СЕДЕРБЕРГ КАО ИЗВАНГРАНИЧНОСТ ПОДНОШЉИВОГ ЖИВОТА И БОЛА...

Последњи роман Јалмара Седерберга, највећег шведског писца 20-ог века (који је живео од 1869 до 1941-е), из 1912-е, захваљујући коме ево читав један век брује теме истоветне и онда, а тек данас,  а то су невера, проневера, издаја, браколомство, па и вероломство (све из етичког корпуса деликти)... Године 1936-е писац добија Велику награду „Деветорке“ књижевне награде коју додељује 9 чланова жирија... Преводио је са немачког и француског, а по овом роману снимили су чак 3 филма... Као код сваког читања, а након тога и размишљања - кренућемо редом... Главна јунакиња Лидија Стиле има 18 година, оца удовца, музичара и сликара и два брата: Ота и Филипа... На плажи размишља колико истински воли Арвида... Стари Стиле позива друштво на музичко вече, како би квартет увежбавао арије и мелодије... На острво Рунмаре пристижу барон, Шернблум Арвид, нотар Ловен... Три тенора заљубљена су у исту жену Лидију... Радња је смештена у 90-е године 19-ог века у Шведску... Арвид је изабраник њеног срца... Дипломирао је филозофију, постаће наставник, па ипак његова будућност је нешто друго – постје и новинар... Барон је ишао чак дотле да је запроси, но одбијен је, нотар Ловен је воли без јавног изливања, а дипломац Арвид коме су 22 године жели да мало више проживи и не би да се веже одмах, па даје место чекању... Иако размишља о њој код њега је присутност мањка самопоуздања... У Стокхолму биће већих чежњи и они ће се сусретати... И док шета улицама града са две књижице из веронауке у џепу, седа на клупу и чита „неутралне уџбенике о моралу“ када ће се задубити над неким мислима као што су ове... „Највећа срећа незналице састоји се у томе што не разуме у коликој мери је његово стање вредно сажаљења... Постоји нешто што је људима једнако неопходно као храна и одећа: то је МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ“... Аутор књиге је трећи човек Француске Бурдо (заменик председника парламента)... Аврид добро зна да овакви ставови неће пити воду у Шведској и да неће ни проћи... Зар није одвећ шаљиво и скарадно... Но неће проћи много док не стигне до последњих страница над којима ће и да се замисли нешто дубље... И тада ће угледати вољену Лидију у шетњи са једним старијим господином од 50-ак година,  а поздравиће их наклоном и без превише речи... Другу књигу коју чита седећи на клупи је аутора Леополда Мабилоа... Ту ће писати: „Чини добро, не чини зло“... А он ће се запитати са ким то она шета... „Име може рећи тако много, и тако мало“... Арвид ради у новинарској редакцији и ту сазнаје даје стари Стиле умро, чита некролог... Одлази на сахрану, а после пар дана пише писмо Лидији, која убрзо долази у новине да преда оглас... Ући ће у канцеларију колеге већег по рангу,  а пре разговора са њом иза закључаних врата, десиће се и жуђени пољубац... Она је у потрази за послом тек толико му се открива... А господин са њом у шетњи био је др Маркус Руслин историчар културе и археолог, породични пријатељ... А ономад кад му је неко позвонио свега једном на звонце и нестао - била је она... После много признања заклињу се на вечну љубав и оданост (припадност)... Исправно или неисправно сазнајемо тек на концу причања... Она плаче и одлази... У априли послаће му писмо, цртеж и пар речи, чији смисао он не схвата, али јесте реликвија коју чува у наредних неколико година... Срешће Филипа, а затим и барона Фројтигера и завршиће у хотелу „Ридберг“... Из новина сазнају да се Лидија верила са Маркусом Руслином и тада ће барон признати Арвиду да ју је и он просио само две недеље пошто јој је отац умро, али га је она сигурно одбила због мањег иметка... Барон који има 46, док је њој тек 19, а Руслан има преко 50... Арвид рањен завршава у редакцији свестан да више нема ко да га чека и чини глупост (завршиће на дан њене свадбе у наручју случајне жене, која ће му родити ванбрачно дете)... И тако пролазе године... Арвид је сада новинар и редовни музички рецезент у том „куплерају мисли“ што новинарство и јесте по Балзаковој тврдњи... Све су то саме „лажне представе за заваривање јавности“... Дан је 20-и децембар - њему је рођендан, а на столу су 2 црвене руже у чаши... Зна ко их је и послао... Напунио је 28 година... Послала их је Дагмар Рандел коју је пре пар година срео на једној забави (испоставиће се да је и ловац