Пре него се почнем занимати и промишљати на тему тек
прочитаног Кавабатиног романа „1000 ЖДРАЛОВА“, први његов роман који је написан
по завршетку Другог светског рата 1949 (године 2019 у коју тек треба закорачити
биће равно 7 деценија од настанка приче), но пре свега која реч о њему самом
који је уз то и први добитник Нобелове награде за књижевност у Јапану 1968...
Родио се Јасунари Кавабата 14 јуна 1899 у близини Осаке имајући изузетно тежак
животни век. Са 2 године остао је сироче изгубивши оца, па мајку, а за коју
годину губи и најближу родбину и стараоце своје, па тако после губитка бабе и
сестре, изгубиће и деду код кога је живео од 7 до 14 године и тако остаје
сам... Са 15 година започиње писање Дневника што ће објавити под именом „Дневник
петнаестогодишњака“. Од 1920 студира јапанску књижевност на Царском
универзитету у Токију, а од 1922 радове објављује по часописима, што ће му
онако самотном донети нека познанства са критичарима, писцима и оснивачима
часописа тога доба. Дипломираће 1924, а за
време Другог светског рата писаће готово мало,
а понајвише ће читати и изучавати дела класничне књижевности Јапана. По
окончању рата враћа се писању и оно је великог интензитета. Године 1948 постаје
председник ПЕН клуба у Јапану, а од 1954
и члан ЈАУ (Јапанске академије уметности), да би 1958 имао и улогу потпредседника
Међународног ПЕН клуба, а две године доцније француска влада 1960 доделиће му и
књижевну награду... Велики, а скромни Кавабата уобичавао је да каже овако: „Не
могу никада да се ослободим осећања да сам бесциљна луталица. Стално сањам, али
никако не могу да утонем у свој сан, увек сам будан док сањам“... Љубав ће за
њега бити тек једна и једина нит способна да све одржи у заједништву... И тако
ће писати поред љубави и о другим темама као што су: отуђеност, усамљеност,
лепота, туга и сета, жена, мали људи, итд... Као млад пожелео је да буде и
сликар отуда мноштво слика и јунака сликара кроз његова дела (као у делу „ЛЕПОТА
И ТУГА“ из 1961)... Отуда још и љубав према калиграфији... Поред већ два
поменута дела, напоменућу још нека: ВЕЛЕМАЈСТОР, СНЕЖНА ЗЕМЉА, ЗВУК ПЛАНИНЕ,
ЈЕЗЕРО, ПРОЛЕЋНИ ДАН, СПОРЕДНА УЛИЦА, ДОМАШАЈ ТУГЕ, ВЕЧЕРЊА РУМЕН, ЈЕДНОГ ДАНА,
ДРВОРЕД, ЕВРОПА, БИТИ ЖЕНА, ОНО ШТО МУШКАРЦИ НЕ РАДЕ, ВОДЕНИ ТОК ОПАЛИХ ЛАТИЦА,
МЕЂУ ЉУДИМА, ЈЕДНА РУКА, итд... За живота беше самотан, а сав сјај, славу и
гламур сматрао је за ништавно!!! Априла 1972 извшио је самоубиство у 73-ој
години живота, без објашњења и опроштајне речи, у свом студију у близини Камакуре,
остављајући знатижељне затечене, јер никад ничим није то наговестио и увек је
писао против самоубиства и то није сматрао изласком из проблема... Написао
