„АМРАС“ КАО ГЕНЕРАЛНА ПРОБА САМОУБИСТВА – Томас Бернхард...

„АМРАС“ јесте предграђе са кулом препуне тмине и ноћи, а власништво ујака два младића који још немају ни 20 година,  а који су овде склоњени у неку врсту изолације након покушаја самоубиства, које су успешно извели њихови родитељи, али не и њих двојица... Породица која је допала у тешко стање, што због мајчине дугогодишње болести епилепсије, што због пропалих послова њиховог оца, који је све пропио и прокоцкао, тако да је сву ту неподношљивост живљења требало окончати заједничким испијањем отрова... Отац и мајка умиру, док су дечаке пронашли, испрали од отрова и изнова вратили у живот... Но, какав живот???... Живот у оквирима света препуног злобе и суровости, који је само склон да оптужује и оговара, који је ту да клевеће и чини разноразне подлости и пакости... Свет и живот који је лудница која разара и која је у стању да дотуче овако младе људе,  а тек човека... Млађи је Валтер, док име онога који кроз ову новелу приповеда и не знамо... Разлика између њих двојице је 1 година... И јесу ли ове две младе природе баш толико помрачене и изневерене у сваком смислу, тешко разорених мисли и мишљења, запали у стање обамрлости и несанице, са тешким теретом притиска на душу, а које би сви најрадије послали у неку од установа менталне хигијене... Јесу ли од толико страха и туге, са помахниталом главом одиста и ограниченог разума... И докле ће сав тај свет бити неподношљиво насртан према њима, који само желе да их сви и све већ једном оставе на миру!!!... Ипак мора постојати и оно што их доводи до „лудила“... Њима двојици још није пошло за руком да ваљано изврше „генералну пробу самоубиства“... Вести које им доносе у кулу изолације само их још више потресају, јер они су рањиви и крхки и што би били криви уколико су им све способности паралисане – све почев од хода, седења, лежања, стајања, мишљења, говора, расуђивања... Валтер је болестан од епилепсија као и мајка још од рођења – наследни генетски код који није успео да избегне, а напади су све учесталији... И зашто су само њих двојица повраћени назад из те несвестице блаженства изазване превеликом дозом лекова растворених у чаши...  И зашто су натерани да живе опет и опет иако је то мимо њиховог хтења и воље... Сада су под највећим притиском икада... Валтер суптилнији, склон музици и нешто слабијег нервог састава, највише задубљен у самога себе... Мајка им је од епилепсије оболела са 21-у годину, пре него ће Валтера донети на свет... То је подмукла и притајена болест, због које је Валтер ћутљив и ћудљив, јер га вреба... А тек несанице... Кула је место и простор у коме „осећају мудрст трулежи“... И ту се запитају: „Зашто мрамо и даље да живимо“... одоговор неће наћи, јер у њима не само да све одумире, већ се све и распада... Једино још река „тече и непрестано се мења,  а ипак остаје увек иста“... Болови нису само у души, они су и по телу... Враћени су из Енглеске и прекинули су студије и тако су све сахранили још једном... Очајни су,  а унутрашњи свет им је више него помрачен... Је ли то конфузија, смрвљеност и јесу ли чула по ко зна који пут тиме осакаћена... И зато се самоповређују... Веома су импулсивни и ударају главом о зидове... Цепају своју одећу и разорни су (додуше мање од оних који цепају туђу одећу!!!)... Они су и осветољубиви... Тако подлежу и физичким и духовним слабостима... Праве испаде – изгреде... Они су ти који су угушени, згажени и прегажени и сада су у делићима – у фрагментима... Док је старији брат приповедач више научник и неко ко се занима природним наукама, Валтер је песник и уметник... Хаотични су, депримирани, туробни и разочарани... А јесу ли довољно унутар „АМРАС“-а заштићени да спољашњи свет више ни по једном основу не може да их повреди и унизи... Сећање на родитеље наноси сваки пут нови бол који је неподношљив и то је начин да се њихови мозгови уздрмају... Због очевих дугова и пропијене имовине, егзистенција им је уздрмана, но иако су је после самоубиства родитеља запленили и разграбили, они су и даље на климавим ногама опстанка – од њих као наследника дужника још штошта потражују... И сваки пут кад би угедао тај нож у рукама брата Валтер би био изиритиран и уплашен до ужаса... Пропаст младости која је доведена до помрачења, а сва та патња, као и  беспомоћност, па отуда гнев и конфликти... Иако су оштроумни они су препуни пукотина... Монотоно студирање их је уништило и разорило... Тескоба и окамењеност мозгова... А себе ће посматрати како споља, исто тако успешно и изнутра... Живот јесте без воље, зато је апатично и депресивно све... Превише је иритације овде... Ипак излазе из куле и разговарају са радницима, иако им је то ујак строго забранио... Он који добро послује и само још више гради и увећава имање, а њих посећује два пута у недељи тек... Упућени су на не баш доброг интернисту, коме одводи Валтера пешака на столицу где ће бити везан и третиран лековима, а после последње посете том лекару Валтер ће умрети... „Наш уплашени, бојажљиви свет није више био способан да надмудри време и његов механизам... где год погледамо, свет пропада, свуда, и у свему, и у свима... у ово време, које би људи најрадије... преспавали да могу“... И тако они ће ходати „под стакленим звоном“ властитих осећања... А сваки покушај бекства из тог понора очаја и безнађа биће бесмислен... Валтер је унутар куле кришом писао... „Све чему се дивимо има свој метод, док не установимо да оно чему се дивимо није задивљујуће, да нема никакакв метод... Постоје само главни глумци споредних улога“... Пасивно је све од мозгова, до људи, па чак и света... Превише је исмевања и умишљања... Је ли то окрутност и лудост... Је ли пак извештаченост и апсурдност... У афектима и под тензијом долази до распадања њихових светова, а ваљда отуда и сва та конфузија и хаос, мучење и поремећаји који им се стављају на терет... „Безгласје мозгова“ или „стварност у међупросторима истине“ или „мртве третирати као живот... живот као смрт“ или „генерација која се више ничему не диви“ или „глава која све разуме... а потом умире“ или „свакодневно питање: зашто сам изван себе?“ или „неосетљивост природе“ или „пустош у човеку, пустош око човека, пустош“ или „поетични, изопачени дани“ или „не интересује ме више, јер знам шта су интересовања, ја више немам интересовања“... И тако је по повратку од интернисте окултисте само после 3 дана пронашао мртвог брата на поду са размрсканом главом... Под сумњом су смртне околности, па се све проверава, испитује,  а напад или несрећа су искључени... После неког времена рећи ће да је и то самоубиство... После сахране, старији брат је одведен у Алдранс у ујакову шумску кућу и имање, где ће постати дрвосеча... И зна он добро да „нема човека који (му) бар једном није нанео бол и преварио (га)“... После Валтерове смрти сам је, зато доста ради и креће се и постаје опуштенији... Са осталим радницима игра карте и спокојан је све док га из игре не искључе... Рад га исцрпљује,  а једино му недостају књиге... „Прелажењем (невидљиве) границе увек је све изгубљено... зато што онда ипак изражавам свој став“... И ово је свет у коме је све оковано, почев од изговорених речи, па до људи и осећања... Алпске „планине притискају људе“... Валтерови музички комади изгубљени су у тој грабежи последњих породичних остатака... Сећање на мртве доноси му слике смрти са више лица и наличја... И даље ништа се не дешава... Нема топлине,  а мозгови су укочени од хладноће и превише охладнели... И нерви су окамењени... А његово „право на самоубиство“ и даље га „игнорише“...И као да нема живе душе,  а ако би и викнуо нико га не би чуо, зато ће разговарати сам са својим одјеком и ехом и читав живот наставити да живи у страху... Жртвовали су „своје најдивније таленте“... Угушула их је сва та лепота тиролска... И сад су сва осећања и све мисли занемоћале... А „све књиге су мртве“... Остало му је да хода кроз шуму некаквим поремећеним ходом и са поремећеним центрима равнотеже... Сва искуства су му угушена, а чак и ваздух који мисли да дише мртав је... Он је убијен... А професору природних наука писаће: „Хвала Вам за често сурово стишавање мојих размишљања“... И коначно одлази из Тирола и из Алдранса... Жели опет да студира... А шта ће он уствари чинити у тој будућности???... „У будућности ћу наставити да се бавим њима (мислећи на студије) још само у себи... У нашим лудницама за све нас владају срамни услови“... И тако новела се испричала и прочитала у једном даху, на 73-е стране исписана пером једног од највећих писаца модерне светске књижевности Томаса Бернхарда (1931-1989), Аустријанца који пише на немачком и припада плејади писаца друге половине 20-ог века... „АМРАС“ је објављен после његовог првог романа из 1963-е „МРАЗ“, а као увод у нови рома из 1967-е „ПОРЕМЕЋАЈ“...  Написао је јоше неке наслове, као што су: „БЕТОН“, „ГУБИТНИК“, „БРИСАЊЕ“, „СЕЧА ШУМЕ“, „ХОДАЊЕ“, „МОЈЕ НАГРАДЕ“, „ГЕТЕ НА СССАМРТИ“, „ВАТЕН“, „ИМИТАТОР ГЛАСОВА“, итд... Највише од свега занимале су га речи и спознавање света, који се подједнако спознава изашли ви из њега на улицу или не...       

„ЗЛАТНА КАПЉИЦА“ СЛОБОДЕ - Мишел Турније (1924-2016)...

