БУКОВСКИ (1920-1994) - ИЗА СПУШТЕНИХ РОЛЕТНИ ТАМО ГДЕ ЈЕДИНО МРТВИ ВОЛЕ...

Чарлс Буковски проживео и скончао у Лос Анђелесу, као „добром месту где је живела маса бедника“, а међу којима се он изгубио и са којима се и стопио тесно сродио. Као књижевна појава у америчком свету писаца појави се тек у 40-ој години (1960) књигом песама „Цвет, песница и зверски јаук“, али тиме неће покупити ону славу епских размера. То ће учинити тек кроз 18 година касније (1978) када објави роман „Жене“. На концу децембра 2018-е, мени у читалачки залог паде антологија од 32 изабране приче написане у раздобљу од 50 лета (1944-1994) под називом „ТАКО МРТВИ ВОЛЕ“... Бежећи од буке велеградске, од лудила гомиле и масе, затварао се иза спуштене ролетне и писао само ноћу. Детињство му беше драматично. У младости он је амерички луталица и бескућник, пијанац, клошар, који је био приморан да обавља стотину безначајних послова само да преживи. Познат је и као велики женскарош. Иако по природи повучен и веома стидљив, имао је моћног савезника и добар анестетик против бола, а да све то преброди: алкохол. Алкохол је стваралачки импулс, и флуид и као оно нешто што му помаже да веродостојно проживи свој друштвени живот живећи међу људима. Без длаке на језику исписује своју интиму до најситнијих пора и честица величине кућних гриња, које се само могу видети под сочивом доброг микроскопа. Зато ће понети епитет или не много ласкаву титулу „најбестиднији уметник у историји књижевности“. Слично блудном библијском посрнулом сину рано ће напустити родитељски дом не скривајући нетрпељивост и презир који узгаја према оцу,  атакви ће бити и неки јунаци у овим причама (и вазда је овде сваки јунак он сам). У пубертету лице су му обележили ожиљци услед акни (бубуљица и митисера) који су остали трајно чинећи му лице рошавим и избразданим – ружним. То га је учинило јако тужним и несрећним, па отуда и повучена стидљивост. А кроз живот верна пратиља му је и беда, немаштина, сиромаштво,  а неко такав око себе могао је да има само жене из света склоног таблетама, алкохолу, лудилу и курвању. Ипак за љубав свога живота означиће жену по имену Џејн која је 10 година била старија од њега, а коју је изгубио одвећ рано, па отуда нове туге и боли. Алкохол иако доноси још више односи све оно што воли... Жена коју је третирао као и неки његови насилни јунаци: туче је, смеје се са њом, пева са њом и најзда води љубав. Џејн која умире  у 35-ој години за њега је биће више од даме – „дама и по“ којој ће певати овако: „Џејн, тебе је убило то што си превише знала. Дижем пиће за твоје кости о којима овај кер још увек сања“. Свет једног Буквског је препун сеизмичких потреса, вулканских ерупција и шокова. Он би био она врста опсенара који покушава у свему да препозна ноту комичног, а како би показао откровењем оно фантастично и чудесно и како би сажвакао на једноставном наречју и дијалекту све приче и причања о баналном и то онако да га упрошћеним језиком свако разуме. Писао је само да преживи дан, сваки дан, који му је тешко падао и долазио и само да закорачи у краљевство ноћи. Ноћ је простор где он пише по животној потреби и пориву. Писао је доста аутобиографскх дела,  а такви су му романи: „Пошта“, већ поменути „Жене“, „Блудни син“, „Холивуд“, „Фактотум“... У изабарним причама „Тако мртви воле“ осликао је и пресликао свет који га окружује, подбнебље и читав један миље, не плашећи се да по мало зарони у дубодолине фантастичног, а пишући о другима и даље пише о себи сличинима и о себи самоме кроз све њих скупа. За Буковског не постоје брањене или табу теме и баш у свему, па и баналном, па и вулгарном он сагледава уметнички изазов, а само да би овековечио својим изразом још једно уметничко икњижевно дело. И кад буде приповедао о насиљу, бруталности  и суровости учиниће то са дозом хумора и то ће бити његов начин како да се дистанцира од свог тог ужаса. Све приче смештају се у простор људских душа, стања и збивања, па се оне препуне и патологије, али и нормалних односа и негде су у распону између љубави и лудила... Пловећи кроз 32 приче – бележим следећа упечатљива места... Одмах на почетку причања дотицање лудила као универзално битне појавности овде, а које Буковски дефинише овако: „Постоје степени лудила. И што си луђи, људима је то очигледније. Највећи део живота скривао сам своје лудило, али оно је ту... једноставно имам проблем са људима. Животиње, њих волим. Оне не лажу и ретко покушавају да те нападну. Понекад умеју да буду подмукле, али то се толерише... Највећи део младости  и средњих година провео сам стешњен у малим собама, гледајући у зидове, поцепане завесе, ручке на комодама... Био сам свестан новца, али опет, као и са женама, нисам хтео да урадим оно што је потребно да бих доша до њега. Хтео сам само онолико колико ми треба за собу и пиће. Пио сам сам, обично у кревету, спуштених ролетни“... У наставку по мало пише о себи, по мало о јунацима које је сигурно негде сретао,  а по мало измишљајући и дотичучи и оно научно фантастично. Но, како год хајде да видимо шта је јунак (писац или неко од стварних или пак измаштаних јунака) радио да би огађени живот још више погазио... Свуда посећује библиотеке, али тамо проналази и отвара баш онакве књиге које му све говоре, само не оно нешто за чиме трага. Те и такве књиге доживљава као прашину са полица која се лепљиво мљацка у устима и као песак бачен у мисли. И како то да ни у једној књизи од толиког мноштва не проналази баш ону књигу која би била у некој ближој повезаности са његовим емоцијама. И тако је он онај који није био нигде, није радио ништа и који није желео ништа. То своје стање описаће као врсту специфичне лудости и лудила. Одлази у локале где повремено постаје насилан тип личности, па завршава и у кафанским тумача: тукао и био тучен. Завршавао је неколико пута у затвору. Због неплаћених кирија избациван је из соба и зато је ноћевао по парковима и на гробљима. Иако изгубљен, није се осећао несрећним. Није би ни зао, а своје насиље усмеравао је против свих клопки. А кад је вриштао нису га разумели баш они људи без поседовања смисла за хумор. И тако је успут смислио да треба да буде писац у тој досадној преозбиљности ствари око себе. Од тада проћи ће читаве и дуге деценије у којима спознаје да нема много среће ни као писац. Постао је тек „луди писац“ мењајући жене, градове и собе. Тонуо и падао све у веће нискости. А кад се смрзавао од јаког мраза у Атланти, у бараци обложеној тер-папиром са свега једним доларом недељне зараде, без грејања, струје и воде, смрзнут у седећем ставу, обучен у калифорнијску кошуљу, проналази у освит јутра патрљак оловке и започиње писање првих стихова на маргинама старих одбачених новина које су лежале разбацане по поду. И тако је тек у 40-ој години издао прву књижицу (тачније брошуру) првих песама под називом „Цвет, Песница и Зверски Јаук“. А будућим лудацима који би пожелели да буду писци Буковски остави у аманет овакво слово: „Само напред, пљуни у око сунцу, удри по тим типкама, то је најбоље могуће лудило, столећима је потребна помоћ, људски род вапи за светлошћу, хазардом и смехом. Дај им то. Има довољно речи за све нас“... Након приче „Моје лудило“ следи прича „Син сатане“... Јунак од 11 година има два друга по имену Хас и Морган који су тек за 1 годину старији од њега. Радња је смештена у лето када се није ишло у школу. Дечаци седе на трави иза гараже, на сунцу и пуше. Јунак је вођа дружине који нема намеру да показује самилост, након што је премлатио шугавог Симпсона и након што му је пресудио вешањем у свом дворишту. Тада неће осетити ни да је тај учињени лош поступак доиста лош. У стомаку осетиће тек празнине и некакве рупе. Ходаће дуго од куће у јефтиним проглоданим ципелама. По повратку кући сазнаје да се све сазнало и да ће Симпсонови родитељи одустати од тужбе. Јунаков отаца их је подмитио плаћањем одштете, а платиће и трошкове лечења. И на крају сина ће пребити до коске тврдећи да му није потребан тип сина који је неуклопљив у друштво. А син ће на све то оцу уз подсмех рећи: „Боље ме убиј... Јер кад будем већи убићу те!