Шта све стане у живот од 85 лета уметника, који је по
рођењу Каталонац (Шпанац), више него знаменит и славан, следбеник надреализма
од 1937-е, параноидни геније и креатор још невиђених подсвесних халуцинација у
оквиру визуелног доживљаја, а где је све препуно смисла до црврчеће хировитости,
а логичке перцепције колико има просудите сами... И слободно назовите овај
карактер неуравнотеженим, необузданим и ћудљивим, иако му дела сведоче више од
ваше равнотеже, обузданости и причљивости... Преславан у Француској, а пебогат
у Америци до спектакла, чије име у преводу значи СПАСИТЕЉ... Склон детињим
испадима до ужаса да побуђују бес околине... Са три године говори да ће постати
кувар, а са шест да ће постати војсковођа Наполеон опијен влашћу... По кући би
ходао обучен у карневалско одело, носећи плашт и осећајући се као краљ... У својим
амбициозним улогама уживао је све док се није пробудио у просветљењу
надреализма и пожелео да буде само САЛВАДОР ДАЛИ...
Испољио је сликарски таленат и шта сад кад са 4 године црта и надмашује свој узраст... Прве цртеже исцртава на картонским кутијама од шешира своје тетке, у породичној вешерници... Уписан је у католичку школу и ту искрсавају прве бунтовничке искре и црте, када ће на 5 метара висине гурнути друга са степеништа... Већ са 10 година аутор је прве слике на којој је пејзаж у импресионистичком духу... Сликао је уљаним бојама на дасци... Потом користи каменчиће и неке друге технике, али потежи каменчићи умеју да отпадну са слике... То прво раздобље зваће „каменим добом“... Учитељ му постаје сликар Рамон Пика, по чијим препорукама одлази у школу цртања код Хуана Нуњеза... Са 14 година имао је прву изложбу – геније који није морао да игра улогу генија да би постао геније... Геније се ипак рађа... Он се родио из некаквог џиновског космичког јајета...
Са 15 година избачен је из манастирске
школе због недоличног понашања... Ипак успева да све положи и заврши неопходне
школе стигавши и до Академије уметности... Његова спољашњост беше провокативна,
шокантна, настрана, а пријатељи и сустанари домски су му велики Лорка и Буњуел
са којим ће бити косценариста за Андалузијског пса... Њих тројица организују
бојкот новог наставника, а као последицу Далија одстрањују са Академије на
годину дана... Почиње да се занима за дела Пабла Пикаса и кубизам... Опет се
вратио на Академију – бунтовник кажњен због својих уверења, да би га коначно
избацили због богохуљења, када је насликао Богородицу у виду два спојена
степеништа... Сада се занима за италијански футуризам... Изам, изам као
хедонизам... У Паризу пре Лувра обилази Пикаса и остаје нем од лепоте доживљаја...
И када су се они из околине питали да ли је полудео, он би казао: „Разлика
између мене и лудака је у томе што ја нисам лудак“... Да ли је лудак што је
туђа жена Гала постала и остала његова једина и највећа љубав, толика да је
њеним именом потписаивао своја дела, а њене
актове уметао на платна... Украо је жену од песника Елијара... Велики мајстори
као Хуан Миро предвиђали су и предсказивали најблиставију будућност Далију... У
Далију беше толико радости да су мисли да је од исте скренуо... Конвулзивно се
смејао... И Гала док га није боље схватила мисла је да је луд и не баш при
самом себи...
Пошто је освојио Галу, време је да освоји и Америку, где је пристигао
са векном (кифлом) дужине 2,5 метра... Ходаће улицама њујоршким звонећи у звоно
и тако скретао пажњу на себе... Непримећен осећао се осиротело и бедно... Желео
је да се о њему прича и добро је знао да је другачији од осталих... И док су
други умирали гладни, Дали је умирао богатећи се, а највише од свега полакомио
се за доларима и зато су га звали АВИДА ДОЛАРС... Сам себе ословљава са божански
Дали и овај свет беше му претесан... Наставља да шокира и претвара се да је
луд, што подиже до лакрдије и каже: „Лудило је за мене хранљиво, а ниче из
лакрдијаштва“... Да ли је он искрен или се само пренемаже или претвара процените
сами... Изгубио је Галу 1982... Јула 1975-е добио је племићку титулу од краља
Хуана Карлоса... Умире 23 јануара 1989 (ове Нове 2019-е обележава се 3 деценије
од његове смрти), седам година после једине и непрежаљене жене, са којом је упознат
још од 1929-е... По његовом аманету тело су му балзамовали...
