенилним параноиком... Хонда је затворен и не излази... Психијатар ће
начинити извешај „сенилне узнемирености, опсесије, необузданости“... Од новца
Торуу више ишчекује да приграби моћ над Хондом - жуђену надмоћ... Кеико позива
позивницом Торуа на прославу Божића, али под условом да све сакрије од Хонде,
јер наводно после скандала не може да задржи таквог пријатеља који би присуством
увредио њене уважене госте... Морална Кеико, охола ли је и неваспитана баш толико...
Ово ће измамити осмех на лицу Торуа, но опрезан је и плаши се да га Кеико не
исмеје... Буде се „ратнички инстинкти“, али не у духу бушидо... Где је овде част
и достајанство... Кинеу се угојила да је постала непокретна и пије таблете за
јетру, мислећи да умире... Она је за Торуа учитељ понајбољи... Обукао је
смокинг и је ли ово његов последњи дах живота... Стигао је први на забаву, не
слутећи да је њен једини гост, да га је
слагала, желећи да се испричају сами самцати, како би му разоткрила неке
Ходнине дуго чуване тајне које само она зна... Сазнао је да је усвојен само
због кобна 3 младежа на левој страни груди... Торуу је пред женом коју је
подценио и које се сада плаши... „Нема трагедије и нема генијалности“...
Срушено је једно самопоуздање без чврстих основа... Тешка лекција да схвати да
нема ни изабраних... Да није „геније без премца“... А Хонда је само желео да га
сачува свих опасности и да од њега начини „обичног младог човека“... Тору осећа
непријатност и огорчен је... Докази су у Кијаокијевом Дневнику снова и та прича
му је грозна... Но Кеико му говори да је преварант... Тору гледа жарач и
најрадије би убио ову блебетаву бабу... Или да је пак задави... Но она зна да
он није кадар да убије... Ако не умре за 6 месеци то је најчврши доказ да је
преварант и да није оно „поново рођено дивно семе“, да је „симулант“, да „није
одабран од богова“ и да је „лукави мали сељанин“ који не може да се самоуништи...
Јесу ли и „два хладна цинична старца“ у досади овој преценили Торуа... Дефинитивно
он нема судбину претходне 3 личности и бесан је због тога... Сутрадан ће од Хонде
затражити Кијаокијев Дневник, а већ 28
децембра попиће отров, пасти у кому и преживети, но остати слеп изгубивши сваки
вид... А Хонди ће рећи да је Дневник спалио пре испијања отрова, јер он никад
не сања... За Кеико овај неуспели покушај самоубиства је покушај доказивања генијалности
коју нема... Признаће Хонди шта му је испричала и због тога прекида
пријатељство са њом после 20 година... Повучена је Хондина неурачунљивост и он
је нови старатељ слепом Торуу... Написаће нови тестамент... Тору напушта факултет,
затворен је и прича само са Кинуе... Негује га медицинска сестра, а научио је и слова Брајеве азбуке... Прошао
је рођендан и он је још жив... Слуша плоче, а онда добија од Хонде дозволу да
ожени Кинуе... Као да нема знакова пропасти и као да смрт још неће овде доћи...
Хонда има 81 годину... „Историја је најнечовечнији продукт човечанства“...
Човек је „сточна храна за вране“... Хонди се и даље живи и неће журити да
умре... Око маја добија болове у стомаку и ти напади болова као да изоштравају
његова чула и смрт већ изнутра куца нечујно на врата... Разум добро ради иако
је у фази замрзнутости... „Лепота је фантом“... Одлази половином јула у
Институт за истраживање рака... Резултат показује бенигне (доброћудне)
израслине на панкреасу... предлажу операцију, но он све одлаже... Затражио је
писмом посету храму Гешшју 22 јула... Тору нон-стоп носи један те исти кимоно,
а Кинуе много повраћа – трудна је... Без мржње и без опирања Тору седи затрпан
тишинама... Напустио га осмех, а нема ни патње, као ни кајања... Хонда је узео
собу у Кјоту, одсео у хотелу „Мијако“ и наручио ауто за 22 јул да га одвезе до
храма... Хоће ли ово бити „последње задовољство... и труд... добар поглед“...
Долазе ли овде снови да коначно умру... Јесу ли ови знакови поред пута они
једносмерни који воде до гроба... Је ли ово онај бесповрати пут у смрт... Стиже
у Нару, како би спознао Кијаокијеву патњу од пре 6 деценија... Уморан је и може
ли стићи до капије... Спутава га бол у леђима и стомаку... Одмара се на пању
кестена... Тумор је доброћудан и одбиће операцију чим се врати... Корача
жустрије и одмара се на корену бора... Уморан је... Колико има злослутног у
свему... Хоће ли стићи до капије... Стаза којом иде мучна је... У честару
бамбуса видео је лептира – водича за неки други свет и пут... „Мртав је бор...
мртво је дрво“... Честар чемпреса... На који га то пут лептир одводи... Стигао
је у Гешшју после 60 година и зато је све преживео и живео... Примљен је од
домаћина старца до 60 година и не сме да пита за Сатоко, јер осећа да га неће
примити, зато што је човек грешан и стиди се: кривица и скандали, Торуово неуспело самоубиство и
слепило, властита болест и трудна Кинуе... Њена светост га прима, којој је сада
83 године... Хонда плаче... Она је „избегла пут кроз суморан свет“... А када је
поменуо Кијаокија она ће рећи: „Кијаоки... ко би он могао да буде!... Хонда је
запањен, па јој прича све, а предстојница
са осмехом и пажњом слуша све, па каже: „То је била јако интересантна прича, али
нажалост, ја нисам познавала господина Мацугаеа... Бојим се да сте ме помешали са
неким“... Упитаће је да ли јој је име Сатоко Ајакура, на шта ће му узвратити: „То
је било моје световно име“... Хонда је љут и сматра ово не заборавношћу, већ „бестидним
избегавањем“ истине... Но света настојница не сме да лаже, па каже: „Не господине
Хонда, нисам заборавила благослове које сам имала у другом свету... Зар не
мислите, господине Хонда, да таква особа никад није ни постојала?... И да ли са
сигурношћу можете да кажете да смо се нас двоје раније срели?“... Повела га је
у јужни врт, који је „тих и без упадљивих детаља... празан“... Хонда схвата да
је ово место без „икаквих сећања“ и у њему је ништа... „Подневно сунце лета
пловило је преко мирног мора“... Последња реченица којом се много шта кобно завршава...
Последња реченица коју је Мишима написао рано изјутра 25 новембра 1970 у 45-ој
години живота, завршивши свој последњи роман, као и живот... После 10 сати напустио
је кућу, жену и двоје деце и пошао на кобно место где је око 12 сати у подне
извршио самоубивствену сепуку, након пуча који није успео у јендом штабу
Јапанских снага одбране (Јапанске армије) у Токију...
КРАЈ
Нема коментара:
Постави коментар