на мужа)... Рођени су истог датума и њој је тек 26 лета... Пише јој писмо, срећу се на улици и крећу у шетњу,  а кад се пољубише она тражи да је запосли у новине... Арвид је са ограниченим сексуалним искуством,  а од пре 4 године отац је ванбрачног детета које издржава... Пожуда или пак нешто треће... „Да волим не могу, али могу да обавим дело љубави; њено шегачење у пантомиму“... Дочек Нове године 1903-е... Арвид пише писмо оцу,  а већ 6 година не добија слободне дане и живи тако задовољан мрвицама од живота... Убеђен је да га Дагмар искрено воли, о браку са њом и не помишља, иако она и те теме начиње... И зар није подло искористити жену исто као и срачунато се удомити... Ех, шта све није у свету подло!!!... Подло је прогласити некакву „љубав“ тамо где је нема и никад је неће ни бити!!!... У августу одлази у родитељски дом и после 6 година сусреће оца... Причају о дечаку-унуку коме је сада 4 године... Чудне су те моралне приче које приповеда сада Аврид, а кога је понела пожуда (можда истинска,  а можда умишљена, искривљена) као нешто што је учинио у бесу на дан Лидијине свадбе... Отац жели да види унука и да усвоји (удоми) дете ближе њему у породицу једног свештеника (дечак је већ удомљен)... У септембру Арвид се враћа у Стокхолм, а уплакана Дагмар долази и саопштава да је њена маћеха обелоданила оцу њихову везу, па у одбрани и саслушању она је признала да су потајно верени... Како је жени лако да одвуче мушкарца у неку замку или уцену (ако није трудноћа, ево шта све може још бити – брак на брзину)... Чудно да су они тако наивни па подлегну... После пар дана Арвид одлази код свог будућег таста који је слобдни зидар, а који му каже: „Ући ћеш у ред слободних зидара; то је и боље док си млад. Онда можеш далеко да догураш“... На једној свечанијој вечери објавиће  и своју веридбу на дан када је и Дагмарин имендан... Венчаће се 10-ог фебруара 1904-е истог дана када је ескалирао сукоб Русије и Јапана... У децембру 1904-е добили су ћерку Ану Марију,  а идуће јесени и другу ћерку по имену Астрид... Или навиком или суживотом или подношљивошћу заволео је Арвид жену, живећи срећно, мада је он стрепео за будућност, а у посебним моментима он нечујно узвикује: „Кад бих био сам! Кад бих био слободан!“... Децембра 1907-е вечера код конзула Рубина,  а за столом те елите прича се о чедности, о превари (све сам морализам), а парови седе измешани... На Арвидовој руци нема бурме – заборављена је (да ли случајно или намерно)... Испод стола додирује га сањива госпођица Брем... Ти чудесни додири... Журећи за послом одлази у оперу, напушта забаву, потајно љуби госпођицу Брем на растанку и размишљ да је време да коначно започне љубавну аферу, авантуру... Досано је бити веран жени 4 године брака... А госпођица Брем има чак 3 новеле и жели да их објави у његовим новинама... Но, у опери угледаће њу једнину љубав свога живота Лидију... Срели су се погледи након 10 година, а њега то неће спречити да ниско и цинично, пожудно  и страсно машта опет о њј... А она лепа, лепша него икада пре или се оку посматрача само тако чини да је кобно и опасно лепа... Причају и гле... „Нико ваљда није срећан... Али свеједно мораш да живиш најбоље што умеш“... Из опере одлази да покупи жену са забаве, а пре свега тога написаће кратку рецензију у редакцији... По даласку кући Дагмар ће наћи његову бурму у кревету... А он ће мумлати стихове: „Али онај коме срце шумска сирена украде, никад га не поврати: ка сновима у месечини душа му иде, он супругу не може волети“... Следећег јутра звук звона обелоданио је смрт краља, а стиже писмо од Лидије у коме се тражи сурет у недељу... Док борави у редакцији доћи ће и упорна госпођица Брем са 3 новеле, од којих ће он ипак једну дати у новине... Хитаће у сурет са Лидијом и пробудити сву дивљину своје једине пожуде, док се пита могу ли „дуге године зацељивати оно што је тренутак сломио“... Завршиће у њеном стану закључани иза врата... Године 1908-е Арвид је и спољнополитички коментатор... У јануару стиже писмо од Лидије адресирано на редакцију... Писмо је дугачко и опширно и ту му признаје како је преварила по први пут мужа и како је пала, она која свесно иде из пада у пад и која мало мари за то... Можда је манипулаторка у потрази за љубављу коју ни у једном не налази,  а кад пронађе у задњем мушкарцу то ће бити само илузија и мехур који