“... Отац ће га назвати сатаниним сином тврдећи да његов син не може ни бити. Онда се син сетио да је можда Симпсон заиста водио љубав са том девојком у њиховом дворишту, па се смејао као луд на брашно, а потом и ујео оца за руку док је овај покушавао да га сакривеног извуче испод кревета... У причи „Разлог иза разлога“ у току је рагби утакмица, која може бити метафора за нечији живот. Играч Челаски ту напољу осећа се некако другачије и ништа му се не уклапа у тренутну слику доживљаја. Сунце му делује као да је болесно, а зелене ограде одвише су зелене боје, небо му је превисоко, а кожа на рукавицама изгледа слично кожи на његовим рукама. Некаква унутрашња сила нагони га да врисне, да поскочи или уради управо оно што не би требао да уради. Онда ће осетити ужас и неће знати његов узрок. Гомила и маса људи викаће са трибина, бучно ће урлати и гађаће га подметачима за седишта. Биће то једна неподношљива и вулканска бука дневног светла. Бука суманутих маса која заглушује све. А његове очи остаће „скроз разрогачене и гореће као жеравице... као шоље вреле, флуидне материје“... Прича „Исход једног опширног одбијања рукописа“ суочиће писца са гомилом срања. Биће то одбијање у стилу како је онима који имају пресудну и финалну реч увек због нечег јако жао, као и да то што писац напише није на задовољавајућем и одговарајућем нивоу и да то не одговара концепцијама издаваштва и објављивача. А писац је поднео дело под именом“ Моје авантуре у педесет пансиона“. Онда се причање своди на то да ће га можда некад, а још се не зна тачно и када објавити и да то зависи не од њих већ од њега самога. Писац пише тек две године што је кратко раздобље. Сети се често спомињаног Хемингвеја коме је требала чак једна деценија цела или Шервуда Андерсона који је тек обајваио првенац после 40-е године. Морао би да се одрекне сумњиве репутације, пића  и жена. Пића се може одрећи, јер до вискија тешко долази, а вино му пропасти стомак. Но вољене Мили не може да се одрекне. Требао би још пазити да људима не каже нешто погрешно. И зато шета много посебно кад је нервозан. За себе каже: „Ја заиста нисам неки говорник. Веома сам повучен и напет. Све што желим да кажем, чувам и преносим на хартију“... Са Мили ће слушати и те веечри омиљену Шесту симфонију Чајковског, за коју тврди да је нешто најлепше у музици. Ту је смештена сва силина лепоте унутар савршене структуре. То је интелигенција једног дела. И најзад схвата да „уредници нису исто што и уморни пословни људи. Уредници су скрупоулозни“... А он је нешто „више од саге о посебном типу личности: немушто црнило, неоствариве мисли и потиснуте жеље“... У причи „Клошарење“ Хари на ве-це шољи сере (кења) иако данима гладује и неједе ништа. Брутално је измучен јутрањим мамурлуком, па ипак Хари гледа у небо у потрази да докучи смисао. Иако ништа још није докучио, ту где му је докурчило, не налазећи ни осећај за оно вечно, ни за Бога, а ни за Ђавола. Зна Хари да прво мора пронаћи Бога, уколико жели да пронађе и Ђавола – такав је ред и редослед (поредак). Хари не воли дубоке мисли, јер оне воде до дубоких погрешака. Мисли Хари и о самоубиству лежерно и опуштено, као што они остали мисле о куповини кожних брендираних ципела. Но Харију баш овога часа треба боца ледено охлађеног пива. Он је клошар из кога зрачи само оно што је „тешко, мрачно, одбојно“. Он је јалов. А лопта коју угледа да поскакује по двориштима и парковима биће тужна у тој својој узалудности игре. Треба имати маште и напити се као стока, јер „време је протицало као говна која плутају кроз реку“. Ово је лудило које сене игра,  а време је ударало о своја запушена звона. Живот клошарске бесциљности „који тече  у ништа као змија што пузи према ватри“. Хари је без части, чак „беднији од пса“. Он је сјебан лик, јер „не постоји истина, нема ничег стварног“. Хари зна да мора ићи даље, ићи напред у тој колотечини где све тече „као буве и сируп за палачинке“. Иако нема талента за конверзацију, повлачи се у самога себе и осећа колико је боље када што мање прича. Клошари имају ту срећу само да пију, а кад толико пију могу данима да издрже без хране – алкохол убија сваку жељу. А када их ошамари „неподношљива глад“ јави се порива за прождирањем и ждерањем било чега: „мишева, лептирова, лишћа, потврда из залагаонице, новина, чепова, шта год има“. Свет који он види несрећан је, а људи разочарани и уплашени живе у мраку. Упали су у клопке трајања и тако су постали што дефанзивнији чак до помахнитања. Ко није осетио да траћи живот овде? А Хари се „осећао као једини живи човек на свету“... У причи „Тако воле мртви“ јунак се све слабије може присетити зашто је напустио претходну оазу сиротих и како се то нашао у новом „зеленом хотелу за беднике“. За њега кажу да је битанга, да је пацов који нема где да се сакрије, који нема чиме да плати кирију, са стомаком који гладује, са душом неваспитаном и уморном, без умећа и заната. Он је један из плејаде оних који „нису много желели,  а нису ни то добили“. Он је неко ко поседује тек толико стила и шарма као скакавац. Главно је сачувати 4 зида, а ко има 4 зида има и некакву шансу. Они који су на улици немају шансу. А ако би свако од њих био кадар да задржи нешто дуже  и стабилније та 4 зида могао би веома брзо да докаже свету како га олако осваја. У њима нема претеране жудње за живот, али ипак још увек они желе да живе. Уморени су „бесмислено и очајно плаћеним пословима и имбецилно тешким пословима“. Они су „билмези и бесмислена врећа гована“. Њих се треба клонити, јер они пију без престанка. Они имају своја лична попришта пакла и паклених кругова која пролазе и кроз цирозе катарзе се чисте. Напети су, па им живци брзо отање, а на звук мало веће буке искочиће из властите коже. Почесто се плаше да заспе, јер их тамо прогоне ужасни кошмари и зато је за њих најбоље успети заспати мортус пијан (мртав пијан). Ту је „помрчина и гадост, смрад стварности, смрад свега... преко дана, сати неизрецивог страха. Сати седења на столици усред собе“... У тој бесмислици трајања њихов једини напор свео се на пишање и срање (кењање). Очешљати се или опрати зубе за њих је равно сулудости и комичности. Они су свесни своје лудости, своје неспособности и осћеају се прљаво и нечисто. Одлази и у библиотеку са циљем да бар тамо нађе у књигама шта то људе нагони да се осете како се он сада осећа. Но баш то у књигама није нашао уз тврдњу да таквих књига нема или их има, а он није био кадар да их разуме. Свеприсутна је помисао о самоубиству и то је једино позитивно у свему. Људе које виђа по улицама  и авенијама имају „ситне пацовске очи, окрутна мизерна лица, анималну гиздавост“... Купује на вересију (или на креду)... У причи „Два алкоса“ дух јунака решен је да се побуни против судбине и живота, а да би се тај пробуђени дух мало примирио мора да се напије чак до умора који ће му отупети сва чула. И тако јунак живи једну огромну вечност на маргини, а која би била сместива у једној  минути или у 60 секунди, без наде, без излаза, ухваћен у клопку, отупео да би одустао. То су тужно рањени људи који „нису могли да се позову на закон, јер кад немају пара закон престаје да постоји“. И ако до сада нисмо схватили поштовани читаоче, време је да схватимо: „Ово је само прича једног човека и једно виђење стварности. Ако наставите да читате, можда ће следећа прича бити веселија“... А следећа прича носи наслов „Дражесна љубавна прича“ у којој „нико не хаје ни за шта, и нико нема пара,  а уколико их има, добро их чува“. То је неко ново доба и ново време, које је „прилично незанимљиво“. Време у коме се посматрају револуционари и градови у обостраном растрзању једних и других. То је најбољи ивент и беспалтна забава за све, која омогућава да људи сачувају паре у џепу само уколико их у џепу стварно и имају. Ови људи и јунаци Буковског живе од данас до сутра. Неки су малоумни, неки су наивни, неки су идиоти, неки су генији, неки су папирни, неки су стаклени... Најбоље је онима који су изабрали