Запловимо читаоче, кроз Мишимино „Море плодности“ као
кроз цикличност и апокалиптичност 4 романа... Први роман под именом „ПРОЛЕЋНИ
СНЕГ“ написао и објавио 1968 (2 године пред своје самоубиство 1970)... Па хајде
да видимо, да ли „лакоми људи“ унутра овог Мишиминог романа заиста поседују
склоност „да изгледају (тако) несрећно“... Главни јунаци и миљеници овог причања,
али не и судбине која им је беспоговорно наметнута јесу двоје младих и
заљубљених (јапански Ромео и Џулијета) Кијаоки коме је 18 лета и Сатоко којој
је 20 лета... Две породице два сукоба прећутана одвајкада иако наизглед све
делује пријатељски и питомо... Између ово двоје тек процветалих трешања развиће
се опсна привлачност и пробудити заинтересованост која мора да се таји и скрива,
а на коју се нема ни право... Ту су сви пратећи елементи, свуда по свету истог
значења: немири, зебње, љубавни јади, стрепње и сва недокучивост увреженог
система вредности која са тим иде... Заједно су одрастали, везани и присни,
навикнути на оно друго постојање... Али једном она му говори да ускоро више ту
бити неће (алудирајући да ће је једном некоме дати за жену), што он недозрео
још не схвата... У њему ће се пробудити тек неки апстрактни немир, све оно
непојмљиво и необјашњиво шта би једна таква загонетка могла овде да значи... А
агонија која се зачне у души имаће јачину агоније смртне, која ће тек кулминацију
достићи на крају приче, као на крају живота који су угашени сви тим и наизглед
ничим... Он припада аристократској породици угледног маркиза Мацугае... А уз то
је „кобно леп а сањар, тако горд а толико склон немиру“... И да ли ће баш такав
јунак таквог апстрактног самопоуздања и на крају моћи да узвикне да је баш он „младалачка
ризница јединственог блага“ – крајњи крик који нема ко чути... Хоће ли му помоћи
или више одмоћи сва та „изузетна физичка блиставост“ и „прелепе бистре очи“...
Од почетка до краја има једног јединог и јединственог пријатеља Хонду, који ће
бити као посматрач, али и саучесник истанчан до самога краја... Радња је
смештена у Токио 1912-е... у онај Токио где још „маска тупости служи... да
нагласи отменост којом би свакако била обележена... најдубља патња“... Она је
за разлику од њега продуховљена, а он је због свега у процепу, па не зна да ли
је више мрзи или је више воли... Неодлучан је, све док не чује да је верена за
краљевског принца... И тек тада њих двоје сједињују се не више у духовну
везаност, већ и у ону најприземнију телесну (љубавну), а што ће бити осуђено на
пропаст и пропадање несагледивих размера све под туторством породица којима је
лажни морал и част имена изнад свега... Биће то неопевани терор једног страха и
једне мржње... Кијаоки је преостељив толико да се складни унутрашњи, па и
спољашњи свет његов ипак урушава и руши... После само 10 дана од оне загонетке
коју ће му она дошапнути, он за време породичног ручка (у маниру западњачком)
сазнаје за њену брачну понуду коју је одбила, коју аутоматски одбацује савки
пут кад је и добије, тако знајући све време да је она његова, да њему припада и
да је у њега заљубљена... Он је пресрећан... Похађа Школу за племиће, а у њу
долазе из Сијама два принца, који неко време бораве у њиховј кући и тако
постају му неки вид друштва и разоноде уз непрестаног и јединог Хонду... Принчеви
Ћао Пи и Кридсада... Ћао Пи је у Сијаму оставио љубав на чекању Кридсадину
сестру, а као залог добија на дар од ње смарагдни прстен... Ипак Кијаоки на
почетку излива бес и жели да се слатко освети Сатоко, не слутећи да ће на концу
усуд да се освети много страшније и једном и другом... Жели да је вређа, мучи,
понижава по мери конзервативних укуса и мириса којима је поучаван... Ко ће
слутити или наслутити да „све што је свето има своје језгро у сновима и успоменама,
па нам се дешава чудно да оно што су нам одузели време или раздаљина постаје
опипљиво“... Велика пажња даје се сновима, јер они су стварнији од живота који
живе, а вредни су Дневника па се тако и бележе... Иако је све то: и светлост