се распршио... Њене истине увек ће бити штетне по ухо које слуша, али све те илузије и заблуде само су „покретачка снага свега великог што је у свету настало и језгро свега што се може назвати људском срећом“... Сваки пут признаје му да њега највише воли, сем на крају када постоји још неко кога воли више од њега и у коме је дотакла тражено... Какве то будућности има или нема за ово двоје који се заклињу да су једно другом једини... Њему је незамисливо да се разведе, а у редакцију Лидија скоро свакодневно шаље писма (договор је да их на кућу никад не шаље)... Она ипак прича са мужом о свом разводу... Може ли једну такву жену морални закон присилити да живи и даље са оним кога не воли још од почетка... Шта кад она то више не жели!!!... Муж ће јој дати издржавање и слободу... Напушта га и налази стан  у Стокхолму... „Чежња за правом љубављу која се таложила у мени свих ових дугих, празних година, сада чека тебе!“... Сместивши се у стан позвала је Арвида коме је 33 године, а њој је тек 29... Онда запитаност: „Наклоност, пожуда и љубав колико потичу од ђавола... је ли љубав изван брака... блуд, курвање и све друго ружно... посебно висока температура у паклу“... И може ли се „волети пагански“... Безусловно се подају једно другом... И могу ли сада да сањају „срећну способност заборављања“ свега што живот учини неподношљивим... А шта је срећа???... Је ли то оно што још нико не зна... „Или је нешто што замишљаш, али што не постоји“... У етру је „дивно пролеће“, а Арвид би пред излогом златаре жени да купи поклон (грижа савести за прељубништво), комад накита... Колико је овде искрености као најдубље црте једног људског карактера, који у новонасталом чину преваре сада безочно лаже, лукаво се скривајући и претварајући - глумећи... Жени ће купити истопљени рубин, ваљда зато што се и умишљена љубав истопила... А пошто жену и ћерке испрати на одмор, са Лидијом одлази на пут... Њих двоје на великој миси на Духове сагињу грешне главе и тако спољним изразом као да признају грех, но шта има у томе или шта нема у томе... Убоги и грешни ту су тек да „умире свест, кад је цепа пламен греха“... Или да буду „радосни и срећни“... Испричаће му да је срела бившег љубавника,  а у писму Даргмар ће му јавити о тешкој болести оца... Он прекида љубавни занос  и креће у родни дом... Лидијин сан се неплански прекинуо... Отац је на самрти... „Ниједан човек не може избећи телесне мисли и пожуде“, а пакао је „за живе, а не за мртве“... Од Лидије тамо добија тек једно убого писамце... Животи су лажни и двоструки (сугуби, дупли)... Арвид је чак и љубоморан на љубавницу,  а не на жену... Њему би одговарало да жена нађе некога вредног да њега остави и разреши ових стега... Лицемеран је... Давно је погазио брачна обећања и заклетве оскрнавивши постељу... Све је прекршио, а зар није једноставније све рећи  и признати, развести се и разићи... Док мисли на Лидију исцртава њен профил... Његова слабост према жени (па и женама) није слабост, али јесте оно што вуче и обара на дно... Отац умире, а он добија писмо од Лидије... По повратку срешће се и на улици... „На овом свету једино је забавно правити глупости!“... А шта ако није!!!... Завршиће са пријатељима на вечери... Жудња или страх од жудње која треба да се проживи-иживи... Уме ли лагати веродостојно кад је „стварност често толико невероватна да делује измишљено“ и кад „постоји само један облик постојања вредан човека. А то је НЕРАЂЕЊЕ НИЧЕГА“... Сутрадан у редакцији чека га писмо од Лидије у коме признаје да је имала другог човека за време његовог одсуства... Арвиду се слоши толико да се исповраћа од неподношљиве количине мисли,  а као „изван граница подношљивости живота“... Иако је ироничан написаће јој одговор и опет њој отићи... Стајао је пред вратима 3 пута звонећи, но она није отворила, па је он завршио у кафани где се и напио... Излаза нема, а нема ни трачка наде и светла... Арвид се осећа 20 година старијим... У писму ју је назвао „жена са галантним авантурама“... Сутрадан она му пише писмо у коме каже да таква каква јесте није за њега и пре ће остати сама,  а он више не треба да је тражи!!!... Арвид је преплашен и у одговору који јој пише све јој опрашта... Но он је заслепљен све до краја који ће га шамаром разбудити из искривљеног сна и перцепције... „Никада ме више нећеш видети како као бедни љубавни просјак