је и преко 100 кратких прича (вињета), а
уз приче пише и новеле... А на тему самоубиства казао је баш овако: „КОЛИКО ГОД
ЧОВЕК БИО ОТУЂЕН ОД СВЕТА, САМОУБИСТВО НИЈЕ ОБЛИК ПРОСВЕЋЕЊА. КОЛИКО ГОД ВРЕДАН
ДИВЉЕЊА ЧОВЕК БИО АКО ИЗВРШИ САМОУБИСТВО, ОН ЈЕ ДАЛЕКО ОД СТАЊА СВЕТАЦА И
МУДРАЦА“... Зато и неки од његових јунака прибегавају чину самоубиства (слаби
да теже светости, а нејаки да одрже мудрост), као што ће се то показати у „1000
ЖДРАЛОВА“... Ако се у време снегова, месечине и трешњиних запупелих гранчица
заиста можемо без злурадости сетити „пријатеља“, чега се све можемо досетити
истраживајући бар 3 Кавабатина наслова... За роман који је у фокусу ове приче
сам ће рећи овако: „ТО ЈЕ ДЕЛО КРИТИЧКОГ ПОРИЦАЊА, ИЗРАЗ СУМЊЕ И УПОЗОРЕЊА
ПРОТИВ ВУЛГАРНОСТИ У КОЈУ СЕ ЧАЈНА ЦЕРЕМОНИЈА ПРЕТВОРИЛА У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ“... И
тако пре него кренем кроз ово дело, одгонетнух ка чему ће све бити уперене
сазнајне моћи овде... ЧАЈНА ЦЕРЕМОНИЈА, но мало касније и о томе... Пре тога
још по која лепа мисао, коју и сам Кавабата издваја по посебности, а тичу се неких
његових узора... Песник Рјокан (1758-1831) који припада другој половини периода
Едо, рећи ће: „НИЈЕ ДА НЕ ЖЕЛИМ ДА СЕ МЕШАМ СА СВЕТОМ, ВЕЋ БОЉЕ УЖИВАМ У
РАДОСТИМА САМ“... Ту радост самоће осетиће и главни јунак у „1000 ЖДРАЛОВА“...
Док ће Рјуносуке Акутагава (1872-1927; по овоме испаде да је живео 55 – онда
књига коју читам уме да подбаци у тачности података, па ме не вуците за истину
која није тачна; текст се приписује аутору Кавабати, но сумњам да је у питању
нетачност штампе или превода; нешто не штима у математици бројева), који је
извршио самоубиство у 35-ој (или 55-ој) години живота рећи: „ЈА ЖИВИМ У СВЕТУ МОРБИДНИХ ЖИВАЦА, ПРОЗИРНИХ И ХЛАДНИХ
ПОПУТ ЛЕДА. ПИТАМ СЕ САМО КАДА ЋУ СМОЋИ СНАГЕ И УСПЕТИ ДА ИЗВРШИМ САМОУБИСТВО.
АЛИ, ПРИРОДА ЈЕ ЗА МЕНЕ САДА ЈОШ ЛЕПША НЕГО ШТО ЈЕ ИКАДА БИЛА. ВЕРОВАТНО ЋЕТЕ СЕ
НАСМЕЈАТИ ЗБОГ ТЕ СУПРОТНОСТИ ДА ЈА ОБОЖАВАМ ПРИРОДУ ЧАК И У ТРЕНУТКУ
РАЗМИШЉАЊА О САМОУБИСТВУ. МЕЂУТИМ, ПРИРОДА МИ ЈЕ ЛЕПА, ЈЕР СЕ ОДРАЖВА У МОЈИМ
ОЧИМА КРАЈЊЕ СПОЗНАЈЕ“... А зен свештеник, калиграф и песник Икју (1394-1481),
који је чак два пута покушао да дигне руку на себе, а уз то кршио све забрне верске:
јео рибу, пио вино, имао жене, а псеудоним му беше СУМАНУТИ ОБЛАЦИ (по
истоименој збирци провокативних стихова), рекао је: „АКО ИМА БОГА, НЕКА МИ
ПОМОГНЕ. АКО ГА, ПАК, НЕМА, НЕКА ПОТОНЕМ НА ДНО ЈЕЗЕРА И ПОСТАНЕМ ХРАНА РИБАМА...
ЛАКО ЈЕ УЋИ У СВЕТ БУДЕ, АЛИ ТЕШКО ЈЕ УЋИ У СВЕТ ЂАВОЛА“... Но, две његове
најлепше песме кажу овако: „Кад питам, ти одговараш. Кад не питам, не
одговараш. О, господару Бодидарма, шта је онда, у твом срцу?... А шта је то, срце?