снова и сва та сећања ван њихових реалних домашаја, послужиће да осете сву ону
посвећеност и оданост ономе што је почесто тако раздвојено од њиховог чула
додира... И биће то она лепота једне недокучивости и недоступности, која се
поистовећује са чудесним... А ако све јесте свето, оно ипак може бити уништено и
упрљано сваким покушајем да се додирне... или дотакне... и тако се на концу
уништи... Човекова необичност почива управо на томе да он све својим додиром
уништава, убија, оскрнављује, прља... Зато ће Кијаоки у бесу послати јако
увредљиво писмо „вољеној“ Сатоко, где ће јој изрећи најгнуснију лаж: да је
провео незаборавно вече са “похотном животињицом“ гејшом (што му је иначе
морално посрнули отац маркиз све време и нудио)... А кад пошаље писмо од ње
тражи да га не отвара и спали... Иако је он слаб чак толико да не одаје утисак
да је син једног маркиза мушкарчине, а уз то и љубавника на гласу, покушаће да
заузме нешто јачи став, како би у сусрету са Сатоко показао да је одједном
зрелији, паметнији, одлучнији, непоколебљив, чак иако је и даље невин... Отац
му је обезбедио приватног учитеља који има 23 године и служиће их 6 година...
звао се Иинума (који касније пред крај романа свети се маркизу на један
скандалозан начин пишући чланак)... А након свега Кијаоки позива Сатоко
телефоном у позориште... Може ли се даље примењивати нешто што је у темељу
индијског права, а што зову „Мануов законик“, по коме: „Дела проситичу из тела,
говора и ума а завршавају се или у добру
или у злу... У овом свету душа у споју са телом делује на 3 начина: чини добро,
остаје равнодушна, чини зло“... Чега ће се све овде нагледати очи „несталне
попут искре у људској ћуди“... То је „декадентна ера“ једног света који је
презрив према свему што одише духом младалачким, чије су амбиције препуне
вредности и искрености... То је једно јалово време, спремно на најгнусније чинове,
поступке и дела... Ту је посао мушки да се само мисли о парама и женама...
Време када се заборавило и сметнуло са ума све оно што је долично човека... И
заиста мора се признати да је са престанком периода Меиђи сав онај сјај из ере „богова
и хероја“ прохујао са првим пролећним снеговима... Сада је доба у коме се скрнави
све оно што је некада узимано за строго свето... А на сцени овог Мишимином
комада Но играће улоге „декадентна деца“... Све саме лажи, сплетке, интриге и
формалности до сржи неискрене... Све су то „људска замешатељства“, а „делити
човечанству добре намере је у најбољем случају опасан посао, посао који захтева
висок степен зрелости и мудрости“... И зар се неће та једна осамљена ластавица
винута да испара плава небеса, само да би била још један буревесник и најавник
олује, што изненадно све пресеца... Одумирање самурајског Јапана које је
мучно... Јесу ли све овакве мржње и љубави тек детињаста блебетања, или ту
улогу посебну добија љубомора... У чему је Мишима другачији у писању од
осталих... Да ли зато да нас вешто заведе и наведе да бранимо макар у сновима
оно што у стварности никад не би... Рикша на почетку пуна живота, да би на крају
главног јунака одвозала у смрт незапамћеног бола... Сото и Кијо... Рикша која
их вози по пролећном снегу, заваљене од среће и радости у дуго ишчекиваној
блискости, када је довољан само додир колена... И све те искре које пламте
разасуте по пролећном снегу... Ту ће се први пут пољубити тако страсно, а она ће
плакати од радости (плач на крају иза невидљивог манастирског зида биће плач
туге, када чује колико је смртно болестан, а она се заветовала да га никад више
не угледа)... Прва миловања пробуђене сензуалности и чула... Устрептала жудња и
је ли то тај сан најчистији и најслађи... Тог дана није отишао у школу, изостао
је са наставе и слагао је рдитеље... Хоће ли ова жена уништити све што је
мушко, па чак и пријатељства... Кијаоки и Хонда начињу тему и претресају стил
доба у коме живе, не слутећи да један од њих неће дочекати више од 2 деценије...