стојим пред твојим вратима“... А она ће казати: „Као покајницу Магдалену ме никад нећеш видети“... Арвид је уморан, очајан и упире очи у земљу, нема снаге, празан је, погнут над беснаим ноћима које проводи, а у којима има визије и привиђења у полубудности свога ума, и као да се замрсио у клупко живота... Размишља о смрти, али не и о самоубиству... Прек је, расејан и отуђен... А где су „ЧАСТ-ОДГОВОРНОСТ-ВОЉА“... Послаће јој књигу „Илијада“ и она ће му се на улици у сусрету кратко захвалити... Писаће јој и писмо и затражити опет опроштај... Одговор неће стићи... А кад се сусретну на њен позив неће доћи... „Предуго си чекала. Мучила си ме преокрутно и предуго“... А када га последњи пут замоли он ће потрчати као штене за њом... Снег покрива све, па и превару преварених, као и превару преварача... Читаће јој одломак из „Илијаде“... „А сад хајдемо лећи и љубав уживати слатку, ниједна богиња још ми ни жена није у грудима душу освојила тако и по мом се разлила срцу“... Искусна и начитана жена неће пасти на овакве изливе речи... А мушкарац ће то рећи свакој... А док су у кревету неко звони, но она неће отворити (да то је један од оних који јој је срце више заробио)... Она је АТА грчка богиња несреће и судбине, као „симбол очаравајућег уништења“... А у парку се због ње и убио млади преводилац са руског Кај Лиднер на Бадње вече – он је звонио!!!... После сахране колеге из редакције, одлази опет њој знајући да су њих двоје љубавници... Она је само плакала... И као да је вереме опет спокојно и мирно, препуно оданости и нежности и као да све тече својим утабаним током... Или не... Он се неће развести, а она се неће по други пут удати, јер чему кад је двоструки живот чудноват... На гробу разговарају... „Много сам проучавао душу и биће писаца, и дошао сам до резултата да се у читавој историји света тешко може наћи пример да је неки писац – прави, значајан писац – одузео себи живот због несрећне љубави. Имају ДРУГЕ РЕСУРСЕ. Имају способност да своју патњу преточе у циклус песама, романа или драму. Случај „Вертер“ је типичан... тај роман... проузроковао (је) праву епидемију самоубистава, али нажалост не међу писцима!... Гете... вероватно је имао снажан осећај тријумфа због тога што је помогао да се толико безвредних прилично брзо одстрани из света! Али он је мирно наставио живот и постао дворски саветник и министар, доживео дубоку старост и добио блажени и пристојан крај“... А писци су по Арвиду посебни људи и каже Лидији да се њих клони мислећи да они нису за тако лаку жену... „Јаки су људи, иако слабост често носе као оклоп. Писац може да издржи ударац који би обичног човека убио. Осећа бол, али га он нимало не дотиче... прелива га у своје дело, користи га! Погледај СТРИНДБЕРГА... Све зло које је пропатио послужило му је – као материјал, као храна, као лек! Готово да му је користило здрављу!“... И на концу ће јој рећи: „Желим да будем човек и мушкарац. Не желим да будем писац, ако не морам!... Мислим... да ни писац не може да ствара књижевност од своје љубави, све док у њој има и најмање ИСКРЕ ЖИВОТА. Она прво мора умрети, да би је он могао балзамовати“... А ако се питате шта је Аврид хтео да постане ево одговора: „Мислим да сам хтео да будем нешто што заправо не постоји... Хтео сам да будем „СВЕТСКА ДУША“. Да будем онај који зна све и разуме све“... Одавде сам ја као читалац више навијала за Арвида... Године 1910-е Арвид је издао Шопенову монографију са илустрацијама... Са Лидијом у опери гледа “Кармен“ и закључује како „песници имају... друге вентиле и одушке“, па не убијају жену зато што их она више не воли и више неће и не жели!!!... Божић је Лидија провела код бившег мужа са ћерком, а на лето је са Арвидом кренула на путовање до Копенхагена и Либека... И тада се завртела вртешка и пило рајнско вино... А већ идуће 1911-е издаје и другу књигу „Државе и народи“, која је доживела чак 3 издања за само неколико недеља (то је време када се Норвешка одељује од Шведске; књига није само пуки морализам на тему преваре и прељубе има ту и спољно-политичких дешавања, што је опет врста преваре и прељубе)... И тако Аврид је веома успешан, но да ли и срећан у озбиљној игри!!!... „Јесам ли ја варалица у игри, кад ми све овако добро успева?