да буду сами, јер то никога неће интересовати,  а такви сами неће знати ни тачно куда иду... У причи „Три жене“ сазнаћемо да смо сачињени од утробе, гована и слузи. Актери овог причања превише су огрезли у алкохол, пиће их је разбило на комадиће и тако разбијени не могу да траже посао. Они су схватили да исто тако не погодује бити учитив данас. А Буковски је „слоновска нога, социјалан случај, друштвена нула“ у свету који је суров, а то није новитет нити новост дана, нити лепа  вест. А знате ли да је Буковски баш мрзео тај бескућнички живот, но имао је срећу као и један од јунака да га издржава лепа и богата жена... У причи  „Дан када смо причали о Џемсу Терберу“ јунаку је 49 година, фортуна га је напустила и забринут је уколико то све значи да је његов таленат досегнуо крај и завршетак. Пао је на дно. Има ћерку од 5 година. Коме да понуди своје „бистроумне жваке“. Са 50 година и даље на дну, без среће и без талента. А није успео да се запосли ни као продавац новина или чак као перач судова, па ни као чистач. Изгледа да за такве сељачине као што је он нема посла... У причи „Смрт оца“ јунакова судбина и коб јесте да буде нико и ништа, јер му је то од свега понуђеног и непонуђеног најразумније овде. Он воли тврдо кувана јаја и самоћу. Спава дању. Не воли псе. Обожава да се излежава. За њега је смрт нешто имбецилно и нешто као кад се издува пробушена гума. Смрт је глупа... А гломила је и даље равнодушна и тим гасом равнодушности прилично и успавана... Нижу се приче за причом... „Силовање! Силовање!“... „Шест инча“... „Ђаво је био врућ“... Застанимо код приче „Муда“... Јунак зна да није добар човек и да бих себе описао он не може да нађе адекватну реч. Он се диви „лупежима, одметницима, курвиним синовима“. Он је неко ко не симпатише „глатко избријане момке са краватом и добрим послићем“. Зато он воли „очајнике, људе разбијених зуба, разбијеног духа и разбијене судбине“. Опуштен је једино у друштву клошара, само зато што је и он сам клошар. А клошар јесте онај ко „не воли законе, морал, религију, правило“. Не воли да га преобликује друштво. Он је онај који неће посао, а кад неће посао ево шта хоће: „Само сам хтео да седим без ципела и пијем вино и причам, и смејем се ако ми се пружи прилика“... У причи „Нема пута у рај“ видимо једно „зблануто стање“,  а то је управо оно стање у коме ништа не функционише и не одвија се онако како би и требало и све је пољуљано и жене, и послови, и беспослица и време  и керови. Јунак само седи у неком стању шока и чека Годоа, на клупи какве аутобуске станице ишчекујући своју смрт (Буковски умире од леукемије)... Иако смо сви луди, није лепо да се то крије. У причи „Пропаст запада“ јунак одговара: „Знаш, тотално ме заболе да ли је држава трула или не, докле год је мени добро“... Прескочићемо неке приче... „Човек који је волео лифтове“ или манијак из лифта... „Љубав за 17 ½ долара“... „Љубио си Лили“ – неверни муж коме пресуђује љубоморна жена... А у причи „Тежи мамурлук“ сазнајемо да ће доћи и тај дана када ће аутомобили бити превише скупи, а људи ће мазати путер, седети и чекати опет Годоа, док „Исусова багра која говори о Судњем дану стоји сваким даном све боље“... Има ли и даље гнева који се може назвати овде неразумним и јесу ли ово бесмислене фрустрације писца и његових јунака, па и читача... има ли овде параноје или је све само деструктивно самосажаљење до бола... Приче „Дан“, „Велики песник“, „Јад фукаре“, „400 кила“... Шта кад ништа славно није ни у животу писца, па ни у животу једног обичног пијанца (пијандуре, клошара). И док писац чека да му се нешто скупи и накупи како би се отиснуо у процес писања као пишања, а док све скупа сачекај још и да полуди, а кад полуди да што више ждере и пије (лоче) и ако што више лоче тим све луђи и луђи постаје... А да видимо шта је убило Дилена Томаса?... Не може више да мисли на оне дане када су на врата његових прејефтиних соба ударале надрндане и гиздаве газдарице захтевајући неплаћену кирију. Покаткад би на врата закуцао и ФБИ. А он је живео скупа са пацовима и мишевима и вином, бубашвабама. Властита крв цурила је са та 4 зида. Живео је у свету који никад није могао да схвати. Он је тај који гладује, али свој живот никад не бих заменио нити мењао њиховим преситим животима. И зато је изабаро да се затвори у сопствене мисли, јер једино је тамо било могуће да се сакрије од тог и таквог преситог света. И зато је навлачио ролетне до дна и буљио у једну тачку на плафону. Шмекер Хенри Кинаски песник завршава: „Борио си се у дуготрајном мечу да обориш свет онако како си сам желео“... И зато њега 1/3 мрзи, 1/3 га воли, а преостала 1/3 нема појма о њему... Пијући превише како би утажио сву ту тугу, а онда каже како јесте добро када те окруже непријатељи, јер тек то и само то код човека одреши језик (одреши писање)... А писци о којима он пише имају муку јер им се књиге бедно котирају и никога није брига од чега они живе. А један од њих писац Куровски од 65 година, примитивац је и пише о локању, о коцкању, а чудно да је још здрав као дрен. Он је као онај ружан и шугав кер који уме без освртања лево десно и на слепо да претрчи преко прометне ауто страде, а да га притом ни један ауто не дотакне и не окрзне. Он пише болесно штиво, вероватно за болесне читаоце. Он је демон наказног лица и жутих зуба. А мисли су му плитке... Онда писци знају да наиђе и „Блокада“... А линија која раздваја писање од срања танка је. Писање има за циљ да писац истисне и избаци не у ве-це шољу већ у неке ваздушасте сфере у то поље чудеснога где се остаје неприлагођено штиво до краја. И њега неће зачудити како је Хемингвеј могао да разнесе мозак ловачком пушком изнад свеже цеђене поморанџе... „Све гузице на свету и моја“ као мучнина неколико шуљева, прдежа и давежа... А што пиће и алкохол више буду текли венама у том парадном марширању биће доживљено као атаковање на јунакову потиштеност или пак на његово лудило... И последња прича са доста елемената фантастике „Ћебе“ које се креће, које стеже, које дави и које је могуће убити са пар хитаца... И док су људи одушевљени свим тим разговорима који њега слабо занимају и који немају значаја по њега, он покушава да се окрене нечем другачијем: Библији, филозофији, поезији. И онда схвата да су и сви они у тим тврдњама промашили читаву ствар и да слове о нечем сасвим десетом. И зато је решио да више не чита. Нове ослонце потражиће у: пићу, коцкању, сексу и тако је постао налик на скоро сваког човека из околине, из града, из државе. Ипак између њих постоји јасно подвучена и оштра разлика. Он никад није марио за успехом, није желео породицу, дом  и децу, а нити пристојан посао итд... Није постао ни интелектуалац, а нити је по корену породичног стабла био неко ко носи спасоносне гене обичног човека  и човечанства. Он је „висио негде између“ и пита се у том висећем ставу - није ли то зачетак једног његовог безумља. И каже да се никад не верује ничему док се не догди по први пут,  а тако су нас научиле и „атомска бомба, или Руси у космосу или Бог који силази на земљу и бива прикован на крст од оних које је ОН створио... чим поверујете да је ужас заиста ужас, све најзад постаје мање језиво“... А да би стварност постала доиста и стварна нужно је увек имати бар најмање два гласа, јер ако се само једном човеку укаже визија, остали га могу прогласити или лудом или свецем. И на концу живот је баш то лудило у коме су сви од нас навијени као оне играчке на механизам – на онај мали кључић позади што га неко окрене по неколико пута у круг док не попуца. Али тих неколико навоја и та крхка опруга може пући,  а кад она пукне онда ће људи тумарати наоколо, коваће некакве планове, умишљаће разноразе ствари, бираће политичаре и председнике, косиће травњаке, садиће цвеће...  А нико се неће запитати осим можда Буковски и неки његови јунаци,  а можда и читаоци: „ШТА НИЈЕ ЛУДИЛО?“... А кад преклопимо ову књигу пустимо нека потеку сузе које умеју још једине да пузе „као тешки бесмислени створови без ногу“...

       

МИШИМИНЕ ИСКРЕ ВАТРЕНЕ...