Је ли то само стога што су тешко уклопљиви и што нису кадри (бар један од њих)
да се стопи са стандардима новог стила живљења... Време отиче, одмиче,
пролази, а матица која је зхватила
јунаке полагано их носи крају... Неке односи у смрт... Но треба још да се вода
примири, да сазри клица времена и да се тек онда угледа дуга... Ово је историја
појединаца, а појединци неће изменити лице историје, јер „историја се не
покорава људској вољи... историја је запис о уништењу“... Уколико и дође до
неких постигнућа, она ће бити срушена... Ипак човек има и вољу и жељу да утиче
на тај историјски ток и он то покушава, иако је још унапред осуђен на неуспех...
Кијаоки помаже свом учитељу у љубавном састанку са служавком Мине у очевој
библиотеци (због своје љубави и ово двоје касније бивају отерани и
отпуштени)... Кијаоки добија од Сатоко предивно љубавно писмо, уз молбу да га након
читања баци у ватру... И заиста овде „живот осећања не подноси принуде, а човек
на крају постаје роб сопственог нагонског осећања слободе“... Он одлаже поновни
сусрет са њом, зато што је у њему осећај ниже вредности и свестан је да не
поседује отменост која њу увек краси... Можда се он тек сада заљубљује, па стога
решава да јој узврати писмо у нешто хладнијим нотама, али на крају шаље писмо
препуно „дечачке страсти услед ужитка првог пољупца“... Његов мото гласи: „Никад
нећу пролити праву крв... Никад нећу повредити ништа осим срца“... Маркиз
организује прославу цвећа... Доћи ће одабране званице на банкет... Обилазиће
дрвеће трешње у цвету... Доћи ће и принц Тоина, који ће бити привучен лепотом
прелепе Сатоко... И тако ће судбина преломити недужна копља... Оно што се
решило посветити, мораће бити посвећено и одано до краја, па чак и смрти...
Кијаоки и под трешњом успева да одвоји Сатоко насамо и да је љуби... Из ње као
да ће севнути „кристализација чисте злобе“ и рећи ће му да је касно за њих и да
он још ништа није научио о љубави... Назваће га „бебом... будаластим дечаком“...
Ово ће га јако увредити... Учитељ ће му одати тајну да Сатоко није спалила оно
прво писмо, већ да га је прочитала (тајне су се дознавале од послуге и љубавница
махом у кревету)... Што се онда она тако вешто претварала мучило је Кијаокија...