“... Сада има име и интелигенцију на коју може да се рачуна... Написао је и новогодишњу ревију која ће се изводити у највећем позоришту града и земље са 37 година... А када дође кући жена ће му уручити писамце прво од Лидије које је стигло на кућну адресу,  а које ће жена прочитати без отварања на пламену свеће – и то је кључна грешка!!!... Био је то телеграм  у коме се отказује сусрет... И док је откуцавало ћутање, Арвид тражи развод... Дагмар му опрашта и каже да нема потребе да се разведу... У Арвиду нема кајања и он се неће променити,  а ни побољшати... Жена му плаче, мучи се, пати и повређена је... Ипак неће се растати као пријатељи... А после преваре не може се опстати заједно... Жена иде предалеко у својим претњама па га уцењује и каже како ће убити и себе и децу... И тако је морао да је упусти у собу... Лидији ће исписати шта се све десило, а она га и даље не може примити, јер јој је у гостима ћерка... Арвид почиње да ноћева изван куће... Време пролази, а Дагмар смишља нову тактику само да га нанами у кућу... Но пошто убрзо постаје иста, он је опет принуђен да напусти дом... Априлско помрачење сунца... А „што је писац већи геније, то му је способност да суди о туђим делима мања“... Пише Лидији да некуда отпутују... У редакцију долази Терне и чита свој нови комад... Арвиду је прича позната... „Истина је штетна. Илузије и заблуде су покретачке снаге свега великог на свету“... А кад је Рисле изашао из редакције, Терне ће рећи Арвиду да је причу „писао по живом моделу“ и да је са дотичном дамом пола године у вези... Сутрадан Арвид одлази код Лидије и рече јој да зна за њен пут у Норвешку са Тернеом и све јој исприча (и да зна да је она Лаура из комада)... Она негира ту везу и каже да су се само пар пута пољубили... И док он лежи на каучу, Лидија свира на клавиру „Патетике“... И ко ће плакати много у тајности... или ко је тај који ће испустити крик одвећ гласно и јавно... Необичан начин да се олакша савест и душа... Лидија би сада да се и он разведе и можда са њом ступи у брак и зато он њу позива на путовање...Кроз неколико дана она ће му написати писмо и рећи да је донела одлуку и изабрала неког другог да воли и да он може слободно да остане  у свом браку... Арвид жену и децу шаље шураку, отказује стан и сада ће бити „путујући дописник“... Развешећ се од жене, а са Лидијом је раскинуо везе... Понеће са собом пар књига и Библију... „И ако ми некад у живот дође право пролећно сунце, одмах ћу иструлити, ненавикнут на ту климу“... А да ли је Арвид нешто јачег састава и кова... О одласку писаће и Лидији очекујући да га следи или одбијањем новим заледи... На уму су му Шекспирове речи по којима само „ ратови и блуд, и ништа друго не влада светом“... На станицу ће доћи да га испрати, да се са њим само поздрави и за успомену уручиће му пакетић... Њему који има 37 година,  а изгледа као да му је преко 50... Да ли је отрежњеном Арвиду сада прекасно да постане светска душа и да види „НЕКИ ВЕЋИ СВЕТ“... И доста је она намерно све његове пријатеље и познанике бирала за љубавнике, окрутна и свирепа... И опет чита стихове: „У мом помраченом животу, једном је зрачила дивна слика сад кад је она избледела окружен сам ноћи. Кад су деца у мраку изгубе храбрст и да би заварала страх гласно певају песму. Ја, будаласто дете, певам сада у мраку иако песма не одјекује весело ослободила ме је од страха“... И ово је песма његове утехе и утешења, преумљења... Песма онога ко је уништен, ко је сагорео, ко је живот протраћио, а који је неутешан до једне огромне несрећности... И сада као најобичнији грешник у пакетићу налази „џепни ножић са седефном дршком“... И он зна оно древно веровање по коме се „нож никад не даје некоме кога волиш  или цениш. То рађа непријатељство и мржњу“... И сада на крају док воз тутњи са Арвидом у непознато треба се запитати колико су назови љубавне страсти и сва та прељубочинства вредни случајних бракова без љубави и неостварених романси краћих и од издаха... И шта су запетљани морални конфликти рекли ново под капом овом у протеклих 100 лета... Јесмо ли све љубавне обмане и преваре довољно расветлили и тесно повезали са преваром, очајем, чежњом, неиспуњеношћу... И је ли љубав променљива или непроменљива и има ли је доиста!!!... И је ли вредна афере, задовољења себичног ега, сензације, мушке доминације, психолошке напетости и унутрашњих моралних конфликата, па и физичког бола... Тајна се крије негде између размеђа светова и димензија...