То је хук ветра у боровима на слици насликаној индијским мастилом“... Ђин Нунг
(1687-1763) додаће на ово: „АКО ДОБРО НАСЛИКАШ ГРАНУ, ЧУЋЕШ ХУК ВЕТРА“... И
сада не преостаје ништа друго него да све горе изречено пронађемо на путу до
потврђења коначне Кавабатине истине... „1000 ЖДРАЛОВА“ за своју основу причања
од почетка до краја узима ЧАЈНУ ЦЕРЕМОНИЈУ... ЧАЈ... Њен култ датира из 13-ог
века из времена када је зен-будизма уведне у Јапан, а када чај беше топли напитак
(мада ако се справља на врху планине може бити и хладан) који је имао за циљ да
побуди и покрене Дух, снагу и ум... Даље кроз векове овај ритуал добија и своје пратеће симболе, а све са циљем да се
постигне стање непоколебљивог Духа... Пило се из посуђа које је потекло из
неких чувених пећи, у неком простору хармоничном (у башти, у врту, или у колиби
или неком другом складном простору куће), а простор такав доводи до спокојства
и просветљења које има за циљ да усредсреди пажњу ума на оно вечно и непролазно
– вредно, добро, чисто, лепо... Идеали ове церемоније су уздржаност и смиреност,
али баш то двоје недостајаће ликовима овога романа... Они неће бити на висини
постављених идеала... А чај се припрема тако што се вода загрева на огњишту у
коме тиња ћумур... Сваки део радње има своје значење, али и изискује пажњу
неопходну да се све припреми (једна од јунакиња биће и инструкторка ове
церемоније, па ће уводити неке млађе у све то, а користиће и церемонију да би
плела интриге)... Домаћин који припрема чај, воду насипа из чајника у шоље које
су без дршке и зову се зделе, а некада се овако дивне порцуланске зделе могу употребити
и за аранжирање цвећа и послужиће неким јунацима ове као вазне, а што ће бити
једно скрнављење лепоте другом лепотом... У воду која је већ у здели додаје се
чај у праху, а затим се све измеша
бамбусовом метлицом док не запени... Гост када испије чај по прописима
ритуалним, враћа зделицу.. Али ту још има много тога... Зделица може бити
успомена на нестале, на драге, а може бити и мрска да изазива љубомору – све то
налазимо код јунака овде... И роман управо започиње тако што наш главни јунак
Кикуђи пристиже по позиву у Камакуру у храм Енгаку у унутрашњост колибе у којој
ће се одржати једна чајна церемонија, на позив домаћице Ћикако Куримото, која
је у овој причи инструкторка... Наш јунак касни и нерадо долази, поготову што
церемонији није присуствовао од очеве смрти. Домаћица Ћикако је бивша љубавница
његовог оца, пребрзо одбачена због друге трајније љубавнице - оне док их смрт
не растави - госпође Ота. Ћикако га позива са једним узвишенијим планом тако да
неће ово бити само пука успомена и сећање учтиве жене на бившег љубавника. Она
жели да га упозна са својом ученицом младом девојком коју намерава да утрпа у
брак са њим. А наш јунак Кикуђи (кога даље морам звати ОН да би лакше било
писати; мучим се покаткад са јапанским именима). Он је заиста и једини мушки лик
овде, све остало око њега јесу жене и оне разапињу своје мреже у које се он
мрси... Он се сећа када је био узраста 8-9 година: отац га је повео на љубавни
рандеву хитајући са омаленим сином овој жени Ћикако. А малени дечак видевши њен
раздрљен кимоно запамтио је нешто што ће га мучити кроз све то време (иако је
њему сада близу 30 година). Она је избацила леву дојку и маказицама је
подрезивала длаке са младежа који је имала на левој дојци у величини људске
шаке. А по завршетку посла сећа се да је отишла да пристави чај... После 10
дана од те посете чуће сопствену мајку како разговара са његовим оцем (а својим
неверним мужем) о Ћикако и њеном злокобном ружном младежу. Иако је она њена
инструкторка чајне церемоније, иако им се мува по кући да би кувала чај, иако
потајно зна да су у незаконитој вези оставља мужа у том разговору скоро
затеченог и збуњеног, јер он никад није признао да зна какав је то младеж. Но о
том младежу се прича. И од тада иако прође 20 година Кикуђи на сву срећу никад
није добио ни полубрата ни полусестру са ружним младежом – није добио оне које
би подојила дојка са ружним младежом. И тада је чуо да се она никада није