Роман „ЗЛАТНИ ПАВИЉОН“ (у наставку пишем иницијале ЗП) датира из 1956-е, а који је Јукио Мишима написао са 32-е године, имајући иза себе објављених око 50-ак књига и убрзо ово дело написано по истинитом догађају из 1950-е бива награђено и екранизовано. Треба проћи кроз 10 глава док као пажљиви читалац спознате све мотиве и побуде који су претходили пожару као злочину из очаја, који је извршен од стране младића и студента зен будизма (подмлатка будуће свештеничке касте при храму Кјота) који муца. Наиме, он је подстакнут љубомором на овај тежак чин и злочин, само зато што као дефектна личност говорне мане пожели да уништи ЗП као симбол древне лепоте. А хоће ли овај фелерични верски фанатик или жртва верског фанатизма у покушају да уништи оно што је доиста вредно и свето (традицију) и уништити свом количином своје пакости и зависти - мржње... 1- Причу о ЗП чуо је још у детињству од оца који такође беше свештеник. Пошто се родио у забаченом рту Јапанског мора на североистоку од Маизуруа, одлази код стрица у варошицу Шираку источно предграђе Маизуруа да изучи средњу школу. Од тада опседнут је визијом коју у њему пробуди свако дозивање ЗП нешто као лепота блиставог сјаја и раскоши, а као нешто што још очима није видео,  а што му је доступно само преко фотографија, читања и причања. Слабашног је тела,  а вршњаци га надмашују у свему, а пошто га због замуцкивања и исмевају јако је повучен у своју унутрашњу љуштуру. Он је „муцавац (који) подсећа на птичицу која се копрца, лепетајући крилима, у покушају да се ишчупа из густог лепка“. Као и сваки млади створ и он има жељу да се у нечему истакне, а за своје јунаке узима све свирепе и насилне моделе понашања. Иако је бедне спољашњости и са говорном маном, он још увек самога себе може да замисли и визуализује „као потајно обдарену личност“. Његово име је МИЗОГУЋИ (а ради лакшег и бржег исписивања, користићу за сва имена у роману прво почетно слово). М је муцавац коме се подругљиво кикоћу из потиљка и свирепи су у томе,  а он ипак жели да постане свешетник. Пошто избије рат на Пацифику рамишља овако: „У том тренутку се, несумљиво, у мени јавила ИСКРА ВИДОВИТОСТИ, неко сазнање да у мрачном свету ја стојим, раширених руку, и чекам. А на крају тог чекања, и мајско цвеће, и униформе, и школски другови који су ме исмевали – сви ће доћи у моје раширене руке“. Усамљеност овог младог бића утовљена је попут свиње и треба само сагледати колико је она нарасла у том тову и тору. Уплиће се у један трагичан догађај. У близини стричеве куће живела је лепа девојка из богаташке породице по имену Уико (у наставну У) коју називају охолом, усамљеном и предмет је трачева да ће остати неплодна. Она одлази добровољно за болничарку при Поморској болници. М сања њено тело ноћима и једном је пресреће и зауставља док се она на бициклу враћала кући са посла. Зачуђена девојка га заобилази и мајци пријављује тај случај, а њена мајка М пријављује код стрица. Због укора који ће уследети М је пожело да она умре и заиста она ће кроз пар месеци настрадати трагично. После 2 месеца од тог немилог догађаја она је престала да ради у болници где је отпушетна, јер је затруднела са једним дезертером из морнарице који се скривао у селу. Зато ће доћи војна полиција њу да ухапси баш када је пошла да му скривеном однесе ручак на тајно место. Онда се преобразила и пристала да га изда,  а у очима М постала је ругоба, али ипак њега опија „прозрачна лепота“ тог издајства. Дезертер се скривао  у храму Конго, а када се она тамо појави не би ли га одала он је убија са неколико пуцњева из пиштоља испаливши у њена леђа, а након тога извршио је самоубиство пуцњем у слепоочницу. За време пролећног распуста долази му туберкулозни изнурени отац како би га на 2-3 дана повео у Кјото, у ЗП, а како би га упознао са својим другом сада првосвештеником и старешином храма. И коначно ће се М приближити предмету своје лепоте и жудње, тој троспратној грађевини са торњем која је завршена 1398 (14 век), а са чијег бакарног крова посматра тајанствена птица ФЕНИКС златне боје, а која се воздвиже по митологији из пепела. ЗП који је саграђен као нешто што дефинише сва та мрачна времена. И најзад М који има проблем да се суочи са лепотом – мора се суочити. Путује возом и осматра свет туробних и тешких боја. А ускоро ће видети најлепшу ствар на свету - ЗП. Но, чим је угледао ЗП разочарао се, а сва осећања у њему остају непокренута са мртве тачке гледишта и једино што осећа може се назвати немиром и нескладом – нешто што се да окарактерисати као „непривлачна лепота“. Због разочараности осећа и бол, па каже: „Сасвим је могућно да лепота, да би се заштитила од посматрача, настоји да превари оне који је посматрају“. М верује само у лепоту која се да сагледати очима и више га очарава модел ЗП унутар стаклене витрине,  а у детаљима и фигурама не види ни трунке лепоте. Старешина и врховни свештеник је очев друг Тајама ДОСЕН, који их прима у читаоницу и послужује чајем и колачима и ту ће чути њихову причу о томе како будистичке храмове запоставља и администарција и војска. Очева посмртна и задња жеља је да његов пријатељ преузме бригу о сину. Преноћи ће у храму,  а после вечере опет су разгледали ЗП и тек тада ће овај храм оживети унутар душе младог М и одјекнуће некакав ехо унутар њега. А када после неког времена буде писао оцу писмо о ЗП као нечему најлепшем, од мајке ће примити вест о очевој смрти и изливу крви у мозак... 2 – М је неко ко није саосећајан према људима и очева смрт неће га много ражалостити. Тврдоглав је и са доста свирепости сагледава очев леш. Не поседује морално охрабрење, док му је лице препуно ведрине, без трагова уплаканости. После очеве смрти одлази  у Кјото и постаје манастирски ђак при храму крај ЗП, а по препорукама старешине примљен је у свештеничке редове и постаје његов помоћник. Иако му се овде још нико није почео ругати, у лето 1944 схватио је да и даље муца и да је ружнији од свих осталих. А ЗП је лепота која му и даље мигољи из ока и измиче,  а он би да докучи све њене тајне, па каже: „Молим те реци ми зашто си тако леп и зашто мораш да будеш леп“. Вести које пристижу из рата лоше су и неповољне. И зар и ЗП није саграђен на темељу пометњи и зар није власништво оних савести нечистих и зато ЗП у његовим очима и јесте нешто препуно несклада,  а кад га посматра запрепасти се. Упознаје друга по имену ЦУРУКАВА, из богаташке породице који је овде убачен везом. Причаће са новим другом о усамљености, о умрлом оцу, о тугама, о муцању, а за Ц он ће остати чудак. М има дужност да старешини доноси новине. У то време М се брине да ли ће и ЗП доживети ваздушни напад и хоће ли америчке бомбе ово све претворити у пепео изазивањем пожара и у прах до степена „трагичне лепоте“. Ц и М заједно разгледају ЗП и даље М обузима немир пред лепотом ЗП, тако да „најлепше лице у његовим очима постаје ругоба“. Ц је једини који му се несмеје када замуца и једини који му се не руга, а М је неко коме су се и увреде и подсмеси више допадали него саосећајност и сажаљење. Ц је нежан и та његова нежност га запањује и он је неко ко га прихвата управо онаквог какав и јесте и зато је М у складном заносу среће и тренутног доживљаја, док ЗП достојанствено стоји као једна неуништива грађевина. М је присан и близак са ЗП и буди се у њему жеља након очарања том лепотом да га и безбедоносно заштити и тада долази у стање да воли ЗП без икаквог осећања страха. И ЗП и он сам живе исту димнезију, па ипак он и даље остаје сањалица. Новембра 1944 бомбардери Б-29 напали су Токијо из ваздуха, а брижни Токијо мора да сачува своје традиционалне старине: светилишта и храмове. М се није много коснуо ни очеве смрти, ни мајчиног сиромаштва – он сада предосећа несреће и трагедије, тврдећи да није суморан и туробан, већ да се само интересује за лепоту. Заједно са Ц обићиће и храм Нанзен који припада истој секти, али другој школи,  а док разгледају таванице моле се. У испосничкој ћелији Тенђу опазише младу жену у прекрасном кимону раскошних шара, налик на неку нестварну лутку за коју треба утврдилити је ли заиста жива. Пјављује се млади официр у униформи ратној и пошто седне преко пута ње, она му доноси зделу чаја, отвара свој кимоно и даје му своју млечну дојку и тако га доји млеком које у њој бубри и надолази, а пре тога родила је њихову заједничку мртву бебу. И док М и Ц крадом то посматрају вирећи из прикрајка, М се сетио мртве У и као да је ово њена реинкранација и поновни долазак и рађање у свету живота... 3 – За годишњицу очеве смрти мајка би да дође до Токија са посмртном плочом са очевог споменика,  а пошто нема новца да плати обред посмртне службе пише старешини писмо не би ли изазвала самилост. И пристао је да обави тај обред, а М слабо прича о мајци и готово да је не спомиње, јер се стиди те њене сиротиње и неугледности. Он не жели да је види и мрзи је некаквом „аутентичном мржњом“ гајећи према њој мрачна и недефинисана осећања. Колебљив је и лицемеран у потрази на који начин да „поништи сопствену ружноћу“. Старешина ће га похвалити мајци за одлично владање, а кад одведе мајку у своју собу М ће равнодушним ставом рећи да му више не долази у посету док не постане свештеник и пресеца њено биће све окрутнијим речима. На ту његову раздражљивост она се неће опирати. Тако ће дознати да је мајка продала кућу, одлази да живи на село код ујака,  а храм у који је М требао да се врати као свештеник на забаченом ртву више не припада њима и сада му остаје једино да постане старешина у храму при ЗП. Овим ће се забезекнути и још више мрзети мајку, која му каже да муцавца неће ни узети у војску и која му подмеће искру амбиције. Овај сусрет потресао му је душу,  а посебно вест да хумани Американци неће бомбардовати ЗП. Рат се завршава,  а народ је појурио у храмове да се исплаче, но још нема посетилаца у ЗП, који сада изгледа лепше него икада,  а најлепше су његове „звонке тишине“. Пораз Јапана  у рату М бацају у ново очајање,  а са капитулацијом 15-ог августа све вредности су срушене. Према старешини не осећа ни љубав, као ни поштовање, јер је начуо да се зенистички свештеник забавља са гејшама и задовољава путене страсти одавањем у сладострашће. Но, за М овај ратни пораз мора бити нешто ново што ће донети некакав неочекивани препород и о томе прича са Ц. Ово је време злих путева и црне берзе. М коме је тек 17 година кренуће и сам у свет зла и покушаће да лукавством придобије наклоност старешине превејаног лицемера и лисца, али и да се докопа старешинства, па макар морао и да отрује самог старешину. Распламсавају се ИСКРЕ АМБИЦИЈЕ које је мајка само потпалила подметањем, па каже: „Кад би само било могућно да се зло у мојој души повећава и бескрајно размножава, тако да се у најмањим појединостима подударе са огромним пространством светлости пред мојим очима... Нека мрак моје душе, у коме је то зло затворено, буде раван мраку ове ноћи, која обавија те безбројне светлости“. Број посетилаца у ЗП повећава се, а цена улазнице повишена је такође,  а међу тим светом све је више развратника. Обновљен је обичај чајне церемоније,  а жене све више долазе обучене у кимоно. У прву послератну зиму унутра М расцветавају се прве латице младалачке осећајности и жара, док је муцање и даље „рана његовог срца“,  а кад говри енглески једино тада не муца. У ЗП долази пијани амерички војник са пијаном проститутком,  а водич им је М. Та девојка за М ће опет бити реинкарнација умрле У и нешто превише лепо и пркосно,  а што га неће ни удостојити свога погледа. Он је неугледан, у мантији, у прљавом џемперу и са гуменим чизмама. Војник и проститутка се свађају, а М међу њима осећа нелагоду. Пошто девојка ошамари војника, војник ће наредити М да чизмама гази девојку која остаде бачена да лежи у блату. И тако је М газио њену утробу, њен мекани стомак, а док је она јечала, он је осећао „неку навирућу радост“. И није знао да је она са тим пијанцем затруднела и да ће после овога добити побачај. Американац је хтео да му плати за ту услугу гажења, али је М одбио и за утеху добија пар паклица цигарета честерфилд и одмах је знао да ће их поклонити старшеини, који их је обожавао. Никад му неће хтети рећи како је те цигарете и зарадио. И сада М жели нешто још драматичније и жешће. Презире старешину који намерава да га пошаље на универзитет по завршетку школе и биће то вест која ће се размилети храмом... 4 – У пролеће 1947 М је полазник течаја за упис на Отански универзитет и многи му на томе завиде. Ц му прича како је у храм дошла проститутка како би се пожалила на једног манастирског ђака који је газио њену утробу,  а након чега је она имала спонтани побачај и сада тражи надокнаду за тај бол  и губитак или ће јавно испричати за то гнусно злодело,  а како би је ућуткао старешина јој даје нешто новца. Сви су знали да је то био М, који узгаја све мрачније емоције. Али М ће слагати и Ц да то није учинио он и тако ће отворено слагати јединог пријатеља, а наивни Ц ће сутрадан пожелети да брани његову част, но М ће га од тога одвратити. М је радостан зато што нема сведока и очевидаца, а старешина је веровао у његову невиност,  а можда и није и зато ће М бити на ивици провалије да ли да се исповеди и затражи покајање. Ипак одлучио је да се као и сви претвара и „живи своју некривицу“ – то је исто радио и врховни старешина. Није упао у замку, а Американац (окупатор) га јесте на то приморао и на крају сам је уживао „у сласти мучења“. Иако се није исповедио у очима је носио „одсјај зла“ потпуно свестан да јесте учинио злочин. А пошто старешина ћути на све те догађаје, М се мучи тим ћутањем. У јесен старешина одлази на сахрану једног парохијанина 2 сат удаљености возом са својим ђаконом. Одједном у М као да су све амбиције спласнуле и он осећа некаква одушак. И он 20 година живи у ћутању и каже: „Кад бих истрајао до краја да се не исповедим, доказао бих да је зло, макар и ништавно, заиста могућно“. Но, одједном М има жељу да се исповеди у моменту када старешина није у храму – „да исповеди то прво безначајно злодело“ у свом животу. Без исповести уписаће се на Отански универзитет и студираће зајендо са Ц. Док Ц стиче све више нових пријатеља, М је све усамљенији. Има 10 предмета,  а највише га мучи логика и зато се обраћа новом пријатељу по имену КАШИВАГИ, који хода деформисано, има згрчена и искривљена стопала, сакат при ходу, телесни богаљ лепог лица, чак лепше и од женске лепоте. „И богаљима и лепим женама досади што их свако гледа, уморни су од живота који подразумева да их неко стално посматра, осећају се у шкрипцу; зато настоје да одврате туђе погледе својим начином живота... Победник је онај ко наметне свој поглед другоме“. К га прво није разумео и његово обраћање доживеће као „неразумљиво муцање“. Тако су се два богаља спријатељила. „Најзад си наишао на некога пред ким можеш да муцаш до миле воље... Сви су људи такви, да знаш... Сви траже сапатнике... Немаш успеха код жена,  а немаш ни храбрости да одеш и платиш проститутку“ рећи ће му К, а онда испричати о губитку своје невиности и тако му излива душу. К је знао да жене никад неће моћи да га заволе,  а није хтео да узима проститутку, јер оне „не спавају са својим клијентима из љубави. Оне су спремне да прихвате сваког: излапеле старце, просјаке, људе без ока, лепотане, чак и губавце, само ако не знају да су губави... Мрзео сам уопште изопачене маштарије“... Једном се у К заљубила девојка из имућне породице и он је упорно одбијао њену љубав тврдећи да је не воли, бивајући поштен и неизвештачен према њој. „За осетљиве душе било је нарочито важно да ја не испаднем некаво бедно створење“. Тужна девојка је мислила да он њу лаже и покушавала је да га освоји уз опаску да га воли. За К то беше заблуда и он је одбија, а она се насупрот томе све више приближавала њему и нуди му своје тело. Он остаје неспособан да реагује и импотентан пред њеним телом – мушкост кад га изневери. Није могао да постане страст иако је о страсти сањарио. „Људи вероватно мисле