Сутрадан она га позива телефоном, а он
одбија да јој се јави... После 4-5 дана стиже писмо од ње, а он га баца у
ватру, а да га претходно није ни
прочитао... И након толико понуда које се одбијају, Сатоко сада добија понуду
која се не одбија и он ту тужну вест опет чује у кући од родитеља... Отац му
наговештава да ће и учитеља да отпусти, јер ускоро њему ће бити 19 лета и то је
већ пунолетство... Хоће ли Кијаоки и након овога још више окупирати самога себе
унутрашњим светом снова – простор једине безбрижности... Хоће ли се ти снови
излити у стварност и тако постати поплава која га незнано куда односи... Сатоко
ће удати за трећег сина принца Тоина по имену Харунари коме је 25 година, а који служи у царској коњичкој гарди... Сатоко
која је оличење жена покорних, кротких, дубоко замишљених, што мирне као речице
скоро и да не теку, или неприметно теку пратећи слив својих обала... Она је као
„комад свиле намењена даривању“... Зато је равнодушна.. Овде су корени оних
који само припадају породичним стаблима победника, а никад жртава и
губитника... Учитеља су отпустили, коме након 7 година службе остаје „оштар ум
и хладно срце“ (зато кад тад доћи ће и до освете)... Кијаоки је бесан и
незадовољан и негативан... Остаје у свом безнађу, док учитељ победоносно одлази
са служавком Мине коју воли и којом се жени (иако је она била и љубавница
маркиза по потребама страсти)... Кијаоки сада има заштитни оклоп (а то су
осећања), а оклоп треба углацати и усијати... Тај оклоп неће га заштити од
апсурдног вртлога једног времена или једне страсти... То је свет непрестаних
промена, а зрачити лепотом као да неће бити вредно подвига... Душевно утешење
пронаћи ће у самоћама и то ће имати исцелитељски ефекат за њега... Док листа
албум евоцира успомене на одрастање уз и са Сатоко... Минули дани, снови, као
да све беше неко другачије време... Ужитак који му неће донети узнемирење... Он
је тај пливач који мора запливати у мору у коме се сударају две струје тешке:
ново и старо... Нема препрека... Срушиће и простор и време... како би се стопио
са једним, а вредним - ликом Сатоко... Раздвојеност која боли, може
подарити и радост... Тако добија писмо од Сатокоине служавке Тадешине, које је
одмах поцепао и не отворивши га... Царским декретом одобрен је брак... Кијаоки
је изолован, помућен и узнемирен... Потресају га „дивљачке страсти“... То је
моменат када он схвата колико је воли... Када сусретне Тадешину, тражећи да му
уприличи сусрет са Сатоко, а вешта манипулаторка и велики саучесник у свом болу
и патњи, све ће доживети тако свирепо и рећи да је сада прекасно... Царска реч
се не повлачи... Ипак Кијаоки успева манипулаторку да уцени лажима и тако ће
састанак бити уговорен (рекао је да има писмо, а уствари га је поцепао; но
писмо написано по царском допуштењу брака могло је да их компромитује)... После
3 дана сусрели су насамо у једној крчми (истој оној где ће и ова служавка (гејша)
бити љубавница Сатокином оцу грофу Ајакури – но о томе касније)... Угледавши то
њено жуђено лице схватио је колико је воли, грли је иако се она опире, брани и
плаче... Стапају се у пољубац... А онда ће постати једно тело подавши се једно
другом, тако брзо допушајући усхиту да их савлада... Починиће неопростив
грех... Опет тражи исти сусрет од ње, а писмо
каже неће још да им врати (иако он писмо нема, иако га је бацио, уценом их је
намамио тврдећи да га има)... Кијаоки се поверава Хонди и тако му разоткрива
огромну тајну тог најтежег греха и “подвига“ оглушиши се о најтежа правила и
прописе – царске норме... Хонда увек логичан и хладан каже како је после смрти
ере Меиђи дошло доба у коме се ратује рат и он се зове „рат осећања“... Тај рат
је невидљив, он се само осећа, а отупели га никад неће приметити... Овај рат
војеваће само одабрани... Овај рат даће и своје жртве... Да ли је Кијаоки спреман
да погине у својим решеностима... Хонду мучи ту да ли доконо да седи и пусти
ток историје да тече оним њеним утабаним брзим током... Је ли вредно да се умеша
или остати безосећајан... Јесу ли сва морална уверења наказна... а као „непроницљив
пријатељ“ рећи ће: „О, нема опасности да ја икада починим грех“... Хонда никада
неће скочити у вртлог тако узаврелих страсти... Решио је да се не умеша и