удала и никад није родила дете због
ружног младежа... Тако се причало... Идући даље наш главни мушки јунак на чајну
церемонију, а жудећи да ипак види тај младеж, сусреће две девојке, а посебно му се допала она обучена у дезен са
„1000 ЖДРАЛОВА“ беле боје на подлози розе боје. И то је баш та млада девојка
коју му је домаћица наменила... Стигавши затекао је све женско друштво и шаљиво
ће му рећи да је један господин отишао. Он је сада једина „светла тачка“ и церемоније,
па и романа... Девојка са марамом и дезеном од „1000 ЖДРАЛОВА“ јесте Инамурина
кћи Јукио, а он је трговац свилом у Јокохами и био је пријатељ са Кикуђијевим
покојним оцем. Но наш јунак још није спреман за склапање наметнутог брака. Ту
је и домаћицина супарница госпођа Ота са својом ћерком Фумико, а домаћица неће
презати да јој се освети због преотимања љубавника, па макар и преко њихове
деце. И муж госпође Ота био је пријатељ његовог покојног оца, а он и мајка су
пропатили због ове жене и јако ју је мрзео, као и њену кћер. Његов отац и господин
Ота били су заједно у церемонији чаја, а када је Ота умро његова жена продаје сво
чајно посуђе Кикуђијевом оцу господину Митанију, тако да од тада он не само да
добија пријатељев чајник већ и његову жену као некакав подразумевајући
инвентар!!!. А то да су они блиски дојавиће домаћица и инструкторка Ћикако његовој мајци. Мајка ће
упадати у кућу те прељубнице и потресаће до суза чак и њену девојчицу којој
тада беше око 11 година... Сви ти замршени породични односи, развијени уз чај и
око чаја донели су превише патње, а неки гласници уједаће за уши и грубо ће
штипати по нервима оне друге мање гласне... И сада је наш јунак ту на церемонији
4 године после очеве смрти и нужно треба да упозна оне које су и мајку његову отерале
у прерану смрт... За њега чај припрема девојка Инамура са дезеном „1000
ЖДРАЛОВА“. И уместо да гледа њу он је усредсређен на породицу Ота - мајку и
ћерку... Пиће из посуда које су из 16-ог века – које је његов отац добио од
госпође Ота, а сада су у својини домаћице Ћикако. И све је мучно и срачунато са
неким тактом који он покушава да ухвати и прозре. А здела је прво припадала
господину Ота и сада удовица Ота тражи из исте зделе да пије чај. Она ће се младом
Кикуђију извинути уколико је њен гест доживео као грубост, а уствари она покушава да се исприча када
није могла доћи на сахрану његове мајке. Упућује му позив да једном о свему
потанко разговарају и отклоне недоречености. Но љубоморна Ћикако каже да се припази
и буде што обазривији са таквом женом каква је Ота. Девојка са „1000 ЖДРАЛОВА“
много му се допала, али само да ју је срео под другачијим околностима и међу
другим људима!!! Она је нешто свеже и чисто од тренутка кад ју је угледао. Но,
друге су га жене овде узнемириле и сада је бесан. А кад крене на капији ће га сачекати
госпођа Ота и тада ће му испричати колики је добротвор његов отац био према
њима, а прстен који Фумико њена ћерка
носи добила је за сву пажњу и пожртвованост коју је указивала од његовог оца.
Он се пита да ли сада ова жена у њему види део свога покојног љубавника и да ли
само зато покушава да га заволи и заведе. Њој је 45 година, а од њега је
старија око 20-ак година. Подали су се јдно другом истог дана и уживају срећни
у тој вези која је за њега једно ново пробуђење. Неће се суздржати, а да не
проговоре о ружном младежу Ћикако, док он и даље жели да види то тело. И полагано
почиње да се одмотава клупко болова, што неће проћи без мноштва трагова. Причаће
и о Јукико коју су посматрали за време церемоније, а онда ће плачљива госпођа
Ота заплакати мислећи да га је завела. Ту је и вечера и прича о оцу који им је
заједника тема након нежности предаје... После две недеље посетиће га Фумико
ћерка госпође Ота са молбом да опрости њеној мајци због афере коју је имала са његовим
оцем. Он неће скривати да је тој жени Ота само и изричито захвалан, јер њему је
потребна њена женска топлота и драж. Ћерка ће тврдити да јој је мајка зла, да
није добра и да он више не треба да буде са њом, па чак ни да јој телефонира.