да себе не могу видети ако немају огледало. Али бити богаљ значи имати огледало стално пред очима... постоје прелепе птице и ружни крокодили“. Живео је особењачки,  а циљ му беше само постојање и пуко трајање. И тако једној удовци од 60 година на годишњицу мужевљеве смрти одлази да очита сутре (молитве). Она га послужи чајем,  а К затражи да се окупа и тада се удовица сажалила на његова богаљаста стопала. А он јој рече да је његовој мајци кад га је родила Буда рекао да жена која буде обожавала његова стопала одлази право у рај. И тако је К легао на леђа, а хтеде од кикота и смеха да прсне изнутра,  а те „бангаве ноге“ старица је миловала својом косом, а што је њега узбудило и он привуче њу стару и ружну и спозна „логику своје еротике: људи се претварају у ономе што обично називају заљубљеношћу... Телесна страст је као ветар, или као неки чаробни плашт што скрива онога ко га носи“. Старица му се подала из страсти која је „бескрајни привид“ само. „То је настојање да се стварност споји са привидом“. Сакате ноге и прелепе жене никад неће моћи да се дотакну. Ова прича на М оставља велики траг и утисак и погрешно ће закључити да је К усмаљен. К тек треба да му открије како се довијао после овога и како је манипулисао женама и како их је и новчано искоришћавао, па и злостављао. И тако му К предлаже да пођу у шетњу и да изостану са ужасно досадног предавања кинеско-јапанског језика. М осећа стид ходајући уз К. Кренули су ка планини Хиеи. За К трчање је „разметање здрављем“,  спортске приредбе су знак декаденције,  а уместо спортских јавних приредби требало би јавно показати сва погубљења. „Ужас више није наша лична агонија, већ жестока физичка патња других људи. А ми нисмо приморани да осећамо бол других“... К ће му открити тајну како увек препозна тип жене која може волети сакате ноге и каже да су то лепотице првог реда, надмене, шиљатих носева, а са нечим неправилним око усана. И тако према њима је ходала једна девојка... 5 – М је запањило девојчино лице, које је љупко,  а утом се претварачки добро К срушио испред девојке у пролазу. Њу је то приковало у месту,  а кад прође мимо њих К ће је назвати бездушницом. Онда ће девојка питати шта може да учини у тој ситуацији. М бежи и оставља друга К у невољи. Сутрадан К ће му признати да је пад вешто одглумео и да се девојка скоро заљубила  у њега и ноге му мазала јодом. У мају К смишља да оду њих двојица са две девојке на излет на планину Араши у предграђу Кјота и зато читав дан морају изостати са предавања. М ће доживети ту горке догађаје, као и успомене. К и његова лепа девојка свађају се, а друга девојка намењена њему прича му о жени која је у храму Нанзен једног војника подојила млеком после рођења заједниче им мртве бебе (он и Ц су то гледали). У том причању и расправљању закључују да људи имају једну једину бриги,  а то је ПОЛИТИКА... „Шта би за тебе била племенита стварност... Филозофија, уметност – све је то гомила камења“... Пију и виски,  а онда саопштава М да се посвађао са девојком зато што родитељи покушавају да је удају за човека кога не воли и К ће тај брак да спречи. Онда К урла као га боли несносно нога,  а девојка почиње да му љуби ноге. Овим је М ужаснут,  а девојка се понаша попут оданог кучета. М је замрзео девојку која је њему додељена, посебно кад је прокоментарисала: „Овде имамо готово све деформитете“... К предлаже да се свако са својом девојком осами и тада девојка открива М да је водила љубав са К. Пожуда почиње да мучи М, који је сада разочаран, подмукао, научен мрачним странпутицама, а опијен и алкохолом који за то и служи. Девојка му допушта да је милује и љуби поред свелих перуника и све се покварило у трену кад се присети ЗП, тог прелепог и грандиозног здања, те чудесне грађевине, раскоши и сјаја. И тада осети испразност свих својих жудњи и схвати да се у овом животу „опијамо једним тренутком што добија облик вечности... чињеница о вечности лепоте може заиста да блокира наш живот и затрује наше постојање“... Излет се завршио јадно за М, а старешина је примио телеграм у коме је јављено да је Ц мртав – погинуо у несрећи пошто га је прегазио камион. М плаче, јер је изгубио пријатеља препуног врлине и светлости, а нема новца да оде на сахрану. Ц беше неко ко је „створен само од чистих састојака живота“ са прегрштом добрих намера. М је изнова усмаљен,  а за време лета неће отићи да посети мајку. У ЗП појавили су се чувари,  а за једног од њих пријавиће се и М. Прети им тајфун. И док сам хода кроз ЗП пита се: „Јесам ли ја поседовао храм или је храм поседовао мене?“... Могу ли у тој равнотежи „да ја будем ЗП, а ЗП да буде ја“. Зачуо се јаросан и јак ветар са мирисом страшне олује, која ће храм уништити и тако га лишити достојанствености  и лепоте.  М је довикивао ветру: „Јаче, јаче!... Брже! Са још више снаге!“... Ипак изјутра тајфун је заобишао Кјото... 6 – После годину дана од Ц смрти М је и даље усамљен и задовољство проналази у библиотеци, где је читао романе и филозофска дела и даље веома поносан што га сви остали не разумеју. ЗП га опија и тој опијености М се опире – лепота која га поседује. А за време пролећног распуста 1948 на другој години на огласној табли видеће објаву која се тиче ЗП,  а која каже да се ништа не сме мењати, јер у супротном следи казна. Сусрешће и К са којим се све мање дружи и К ће му показати фрулу од бамбуса за 5 рупа, коју је добио од покојног ујака. Фрулу ће поклонити сад М и учиће га да свира. И М одједном свхвата да је „лепота вештина“ и да је пречудесна та „лепота музике“. „Краткотрајна лепота коју свирач остварује претвара одређено време у чист континуитет... лепота је савршена апстракција и креација самог живота“. К не воли књижевност и архитектуру и утеху не види у лепом, а М нема новца чиме би се зхавалио К на овом дару. Но, К има други план: тражи од М да му украде из ЗП и донесе пар перуника и саса за икебану (аранжирање цвећа). Ово је наговор на крађу и М ће донети тражено и овај поступак га увесељава. Лепа девојка са којом се К виђао удала се. „Иако се лепота може подати свакоме, она, у ствари не припада никоме“. А К му прича да је од једне жене научио аранжирање цвећа и да ће она ускоро стићи (жена која је родила мртво дете официру, а онда је он погинуо у рату). То је она жена коју је пре 3 године кришом посматрао са Ц у храму Нанзен и опет је она инкарнација У. И сад одбачену љубавницу К нуди М. Жена стиже, а М је узбуђен. К јој говори да више не треба да га подучава икебани,  а онда је ошамари. М крете да трчи за уплаканом женом и она му се поверава да је К злоставља. Одводи га у своју кућу и он јој открива када ју је први пут угледао. У екстази или у очају, а све заједно можда и  у страсном чину она му даје дојку,  од чега се М завртело у глави од лепоте која га погађа и која се опет трансформише у ЗП. И несрећни М остаје парализованих удова наспрам те лепоте огољених груди и одлази са осећањем немоћи и опет је опијеност претворена у мржњу, а ЗП му непрестано претвара живот у пакао. А кад стигне у ЗП рећи ће огрубелим речима: „Једнога дана ћу свакако овладати тобом, тако да никада више нећеш моћи да ми се испречиш на путу“... 7 – „Ми се не сударамо изненада са нашом судбином“. М осећа присност само према ЗП, док га гута „бурно море времена“ и док се утапа у „бесмислено и бескрајно понављање“. „Музика је као сан... Мој дух је знао за радост отелотворења музике“. Утеха је сада њему музика и ЗП једино му дозвољава тај ужитак – ужитак музике. Једино то му ЗП прећутно допушта и одобрава – музику која је „лажни облик живота“. Имао је М још неколико покушаја са женама и сви су се завршили катастрофално и неуспешно, јер увек искрсне ЗП који све друго баци у прашину и засенак. „Свет је постао релативност и само време се кретало“. А облик лепоте једино још има ЗП. Јануара 1948  одлази у трећеразредни биоскоп, а у шетњи кроз четврт Шинкјогоку угледаће познато лице: старешина са шеширом  у шетњи са гејшом и сада је М сведок старешининих потајних излазака у провод. М је потом привучен појавом црног пса рундова у тој гомили. А онда идући спазиће лимузину са возачем и девојком поред које седа и старешина. Овоме почиње да се подсмева М, а старешина га пита има ли и даље намеру да га уходи. „Ти глупане мали! Зар намераваш да ме пратиш?