остане по страни... Ипак треба очекивати сву „таму људских страсти“... Ускоро у
Школи за племиће долази распуст, а принцу
Патанадиду (Ћао Пи) украден је смарагдни залог љубави – прстен... Управа каже да
је изгубљен... јер ко ту да украде ишта - то није по нормама... Принчеви хоће
да се врате у Сијам... Маркиз их позива у породичну вилу на обали мора, а са њима тамо браве Кијаоки и Хонда... Одлазе
на плажу... Кијаоки их оставља и враћа се у Токио возом треће класе, само да
види Сатоко, а јутрима се враћа првим
возом... Пошто је умро принц Арисугаве, породица Тоин је веридбу мало
одложила)... За ову тајну зна само Хонда... Кијаоки се потајно враћа последњим
возом у Токио, бар сваког трећег дана, а
по повратку Хонди препричава романтичне пустоловине... Кује план да и њу доведе
на ове обале морске, а изјутра опет врати у Токио... Треба му аутомобил, који
ће вешти саучесник Хонда позајмити од школског друга Ицуија... У форду Хонда
довози са возачем Мори Сатоко, којој надева друго лажно име Фусако, ради
предострожности... Хонда је враћа, а она преко Хонде усмено поручује Кијаокију
да зна да је писмо поцепано и да га непоседује уопште... Је ли на помолу крај
овакве среће која неминовно води до уништења... Они немају благослов свих, јер
да су га имали зар би се одважили на сваки овакав корак већ пређен... Ово ће се
завршити и окончати, јер и најлепши сан има свој крај... Љубав су утамничили у
кристалну дворану, у палату, мислећи да је ослобођена спољашњости што их
надзире и контролише, уходи, прати... Принц Ћао Пи примиће писмо о смрти своје верне љубави што га чека далеко
и онесветиће се... И после 7 дана они одлазе коначно кући разочарани... У јесен
настава се наставља... Кијаоки и Хонда се виђају, разговарају... Немају план,
немају решење, да ли ће изостати очекивана акција на коју смо навикли од
почетка романа... Шта ако је наједноставнији начин да се умре заједно или за
прекршене и нарушене табуе следи нешто много више и стравичније... А шта може
бити стравичније од два прерано угашена и уништена живота... У етру кад
замирише на крв, сузе и смрт... У децембру одржава се церемонијална свечаност
веридбе... А кад јунакиња повраћа, то значи само једно: трудна је... Тадешина
је наговара на абортус, јер „после греха, треба починити други грех“ како би се
очистили... Кијаоки жели сусрет са Сатоко, и 10 дана проводи у агонији, патњи,
нестрпљиво ишчекујући... Напет је и у стању душевне агоније... Очајан је...
веза са Сатоко је неодржива даље... Лице ће му измождити непроспавана ноћ...
Хоће ли сав новац и моћ коју поседује отац маркиз овде помоћи или ће убрзати
историјски неумитно брзи ток... Сусрета нема и муче га зле слутње... Долази до
зидина њене капије и само што не притисне на звонце... То су дани „Мртвих
тишина“... Отац му уз партију билијара даје Тадешинино посмртно писмо (покушала
је да се отрује пилулама за спавање, али су је спасили)... Признаће оцу да је
дете његово, што је за старог маркиза то љага на породичном имену, срамота,
нелојалност цару и ужасно злодело (он у близини што држаше своју љубавницу и
јавно јој одлазише)... И до крви тући ће сина билијарским штапом по леђима,
рукама, глави, носу... Доћи ће баба маркиза и мајка да га спасу... Баби ће се допасти
оно што чује и то је равно подвигу... Баба ликује... Али сада и породица
маркиза планира Сатокоин абортус који ће учинити најбољи др Мори... Кијаоки је
кажњен и у кућном је притвору и све му је ускраћено, па чак и џепарац... Сатоко
никад неће више видети (хоће само још једном на перону станичном), а никад више
онда кад му то постаје задња смртна жеља... Тадешина је грофу Ајакури и грофици
испричала о трудноћи, породици која је већ 27 генерација наклоњена царској милости
и тако изневрила ово двоје младих које је гурала од почетка у сигурну смрт и
пропаст... Причају њих двоје који су били у тој једној кобној вези онда када је
грофица у утроби носила нерођену Сатоко... И они су се подали једно другом у
истој крчми... Они су пре 8 година сковали план да Сатоко изгуби невиност пре
брака са оним кога воли, само да не буде све по жељи старог маркиза, који је
обећао све учинити само да Сатоко уда како њеној лепоти и пореклу доликује...