Плакала је и ћерка, па признаје да је она мајку спречила уценама да дође на
уговорени састанак са њим. И још му на поласку и одласку рече да је чула од мајке
о његовј женидби са Јукико док ће он као и увек у истој ситуацији све негирати
и порицати... ГАЈ НА ВЕЧЕРЊЕМ СУНЦУ... Кикуђија на посао из његове куће позива
Ћикако, без позива упала је у кућу да почисти очеву чајну колибу, баш на дан
када је он уобичавао да држи церемонију. Ту се нахвалата буђ, јер нико након
његове смрти ту ништа није користио. Пошто ће она кувати чај позвала је Јукико,
а њему каже да доведе и неког пријатеља из фирме. Њему се идеја није допала и
зато је неће послушати и неће одмах са посла трчати кући, већ одлази у један
мали прљав бар у Гинзу. Она је наметљива,
а он колебљив и слаб, па убрзо стиже кући. Док чека превоз привиђају му се
ЖДРАЛОВИ и марама као трачак неког новог и већег светла. Јукико га већ чека.
Дошла је сама без пратње мајке и њен појас красе мотиви сибирске перунике...
Идућег дана он одлази у колибу да расклони посуђе, а служавка му отркива да је
Јукико изговорила да ће ту можда једном живети и да ју је кроз кућу провела
Ћикако. Он је сада удисао њен мирис и присуство преостало у колиби. Служавка и
он приставише чај. Присећа се јучерашње церемоније када га је Ћикако на одласку
позвала да Јукико узврати посету. Њему је и даље одбојно ово присилно терање у
брак од стране срачунате Ћикако. Утом ће доћи госпођа Ота као некакав спас од
насртљивих планова Ћикако, а када крочи у колибу заплакаће. Необуздана јој беше
жеља да га види, па се искрала од ћерке сада видно ослобођена. Признаје му да
ју је звала Ћикако и рекла да је он већ уговорио брак, што он и даље негира.
Признаће да је први пут у колиби и да никад није крочила у главну кућу сем онда
на сахрани његовог оца. Пили су чај из чајника који је његов отац купио од ње.
Он је све купио, за разлику од њега који ће после све добијати на поклон. Ова
узнемирена жена изгубила се у његовом наручју и видно га потресла и тада му
признаје да више не жели да живи. Он је прати таксијем до куће, а изјутра око 2 сата њена ћерка Фумико
саопштава му на телефон да се мајка предозирала лековима за спавање и умрла од срчаног
удара, па захтева од њега да доведе лекара од поверења како би прикрили њено
самоубиство. „БЕЛИ ЖДРАЛОВИ СА МАРАМЕ ИНАМУРИНЕ КЋЕРКЕ ПРЕЛЕТАЛИ СУ ПРЕКО ВЕЧЕРЊЕГ
СУНЦА, КОЈЕ МУ ЈЕ ЈОШ БИЛО У ОЧИМА“... ШИНО СА ФИГУРАМА... Шино је порцеланска
здела испечена у пећи Орибе, у крају Сето у 16 веку... После 7 дана од помена
госпође Ота, дошао је код Фумико, а дан пре тога послаће јој цвеће како би
утажио осећај властите кривице, а њу је то усрећило: беле руже и бледи
каранфили, а које је сместила у чајну посуду
(зделицу) порцелана Шино претворивши је у вазну. Признаје да од смрти њене
мајке не може да спава и да пије седативе уз саке, чак га походи и у сновима. Он
почиње да се диви порцулану Шино и она му то поклања као успомену на мајку и
тражи опет опроштај у име мртве мајке, док он сада осећа да је онај што треба
да тражи опроштај и почиње да се стиди због тога. Послужиће чај у две зделице
од порцелана Раку из Кјота из 16 века – једна је црвене (женска за њу), а друга
црне боје (мушка за њега). Уметник је Рјон`ју (1736-1834). Зделице су изгледале
као пар и сигурно су њена мајка и његов
отац овако у пару пили чај и сада их туга уједињује у заједничку љубав где
постају упарени саучесници у прикривању самоубиства. Она је огорчена јер јој је
мајка као одговор изабрала самоубиство... И да ли баш „смрт једино пресеца и
одбацује разумевање“... кад “нико ни у ком случају не може опростити намерну
смрт“... Она другачије познаје мајку, док је он памти као топлу и мирисну жену.