Идрис коме је 15 година, живи као номад у алжирском делу јалове Сахаре и навикнут је на свакодневни посао чобанина који чува стадо оваца и коза, препуштен сам себи, али обазрив и бојажљив... Једном у оази се појављује аутомобил (ланд ровер) из кога ће изаћи плавуша са фото-апаратом... Она ће га фотографисати неколико пута и када он на крају затражи фотографију, обећаће да ће слику послати чим развије филм у Паризу... Видно разочаран Идрис среће друга Ибрахима камилара и одлазе заједно на појилиште, где је у бунар од 20 метара упала камила након порођаја... Покушај да се извуче кожним ужетом, али пошто је сломила ногу Ибрахим ће је заклати и покушати да извуче комаде меса... Греде су неочекивано попустиле и Ибрахима живог затрпале, тако да је он погинуо на лицу места... Мајци ће по доласку кући Идрис испричати да га је фотографисао мушкарац... И хоће ли из ове безличности Идрис отићи, као што и сви млади одавде отидоше... Хоће ли га повредити увредљиво и урокљиво  око како се слепо верује... Зато ли му мајка говори да убудуће буде што неприметнији... „То је здрава мера предострожности. Скретати на себе пажњу, било одећом, било снагом или лепотом – значило је искушавати ђавола“... Може ли се Идрис ослободити ових верских стега и утицаја унутра којих је и поникао... Наредних 10 дана у селу је празник – Ајшина свадба... Младожења је 3 године старији од Идриса,  а млада је његово годиште... А по традицији то двоје сјединиће обред венчања, а осећања ће доћи као последица и нема везе што осећања нису узрок брака... Идрис мисли супротно и по њему љубав је пре свега и главни узрок зашто би неко двоје и склопили брак... Он би још да остане на слободи и да не заглиби тако олако у брачне воде... Размишља о плавуши и одласку у Париз... После плеса и певања, приповедаће се о пустоловини гусара Хајрудина, кога су звали Риђобради, а који је пустошио Средоземним морем... И је ли „приврженост истини“ баш свачија част... Портретиста Ахмед треба да ослика Хајрудинов лик и сву ону дубину која се огледа на лицу сваког од нас и да ослушне те гласове из душе... Али Хајрудин није хтео да позира, па сликар одлази по савет код своје колегинице уметнице Керстине... Хајрудин је владар Туниса и њему ће у повратку од Крестине Ахмед донети таписерију од вуне са јесењим пејзажом и јаким бојама, рекавши да је то његов портрет... Затим је Хајрудин стргао турбан са главе и покривало са браде и свима обзнанио да је Риђобради... Идирис непрестано размишља о одласку и о плавуши... У село стиже камион који довози писма и пакете, али ту још нема фотографије коју Идрис ишчекује... Нешто касније добиће разгледницу са ликом магарца, коју је бацио и заплакао сузама гнева... Ко му се то руга... Одлази код стрица каплара Могадема самца, који чисти расклопљену пушку... Једини он у селу има једну фотографију још из рата у Италији са двојицом погинулих другова... У селу се верује да фотографија доноси несрећу... Ипак иза сваке фотографије постоје невероватне приче... Ова је усликана априла 1944... Служе фотографије и још да би се чувале, а Могадема је спасила и донела му срећу на фронту – преживео је... Идрисова мајка је удовица и он не би још да се жени и зато размишља о одласку,  а уз све има још петоро браће и сестара... Све што заради слаће им, јер живе у великој оскудици... Има рођака који се већ снашао у Паризу и планира да му пише... Вест о одласку прво саопштава стрицу и биће још један у низу који хитају на север тражећи посао, а можда је гоњен помишљу да нађе плавушу... Жеља да види још нешто осим ове безличне оазе – море и светла велеграда... Напушта кућни праг, поневши сав бол растанка и пушта даље машти на вољу – негде ће га покупити плавуша аутом...Стаје му камионџија Салах Брахим и тај превоз Идрис прихвата нерадо... Овај камион сваког месеца некога одвози и зна колико млади беже у модеран свет биоскопа, реклама, излога, телевизије, игранки и забаве... Код куће једино остају мртви... Прима још једног путника у камион... Пут пресеца река која се излила и сад чекају у колони... А кад пређу реку, примљени путник нестаје са Салаховим новцем... Но жандари ће њих двојицу одвести у станицу, где ће срести Енглеза који му је помогао да пређе реку, а који ће тврдити да је Салах њега опљачкао... А крађу је починио човек Тубу, та дивља звер извевши све непријатељски равнодушно... Идрис стиже до хотела „Рим“, а од слика луксуза и разноврности занемеће... Биће то нова чуда која га заслепљују, засењују, а њему је остало само да пари очи... То је слика раја из које ће га отерати, јер њему није дозвољено да се ту ни мисаоно задржава... Седи испод палме и осматра – њему приступа у све то нема... Прашњав и гладан... Уморан... Неугледан... Стиже пред улаз Музеја Сахаре, где не може да плати улазницу од 2 динара, пошто је пошао са тањом уштеђевином... У том часу долази аутобус пун туриста,  а Идрис се вешто ушуњао заједно са њиховом групом унутра... Упијао је сваку изговорену реч водича... Слуша о препарираним животињама пустиње, о исхрани, о понашању и манирима, о накиту и украсима - а та прича његовог живота изазива вртоглавицу и граничи се са чудом овде... Даље наставља таксијем са још петорицом трговаца, са којима ће путовати 5 сати слушајући све те „пустињске пуританце“... Један од њих даје му препоруку за Марсеј... Стиже потом у Бешар град око 50 хиљада житеља... Опет је засењен, одушевљен и посматра возове... Тек за 2 дана има аутобус за Оран... Тумара улицама, гладан и улази у фотографску радњу код Мустафе... Пошто није муштерија, мора да је ухода мислиће Мустафа, но Идрис ће затражити посао на 2 дана... Долазе два туриста и тако Идрис добија посао помоћника... И тако пење се  у уметничке димензије и сваки пут иста прича: пошао је у потрагу за плавушом и фотографијом у град светлости, град слика, град жена... Хоће ли досезање жељеног учинити Идриса и срећнијим... Мустафа нуди да га слика за 15 динара са лажним декором Париза и тако би могао да се врати кући без мучења, мање заморен од пута и без преласка Медитерана... Ипак зарадиће 10 динара за два дана помоћи у радњи... Идирис чека непомично и стрпљиво долазак аутобуса... Путница до њега је стара Лала Рамирез која му даје поморанџу и комад хлеба,  а кад стигну на одредиште полази са њом на гробље... Она је сахранила све своје,  а пошто н личи на њеног покојног сина понудиће му да заувек остане са њом, богата је и могла би да га посвоји... Рећи ће да хита на рад у Француску, али у повратку би могао да размисли о предлогу и побеже од ње... Трајектом креће за Марсеј... Тужан и разочаран присећа се мајке, свога стада... Изгубљен, напуштен и одбачен... Креће у тајновитом непознатом правцу, да утекне и пронађе прибежиште  и склониште у бесконачности тек некој... Први пут оставља родни афрички континент... На броду упознаје златара, који му каже тамо где иде нужна ће му бити религија, јер је то све равнодушан свет странаца и непријатеља, са много очаја, беде,  а ослонац нека му буде Куран и џамија... И зар није драматично то што се не може више живети у отаџбини и зато је проклиње, али неће моћи ни у иностранству... Идрис неће скривати да је пошао за фотографијом иако по исламу она поседује зле моћи... Идрис неће допустити да га религија сведе само на пуког роба... Златар је дволичан, па пије вино,  а један

камионџија ће им уступити тесну кабину... О врату Идрис носи амајлију и талисман „ЗЛАТНУ КАПЉИЦУ“, коју је изгубила певачица и трбушна плесачица на Ајшиној свадби... Златар му рече да је та „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“ симбол слободе... И коначно француска обала и копно... Златар ће причати како само кује сребро, јер је чистије, поштеније и честитије,  док злато доноси несрећу и људе тера да се полакоме, краду, почине насиље и злочине... Иако је „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“ симбол слободе, злато од кога је начињена злокобно је... Југ Француске  - Марсеј... Шокираће се кад угледа рекламу на којој пише „Проведите Божићне празнике у рају неке сахарске оазе“... Слике снова у којима Идрис више не препознаје самога себе... Креће ка хотелу „Радио“, по препоруци коју му је трговац мозабитски исписао још у таксију... Како је лепо док се излежава и ако може не би ни очи да отвори... Сећа се куће, мајке, стада... Соба у којој је непозната је, као и град, као и земља, као и људи... Тескоба... Гладан излази на улицу кад више јесте или није расипник, а док је „расипништво једини луксуз сиромашних“... На улазу среће једну плавушу проститутку... Видевши да он нема пара, стргла му је привезак „ЗЛАТНУ КАПЉИЦУ“ са врата и тако ће тим привеском платити губитак своје невиности... Те ноћи закасниће да дође у хотел пре затварања, па ће ноћити у праку на клупи... Возом наставља до Париза... Утучен, неутешан... Стварност је опора и сива... Тај бајковити свет шаренила и удобности њему је недостижан, далек  и стран, а спознаће и колико тек настран... Неприлагођен и несигуран... У возу упознаје младића Филипа који му показује свој фото-албум... У Паризу ће потражити рођака Ашура који је ту већ 5 година... Налази га у свратишту за раднике досељенике... Становаће са њим... Рођак му прича о тешком раду у „Реноу“, а затим како се опробао као чистач перона у метроу, а на Корзици је брао клементине до 14 сати на дан, где је осетио ужас израбљивања, а онда је прао суђе... Све је радио кратко... „Чекати на посао, то ти је најмање заморан посао на свету... А и најмање прљав“... Неговао је псе, лепио рекламе, изводио старе госпође у шетњу, био пиротехничар, спасилац на базену иако не уме да плива, перач прозора и аутомобила и лешева у мртвачници, чистач улица... Идриса је запослио у управу за путеве – у градску чистоћу да чисти улице зеленим брезовим гранама... „Слобода је... много добра ствар... али је и ужасна!“... Мора се бити услужно и понизно... Сиротиња арапска изградила је француске ауто-путеве, железнице, итд... Но још увек имигранти нису пожељни и нису срећни у овом паклу и не знају чему да се понадају... Идрис ће завршити у кадру једне филмске екпие и даће му 200 франака,  а од редитеља добија визит карту... У ресторану чита јеловник и упознаје једног маркиза, бунтовника, припадника Легије странаца који му прича о смрти генерала Лаперина 1920-е,  а који је покушао да успостави ваздушну линију Алжир-Нигер... Идрис посматра локал „Електроник“, џубокс и флипер апарате, стони фудбал и ту среће редитеља Ашил Мажа, који га одводи кући на пиће... Редитељ је геј, а Идрис нема појма шта је то... Може ли се цинчно исправљати морална изопаченост једне приватности... Даће му да нацрта камилу,  а онда ће му читати одломак из „Малог принца“ и причаће о самоћи... Идрис је за њега лепушкаста афричка њушкица какву воли, срце и гуза његова, слатки клошар, који му је потребан за тај настрани живот који води и узеће га за свој нови филм – за снимање рекламе о једном воћном соку... Идриса ће на улици претрести велики Зоб и момци са кацигама, љубоморни, а које кад пожели добија редитељ за утажење својих геј похота... Питаће га колико новца доби за то вече од Ћоре (тако зову редитеља)... Претученог и застрашеног остављају Идриса уз напомену да део новца доноси у „Електроник“... Ову причу Идрис прича рођаку... Још увек он не зна шта значи „укус пожуде“ и добро је запамтио шта је од редитеља чуо: „Новац чудесно иде руку под руку са сексом. Дати новац једном дечаку значи постати његов власник“... Редитељ му је заказао поновни састанак... И живот је овај као биоскоп, где су све некакви снови који се нуде, а да ли је Идрис заиста дошао да неки од тих снова и следи... Бисокоп као учитељ од кога можеш свашта да научиш и добро, а још више наопако и зло... Маж снима рекламу,  а ту је и Идрис... У кафани се прославља завршетак напетог снимања... Шта радити са камилом... Идрис је за редитеља „камилар“ његовог срца... Но камила из рекламе је сувишак који ће дати у кланицу, а Идрис има задатак да је до тамо пешака кроз Париз спроведе... Одмориће се са камилом на гробљу Монмартра и заспати на једном гробу... Кад стигне у кланицу постаће мета шегачења и неће је примити, тако да Идрис неће знати куда даље са њом... Уморан, насумично база улицама Париза... Доводи камилу у велики парк где се играју деца и ту је оставља... Одлази уморан и пресрећан... Очи пари разгледањем излога,  а излози као да маме пролазнике да их опљачкају... Залази у улице са зовом и задахом пожуде, у слике грубог и незрелог еротизма, вулгаризма, понижавања, бурлеске... Све је ту сем лепота заводљивости... Насиље и изложени полни органи, а све то још није распалило и неће Идрисову машту... И пита се чему сви ти вибратори, бичеви, полни органи од пластике, садо-мазохистичка апаратура, надуване лутке... Унутар је секси шопа... А из кабине кроз стакло уз неколико убачених новчића посматраће пип-шоу, гледати без пипања голо тело иза стакла, слично као телевизија или биоскоп или реклама – шоу програм само за очи, а то све неће затрести задовољење жеље... Сутрадан опет долази у исти простор,  а чистачица ће му рећи да раде тек од 5 сати поподне... И колико младежи са маргине и беспослених деликвената што певају стихове препуне псовки и ужаса... Бунтовници који се буне против завере богаташа... Идрис је у кафеу, за шанком и ослушкује свет око себе... Сећа се плавуше са фото-апаратом... Све му се привиђа и све је као једна стрип који он седи и чита... За шанком угледа мушкарца и жену који личе на оно двоје из ланд ровера с почетка романа... Расправљају се – он је слика и њене слике продаје... А кад остане сама Идрис ће јој прићи и покушати да је спасе од тог злог човека, који је продаје као робињу... Мушкарац ће тражити од Идриса да је пусти, а доћи ће и велики Зоба... Изудараће Идриса,  а жена ће крикнути... Одвешће Идриса у полицију,  а пошто га и тамо исликају, пустиће га када из свратишта дође Исидор по њега... Идрис треба да иде на градилиште,  а пре тога мора купити раднички комбинезон... Одлази у радњу и тако среће човека по имену Етјен Милан, фотографа из улице и четврти „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“, који је дошао да купи дечје мушке лутке из излога... Трговац и декоратер је Сицилијанац Ђовани Бонами - овим тражењем муштерије избачен из такта свакодневнице... Силазе у подземни део радње, а Милану наге лутке одузимају дах... Скулптура и лутка није исто, иако скулптура може бити нага, лутка огољена је срамота за онога ко је посматра... Декоратер нуди Идрису да буде модел по коме ће се излити калуп афричке лутке и добро ће га платити... Две лутке Милан добија беспалтно, јер су ионако требале бити бачене... Идрис помаже Милану да однесе лутке до свог стана и радионице... На све стране лутке у комадима – свет гипса у коме их склапа, шминка, одева, слика... Лутке без унутрашњости – празне... Та дружина јесте његова страст... Његови човечуљци, са којима прави излете,  а припрема и књигу фотографија... За Идриса је ово „суптилни пакао“ – фотографисати дечаке лутке... Је ли то сан на јави и истинско халуцинирање овде... Задржаће Идриса на вегетаријанском ручку... И казаће му да прихвати Бонамијеву понуду и буде модел за афричку лутку, а свакако да опет дође да му преприча то искуство... Идрис долази у радионицу „Глиптопластике“... Упалшен је, а објашњења тешко разуме... Изгубио је обрве и трепавице... Хвата га опет тескоба... Гуши се... Сваки минут у калупу дугачак је као смрт... Све је готово,  а Бонами га враћа и нуди му да у излогу глуми робота и тек изведе по неки покрет и опет ће га добро платити... Идрис је у свратишту жељан да се коначно заштити од таквог спољшњег света... Неприлике које више не заводе!!!... У свратишту се спријатељио са старим Мухамедом Амузином кројачем из Египта, који ће му причати о националној певачици Ум Култум... Идрис ће се сетити сеоске певачице Зет Зобеиде и гласа који раздире срце... Амузин га упознаје са мајстором калиграфије Абделом Гафаријем и тако Идрис почиње да учи калиграфију и коначно налази своје топло уточиште... „Ако то што имаш да кажеш није лепше од тишине, а ти ћути... Више истине има у мастилу учених неголи у крви мученика“... И тако је Идрис научио како се прави мастило, писаљке и извлаче прва слова... Закорачио је у простор где се време више не мери,  а једино је битно учење, увежбавање и пожртвовање... Калиграфија биће нешто што ослобађа од опијумских слика које запад једино уме да понуди... Лепота краснописа,  а уз то чуће и „Легенду о краљици плаве косе“... Калиграфија је нешто што исписује најдуховнији орган десна рука и назваће се „алгебра душе“ и биће то онај начин да се све невидљиво узвелича оним видиљивим и биће то покушај да се бесконачно потврди у овом коначном... Ако је пустиња место где обитава Бог без човека, калиграфија јесте амбијент и простор где насамо кроз тишине и специфично  дисање и заустављање истог, разговара вечност са Богом... И док дању унижава своје шаке тешким пословима, ноћу их излечује калиграфијом и краснописањем... Сажетак легенде каже како је девојчица рођена у сраму и нико је није волео... Израсла је у жену коју су погибељно желели да поседују... Затим је постала жена коју су и мрзели и обожавали и на крају нашла је мир у строгом и самотном извршењу власти... Идрис је на новом послу на Тргу Вендом најлуксузнијем делу Париза, где ће радити са пнеуматском бушилицом коју први пут види... Прави се подземни паркинг за 900 аутомобила на 4 нивоа... И окружен је отменим, раскошним, изобилним, луксузним... Излози престижа и драгог камења из Африке... У излогу спази како бљешти „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“... И док буши, стакло на излогу пуца, а аларм се писком оглашава... Утом стиже аутобус полицајаца са оклопима и кацигама... Но, Идрис је и глув и слеп за оно споља, па наставља да плеше око „ЗЛАТНЕ КАПЉИЦЕ“... И тако калиграфија ће остати нешто традиционално, лепо и свето, као вештина кроз коју се сусрећу лепота, истина и мудрост, а излози, рекламе и све те биоскопске и телевизијске слике биће вечито опијум западног света који ће тровати и сакатити широке народне масе...          