Осликавао је
портрете и аутопортрете... Најпознатије слике понеће наслове: Женска фигура
поред прозора, Девојка с леђа, Жена поред прозора, Мрачна игра, Загонетка жеље,
Велики мастурбатор, Постојаност сећања, Сан, Сексепил у виду привиђења,
Двоколица – привиђење, Жирафа у пламнеу, Сунчани сточић, Метаморфоза Нарциса,
Лабудови који се огледају у слоновима, Лице рата, Шпанија, Сан изазван летом
пчеле око нара тренутак пре буђењња, Атомска Леда, Сферна Галатеја, Талас који
се диже, Делимично лудило шест Лењинових појава на клавиру, итд... Какве све
боје се нису сручиле да Далијев творачки свет жив од сновиђења на јави или су
то све илузије или трауме (у раном детињству умире му старији брат) или
успомене или разарања или подсвест или скривене жеље или машта или загонетке
или реалне сцене или привиђења или фикција или симболизам или еротска фантазија
или сан или бунило... А свој рад још 1973-е објашњава овако: „Ја сам потпуно
нормалан. Ненормалан је онај ко не разуме моје сликарство, ко не воли Веласкеза,
кога не занима колико је сати на мојим исцурелим бројчаницима – јер управо они
показују тачно време“... А понекад би уместо четкице користио сопствене бркове,
по којима је најпрепознатљивији... Телесност, чулно и еротско није дозволио да
му кастрирају или цензуришу ни на једном делу...
А боје су: неописве јаке и
плаве, зелене, црвене, беле и канаринско жуте... Фројд ће га назвати фанатиком
и савршеним шпанским прототипом и лично ће га упознати... Говорио је да не треба
бити препуштен теоретисању, већ цртању и стварању и да не треба покушавати ишта
откривати, јер је све откривенео Рафаелом и Вермером... После бачене бомбе на
Хирошиму занима се за науку атома, за квантну физику, проучава особине материје,
посматра под електронским микроскопом предмете... Овај најпомпезнији стваралац
20-ог века отвориће неке нове видике у свет подсвесног... А шта све Дали није
осмишљавао – аутор је црвеног кауча од сатена у облику усана глумице Ме Вест,
телефона у облику јастога и шешира у облику папуче... И рећи ће: „Надреализам није
партија, није етикета, већ својеврсно јединствено стање духа, неомеђено
девизама или поукама. Надреализам је потпуна слобода људског бића и његово
право да сања. Ја нисам надреалиста, ја сам – НАДРЕАЛИЗАМ“... Овакве изјаве
изнервираће надреалисте, па чак и марксисте што су они опозициони унутар круга били, а још ако се зна да је Дали подржао фашисту Франка
и исказивао одушевљење Хитлером, нека не чуди зашто га Бретон избацује из
покрета и круга 1937-е... Доћи ће кући код Бретона са топломером у устима мерећи
сваки час телесну температуру и рећи да његова очараност Хитлером јесте само
плод параноје, а не политичко уверење...
То није предомислио Бретонов оштар наум... А да ли Дали не би био Дали кад не
би рекао: „Да нисам имао непријатеље, не бих био онај који сам постао. Али,
хвала Богу, непријатеља је било довољно“... После првог надреалистичког филма „Андалузијски
пас“ који је заједно урадио са Буњуелом, на ред је дошао други заједнички филм „Златни
век“, који је прошао скандалозно и ту ће доћи до разлаза два велика пријатеља...
Сценарио потписују обојица, продукцију финасира француски војвода и војвоткиња од
Ноаја, а премијера 1930-е пролази неочиквано... Скупио се крем Париза, а после првих кадрва сви су напустили салу...
Биће да крем ондашњи и публика нису имали чула за ексцентричног Далија... Потом
су филм именовали шамаром за цркву, војску и полицију... У току пројекције неки
од гледалаца гађали су екранско платно јајима и мастилом... Пуцано је из
пиштоља, бацан је сузавац... Брука да би се само истерала публика на улицу... И
тако је забрањено приказивање овог филма... Ех, шта ти је надреализам... Дали
ће изјавити да воли инквизицију, а донекле и сами надреалисти бише нека врста
инквизиције који нису имали много слуха за уметнике из поп арта... Далијева
дела данас се могу видети у галеријама и музејима неколико земаља: Шпанија,
Холандија, Канада, Немачка, САД-е, Швајцарска и Велика Британија...
И можда не
звучи надреалистично ако кажем да ћу можда некад у неком од тих музеја стати да
докучим Далијево надгенијално ауторско дело...
Администратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши