МУРАКАМИ – О ТРЧАЊУ КАО НЕПРЕКРШЕНОМ РИТМУ...

И не само о трчању, већ о томе као задржати и одржати кондицију и здравље у овом једном и једином животу и како кроз трчање (писање, дисање, читање) ободрити и осоколити самога себе до најекстремније издржљивости и подношљивости свих патњи, болова, спазама и грчева који уз то неприкосновено иду... А где је ту наше одлучивање без присиле и притиска (уцене и никакве цене), ако узмемо да је бол свеприсутан и тиме неодложно неизбежан, а патња услед свог тог бола тек ствар или питање некаквог нашег избора... И нека ово буде ипак филозофско јеванђење по Муракамију, које нас на један практичан начин подучава поукама и принципима доследности, а наше је да следимо или пак себе неслеђењем истих принципа до апослутне нуле заледимо... Па хајде као и Мураками да ћутке истрчимо ове трке на дуге пруге и стазе онако ћутљиво и полагано – темпом који не замара и не разара превише ни мишиће, а ни остала упрегнута чула и ткива... Ово је трка задовољства и прегршт „добрих осећаја“ који се јављају подједнако живећи, трчећи, читајући, слушајући (предивне арије Марије Калас) и пишући... И најзад све осећајући... А зарад тих добрих осећаја који се буде и оживљавају опет и опет у нашем, а не туђем телу, нећемо одустати ни од трчања, ни од писања, ни од читања, па ни од живота изгледа... Треба трајати... Нужно је истрајати... Важно је опстати на многаја љета... А то све скупа значи и значило би само једно - „не прекршити ритам“... Обично некој од активности (у овом предмету трчање и читање, па и писање) склони су људи који се баве свим и свачим – разним и различитим... Но мало је оних попут Муракамија који ће бити скромно одважни да кажу како их у овом вазда такмичарском поднебљу не оптерећује много чињеница да ли су проглашени за победнике или губитнике... Њима и таквима нешто посве друго је суштински важније и доличније човека... Они су давали пажње и одушка управо на то да ли досежу, да ли постижу, да ли стижу до свог циља који су сами себи исцртали, исписали, негде записали – замислили као осмислили... Циљ циљева и циљ надциљева - шта је то???... Можда је то она спортска вештина или дисциплина која ипак негде и некад треба да се сучели и поклопи и преклопи са менталном оклопном машинеријом једног људског склопа и менталитета – карактера: духа, ума, тела... У том тражењу онога што одговара само и искључиво вама, а не ширем кругу небитних навијача около вас, јесте нешто што ће на крају тражити од вас самих признање колико у свом том одабиру и избору јесте или нисте преценили самога себе и колико сте или нисте на крају крајева преварили самога себе у досезању циља или циљева што да не... Можемо досегнути и звезде можда је реалистичније и доступније... Но то оставимо космологији, која мора доћи на ред кад тад... А како и сам Мураками тврди једино самога себе не можемо преварити никада и тај труд тражи беспрекорну искреност и оданост – постојаност, као и доследност... Циљ онај од мало пре или успех, свеједно како их крштавамо, значе и то како и на који начин, а безболан начин неће постојати никада, превазилазимо и побеђујемо самога себе... Самога себе и онога себе од јуче... Данас бити за нијансу или длаку бољи и виспренији од оног огољеног лика из огледала јуче... Живот је ма шта друго него до једна борбена трка, верујемо она која се трчи на дуге стазе, мада биће и оних чија се трка окончава после пар километара... А  у тој трци и трчању на дуге стазе увек ће стајати и постојати неко и нешто кога морате победити и превазићи, без ниподаштавања и омаловажавања, без ударања у севаницу... Ко је тај неко или шта је то нешто???... Веровали или не то сте опет и опет ви сами... И то онакви какви сте били јуче, какви сте били пре овога данас, какви сте били пре ове животне трке – пре старта... И нека вас не брине на том путу тркачком и животном, па и професионалном - вазда ће искрсавати прилике и неприлике, људи и нељуди, сумње и патње, нове наде и нова разочарања... И биће испред вас море - читаво узбуркано море некаквих препрека које треба прећи и савладати као у триатлону (трострукој спортској дисциплини) или некаквој лавиринтској трим стази... А после сваке пређене деонице или етапе треба заочекивано очекивати и налете и ударе замора и умора који може ићи од највеће благости до најтеже патње које тело може искусити – до екстрема... Иако тврде да човеку нема опстанка и опоравка  уколико је сам и ван друштвених стаклених оквира и рамова, он ипак бира да трчи трку свог живота сам самцат, исто тако се за њу припрема, исто тако тренира сам самцат, па као и Мураками он одговара: „Ја волим да будем сам... ја не патим много када сам сам“... И нека ово буде оно ударање о тупе или пак оштре ивичњаке тротоара или о жуте банкине... Живот је такав да је нужно усвајати и присвајати оне вештине и знања неопходне и проходне за преживљавање и опстанака,  а њих нема без практичне добре обуке и фер плеј борбе... А док живимо, или дишемо или пишемо или трчимо или читамо - о чему све размишљамо или и не размишљамо уоште... Мураками ће рећи да та размишљања ако их има  и док их има нису „ни о чему важном“... Ето прилике да се помисли ништа или мање битно... Онај који живи он живи да живи исто као и онај који трчи да би истрчао зацртано и испланирано... Он „само трчи док трчи“... Он само живи док живи... А ако већ желимо дознати по ком канону и типику он трчи, рећи ће: „По правилу, трчим у празнини“... Но није то празнина табула разе (празне неисписане табле), већ она концептуална празнина искричава од садржајности... Или трчи и живи само „да стекне празнину“... А стекнувши је он досеже и метафизику, па и уметничку естетику... Ипак човек је биће аутономије и властите самосталности (аутокефалности) и тек такав или никакав биће способан да се оствари, да се придигне, да се из талога или над алапачким талогом кафеним издигне, да се потврђено осведочи али само под једним условом – а то је да се ипак по нечему разликује од осталих од сви других... И рећи ће Мураками, слично ономе као што сам ја волела некад у детињству да говорим, па остаде и до ових година: „Ја сам ја а не неко други, и то је моје значајно преимућство“... Нека се не понесе нико ни у добру, па ни у злу, а треба знати да стицање, постизање, па и одржавање овакве врсте аутономије итекако плаћа дебели цех... Та превисока цена свега овога јесу ране и ожиљци, ране и душевне и телесне – ране умне... Свет не прашта овакву аутономију... То је живот и у њему је нужно направити добар одабир (свој избор), одстранити са листе приоритета неважно и оставити најбитније - суштинско... Можемо то звати и распоредом часова или сати и на том попису ипак треба да стоји и постоји најбоље могућа расподела - не она коју прави неки рачунар или застарео програм, већ наш мозак (ум)... И тако треба поделити задато нам време, као и дату нам енергију на најбољи могући начин... Испланирати самога себе  унапред и у недоглед... А ја волим да се испланирам и уназад... Не дозволите да вам залудно потроше сопствено драгоцено време и виталну животну енергију... А оно најважније и најзначајније нека буде све у дослуху са Муракамијем, који каже да то и јесте „невидљиви идејни однос... концептуални однос“... Тај процес истраживања свега и ничега, као одбацивање беспотребнога, препун мисли које све то мора изродити и покренути, све те идеје које је могуће описно исказивати, сва та музика и сви ти пејзажи, све те боје и сви ти обриси, сви облици... То је живот као тумачење живота или живот као дефиниција живота (као у концептуалном уметничком покрету крајем 60-их и почетком 70-их година 20-ог века)... Еурека!!!... А једна од њених варијанти нека буде и сирова уметност трчања нешто налик брутал арту... Јер нема забуне и зар може бити човека под овим сводом космичким који је кадар и помислити да живот није саткан и саздан од толико неправилности и неправедности... Јесте прилично је живот неправедан... То су чињенице које се никаквим тзв. чудом не могу побити и оспорити... Но, Мураками, па и ја као његов читалац узвикујем: „И... мислим да је могуће тражити неку врсту правде и тамо где влада неправда“... За свако поштовање је Муракамијев однос према предмету који заиста ни ја нисам волела, а то је физичко васпитање и сво оно терање на трчање претећом силом кад ти се ни мисаоно не трчи... На срећу ја сам била асматично, нежно и болешљиво дете од петог разреда, па сам доста преседела на посматрачкој клупи... Тако остадох као неми посматрач-осматрач и до данас... И сам је рекао Мураками још о школи: „Најважније што научимо у школи јесте чињеница да се оно најважније не може научити у школи“... И то је непобитна чињеница и зар нисмо све своје највредније научили изван школских оквира и дворишта... Самоуки смо прилично и сами себи тренери и ривали кад год затреба... А илузија???... Рећи ће: „Ништа на овом свету није тако чаробно као ИЛУЗИЈА некога ко је на ивици свести“... И заиста може човек живети, писати, дисати, читати и трчати - без свести као у некаквој несвести... А онда ће признати да се све понавља готово истоветно и да ту не помаже, а и не одмаже наталожено и прикупљено животно искуство, као ни године које се додају у ниску искуствену из године у годину... И ко је тај који зна данас шта га сачекује или очекује сутра... Не можемо знати ништа о сутрашњици, док не осване њена зора мајска ђурђевданска... И код нас има изрека која каже да не зна дан шта носи ноћ или не зна данас шта сутра спрема... Наш мото је ипак као и Муракамијев: „Трчим, дакле постојим“... И мислим и живим и дишем и пишем и читам док постојим... И како уопште достићи или досегнути праве проверене вредности... Писац ће рећи да се то догађа и дешава најобичније и најчешће преко обављања на око сасвим безначајних и бескорисних ствари и послова... Без одустајања овај неуморни и упорни тркач на дуге стазе и писац Мураками рећи ће: „Моје лично време и пласман, спољашњи изглед, како ме други вреднују – све је то СПОРЕДНО. За тркача попут мене најбитније је да кроз сваки свој циљ прође сигурно својим кораком. Да уложим сву своју снагу, издржим све што треба да издржим и будем задовољан на свој начин. Да из својих грешака и радости које из тога произилазе извучем конкретну поуку – колико год да је мала, важно је да је конкретна“... Хвала Муракамију за предивну књигу „О ЧЕМУ ГОВОРИМ КАД ГОВОРИМ О ТРЧАЊУ“ због које нисам смела довести под оспорену запитаност своје читалачке, умне и препричавачке вештине... Опет и опет књига је одшкринула прозоре неких нових видика... Величанствен повратак након месец дана од извршења сепуку...