СЕДЕРБЕРГ КАО ИЗВАНГРАНИЧНОСТ ПОДНОШЉИВОГ ЖИВОТА И БОЛА...

Последњи роман Јалмара Седерберга, највећег шведског писца 20-ог века (који је живео од 1869 до 1941-е), из 1912-е, захваљујући коме ево читав један век брује теме истоветне и онда, а тек данас,  а то су невера, проневера, издаја, браколомство, па и вероломство (све из етичког корпуса деликти)... Године 1936-е писац добија Велику награду „Деветорке“ књижевне награде коју додељује 9 чланова жирија... Преводио је са немачког и француског, а по овом роману снимили су чак 3 филма... Као код сваког читања, а након тога и размишљања - кренућемо редом... Главна јунакиња Лидија Стиле има 18 година, оца удовца, музичара и сликара и два брата: Ота и Филипа... На плажи размишља колико истински воли Арвида... Стари Стиле позива друштво на музичко вече, како би квартет увежбавао арије и мелодије... На острво Рунмаре пристижу барон, Шернблум Арвид, нотар Ловен... Три тенора заљубљена су у исту жену Лидију... Радња је смештена у 90-е године 19-ог века у Шведску... Арвид је изабраник њеног срца... Дипломирао је филозофију, постаће наставник, па ипак његова будућност је нешто друго – постје и новинар... Барон је ишао чак дотле да је запроси, но одбијен је, нотар Ловен је воли без јавног изливања, а дипломац Арвид коме су 22 године жели да мало више проживи и не би да се веже одмах, па даје место чекању... Иако размишља о њој код њега је присутност мањка самопоуздања... У Стокхолму биће већих чежњи и они ће се сусретати... И док шета улицама града са две књижице из веронауке у џепу, седа на клупу и чита „неутралне уџбенике о моралу“ када ће се задубити над неким мислима као што су ове... „Највећа срећа незналице састоји се у томе што не разуме у коликој мери је његово стање вредно сажаљења... Постоји нешто што је људима једнако неопходно као храна и одећа: то је МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ“... Аутор књиге је трећи човек Француске Бурдо (заменик председника парламента)... Аврид добро зна да овакви ставови неће пити воду у Шведској и да неће ни проћи... Зар није одвећ шаљиво и скарадно... Но неће проћи много док не стигне до последњих страница над којима ће и да се замисли нешто дубље... И тада ће угледати вољену Лидију у шетњи са једним старијим господином од 50-ак година,  а поздравиће их наклоном и без превише речи... Другу књигу коју чита седећи на клупи је аутора Леополда Мабилоа... Ту ће писати: „Чини добро, не чини зло“... А он ће се запитати са ким то она шета... „Име може рећи тако много, и тако мало“... Арвид ради у новинарској редакцији и ту сазнаје даје стари Стиле умро, чита некролог... Одлази на сахрану, а после пар дана пише писмо Лидији, која убрзо долази у новине да преда оглас... Ући ће у канцеларију колеге већег по рангу,  а пре разговора са њом иза закључаних врата, десиће се и жуђени пољубац... Она је у потрази за послом тек толико му се открива... А господин са њом у шетњи био је др Маркус Руслин историчар културе и археолог, породични пријатељ... А ономад кад му је неко позвонио свега једном на звонце и нестао - била је она... После много признања заклињу се на вечну љубав и оданост (припадност)... Исправно или неисправно сазнајемо тек на концу причања... Она плаче и одлази... У априли послаће му писмо, цртеж и пар речи, чији смисао он не схвата, али јесте реликвија коју чува у наредних неколико година... Срешће Филипа, а затим и барона Фројтигера и завршиће у хотелу „Ридберг“... Из новина сазнају да се Лидија верила са Маркусом Руслином и тада ће барон признати Арвиду да ју је и он просио само две недеље пошто јој је отац умро, али га је она сигурно одбила због мањег иметка... Барон који има 46, док је њој тек 19, а Руслан има преко 50... Арвид рањен завршава у редакцији свестан да више нема ко да га чека и чини глупост (завршиће на дан њене свадбе у наручју случајне жене, која ће му родити ванбрачно дете)... И тако пролазе године... Арвид је сада новинар и редовни музички рецезент у том „куплерају мисли“ што новинарство и јесте по Балзаковој тврдњи... Све су то саме „лажне представе за заваривање јавности“... Дан је 20-и децембар - њему је рођендан, а на столу су 2 црвене руже у чаши... Зна ко их је и послао... Напунио је 28 година... Послала их је Дагмар Рандел коју је пре пар година срео на једној забави (испоставиће се да је и ловац на мужа)... Рођени су истог датума и њој је тек 26 лета... Пише јој писмо, срећу се на улици и крећу у шетњу,  а кад се пољубише она тражи да је запосли у новине... Арвид је са ограниченим сексуалним искуством,  а од пре 4 године отац је ванбрачног детета које издржава... Пожуда или пак нешто треће... „Да волим не могу, али могу да обавим дело љубави; њено шегачење у пантомиму“... Дочек Нове године 1903-е... Арвид пише писмо оцу,  а већ 6 година не добија слободне дане и живи тако задовољан мрвицама од живота... Убеђен је да га Дагмар искрено воли, о браку са њом и не помишља, иако она и те теме начиње... И зар није подло искористити жену исто као и срачунато се удомити... Ех, шта све није у свету подло!!!... Подло је прогласити некакву „љубав“ тамо где је нема и никад је неће ни бити!!!... У августу одлази у родитељски дом и после 6 година сусреће оца... Причају о дечаку-унуку коме је сада 4 године... Чудне су те моралне приче које приповеда сада Аврид, а кога је понела пожуда (можда истинска,  а можда умишљена, искривљена) као нешто што је учинио у бесу на дан Лидијине свадбе... Отац жели да види унука и да усвоји (удоми) дете ближе њему у породицу једног свештеника (дечак је већ удомљен)... У септембру Арвид се враћа у Стокхолм, а уплакана Дагмар долази и саопштава да је њена маћеха обелоданила оцу њихову везу, па у одбрани и саслушању она је признала да су потајно верени... Како је жени лако да одвуче мушкарца у неку замку или уцену (ако није трудноћа, ево шта све може још бити – брак на брзину)... Чудно да су они тако наивни па подлегну... После пар дана Арвид одлази код свог будућег таста који је слобдни зидар, а који му каже: „Ући ћеш у ред слободних зидара; то је и боље док си млад. Онда можеш далеко да догураш“... На једној свечанијој вечери објавиће  и своју веридбу на дан када је и Дагмарин имендан... Венчаће се 10-ог фебруара 1904-е истог дана када је ескалирао сукоб Русије и Јапана... У децембру 1904-е добили су ћерку Ану Марију,  а идуће јесени и другу ћерку по имену Астрид... Или навиком или суживотом или подношљивошћу заволео је Арвид жену, живећи срећно, мада је он стрепео за будућност, а у посебним моментима он нечујно узвикује: „Кад бих био сам! Кад бих био слободан!“... Децембра 1907-е вечера код конзула Рубина,  а за столом те елите прича се о чедности, о превари (све сам морализам), а парови седе измешани... На Арвидовој руци нема бурме – заборављена је (да ли случајно или намерно)... Испод стола додирује га сањива госпођица Брем... Ти чудесни додири... Журећи за послом одлази у оперу, напушта забаву, потајно љуби госпођицу Брем на растанку и размишљ да је време да коначно започне љубавну аферу, авантуру... Досано је бити веран жени 4 године брака... А госпођица Брем има чак 3 новеле и жели да их објави у његовим новинама... Но, у опери угледаће њу једнину љубав свога живота Лидију... Срели су се погледи након 10 година, а њега то неће спречити да ниско и цинично, пожудно  и страсно машта опет о њј... А она лепа, лепша него икада пре или се оку посматрача само тако чини да је кобно и опасно лепа... Причају и гле... „Нико ваљда није срећан... Али свеједно мораш да живиш најбоље што умеш“... Из опере одлази да покупи жену са забаве, а пре свега тога написаће кратку рецензију у редакцији... По даласку кући Дагмар ће наћи његову бурму у кревету... А он ће мумлати стихове: „Али онај коме срце шумска сирена украде, никад га не поврати: ка сновима у месечини душа му иде, он супругу не може волети“... Следећег јутра звук звона обелоданио је смрт краља, а стиже писмо од Лидије у коме се тражи сурет у недељу... Док борави у редакцији доћи ће и упорна госпођица Брем са 3 новеле, од којих ће он ипак једну дати у новине... Хитаће у сурет са Лидијом и пробудити сву дивљину своје једине пожуде, док се пита могу ли „дуге године зацељивати оно што је тренутак сломио“... Завршиће у њеном стану закључани иза врата... Године 1908-е Арвид је и спољнополитички коментатор... У јануару стиже писмо од Лидије адресирано на редакцију... Писмо је дугачко и опширно и ту му признаје како је преварила по први пут мужа и како је пала, она која свесно иде из пада у пад и која мало мари за то... Можда је манипулаторка у потрази за љубављу коју ни у једном не налази,  а кад пронађе у задњем мушкарцу то ће бити само илузија и мехур који се распршио... Њене истине увек ће бити штетне по ухо које слуша, али све те илузије и заблуде само су „покретачка снага свега великог што је у свету настало и језгро свега што се може назвати људском срећом“... Сваки пут признаје му да њега највише воли, сем на крају када постоји још неко кога воли више од њега и у коме је дотакла тражено... Какве то будућности има или нема за ово двоје који се заклињу да су једно другом једини... Њему је незамисливо да се разведе, а у редакцију Лидија скоро свакодневно шаље писма (договор је да их на кућу никад не шаље)... Она ипак прича са мужом о свом разводу... Може ли једну такву жену морални закон присилити да живи и даље са оним кога не воли још од почетка... Шта кад она то више не жели!!!... Муж ће јој дати издржавање и слободу... Напушта га и налази стан  у Стокхолму... „Чежња за правом љубављу која се таложила у мени свих ових дугих, празних година, сада чека тебе!“... Сместивши се у стан позвала је Арвида коме је 33 године, а њој је тек 29... Онда запитаност: „Наклоност, пожуда и љубав колико потичу од ђавола... је ли љубав изван брака... блуд, курвање и све друго ружно... посебно висока температура у паклу“... И може ли се „волети пагански“... Безусловно се подају једно другом... И могу ли сада да сањају „срећну способност заборављања“ свега што живот учини неподношљивим... А шта је срећа???... Је ли то оно што још нико не зна... „Или је нешто што замишљаш, али што не постоји“... У етру је „дивно пролеће“, а Арвид би пред излогом златаре жени да купи поклон (грижа савести за прељубништво), комад накита... Колико је овде искрености као најдубље црте једног људског карактера, који у новонасталом чину преваре сада безочно лаже, лукаво се скривајући и претварајући - глумећи... Жени ће купити истопљени рубин, ваљда зато што се и умишљена љубав истопила... А пошто жену и ћерке испрати на одмор, са Лидијом одлази на пут... Њих двоје на великој миси на Духове сагињу грешне главе и тако спољним изразом као да признају грех, но шта има у томе или шта нема у томе... Убоги и грешни ту су тек да „умире свест, кад је цепа пламен греха“... Или да буду „радосни и срећни“... Испричаће му да је срела бившег љубавника,  а у писму Даргмар ће му јавити о тешкој болести оца... Он прекида љубавни занос  и креће у родни дом... Лидијин сан се неплански прекинуо... Отац је на самрти... „Ниједан човек не може избећи телесне мисли и пожуде“, а пакао је „за живе, а не за мртве“... Од Лидије тамо добија тек једно убого писамце... Животи су лажни и двоструки (сугуби, дупли)... Арвид је чак и љубоморан на љубавницу,  а не на жену... Њему би одговарало да жена нађе некога вредног да њега остави и разреши ових стега... Лицемеран је... Давно је погазио брачна обећања и заклетве оскрнавивши постељу... Све је прекршио, а зар није једноставније све рећи  и признати, развести се и разићи... Док мисли на Лидију исцртава њен профил... Његова слабост према жени (па и женама) није слабост, али јесте оно што вуче и обара на дно... Отац умире, а он добија писмо од Лидије... По повратку срешће се и на улици... „На овом свету једино је забавно правити глупости!