Гроф и маркиз договарају абортус у Осаки... На перону опраштају се Сатоко и Кијаоки
готово без додира, без речи, а и без погледа... Абортус је добро протекао, а
Сатоко након тога као заливена ћути... Мајка грофица осећа олакшање, а цена којом је све плаћено зар превисока
није... Отишле су у манастир храма Гешшју
на конак, а у ту ноћ Сатоко нестаје из кревета, бежи пред слику Буде, седи
одсечене косе, моли се са бројаницама око прстију... Остаје ту као
искушеница, а грофица се враћа... Је ли
ово она игра када се високо бачена лопта мало приземљује и спушта ближе тлу...
И да ли је „боље прихватити сваку слатку кап меда који је време, него
приклонити се просташтву што се крије у свакој одлуци“... Грофица се опоравља у
бањи... Маркиз се на вести разбеснео и песницама туче по асталу... Је ли ово
још један Мишимин „луткарски комад“ или маскарада Но драме... На сцени тутњава
беса, свађе, неверице, оптужби, ужасне придике, јадиковке - новонастали метеж... Све ће бити
решено, ако се набави добра перика... Брачни пар Ајакура и гроф стижу у
манастир... Сатоко је већ примила обред тонзуре, обријана јој је глава и
заветовала се да више никад неће видети Кијокија... Она од данас само изговара „Сутре
посвећеног срца“, обукавши своје некад пожудно тело у црне монашке одоре...
Бријач је са лобање поскидао све руже остатке прошлости и успомена... Она се одриче...
Перика неће бити ни моћно оружје, ни добар савезник како би избегли срамоту
очајања што следи... Једино је прибран и миран гроф Ајакура... он потајно жели
да се освети маркизу... и ово је његов тријумф... Враћају се, а маркиз као да
више није љут... Остало је само 7 дана до веридбене церемоније, а маркиз мисли
да уз помоћ полиције отме Сатоко из манастира... и тај план пропада, а полиција се повлачи... Маркиз има последњи
адут - кеца у рукаву: учиниће све само да породица Тоин прихвати ово повлачење из царски одобреног брака... Рећи ће да је Сатоко доживела тежи нервни слом, па да услед
тога веридба мора бити раскинута... То ће сачувати углед и образ, породично име, а добиће сигурно и симпатије
и саосећајност шире публике и јавности,
а конци су у његовим рукама и он
их мора чврсто сапети... Лекар др Озуа из клинике за душевне болести написаће
уверење о тешком стању „болеснице“ Сатоко... Маркиз ће доћи пред принца Тоина и
рећи да је Сатоко сишла са ума... Млади принц ову вест по повратку са маневра
неће дочекати узнемирујуће и вест као да га не дотиче... Новине пишу да
церемоније бити неће и да је вердиба поништена... о свему Кијаоки дознаје из
новина... Скрхан је непрекидним болом и боли га свака презрива реченица
изречена на рачун јавно понижене Сатоко... Није ли се она разрешила од греха и
ослободила управо прихватањем овакве срамоте и „подметнутог лудила“... Шта може
он да учини који овакав избор нема... Није ли кукавица која се мучи, кад само
приклања главу онако како родитељи кажу... Он је посегао за претварањем и то је
вредност у коју верује... Самобмана је да се начини простор за неку бољу
наду... Зимски је распуст... Маркиз ће дознати да је отпуштени учитељ написао
чланак у коме за раскид веридбе криви њега (маркиза)... Кијаоки ово схвата као
поруку њему лично дату, а која каже: „Не