“. Ове речи пећи ће дуго М. Сутрадан старешина ћути да га је срео и опет та ћутња мучи М, који од мајке добија писмо, а чија је жеља да М постане нови старешина храма. Некада је ученик бирао учитеља и М би изрекао радо неко друго име да може уместо имена старешине Д, а то име би било „ЛЕПОТА“ и „НИШТАВИЛО“. М је сањар не смемо сметнути са курса ове Мишимине пловидбе. Потом ће М купити у фоторадњи фотографију гејше и ту слику убацити у новине, а кад их буде понео старешини,  тиме ће уствари желети да га разгневи. Пошто се још ништа не дешава унутра М одвија се права драма. Старешина држи верско предавање, а М је и даље пун презира према њему. Старешина је нула за М. Одлази код старешине да се извини и опет се ништа није десило,  а ни променило. Онда ће у фиоци свога стола М наћи фотографију гејше. Исекао је маказама слику, делове увио у хартију, згужвао, отишао иза ЗП завио замотуљак о камен и бацио у воду рибњака Кјоко. У новембру М је побегао из храма подстакнут изненадним импулсима, јер је пре тога старешина обзнанио да га неће одредити за свог наследника. М је пре тога запоставио студије и у трећој години препустио се доколици и чамотињи (страшним страстима душе). Старешина га укорава за лоше оцене и мноштво изостанака. М више не чита ни књиге, тром је, беспослен, склон нераду, сам. „Спољашњи свет је за мене делимично захладнео, па се поново загрејао“. После укора сви су према њему непријатељски настројени, а старешина га позива 9 новембра и говори му да неће бити његов наследник. Он који је „прљао руке новцем и женама  и свим осталим стварима материјалног живота“ сада се одриче М. И код М мржња нараста и рађа се жеља да некуда побегне и тражи у зајам од К 3 хиљаде јена. К ће рећи: „Не буди позајмљивач ни зајмодавац. Јер зајам се често изгуби, а изгуби се и пријатељ“. М ће прећутати да зна како је он камчио новац од жена, али му ипак каже: „Хоћу да побегнем од свега што ме окружује. Од онога смрада беспомоћности којим сви око мене тако снажно одишу“... И од ЗП жели да побегне, јер је „у њему корен беспомоћности свих осталих“. М је продао фрулу за 400 јена, речник за 100,  а осталих 2500 јена позјамиће од К, који му даје новац али уз каматну стопу од 10% месечно и тако се М отиском прста на хартији обавезао на враћање дуга. Отићи ће возом, а пре одлака у храму извлачи срећку светог предсказања Микуђи бр. 14 што је несрећан број,  агде му се предлаже да тајно побегне, јер уколико остане може очекивати муке и неизвесност, али да не путује на северозапад већ у неком другом смеру. Но, М ће ипак ићи на северозапад. Пошао је са срцем које је поскакивало у прсима, силно и снажно. Напушта „своју околину“, оставља „своју идеју лепоте, која (га) је толико спутавала“, бежи „од осаме и околности“ под којима је живео, напушта „своје муцање и све друге услове свога живота“. Он сада има циљ и путује  у крај где је једном већ боравио на школској екскурзији у средњој школи. Опет га прогањају у сећању мртви: отац, У, Ц – сва она бића које је много волео. „Ипак је лакше волети мртве од оних који још живе!“. Путује возом треће класе, са живим људима које је тешко волети, а иако није хтео да прислушкује туђе разговоре у возу несвесно је чуо много тога. Људи причају о ЗП и о Сребрном павиљону и кажу да ЗП остварује годишњи приход од 5 милиона јена, а има свега 200 хиљада јена трошкова и питање је где преостали новац завршава у каквим токовима, кад се зна да старешина троши паре на гејше, а ђаке храни хладним пиринчом,  а чак је и храм ослобођен пореза. И људи у возу кажу како од храма треба искати и тражити прилоге. Ове јавне критике код М изазивају гнев и мржњу. Изашао је на станици Западни Маизуру,  а потом је отишао на плажу Јуру 3 км одатле нон-стоп упитан шта може ту да нађе и хоће ли му се ово ходочашће по мукама исплатити на крају крајева. И док хода по мукама храбар је и одлучан да се суочи са својим циљем и нема времена за одмор. Крај реке Јуру срешће пса и једног рибара,  а ледени ветар га шиба у лице. Угледаће мешалицу за малтер и 4-5 радника. И коначно са смрзнутим ногама обрео се на обали дивљег Јапанског мора. „Ту је био извор мје зле среће, свих мојих сумроних мисли, порекло моје ругобе и моје снаге“  ту где све прожима „нека мрачна снага у вечном кретању“... Унутар М буди се свирепост. „Овде сам могао да будем довољан самом себи. Овде ми ништа није претило“ и управо ту рађа се ИДЕЈА која га обузима као нечиста сила и удара као страшна муња и први пут му пада на ум, у њему расте  и јача, осваја га и заокупља: „МОРАМ ЗАПАЛИТИ ЗП“... 8 – Седи крај хотела Јура, узима собу,  а кад стане крај прозора почиње да „разрађује своју одскорашњу идеју“ и чуди се себи зашто није пожелео да убије старешину. Сигурно јер је знао да је то лош прорачуни и зар није боље уништити ЗП као оно што је неуништиво као „неуништиви квалитет постојања“ и што поседује неуништиву лепоту и што јесте неуништива ствар, која је од 1897 проглашена националним благом. Хоће ли ово бити и чин „велике васпитне вредности“ за самога М, ако зна да ЗП постоји ту већ 500 година и да овим чином људе ипак научи уништивости свега и да тако утиче на њихову слику и да је измени – да пољуља вредности у које слепо верују – о неуништивости. После 3 дана долази полицајац коме он признаје да је напустио храм. Полицајац га одводи у станицу и тамо га представља као свог сестрића,  а затим га враћа у храм. М зна да ће пожаром који намерава да изведе преобразити свест многих људи и да ће тада „завладати тотални хаос, (а) њихови закони остаће без ефекта“. М ће бити у будућности криминалац. Могао је М да одустане од спаљивањ ЗП, но неће, јер зна да ће так започети НОВИ ЖИВОТ... У храму га чека мајка коју М и даље мрзи али по први пут не страхује од њених претећих тонова. И мајка почиње да га шамара говорећи: „Незахвални сине! Зар не осећаш никаву обавезу према родитељима?“. А када је М испричао мајци да није украо, већ позајмио новац за пут њој је лакнуло и тако је признао да није „починио никакво зло“... Мајка од њега тражи да се извини страешини и замоли за опрост и захтева да се промени. М је мајка и даље ружна, а ружна му је само зато што се она нечему и даље нада,  а то њено надање је као неизлечива болест и нешто „попут приштева, влажних и црвенкастих, што су ухватили маха у зараженој кожи, изазивајући непрекидни свраб и одолевајући свакој спољној сили“. Иако је зима М и даље остаје чврст у својим намерама и одлукама и план ће само мало одложити. К тражи исплату новца и камату, па га вређа и кињи, али М неће да врати новац и дуг, па изостаје са часова и бежи од сусретања са К. У току пола године М се много колебао и одједном му је неподношљиво постало веома подношљиво и као да се одједном са свима измирио, некако је уљуднији и пријатнији, па чак више не мрзи старешину. Тако је самога себе ослободио од свега. А 17 марта 1950 завршио је припремни течај на Отанском универзитету, а кроз два дана потом прославио и 21 рођендан. За 3 године течаја постигао је лош успех од 79 полазника заузео је последње 79 место – стрмоглави пад. И поред лоших резултата дозвољено му је да постане редовни студент, али он опет занемарује све и само посећује храмове и светилишта где се улаз још неплаћа. Испред храма Мјошин среће студента који му личи на пиромана и почиње да га уходи уверен да и њега слично присиљава да почини злочин из усамљености, из очаја, из истих збрканих помисли о лепоти. Тај студент је само припалио цигарету и угасио ногом палидрвце шибице оставивши М разочараног. М је то доживео као кукавичлук то контролисано баратање палидрвцетом. „Будан контролор који брани друштво од опасности“. У Кјоту од Меиђи рестаурације