“... А шта ако није!!!... Завршиће са пријатељима на вечери... Жудња или страх од жудње која треба да се проживи-иживи... Уме ли лагати веродостојно кад је „стварност често толико невероватна да делује измишљено“ и кад „постоји само један облик постојања вредан човека. А то је НЕРАЂЕЊЕ НИЧЕГА“... Сутрадан у редакцији чека га писмо од Лидије у коме признаје да је имала другог човека за време његовог одсуства... Арвиду се слоши толико да се исповраћа од неподношљиве количине мисли,  а као „изван граница подношљивости живота“... Иако је ироничан написаће јој одговор и опет њој отићи... Стајао је пред вратима 3 пута звонећи, но она није отворила, па је он завршио у кафани где се и напио... Излаза нема, а нема ни трачка наде и светла... Арвид се осећа 20 година старијим... У писму ју је назвао „жена са галантним авантурама“... Сутрадан она му пише писмо у коме каже да таква каква јесте није за њега и пре ће остати сама,  а он више не треба да је тражи!!!... Арвид је преплашен и у одговору који јој пише све јој опрашта... Но он је заслепљен све до краја који ће га шамаром разбудити из искривљеног сна и перцепције... „Никада ме више нећеш видети како као бедни љубавни просјак стојим пред твојим вратима“... А она ће казати: „Као покајницу Магдалену ме никад нећеш видети“... Арвид је уморан, очајан и упире очи у земљу, нема снаге, празан је, погнут над беснаим ноћима које проводи, а у којима има визије и привиђења у полубудности свога ума, и као да се замрсио у клупко живота... Размишља о смрти, али не и о самоубиству... Прек је, расејан и отуђен... А где су „ЧАСТ-ОДГОВОРНОСТ-ВОЉА“... Послаће јој књигу „Илијада“ и она ће му се на улици у сусрету кратко захвалити... Писаће јој и писмо и затражити опет опроштај... Одговор неће стићи... А кад се сусретну на њен позив неће доћи... „Предуго си чекала. Мучила си ме преокрутно и предуго“... А када га последњи пут замоли он ће потрчати као штене за њом... Снег покрива све, па и превару преварених, као и превару преварача... Читаће јој одломак из „Илијаде“... „А сад хајдемо лећи и љубав уживати слатку, ниједна богиња још ми ни жена није у грудима душу освојила тако и по мом се разлила срцу“... Искусна и начитана жена неће пасти на овакве изливе речи... А мушкарац ће то рећи свакој... А док су у кревету неко звони, но она неће отворити (да то је један од оних који јој је срце више заробио)... Она је АТА грчка богиња несреће и судбине, као „симбол очаравајућег уништења“... А у парку се због ње и убио млади преводилац са руског Кај Лиднер на Бадње вече – он је звонио!!!... После сахране колеге из редакције, одлази опет њој знајући да су њих двоје љубавници... Она је само плакала... И као да је вереме опет спокојно и мирно, препуно оданости и нежности и као да све тече својим утабаним током... Или не... Он се неће развести, а она се неће по други пут удати, јер чему кад је двоструки живот чудноват... На гробу разговарају... „Много сам проучавао душу и биће писаца, и дошао сам до резултата да се у читавој историји света тешко може наћи пример да је неки писац – прави, значајан писац – одузео себи живот због несрећне љубави. Имају ДРУГЕ РЕСУРСЕ. Имају способност да своју патњу преточе у циклус песама, романа или драму. Случај „Вертер“ је типичан... тај роман... проузроковао (је) праву епидемију самоубистава, али нажалост не међу писцима!... Гете... вероватно је имао снажан осећај тријумфа због тога што је помогао да се толико безвредних прилично брзо одстрани из света! Али он је мирно наставио живот и постао дворски саветник и министар, доживео дубоку старост и добио блажени и пристојан крај“... А писци су по Арвиду посебни људи и каже Лидији да се њих клони мислећи да они нису за тако лаку жену... „Јаки су људи, иако слабост често носе као оклоп. Писац може да издржи ударац који би обичног човека убио. Осећа бол, али га он нимало не дотиче... прелива га у своје дело, користи га! Погледај СТРИНДБЕРГА... Све зло које је пропатио послужило му је – као материјал, као храна, као лек! Готово да му је користило здрављу!“... И на концу ће јој рећи: „Желим да будем човек и мушкарац. Не желим да будем писац, ако не морам!... Мислим... да ни писац не може да ствара књижевност од своје љубави, све док у њој има и најмање ИСКРЕ ЖИВОТА. Она прво мора умрети, да би је он могао балзамовати“... А ако се питате шта је Аврид хтео да постане ево одговора: „Мислим да сам хтео да будем нешто што заправо не постоји... Хтео сам да будем „СВЕТСКА ДУША“. Да будем онај који зна све и разуме све“... Одавде сам ја као читалац више навијала за Арвида... Године 1910-е Арвид је издао Шопенову монографију са илустрацијама... Са Лидијом у опери гледа “Кармен“ и закључује како „песници имају... друге вентиле и одушке“, па не убијају жену зато што их она више не воли и више неће и не жели!!!... Божић је Лидија провела код бившег мужа са ћерком, а на лето је са Арвидом кренула на путовање до Копенхагена и Либека... И тада се завртела вртешка и пило рајнско вино... А већ идуће 1911-е издаје и другу књигу „Државе и народи“, која је доживела чак 3 издања за само неколико недеља (то је време када се Норвешка одељује од Шведске; књига није само пуки морализам на тему преваре и прељубе има ту и спољно-политичких дешавања, што је опет врста преваре и прељубе)... И тако Аврид је веома успешан, но да ли и срећан у озбиљној игри!!!... „Јесам ли ја варалица у игри, кад ми све овако добро успева?“... Сада има име и интелигенцију на коју може да се рачуна... Написао је и новогодишњу ревију која ће се изводити у највећем позоришту града и земље са 37 година... А када дође кући жена ће му уручити писамце прво од Лидије које је стигло на кућну адресу,  а које ће жена прочитати без отварања на пламену свеће – и то је кључна грешка!!!... Био је то телеграм  у коме се отказује сусрет... И док је откуцавало ћутање, Арвид тражи развод... Дагмар му опрашта и каже да нема потребе да се разведу... У Арвиду нема кајања и он се неће променити,  а ни побољшати... Жена му плаче, мучи се, пати и повређена је... Ипак неће се растати као пријатељи... А после преваре не може се опстати заједно... Жена иде предалеко у својим претњама па га уцењује и каже како ће убити и себе и децу... И тако је морао да је упусти у собу... Лидији ће исписати шта се све десило, а она га и даље не може примити, јер јој је у гостима ћерка... Арвид почиње да ноћева изван куће... Време пролази, а Дагмар смишља нову тактику само да га нанами у кућу... Но пошто убрзо постаје иста, он је опет принуђен да напусти дом... Априлско помрачење сунца... А „што је писац већи геније, то му је способност да суди о туђим делима мања“... Пише Лидији да некуда отпутују... У редакцију долази Терне и чита свој нови комад... Арвиду је прича позната... „Истина је штетна. Илузије и заблуде су покретачке снаге свега великог на свету“... А кад је Рисле изашао из редакције, Терне ће рећи Арвиду да је причу „писао по живом моделу“ и да је са дотичном дамом пола године у вези... Сутрадан Арвид одлази код Лидије и рече јој да зна за њен пут у Норвешку са Тернеом и све јој исприча (и да зна да је она Лаура из комада)... Она негира ту везу и каже да су се само пар пута пољубили... И док он лежи на каучу, Лидија свира на клавиру „Патетике“... И ко ће плакати много у тајности... или ко је тај који ће испустити крик одвећ гласно и јавно... Необичан начин да се олакша савест и душа... Лидија би сада да се и он разведе и можда са њом ступи у брак и зато он њу позива на путовање...Кроз неколико дана она ће му написати писмо и рећи да је донела одлуку и изабрала неког другог да воли и да он може слободно да остане  у свом браку... Арвид жену и децу шаље шураку, отказује стан и сада ће бити „путујући дописник“... Развешећ се од жене, а са Лидијом је раскинуо везе... Понеће са собом пар књига и Библију... „И ако ми некад у живот дође право пролећно сунце, одмах ћу иструлити, ненавикнут на ту климу“... А да ли је Арвид нешто јачег састава и кова... О одласку писаће и Лидији очекујући да га следи или одбијањем новим заледи... На уму су му Шекспирове речи по којима само „ ратови и блуд, и ништа друго не влада светом“... На станицу ће доћи да га испрати, да се са њим само поздрави и за успомену уручиће му пакетић... Њему који има 37 година,  а изгледа као да му је преко 50... Да ли је отрежњеном Арвиду сада прекасно да постане светска душа и да види „НЕКИ ВЕЋИ СВЕТ“... И доста је она намерно све његове пријатеље и познанике бирала за љубавнике, окрутна и свирепа... И опет чита стихове: „У мом помраченом животу, једном је зрачила дивна слика сад кад је она избледела окружен сам ноћи. Кад су деца у мраку изгубе храбрст и да би заварала страх гласно певају песму. Ја, будаласто дете, певам сада у мраку иако песма не одјекује весело ослободила ме је од страха“... И ово је песма његове утехе и утешења, преумљења... Песма онога ко је уништен, ко је сагорео, ко је живот протраћио, а који је неутешан до једне огромне несрећности... И сада као најобичнији грешник у пакетићу налази „џепни ножић са седефном дршком“... И он зна оно древно веровање по коме се „нож никад не даје некоме кога волиш  или цениш. То рађа непријатељство и мржњу“... И сада на крају док воз тутњи са Арвидом у непознато треба се запитати колико су назови љубавне страсти и сва та прељубочинства вредни случајних бракова без љубави и неостварених романси краћих и од издаха... И шта су запетљани морални конфликти рекли ново под капом овом у протеклих 100 лета... Јесмо ли све љубавне обмане и преваре довољно расветлили и тесно повезали са преваром, очајем, чежњом, неиспуњеношћу... И је ли љубав променљива или непроменљива и има ли је доиста!!!... И је ли вредна афере, задовољења себичног ега, сензације, мушке доминације, психолошке напетости и унутрашњих моралних конфликата, па и физичког бола... Тајна се крије негде између размеђа светова и димензија...           

У СУСРЕТ РОЗИНОМ ВЕКУ или 100 ГОДИНА ОД ЊЕНОГ ПОГУБЉЕЊА 2019-е...

Предивно илустрована биографија Розе (Розалије) Луксембург "ЦРВЕНА РОЗА" ауторке Кејт Еванс у виду стрипа, кроз коју је фиктивно дочарала сву драматичност хероине Розе, а кроз приказивање најстварнијих догађаја... И тако 5-ог марта 1871-е родила се „јесења Ружа... Розалија“ у сиромашној јеврејској породици са више деце, која беше „културно обогаћена“ и унутар које се дубоко веровало да ОБРАЗОВАЊЕ и ОБРАЗ (ЧАСТ) мора донети и бољитак у напредовању... Са 10 година ова чудесна девојчица знала је да чита и пише на неколико језика унутар којих је поникла: руски, пољски, хебрејски и немачки... Дете полиглота... А од треће године живи у Варшави не слутећи како судбина са гетом уме да се горко нашали... У Пољској где социјалиста бива једнако завршити на вешалу са омчом око врата... И силом неприлика рано је постала гласовити сведок све те беде ојађених и унижених, и бахатости и богатства оних других неким датостима повлашћених и боговима одабраним да сишу и тлаче кога стигну... Руски имепријализам и пруски капитализам - две непрекидне куге и помор људскости сваке... Имала је бунтовничку нарав и ћуд и зато ће јој бити ускраћена златна медаља за достизање изванредних постигнућа у учењу и школском раду (медаље су за децу буржоазије)... Писала је голицљиве стихове... А већ са 15 година приступила је у социјалистички покрет (није то онај СПС као код нас)... И зашто би Роза и даље трпела сву ту спутаност обесправљених жена и ограничења... Зашто да буде потрошна роба или власништво оца или некаквог тобож мужа, кад је живот много бржи и енергичнији од спорог пужа... И зашто да је изнесу на тржиште брака или чуда ми чуда да још донесе некакав позамашнији мираз... Или у недостатку свега тога да бар однегује префињено држање тела, танушан стручић утегнут у корзетић, или да буде што женственија, љупкија, покорнија, вољна да свима угоди сем самој себи... Или да пак, има снаге да извршава тешке физичке послове, чак теже него мушке, или да буде вична ручним радовима или да има бедра широка да рађају децу или да... Но, за Розу нема то или да... Њој којој је дарован изузетан ум и памет то нису вредности које чине једну жену и зато њена енергија иде у другачијем смеру... То је време антисемитизма и прогона Јевреја, обеспарвљених и вечито кривих – који дођоше у Пољску не сањајући да тек ту започиње њихов највећи кошмар... Од све те религиозне приче како треба бити покоран, слепо послушан и понизан, Роза ће побећи у свет књига гутајући „револуционарну литературу“,  а кад би је питали шта чита она би споменула неку лакшу књигу другу... Она не дангуби, већ чита „Комунистички манифест“, „Најамни рад и капитал“, „Капитал“ Карла Маркса... И кроз читање вреба њихове пропусте, недоречености и грешке... А после 2 године рекли су јој да не долази у партију и зато она одлази у Швајцарску на студије у Цирих, јер једино тамо примају жене... Храбра и самоуверена начинила је одлучујући скок у непознато као у онострано... Учи ботанику и зоологију, а потом ето је на политичким наукама, филозофији, историји, економији, а проучаваће и људску природу... Какав одабир предмета – све најбитније у животу... Њен циљ је ослобађање радника од капиталистичких угњетавача... Радикална у свему, па и у томе да промени нешто на себи и одрезаће косу, а родитељи кад је виде на фотографији биће у шоку... Упознаће Леона Јогишеса Литванца, бравара, издавача, човека са 6 различитих имена... Беше он леп, учен, посвећен, мотивисан, педантан, тајанствен, млад, рудник података, темељит, интелектуално оштар, Јеврејин и    таман да се Роза заљуби, не слутећи како он може на крају и опасан бити (веза осуђена на пропаст)... Но, Роза је паметна жена па уме да пронађе шта јој треба без да је ико уцењује или потцењује!!!... Учи она и пише дисертацију на тему индустријализације у Пољској, а путује и до Париза и тако као светска путница проширује видике свога ума и духа... Држи говоре на састанцима социјалистичке интернационале, а кроз илегалне новине шири поруке социјализма у који верује као у симбол свих вера... Маја 1897-е у 26-ој години одштампана је њена докторска дисертација „Индустријски развој Пољске“ чиме је постала доктор јавног права и економских послова... А Лео иако је бриљантан ум он слабо пише, а она чак превишше и још је равнодушан емоционално,  а ионако никад нису живели у браку иако је веза трајала ту око деценије... Чак ноту некаквог аутизма уочиће Роза код њега (бар је људску природу препознавала изванредно и скенирала до у дубине психе)... Тако 1898-е стиже у Берлин, сама као „Јовица без земље“... Проналази стан и добија немачко држављанство „интересном“ удајом за непознатог човека Густава Либека, са којим није имала ништа сем пријатељства... Немачка земља највише индустријализације и са покретом социјализма у експанзији, СПН – Социјалдемократска партија и чак 90 дневних новина наклоњених социјализму... Радиће као новинарка и теоретичарка стичући хонораре... Од јуна 1898-е постаје активиста партије и обраћа се рударима у Горњој Шлезији и убира симпатије... Са само 27 година говори без треме и глатко и то је слатко... Веза са Леом некако опстаје, иако ће она тек пронаћи љубави нове... Лео није умео да је воли... Дошао је и 20-и век пун немира... Са 30 година одлучила је да не жели и да неће рађати децу... Зато је удомила мачку Мими... Имала је и зеца... И власт је осуђује на 3 месеца затвора 1904-е, зато што је увредила великог Кајзера... А после 6 недеља пуштена је, но онако своја и паметна одбијала је то помиловање... Изнели су је из притвора једва... У Русији ничу као печурке после кише штрајкови радника и незодовољника 1905-е после јануарског масакра... Роза се враћа у Варшаву под именом Ана Мачке... Наставља рад у илегалној штампи у време проглашеног ванредног стања... Марта 1916-е ухапшена је и одведена у Цитаделу... Да она не зна, њен брат подмићује власти и пуштају је... Здравље јој је оронуло већ са 35 лета... Поживеће још мало – само 12-13 година... Одлази у Финску, а на јесен у Немачку, где је дочекује у стану Кларин син Костја Цеткин... Остаје са њом да живи и постаје њена велика љубав... Из новина сазнаје да су Леа осудила на тежак рад у Сибиру од 8 година робије... Године 1907-е одлази у Лондон, где ће сусрести љубоморног и одбеглог злочинца Леа, који ће према њој исказати насиље, но жене тада нису имале друге заштите сем да купе пиштољ... Враћа се Костји и купује револвер... Од јесени 1907-е предавач је у Партијској школи СПН-а, а најлошији њен ученик постаће председник Немачке... Написала је „Увод у политичку економију“, књигу коју су војници након њен смрти опљачкали и уништили... После 2 године завршила се и љубавна блискост са Костјом... Априла 1910-е распламсао се жар револуције, а Роза се посвађала са Карлом Кауцким теоретичарем СПН-а... Роза је за републику... Нашла је мане у Марксовом учењу о акумулацији капитала... И зато је она јеретик за Стаљина и сличне... Противи се убијању и Првом светском рату и зато је фебруара 1914-е изведена пред суд у Франкфурту на Мајни... Осуђена је на годину дана робије, но нерешена жалба одложила је почетак исте... Тај процес јој доноси нову велику љубав... Заљубљује се у свог браниоца адвоката Левија... Свака јој част!!!... Јуна 1914-е због говора на скуповима тужи је министар рата Фалкенхајм видевши то као увреду за официре и подофицире... А Роза је лепо казала и доказе скупила о томе како војска брутално злоставља у војсци своје тек примљене регруте... Почиње суђење на буржоаском суду, но министар одустаје од процеса и кукавица се није ни појавила на суду... У Парламенту изгласали су рат, а са ратом долазе пактови  и паклови... Цензура је заведена... Ухапшен је Карл Либкнехт маја 1916-е, а јула исте године и Роза... Одведена је у „војни заштитни притвор“... После 10-ак дана пребацили су је у женски затвор у улици Барним у Берлину, а од 26-ог октобра 1916-е, па све до 22-ог јула 1917-е провела је у тврђави Вронке у провинцији Познањ... Борави и у затвору Вроцлаву, да би 8-ог новембра 1918-е била ослобођена... Роза је добро знала да је капиталистичко друштво у свих тих, па до ево ових наших 100 година, од тада једно те неумољиво исто: „звер која урла, оргија хаоса, кужни задах који уништава културу и човечанство – такво је у својој гнусној огољености“... Прима 1917-е вест о Хансовој погибији, са којим је маштала и планирала много... Немачка 1918-е постаје република, а социјалисти су на власти, но биће ту и неки кврц... Роза „паметна као ђаво“ пуштена је новембра 1918-е... Председник је онај њен тупави ученик Еберт сарач, док „специјалци за терор обучавају своје трупе: фрајкоре“... Револуционарни устанак да посустане... Уверили смо се да све револуције испрва идеалистичне и лепе, на крају кврцну и ништа ново сем још више капитализма, а назваће они то после либерализам, радикализам и слично... Године 1919-е војска излази и пуца на народ и те сценарије виђаћемо свуда пред сваку револуцију (сећате се оних тенкова и сузаваца оних 90-их истог века)... За Карлову и Розину главу капиталисти су расписали позамашну награду: уцењени су на 100 хиљада марака... Ухапшена је са 47 година и убијена 15-ог јануара 1919-е... Убијена је Роза која божанствено пише и каже: „...кад већина људи дође до закључка да су ратови варварске и реакционе појаве, усмерене против друштва и интереса народа, ратови више неће бити могући“... Но, није знала да ће ратови беснети са мањим или већим прекидама и читав наредни век... Али Роза није ђаво, она је онај умилни жути вољић или баштенска вртна птица ругалица, којој је „Бог... дао дар да држи говоре, драматично и узбуђено... Поставља најневероватнија питања,  а онда жури да одговри на њих, бесмислицама, износи најсмелије тврдње, ватрено побија ставове које нико није изрекао, залеће се кроз широм отворена врата, а затим одједном тријумфално узвикује: ШТА САМ ТИ РЕКАО?... Има паметан обичај да сваку довитљиву примедбу понавља по два пута... СЛАТКИ ГЛУПАВКО!... Јер знам да је његово луцкасто ћеретање заправо најдубља истина и да је у свему у праву“... Садила је Роза у врту затворске баште цвеће: дан и ноћ, незаборавак и флокс, знајући да је „слобода увек и искључиво слобода за оног ко друкчије мисли“... Критиковала је 1918-е Руску револуцију због бруталности прогона и убијања, што је презирала... Она је нови Спартак и зато оснива лигу СПАРТАКУС и сама једна од спартакиста... Она је за међународни социјализам, па каже: „Ви глупи лакеји! Ваш „ред“ саграђен је на песку. Револуција ће се опет дићи и зауставити и, на ваш ужас, бљештавим трубама објавити: ЈА БЕЈАХ, ЈА ЈЕСАМ, ЈА ЋУ БИТИ!“... И пре него се надвирите над Розину надгробну плочу у Берлину нека завлада мук и тишина... „SILENTIUM!“... Нека не буде ту сувишних речи, већ само она два слога птичја, цвркут и зов плаве сенице која процвркута: „ЦВИИ, ЦВИИ!“... Нешто као кад револуционари кажу: СВИ, СВИ!... Критиковала је и Лењина, иако је он њу похвалио називајући је „орлом револуције“... Након смрти она је идеолошки непријатељ број један и јеретик... Таква је за стаљинисте, док би је троцкисти можда и заволели више видећи је као мученицу... У Америци Роза је „велика лидерка“... А на Цејлону крајем 50-их година Розом су одушевљени (британска колонија која је постала Шри Ланка)... О, пробуди се чедо Анка!!!... И за крај бескраја нека остану стихови великог швајцарског песника Конрада Фердинанда Мајера којих се Роза сетила у последњој страшној ноћи у навечерје свога пострадавања: „Ево газим преко гроба, сопственог. Хајде, Хутене, хоћеш ли се исповедити? По добром хришћанском обичају. У груди ћу се ударити. Ко је тај што свест о кривици нема? Кајем се што сам касно своју дужност спознао, кајем се што ми срце није довољно изгарало, кајем се што се нисам борио ударцима јачим и с далеко већим жаром, кајем се што сам само једном прогнан био, кајем се што сам људске страхове често осећао, кајем се због дана кад ударац који рањава нисам задао, кајем се због часа кад оклоп нисам носио, и, сад грижом савести опхрван, кајем се што нисам трипут жешћи и смелији био“...         