Хтео је да натера и Фумико да му се опире, а он би да буде мало више мрачнији и
перверзнији. Причаће о својим мртвим као сирочићи. На одласку од ње добија
зделу и саветује га да се што пре ожени. Он се преко ћерке изнова заљубљује у
мртву госпођу Ота и позива је телефоном код себе. Обоје имају исти план:
продаће своје куће, но она неће доћи. Доћи ће и изненада упаси Ћикако да скува
чај и препознаће Шино зделицу и укориће га зашто то није исплатио девојци. Рећи
да зна да је Ота починила самоубиство, што ће он негирати. И мртву је клевеће и
мрзи и сикти љубомором на њу, па одлази кувањем чаја да примири своје нерве. Он
ће се сетити уплакане Фумико... РУЖ ЊЕНЕ МАЈКЕ... Наш јунак већ пар дана има
главобољу и прехладу, па лежи кући и не одлази на посао. Јутрањи чај пије уз посматрање
ладолежа индиго боје, који ће свенути за једно јутро, а за посуду Шинто купио
је беле руже и бледе каранфиле. Он је злочинац, препун жудње кога сада привлаче
по улици средовечне жене. И пита се колико је морбидно што оживљава љубав и додире
мртве жене. Зове Фумико и од служавке добија њену нову адресу становања код
господина Тозакија, а кад је позове рећи
ће му да је продала кућу. И опет жели да му поклони једну малу чајну зделу из
које је мајка свакодневно пила чај, а на
којој је остала мрља, а што је уствари траг њеног кармина. Здела је црвенкасте
боје. А кад је поново позове код себе, она каже да прво мора да нађе посао.
Доћи ће му Ћикако и он ће јој саопштити да одбија њен предлог да ожени
Инамурину кћи. Саветује га да све здраворазумски осмотри и постави и да је самоубиство
Ота извела срачунато како би га омела у женидби. Ћикако неће крити колико је
љубоморна и зла, но овај брачни уговор види као нешто повољно и добро за њега.
Али му отркива да је овим самоубиством Ота просто бацила властиту кћи у његово
заводничко наручје. И на врата стиже госпођица Ота... Он шаље Фумико у чајну
колибу, желећи да се отараси Ћикако, али се предомишља и уводи је у дневну
собу. Ћикако јој се нуди да буде њена инструкторка чајне церемоније. Крећу ка
колиби и опет подвлачи да је брак са Јукико уговорен. А да ли баш „ДОБРЕ СТВАРИ
ПРИВЛАЧЕ ЗЛИКОВЦЕ“ или ће се Фумико и даље претварати како ништа није начула.
Признаје му Фумико затим колико се плашила минуле грмљавине и даје му зделу
Шино на поклон, на белој глазури са траговима црвенила, са мрљом од додира
усана. У њему се буде маштарије и топлина голе жене. Зделу су сакрили како је не
би угледла Ћикако. Но превејана је она па ће зделу употребити у церемонији.
Фумико прича како је продала кућу, а он још оклева и одлаже. Фумико ће му
предсказати да ће се у овој кући и оженити, јер да није тако он не би оклевао и
већ би је продао. У посуди Шино он ће видети лепоту жене, оживеће посуду и неће
је више везивати за цвеће. Ћикако предлаже да за петогодишњи помен од смрти
његовог оца уприличе једну церемонију. Но двоје младих би да раскину са
односима који их привезују за умрлу прошлост. Ћикако приповеда о венчању, али
то више не може да увреди Фумико. Жена са ружним младежом сипа речи као
необуздану бујицу, отворне попут отрова и тражи џепни сат његовог оца на
поклон. Каже да хита на церемонију код госпођице Инамура. Он поручује да одбија
све преговоре око брака и да ће продати кућу,
а госпођица Инамура ако жели може да се појави у улози купца. На одласку
Ћикако би да поведе и Фумико са собом, но он је задржава... ДВОСТРУКА ЗВЕЗДА...