и није било пожара, а у прошлости храмови су горели. Пожари се нису подметали, проглашавани су за случајне или услед последица рата. М одлази у библиотеку и неће избећи сурет са К који сада потражује 5100 јена. И умало ту да М открије какву пропаст припрема свету. Десетог јунског дана пљуштала је киша,  а К је отишао код старешине који дозива код себе и М – старешина пристаје да К отплати дуг који код њега има М. Старешина упозорава М да ако само још једном погреши избациће га и зато М мора да жури и хита да што пре идеју реализује и спроведе у дело. К свраћа у собу код М и зна да он „има неки рушилачки план на уму“. М је рекао да нема ништа од тога и да се враћа  у свје родно место у Саномији. Тада му К даје писма која му је писоа Ц и сва су из маја 1947, пред његову смрт. М је осетио тада љубомору,  а читајући писма открива агонију кроз коју је морао проћи Ц због љубавне афере и њему родитељи нису одобрили девојку коју је волео и све је исписивао тоном највећег очајања док није извршио самоубиство,  а породица је измислила причу о несрећи са камионом. А када му је К написао последње писмо било је касно – Ц се већ убио и ту му је написао да не сме умрети... М ово сазнаје после 3 године и у тешком је шоку, а К је овим „искасапио“ емоције М, сломивши га и уништивши. И онда ће му К рећи: „Само сам хтео да ти помогнем да схватиш. Оно што пребражава овај свет то је – ЗНАЊЕ... Само знање је у стању да га преобрази, остављајући га истовремено управо онаквим какав јесте... Људска бића поседују оружје знања како би живот учинила подношљивим“. М се пита да ли постоји неки другачији начин да се живот лакше поднесе, на шта К одговара: „Постоји само ЛУДИЛО или СМРТ“. М ипак остаје при тврдњи да знање не може да преобрази свет, већ су ДЕЛА та која свет преображавају и транформишу... За К лепота је „ствар која мора да спава и која у сну мора да буде заштићена знањем... Знање је океан човечанства, област човечанства, општи услов људског постојања“... А за лепоту коју М воли рећи ће да је ИЛУЗИЈА, да чак лепота и не постоји... а да је „знање оно што чини ту илузију тако јаком и што јој даје снагу стварности. Са становишта знања, лепота никад није утеха. Али кад су блиско сједињене... лепота... и знање... рађа се нешто друго... пролазно и кратковечно попут мехура, и крајње безнадежно... УМЕТНОСТ“... За М је лепота и даље његова ноћна мора, највећи смртни грех и непријатељ. Разговарали су дуго и по први пут дочекали да им се мишљења негде и поклопе – сањарили су исто, а онда се сложили у једном: „Ништа, ни разумевање, ни дела није равно радости коју човек осећа (као) кад отплови у даљину“... 9 – Овога пута старешина награђује М и даје му школарину од 3400 јена за први семестар, и још 350 за превоз и 500 за свеске и школски прибор. М зна да је ово све лажно и жели да потроши тај новац и жели да старешина за то дозна, да побесни и да га отера из храма. Сада је ВАТРА та што га надахњује „сензуланом пожудом“. Искрашће се из храма 18 јуна и поћи у четврт Северни Шинћи познат као Гобанћо са јавним кућама и гејшама, у крај чувен по проституцији. М муче мрачне и кобне мисли, опседају га нечисте душевне силе и осећа да може умрети или се разболети и зато још једино моли да поживи док не запали ЗП. Узнемирен је, у уму не осећа задовољство, а свака пожуда мрска му је до мрзовоље. Решио је да потроши новац на проститутку и опет се сети покојне У. Улази у јавну кућу где седе 3 девојке и узима једну насумице по имену МАРИКО. М се тресу руке, па ипак доживљава прво телесно задовољење. И наредног дана долази у исту јавну кућу и узима исту девојку и показује јој књигу „ЗЛОЧИН И КАЗНА“ коју је написао италијански правник у у18-ом веку. Знали су да М долази из храма и опет ће доживети задовољство и као да се навикао на нове сензуалне ужитке. Марико му упућује прекор уз опаску да не долази тако често. А када јој буде показао књигу сматраће је својом саучесницом у уништавању једног света уз прорчке речи да ће ускоро о њему све новине писати. Девојка се смеје, назива га лажовом и ништа му не верује и заспала је. М више неће доћи у јавну кућу Отаки. Он сада чека да старешина дозна како је потрошио новац и да га отера,  а неће ни сам да му се исповеди нека сам то докучи. Видеће старешину у храму у молитвеном чучању и питаће се чему сва та понизност када иза себе има толико злодела и преступа. Корејски рат избија 25 јуна и као да се ближи „крај и пропаст света“... 10 – М сада зна како да уђе у ЗП без кључа. У апотеци купује бочицу арсеника од 100 пилула, а у радњи и џепни нож. Због куповине ових ствари осећа сласт и узбуђење. ЗП је имао АЛАРМ у случају пожара, но 29-ог нешто се на уређају покварило и квар открива стари водич. М то „охрабрење небеса“ искористиће на време. Дошао је мајстор да поправи аларм, но пошто није успео одложио је поправку за 1 јул. А већ 30 јуна М одлази да купи храну некакав немир га гони и уморан је. А људи кад чују за његов злочин зар неће рећи: „Сиромах човек, био је гладан... Та то је сасвим разумљиво“... И 1 јула 1950 поправка аларма је одложена за сутрадан,  а у храму је у посети свештеник Куваи Зенкаи (старешинин пријатељ и пријатељ М оца). Тај гостујући свештеник позваће М на разговор, на шта је М почео да осећа уплашеност и колебљивост бојећи се да његов план не буде разоткривен. Хоће ли овај гост бити „сведок највеће катаклизме“. М ће упитати свешетника шта мисли о њему очекујући да га бар он схвати. Свештеник ће му казати да изгледа обично, добро, озбиљно. М се буни и тражи да га боље осмотри и каже да није такав каквим га замишља и каже: „Молим вас, загледјате (се) у моје срце“. Свештеник уз осмех одговара: „Нема потребе да те човек сагледава дубље. Све ти се може видети на лицу“... И М коначно осећа да је схваћен, иако празан он има храбрости да изврши своје лоше дело. После поноћи рано изјутра 2 јула одлази у радионицу и узима 3 снопа сламе, док је све ствари спаковао и унапред све пажљиво припремио. Улази у ЗП осећајући налет нервозе. Набацао је ствари без реда у гомилу и распоредио сламу. Вишак ствари бацио је у воду рибњака. Обузима га глад и халапљиво једе хлеб и колач са џемом од слатког пасуља. Није свестан укуса хране, јер срце му убрзано туче,  а чак жедан пије и воду из рибњака. ЗП је сувише савршен и блиста у свим својим детаљима,  а мистерија његове лепоте прогања М који зна да је „ништавило сама структура те лепоте“. И још мало та лепота има да нестане и све што је њоме сматрано непревазиђеном. Уморан је и спутан. Немоћан је и под влашћу лепоте ЗП. Један корак дели га од тешког чина. „Свет се зауставио онакав какав је, више није постојала никаква жеља, и (М) је био потпуно задовољан“. Иако га мучи стравичност немира иако се осећа слично грозничавом стању, малаксао је,  а тело као да се парализовало и сузе теку, јер опет оживљава успомене из прошлости. Док срце убрзано туче,  а руке дрхте из трећег покушаја упалиће палидрвцетом ватру која се распламсава,  а док тражи сламу ватра се гаси, тако да изнова пали још 2 палидрвца док се пламен не претвори у буктињу. А када му се све у глави разбистри биће неописиво весео. Пламен га опкољава, почиње да кашље од дима,  а врата на трећем спарту су закључана. Почиње да лупа на врата толико јако у нади да ће му неко отворити и ту повређује руку. Треба му излазак из ватре  у бекство. Много је дима, а ватра пуцкета и на ивици је да изгуби свест од гушења. Успева да изађе кроз ватру на западна врата трчећи брзо и без стајања. Ишао је према врху планине, док му је срце лудачки и дивље ударало. Више није видео ЗП, али је видео дим што куља и ватру... Видео је ВАТРЕНЕ ИСКРЕ... Тело му је препуно пликова и огреботина. Лиже ране сопствене крваве руке, а из џепа вади нож и бочицу арсеника само да би их бацио. Онда је запалио једну цигарету. „Осећао сам се као ЧОВЕК који жели да одахне уз цигарету пошто је ЗАВРШИО ПОСАО. И као што би човек у таквом тренутку помислио, рекао сам себи: „ХОЋУ ДА ЖИВИМ““...