ЕКСЦЕНТРИЧНИ СПАСИТЕЉ ДАЛИ (1904-1989)...

Шта све стане у живот од 85 лета уметника, који је по рођењу Каталонац (Шпанац), више него знаменит и славан, следбеник надреализма од 1937-е, параноидни геније и креатор још невиђених подсвесних халуцинација у оквиру визуелног доживљаја, а где је све препуно смисла до црврчеће хировитости, а логичке перцепције колико има просудите сами... И слободно назовите овај карактер неуравнотеженим, необузданим и ћудљивим, иако му дела сведоче више од ваше равнотеже, обузданости и причљивости... Преславан у Француској, а пебогат у Америци до спектакла, чије име у преводу значи СПАСИТЕЉ... Склон детињим испадима до ужаса да побуђују бес околине... Са три године говори да ће постати кувар, а са шест да ће постати војсковођа Наполеон опијен влашћу... По кући би ходао обучен у карневалско одело, носећи плашт и осећајући се као краљ... У својим амбициозним улогама уживао је све док се није пробудио у просветљењу надреализма и пожелео да буде само САЛВАДОР ДАЛИ...

Испољио је сликарски таленат и шта сад кад са 4 године црта и надмашује свој узраст... Прве цртеже исцртава на картонским кутијама од шешира своје тетке, у породичној вешерници... Уписан је у католичку школу и ту искрсавају прве бунтовничке искре и црте, када ће на 5 метара висине гурнути друга са степеништа... Већ са 10 година аутор је прве слике на којој је пејзаж у импресионистичком духу... Сликао је уљаним бојама на дасци... Потом користи каменчиће и неке друге технике, али потежи каменчићи умеју да отпадну са слике... То прво раздобље зваће „каменим добом“... Учитељ му постаје сликар Рамон Пика, по чијим препорукама одлази у школу цртања код Хуана Нуњеза... Са 14 година имао је прву изложбу – геније који није морао да игра улогу генија да би постао геније... Геније се ипак рађа... Он се родио из некаквог џиновског космичког јајета... 

Са 15 година избачен је из манастирске школе због недоличног понашања... Ипак успева да све положи и заврши неопходне школе стигавши и до Академије уметности... Његова спољашњост беше провокативна, шокантна, настрана, а пријатељи и сустанари домски су му велики Лорка и Буњуел са којим ће бити косценариста за Андалузијског пса... Њих тројица организују бојкот новог наставника, а као последицу Далија одстрањују са Академије на годину дана... Почиње да се занима за дела Пабла Пикаса и кубизам... Опет се вратио на Академију – бунтовник кажњен због својих уверења, да би га коначно избацили због богохуљења, када је насликао Богородицу у виду два спојена степеништа... Сада се занима за италијански футуризам... Изам, изам као хедонизам... У Паризу пре Лувра обилази Пикаса и остаје нем од лепоте доживљаја... И када су се они из околине питали да ли је полудео, он би казао: „Разлика између мене и лудака је у томе што ја нисам лудак“... Да ли је лудак што је туђа жена Гала постала и остала његова једина и највећа љубав, толика да је њеним именом потписаивао своја дела,  а њене актове уметао на платна... Украо је жену од песника Елијара... Велики мајстори као Хуан Миро предвиђали су и предсказивали најблиставију будућност Далију... У Далију беше толико радости да су мисли да је од исте скренуо... Конвулзивно се смејао... И Гала док га није боље схватила мисла је да је луд и не баш при самом себи... 

Пошто је освојио Галу, време је да освоји и Америку, где је пристигао са векном (кифлом) дужине 2,5 метра... Ходаће улицама њујоршким звонећи у звоно и тако скретао пажњу на себе... Непримећен осећао се осиротело и бедно... Желео је да се о њему прича и добро је знао да је другачији од осталих... И док су други умирали гладни, Дали је умирао богатећи се, а највише од свега полакомио се за доларима и зато су га звали АВИДА ДОЛАРС... Сам себе ословљава са божански Дали и овај свет беше му претесан... Наставља да шокира и претвара се да је луд, што подиже до лакрдије и каже: „Лудило је за мене хранљиво, а ниче из лакрдијаштва“... Да ли је он искрен или се само пренемаже или претвара процените сами... Изгубио је Галу 1982... Јула 1975-е добио је племићку титулу од краља Хуана Карлоса... Умире 23 јануара 1989 (ове Нове 2019-е обележава се 3 деценије од његове смрти), седам година после једине и непрежаљене жене, са којом је упознат још од 1929-е... По његовом аманету тело су му балзамовали... 

Осликавао је портрете и аутопортрете... Најпознатије слике понеће наслове: Женска фигура поред прозора, Девојка с леђа, Жена поред прозора, Мрачна игра, Загонетка жеље, Велики мастурбатор, Постојаност сећања, Сан, Сексепил у виду привиђења, Двоколица – привиђење, Жирафа у пламнеу, Сунчани сточић, Метаморфоза Нарциса, Лабудови који се огледају у слоновима, Лице рата, Шпанија, Сан изазван летом пчеле око нара тренутак пре буђењња, Атомска Леда, Сферна Галатеја, Талас који се диже, Делимично лудило шест Лењинових појава на клавиру, итд... Какве све боје се нису сручиле да Далијев творачки свет жив од сновиђења на јави или су то све илузије или трауме (у раном детињству умире му старији брат) или успомене или разарања или подсвест или скривене жеље или машта или загонетке или реалне сцене или привиђења или фикција или симболизам или еротска фантазија или сан или бунило... А свој рад још 1973-е објашњава овако: „Ја сам потпуно нормалан. Ненормалан је онај ко не разуме моје сликарство, ко не воли Веласкеза, кога не занима колико је сати на мојим исцурелим бројчаницима – јер управо они показују тачно време“... А понекад би уместо четкице користио сопствене бркове, по којима је најпрепознатљивији... Телесност, чулно и еротско није дозволио да му кастрирају или цензуришу ни на једном делу... 

А боје су: неописве јаке и плаве, зелене, црвене, беле и канаринско жуте... Фројд ће га назвати фанатиком и савршеним шпанским прототипом и лично ће га упознати... Говорио је да не треба бити препуштен теоретисању, већ цртању и стварању и да не треба покушавати ишта откривати, јер је све откривенео Рафаелом и Вермером... После бачене бомбе на Хирошиму занима се за науку атома, за квантну физику, проучава особине материје, посматра под електронским микроскопом предмете... Овај најпомпезнији стваралац 20-ог века отвориће неке нове видике у свет подсвесног... А шта све Дали није осмишљавао – аутор је црвеног кауча од сатена у облику усана глумице Ме Вест, телефона у облику јастога и шешира у облику папуче... И рећи ће: „Надреализам није партија, није етикета, већ својеврсно јединствено стање духа, неомеђено девизама или поукама. Надреализам је потпуна слобода људског бића и његово право да сања. Ја нисам надреалиста, ја сам – НАДРЕАЛИЗАМ“... Овакве изјаве изнервираће надреалисте, па чак и марксисте што су они опозициони унутар круга били,  а још ако се зна да је Дали подржао фашисту Франка и исказивао одушевљење Хитлером, нека не чуди зашто га Бретон избацује из покрета и круга 1937-е... Доћи ће кући код Бретона са топломером у устима мерећи сваки час телесну температуру и рећи да његова очараност Хитлером јесте само плод параноје,  а не политичко уверење... То није предомислио Бретонов оштар наум... А да ли Дали не би био Дали кад не би рекао: „Да нисам имао непријатеље, не бих био онај који сам постао. Али, хвала Богу, непријатеља је било довољно“... После првог надреалистичког филма „Андалузијски пас“ који је заједно урадио са Буњуелом, на ред је дошао други заједнички филм „Златни век“, који је прошао скандалозно и ту ће доћи до разлаза два велика пријатеља... Сценарио потписују обојица, продукцију финасира француски војвода и војвоткиња од Ноаја, а премијера 1930-е пролази неочиквано... Скупио се крем Париза,  а после првих кадрва сви су напустили салу... Биће да крем ондашњи и публика нису имали чула за ексцентричног Далија... Потом су филм именовали шамаром за цркву, војску и полицију... У току пројекције неки од гледалаца гађали су екранско платно јајима и мастилом... Пуцано је из пиштоља, бацан је сузавац... Брука да би се само истерала публика на улицу... И тако је забрањено приказивање овог филма... Ех, шта ти је надреализам... Дали ће изјавити да воли инквизицију, а донекле и сами надреалисти бише нека врста инквизиције који нису имали много слуха за уметнике из поп арта... Далијева дела данас се могу видети у галеријама и музејима неколико земаља: Шпанија, Холандија, Канада, Немачка, САД-е, Швајцарска и Велика Британија... 

И можда не звучи надреалистично ако кажем да ћу можда некад у неком од тих музеја стати да докучим Далијево надгенијално ауторско дело... 

                                                   

СЛИКЕ ТУГЕ КОЈЕ ПЛОВЕ УНАЗАД НОШЕНЕ ВЕТРОМ...

„Седим мирно и слушам ветар... туга је чамац што плови само уназад“... Читајући заводљиви роман Нине Шајлер „СЛИКА“ и пратећи две паралелне драме и судбине њених протагониста на два различита континента и тако час негде близу Токија, а час усред Париза, око кога бесни и тутњи француско-пруски рат... Све је повезанао иако тако удаљено и све почиње јапанском причом и сликом негде око 1870 (19-и век или период рестаурације Меиђи, када се Јапан званично откључава мало више за Запад, а што по земљу има и негативне последице, као што ће бити прогон будистичке религије у име шинтоизма)... Уметничка слика је нешто што спаја и повезује и једина лепота овде која се сукобљава са ужасима рата и људских страдања... И тако у тој причи, а да не знају једно за друго, испреплетаће своје невидљиве нити Јапанка Ајоши и Данац Јорген... Сви ће гледати у исто, но доживљаји њихових умова биће различити, као и одговори на све датости као и одузетости живота... Превише изгубљености, много тога наметнутог, спутаног, па ипак треба досегнути оно што јесте способно да измени околности, чак и оне наметнуте и ограничене... Ајошина чежња за изгубљеном љубављу по име Урашиј на свакој слици се исцртава у свакој боји провејава... Хајаши је њен наметнути муж, грнчар, наказа после пожара у коме губи читаву породицу... То су два кључна лика у Јапану, док у Паризу главни јунак је бивши учесник француско-пруског рата сада осакаћени Јорген који као кртица до изнемоглости и преданости уз две штаке ради за ратног и безосећајног профитера Пјера... Наталија је Пјерова полусестра по оцу која ће се винути чак до највећег потребног подвига одласком на фронт и тамо доживети све страхоте једног вртлога бојног... Ово двоје јунака спојиће слика из Јапана која ће пристићи чудним начином до Париза... Ту испреплетаност и танане нити које спаја лепота уметничког предмета, сагледајмо ред по ред, корак по корак, баш онако како и прича мигољи кроз странице књиге...

У Јапану близу нове престонице Токија крајем 19-ог века Хајаши у пожару губи породицу: оца, мајку и малену сестру... Он је преживео неким чудом, но са видним последицама: остали су му убогаљени табани... Након пожара одведен је исцелитељки сеоској, која га после пружене помоћи даје у будистички храм на врху планине... Ту лече његова унакажена стопала и ту ће проходати  и устати након 2 године лежања на поду... Стопала остају модра и црна и изобличена... Он ће бити хром... На планини проводи 10 година и ту стиче занат грнчарства... Ожениће се прелепом Ајоши која је изузетно надарена за сликање и једино за шта ће му служити биће да му у леденој води масира стопала иако за то има и служавку... Она ће патити за изгубљеном љубављу и јединим вољеним бићем, па ће јој понашање  бити чудно... Ту наизглед идиличну брачну слику, тај затвор и тај лавиринт присећања из кога Ајоши нема где, нарушиће пожар у коме ће изгорети њихова чајџиница... Ко је подметнуо пожар одгонетаће... Хајаши своју грнчарију бродом шаље у Енглеску и Француску... Јапан се отвара трговински према Западу... У склопу куће задржан је још увек будистички храм као историјска реткост и вредност, иако нова влада ради на укидању и забрани будизма... Хајаши одлази представницима нове власти да пријави пожар, а где ће му рећи да насиље јесте у порасту,  а да је пожар знак некаквг упозорења... Ајоши започиње нову плаветну слику... Из Париза поручили су јапанске вазе и чиније, па Хајаши спрема пошиљку... Ајоши ће осликати у љубавном заносу себе и свога вољеног... Хајаши ће у предаху читати стихове обожаваног Емерсона... Воли да пише есеје и добро влада енглеским језиком... Отац му је нашао Холанђанина који га је подучавао и тако је спремио сина за будућност која долази... У храм ће доћи старац како би обавио будистичку сахрану за изгубљеног и преминулог сина, но Хајаши ће морати из страха од нове владе то да одбије... Ајоши ће осликати пар под расцветалим стаблом шљиве – место њихових потајних сусретања, на обали реке, на брду, изнад пиринчаних поља... Били су радосни, а у десном углу исписује: „ИСПОД ШЉИВИНОГ ДРВЕТА СРОДНО СРЦЕ СЕ МОЖЕ СРЕСТИ“... Завршену слику замотала је конопцем око једне чиније коју је њен супруг Хајаши послао за Париз...

А у Паризу вредно ради Јорген на штакама док око њега тутњи рат... Извлачи чинију и примећује замотани папир... Некад је и он био војник спреман да се жртвује за идеале туђе земље... Из Јапана је пристигло око 50 кутија... Ампутирали су му ногу... Дошао је из Данске... Сада украде неке ствари и после их препрода... Поткрада Пјера који га унижава никаквом платом... Долази Пјерова сестра Наталија чији старији брат Едмонд још увек лежи тешко рањен у болници... Јорген жели да купи нову вештачку ногу и опет оде на фронт... Колико је овде „искреног разумевања што постоји иза свих речи“... Ипак неке речи Јорген неће изрећи или ће их се сетити прекасно... Хтела је да га назове Донасјен (поклон)... У торбу са украденим стварима стрпао је и слику из Јапана... У сивој соби кришом одмотава слику и примећује занесени спој двоје заљубљених испод дрвета и сакрива слику испод кревета на прашњав под... Наталија свакодневно хита да обиђе Едмонда молећи се за његов опоравак и не слутећи да ће он ускоро умрети...

У Јапан је стигао Сато, велики вагабудно и луталица, пустолов, образован и један од 12 изабраних младића да се школују на Западу... Сада је видно сазрео и остарио... Дошавши распитује се за некадашњу пријатељицу Ајоши, коју проналази стигавши правац њеној кући... Када га је угледала и вратила успомене уназад опржила се врелом водом припремајући чај... Он је неко ко познаје многе њене тајне... Разгледају храм и тамо запажа једну њену слику препуну таме и сенки... Хајаши је у граду, а Сато и Ајоши ћаскају уз чај... Нуди му да се одмори и раскомоти... Посета која ју је изненадила прилично... Хајашију ће рећи да је то њен пријатељ из детињства и остаће на неко време њихов гост... Њих двојица пошто се и званично упознају обићи ће заједно врт... Тако ће Сато сазнати да је храм из 10-ог века, саграђен као испосница за жене са двора још из раздобља Хејан, а оне су се чак ту тајно састајале са својим љубавницима, као песникиња Узуми Шикибу... Хајаши му нуди да остане колико год жели... Ајоши их оставља и хита у град на купање... Тамо се буде њене жудње које утапа у сликање по повратку... Сато се нуди да продаје сву ту грнчарију по Америци, као и њене слике... То вече Ајоши ће заплакати пред Сатом...

У Паризи Пјер и Наталија причају о Јоргену, а кад остане насамо са Јоргеном открива му своју тајну одласка на фронт... Показаће му пиштољ који је добила... Он се нуди да је научи пуцању, па се искрадају да их Пјер не опази... Даће му посетницу доктора који прави вештачке удове... Понео је своју пушку и учи је да погађа прецизно мету... Након тога она је у цркви на молитви, а њега посећује земљак и пријатељ Свенск,  а кад остане сам сетиће се вољене жене Агнете која је затруднела са њим,  а он од ње побегао у рат... Одмотава слику и плаче...