угледај се на оца“... Нови бол, нови јад, нова раздирања, нови потреси, нова
огорченост, нова мрзовоља... Он више никад неће спозанти срећу и радост... Сам
је... Изгубљен... Стравично празан.. Ако крикне нико га неће чути... Он потомак
„јаловог племства“... Почетак је Нове године... добија позив за „царски рецитал
поезије“... Но сва некадашња отменост у њему је пресушила, усахла... У срцу је
пустиња... Отуђен и празан он је сада... Једино му преостаје да умре... У
фебруару отац му саопштава да ће га уписати на Оксфорд... Он и даље сагорева у својим страстима и верује да ће Сатоко
написати једно писмо предлажући да некуда побегну скупа... Ноћима је беспомоћан
и само још дозива њено име... Он жели да побегне из овог јада... Жели да оде од
куће... Од Хонде ће позајмити паре и 21 фебруара отићи у крчму близу
манастира... Родитељи су забринути, а баба
маркиза је то очекивала... Отишао је до манастира, али није примљен... одбијено
му је право на посету... Још два пута покушава и све се завршава неуспехом...
Кашље и осећа тупе болове у грудима...
Сазнаје да га надзире и полиција... И 24 фербуара покушава да дође до Сатоко, но
без успеха... Постоје зидови који су непробојни, постоје врата кја су заувек
затворена... 25 фебруара пада у грозницу услед високе температуре, па ипак
одлази до манастира и они га опет одбијају... Телеграмом позива Хонду да дође...
Жели да види њено лице и да јој последњи пут покаже колико јој је одан...
Дозива њено име... Бол који га раздире огроман је... Седа у рикшу и креће ка манастиру...
Иде истом путањом коју је за 5 дана безуспешних покушаја прешао 6 пута... Хода све теже, хладно је, а он спазматично кашље... Опет је то рикша,
опет оно сећање на спокојство заједничког блаженства и првог додира, на
савршенство једног срушеног света, једног неоставреног сна... Хоће ли се попети
до храма „ногу пред ногу, метар по метар, јад по јад“... Стиже пред улаз само
да би опет добио одбијање... Хонда је стигао 26 фебруара... Кијаоки му говори
да је то све само упала плућа... Моли Хонду да он покуша да се пробије кроз ту
непробојну одбојност... Кијаоки остаје тешко болестан да лежи готово на
самрти... Је ли ова пријатељска оданост коначно искрена и тако дубока... Хонда је
стигао и био примљен... Рекао је да Кијаоки лежи на самрти, а последња жеља му
је да угледа Сатокоино лице... Онда се чује плач младе жене која грца (скривена
и заветована Сатоко плаче)... Настојница тај сусрет није допустила... И тако је
дивља бујица текла, као побеснела река, стално се мењајући и носећи све са собом,
не престајући да тече, док су животи полагано престали и гаснули у ропцу
сртном... Пробудише ли самосвесност овим... Хонда и Кијаоки враћају се у Токио,
док је тешким тминама тутњао воз... Док су паковали ствари за повратак још у
крчми Кијаоки је написао писмо мајци коју заветује да његове Дневнике о сновима
преда само Хонди... То писмо Хонда чита у возу, док Кијаокија пробадају болови
у прсима, и док га грчеви хватају од болних мука... Беше ту још и „радости последњег издисаја као последњи
тренутак живота“... Хонди ће рећи да га је сањао и да ће се изнова срести „испод
слапова водопада“... Само два дана по повратку Кијаоки умире у 20-ој години живота...
Нема коментара:
Постави коментар