Доћи ће Ћикако да му саопшти да су се обе девојке удале, након што се вратио са
одмора у вили пријатеља на обали језера Нобри, коме тек што се жена пордила и
има бебу од 100 дана. Враћа се кући и размишља о тој пожртвованој жени. Ћикако
је упала ненајављена и назива га мрзовољним нежењом. На реч да се удала
Инамурина кћи довело је да 1000 белих ЖДРАЛОВА полети у његовој глави иако је
ту чисту лепоту видео свега два пута. А кад је чу да се и Фумико удала остао је
запрепашћен. Ћикако му предлаже да уреди врт и поткреше грање, где већ 4 године
вртлар ништа није радио и све изгледа запуштено. То што се Ћикако толико меша и
што блебеће њему смета и нервира га. Нуди му уколико жели да прода очеву чајну
колекцију да посредује и већ има и купца господина Оизумија из Кјота у чијој
гостионици се његов отац тајно састајао са госпођом Ота. Рећи ће да би само
кућу продао... У канцеларију позваће га Фумико и рећи да му је послала писмо
без залепљених маркица. Збуњена зове га из јавне говорнице. Он јој честита
удају, а она се није удала већ је нашла посао и Ћикако га је све слагала.
Предлаже јој да дође у његову кућу и да га сачека. При сусрету она ће плакати,
причаће о тугама, о кривици, о свим дубинама које и туга и кривица носе, а о
дубинама љубави ћутаће... И упозориће га да је можда лаж да се и Инамурина кћи
удала. Њему ће то бити све шала, а кад стигне њено писмо, она ће га у заносној
игри отети од њега и исцепати на комаде... Постаће заносно једно, а онда ће вечерати и тада ће Фумико да призна
да је у писму захтевала да он разбије ону зделу 300-400 година древну, испечену
у старој пећи Шино, са светло смеђом мрљом и црвеном нијансом. За њега то је
ремек-дело и у њему не види ништа нечисто и лоше. Онда ће јој показати из
очевог ормарића још једну зделу коју ни он сам није имао прилике много пута да види.
Она препознаје да је то Карацу порцелан из Кљушуа корејског порекла. Упоредили су
потом две зделе Шино и Карацу. Једна за човека, а друга за жену. Здела Карацу
била је без украса, зеленкаста и са нијансама шафрана и трункама кармин боје.
Две зделе као две душе њене мајке и његовог оца – али и као њих двоје... Фумико
кува чај, а после тога разбија зделу Шино. И док пију чај замишљају да су негде
на обали реке или на врху планине... Разбила је зделу а он није успео да је
спречи у томе. Сутрадан он ће лепити 4 велика разбијена комада, а један који
фали неће наћи, па ће побацати све комаде. Ипак опет их сакупља у намери да их
закопа код камених корита где је Фумико извршила ово разбијање. Завио је комаде
у хартију и одложио их у ладицу. Као и здела
и Фумико је постала изван савког поређења и она може бити она девичанска
лепота и чистота, која му се не опире – трачак светла... Она је та која га
ослобађа страсти... Када је позове на посао чуће да није дошла и пита се да ли
је остала затворена од стида у соби, након што се подала њему. Одлази на њену
адресу, но она није ни тамо. Девојчица од 12-13 година рећи ће му да је отишла
некуда са пријатељицом и тада ће се сетити да му је Фумико рекла да јој смрт
чучи и чека крај ногу и ту га облива хладан зној – шта ако и она изврши самоубиство...
Она која га је повратила у живот сада не би смела умрети и нестати... Претходне
вечери предала се непосредно и можда ипак осећа кривицу... Од свих жена остала
му је једино Ћикако да избљује све своје наталожене осветничке отрове и сплетке,
док је он журио у парк препун сенки...
Нема коментара:
Постави коментар