У Јапану Ајоши и Сато разговарају... Она се боде штапићем за јело у руку... Крв и сузе... Он је зависник од опијума и на поклон јој даје боје за сликање... Све што покуша да ослика она поцепа и погужва... Обоје се срећу у храму и ту ће му рећи да њеног вољеног Урашија већ 2 године није срела (он је из слоја недодирљивих зато су је раставили од њега)... Пију саке (пиринчано вино) и ту открива да је требала да се уда за њега, да је носила његово дете, које су још абортирали... Ту је Сато прихвата у наручје и уљуљкује као мало расплакано дете... Хајашију долази нови гост – свештеник побегао са брда из будистичког храма који већ 3 дана лута гладан... Одмах су у храму и моле се... Ту свештеник среће уплакану Ајоши... Хајаши припрема ручак за почасног госта – будистичког свештеника... Ајоши и Сато у граду купују намирнице... Хајаши од госта захтева да мантију замени радним оделом (но проблем је ошишана глава знак слоја коме припада)... Свештеник ће испричати како су војници секирама порушили Будин кип и како су све попалили... Неки монаси су остали и умрли,  а други се разбежали и побегли... Ајоши прича са свештеником, након чега ће са Хајашијем у врту поставити кип и светилиште под врбу... И Сато ће упознати придошлицу... Ајоши након вечере у храму затиче уплаканог свештеника... У њему је борба да одоли жени... Од сутра свешетник има нову грађевинску улогу – изградиће чајџиницу...

У Паризу Јорген и Свенск одлазе на прве забаве код Данијела расипника и богаташа где се окупља размажена елита несклона фронту и идеалима ослобођења... Они су ту да добор једу док около гладни и смрзли тумарају улицама пустим и стравичним од сваког ужаса пекући на ватри пацове... Јогрен је ту да би богатунима продао неке украдене ствари... Наталију су одабрали за војску и дали јој униформу... Дошавши да обиђе Едмонда сзанаје потресно за његову смрт... Запечаћен је са осталима у сандук који није могуће отворити... И више га неће видети... Изневерена је и молитве су подбациле... Доћи ће код Јоргена тражећи брата Пјера који ужива по борделима и кафанама... Она је тужна и очајна,  а Пјер је саможиви створ коме је профит на месту један... Насамо открива Јоргену да одлази на ратиште и она је та од 10 срећних жена које изабраше од њих 100... Излазе на ваздух улице да то прославе седећи на уличној клупи... Увече сам Јорген опет размотава слику из Јапана... Сваки пут у његовим очима она изгледа другачије... Опет се сетио Агнете, бес га обузима и умало да поцепа слику... Ипак одустаје... Наталија сече косу и код ње упада Јорген... Пјер и Свенск су у кафани са лаким женама... Доћи ће и Јорген и њему ће дати једну жену и сви ће завршити код Пјера на забави... Изјутра Пјера ће та лака жена опљачкати покупивши му сву готовину из џепа... Јорген је крив па ће му послодавац одузети све од плате, а прети му и отказом...

У Јапану већ 5 дана свештеник гради чајџиницу, а мисли му је запосела Ајоши... А о њему ће причати она и Сато, који жели да види њене слике... Она га напушта и сама одлази у шетњу... Седа на клупу испод врбе како би сликала... Прави скице... Свештеник пролази и она му се придружује у послу око храњења рибица у језеру... Рећи ће му да слика, па и он жели да види у павиљону њене слике... Сутрадан Хајаши и свешетник раде,  а у двориште стиже човек који доноси писмо у коме се званично наређује да се храм затвори трајно... Ајоши покрај језера убацује каменчиће у воду и тамо је налази на клупи Сато... Он жели њену слику из храма да прода једном Американцу... Ту ће му испричати како ју је отац одвео ноћу из куће некој погрбљеној старици да почисти дете из њене утробе... У кухињи сво четворо заједно обедују – предновогодишња је забава,  а Сато враголасто предлаже да сви оду у Италију... Пију пиринчано вино, а само свештеник и Сато полемишу око религијских запитаности, док испијају француско вино... Свештеник свира у флауту, а Ајоши и Сато плешу, па онда Хајаши и Ајоши плешу... Због лепоте те присности трпи бол у табанима...

У Паризу Јорген би да одврати Наталију од ратишта, а Пјер се баца у уноснији посао са голубовима писмоношама... Јорген ће изградити голубарник и тада ће открити Пјеру шта Наталија жели... За Пјера она је служавкина ћерка, нижи род и слој, па неко ко тако и заслужује... Није саосећајан према никоме и рођеног брата ниједном није обишао у болници... Свенск доноси вест да је Наталија на сахрани свога брата... Увече сво четворо заједно вечерају код Пјера и једино од сестре тражи да у војсци промени презиме и да га не срамоти, јер они воде порекло од Наполеона... И вечера је у част тог одласка и Пјер као да жели да је се брзо отараси и реши... Јорген јој даје уз пушку и муницију и показује јој слику... Она одлази, а он пише поруку, веже је голубу за реп и пушта га...

У Јапану Сато одводи Ајоши код кројача да јој сашије хаљину у западњачком стилу и биће то поклон од њега,  а дар ће Хајаши дочекати као претеривање и нешто увредљиво, па ипак најбоље је носити кимоно... И док њих двојица причају о Ајоши, она одлази свештенику и позива га да заједно пођу у град... Он је пресрећа, а из града кочијом за мало више од сат времена стижу у престоницу Токијо... У чајџиници пију зелени чај, грицкају пиринчане колачиће и пију саке пијани од жудње и страсти и ту ће је пољубити у образ, па у уста... Рећи ће да му је надимак Енри што значи неспокојан свештеник и сада када су прекорачили границу допуштеног, како ли ће се зауставити... Хајаши је на састанку код вођа... У земљи је успостављен телеграф, а ускоро и прве железничке пруге и први возови који ће превозити људе... Хајаши ће бранити будизам од беспотребних напада, но вође кажу да се храм мора затворити и да се он држи своје уметничке и грнчарске области и да то очува... Хајаши је осрамоћен...

У Паризу Јорген је одоцнио,  а Наталије је већ на фронту... Ушао је да разгледа њен бивши стан,  а затим исти узео под кирију... После са Пјером пије вино и прича о Наталији... Пошто обиђе голубове, развиће и одмотати слику – непрестано утеху... Стићи ће и прво писмо са фронта од ње и радостан прочитаће га Свенску... Нико не зна да је тамо она гладна и да је већ убила првог пруског војника... Пише јој писмо и у њему шаље нешто новца, зна да је Пјер хладан и да неће ништа учинити за њу... Односи пуну торбу код Данијела да прода,  а када скупи новац све ће напустити... Продаће и слику и са мноштом новца нестати...

У Јапану Хајаши је крај језреа, док  Ајоши мисли о вољеном Урашију, а свештеник о њој - која га је изазвала и завела још у кочији дотакавши му ногу... Њих двоје после насамо шетају и он би да види њене слике... Ту ће га овлаш дотаћи уснама, а он ће помиловати њену руку... Захвалиће му се на стиховима које је оставио исписане за њу у павиљону... Сато их окупља око стола да саопшти важне вести... Сви би да виде њену слику,  а Сато начиње бренди да прослави за прву њену продату слику (ону из храма)... Сато ће приметити како се она и свештеник погледују и све што се између њих пробудило...

У Паризу Јорген долази код др Витбреда Енглеза, који више не ради како сазнаје, јер је оптужен за пруског шпијуна и сада је у затвору... Његова жена му нуди таблете опијума одличне да смире сву патњу и бол... Јорген креће ка затвору да види доктора, али неће успети да убеди немилосрдне стражаре... Свенс га затиче непомичног у кревету... Прочитаће два Наталијина писма: оно упућено и адресирано на Пјера и оно које је послала и насловила њему... Сада му пише да је свуда патња, мука, јаук, ужас, смрт и права ноћна мора... У рату нема снова и поручује му да не долази на фронт... И голубвима чита њено писмо и пушта птице са новом поруком... Пустиће 30 голубова писмоноша да доставе службене и приватне пошиљке у време ратне блокаде... Сазнаје да је Мец опкољен тамо где је баш она... Чита још нека писма и сазнаје још нека дешавања... Недостаје му слика,  а ако врати слику вратиће се и она жива... Одлази код Данијела кога не затиче кући и радо би провалио да украде слику... Жели да је поврати, откупи и све ће за њу дати што има... У болници обилази и распитује се који су то рањеници пристигли из Меца...

У Јапану свешетник у павиљону на Ајошиној слици пара препознаје пожуду, одлази да се помоли и љубоморан је на мушкарца са слике... Долази жена у храм и тражи сахрану за мужа кога је дотерала дотле са децом... Свештеник их прима и сутра ће обавити сахрану... О њему причају Сато и Ајоши... Сато нуди Ајоши да оде са њим и коначно напусти ово заточеништво... Чајџиница је готова и свештеник би могао да оде такође... Изјутра у чајџиници насамо срећу се свештеник и Ајоши,  а Хајаши ће приметити ту њихову блискост коначно (беспотребно је мислио да је Сато изабраник њеног срца)... Свештеник ће зазвонити звонима за сахрану и уплашени Хајаши узима учешћа... Много је страха и нешто се мора догодити... Опасност лебди у зраку...

У Паризу Јорген одлази код Данијела,  а пошто је забава у току мора доћи неки други пут... Насамо Данијел му открива да је слику продао, али да ће ускоро посредовати преко купца како би је Јорген откупио... У повратку свраћа код доктора, а од жене сазнаје да је убијен и мртав... Данас је Наталији рођендан открива му Пјер и уз то да зна да га неко поткрада и прети му пријавом... Јорген је опет код Данијела у договорени дан и од купца слике др Доде успева да поврати слику, а за узврат открива којим каналима Пјеру пристиже роба и заједно уз кочије посматраће истовар исте...

У Јапану свештеник опет звони,  а Хајаши премире од страха... Сато и Хајаши причају о поступцима свештеника и по Сатоовим речима време му је да он и оде... После обреда свештенику остаје да спали тело и припреми ломачу... Потајно гледа у слику коју је украо из павиљона од Ајоши и цепа је на два дела задржавши само део где је она на слици... Ајоши га проналази у храму...

У Паризу Јорген размишља о Наталији и тражи је улицама... Јавиће се као добровољац и ускочиће у балон и пренети пошту... Пјер спази балон на небу и тај подвиг описа као глуп... У балону Јорген посматар слику и топлина те љубави и лепоте загрева га горе у хладној ваздушној струји... Наталија је негде у шуми преживела и гледа у пруског војника кроз нишан, а гледа и у балон... Помоли се за човека који њиме управља и пожели му да добро стигне... Војник нанишани човека у балону, но Наталија га скиде убојитим метком и тако спасе онога са којим ће после неколико година у браку стајати почесто пред том сликом...

У Јапану на крају романа Сато ће рећи да сутра одлази бродом који испловљава за Шангај... За столом им се придружују свештеник и Хајаши... Њој је рођендан,  а славе и завршетак радова на чајџиници... Сато јој даје поклон предивну плаву хаљину, коју је одмах обукла... Сви су задивљени тим призором... Обилазе чајџиницу,  а Хајаши је све време држи за руку... Свештеник сутра може да оде и повлачи се у храм... Преостало троје игра карте... Ајаши одлази свештенику и жели да му пружи шансу да остане још... Он седла коња и јури ка граду у жељи да се напије за њом... Она је ветар који зуји његовим мислима... У граду затиче пожар – војска је запалила будистички храм и у њему 100 свештеника... Он покушава да нешто учини, враћа се сав испечен и прича о ужасу који је сагледао... Све је изгорело до темеља, тако да он сутрадан креће назад на опустелу планину на путу посматрајући део њене слике схвативши да је спознао љубав у том њеном лику... Сато се пакује  и одлази... Хајаши и њој даје слободу и тера је да оде од ове опасности... Она одлази, па ипак смишља како да помогне и Хајашију да и он оде одатле... Кренула је бродом за Сан Франциско и већ на броду прави прве скице... Сама путује и једној сапутници из Јапана показује своје уметничке радове...

КРАЈ