КАВАБАТИЗАМ КРОЗ ДВЕ ВИЊЕТЕ...

Вињете (кратке приче или новеле) јесу пишчева омиљена књижевна форма,  а преда мном су две: ИГРАЧИЦА ИЗ ИЗУА и МЕСЕЦ НА ВОДИ... Оно што је још као гимназијалац доживео обитавајући код даљних рођака у Токију у четврти Асакуса – описаће у првој вињети (новели), а где кроз нежност и суптилност описује своју типичну прозу младалачких импресија и догађаја као и занесености једним уздржаним фоном речи, каква само може бити рана младост обилата тугама, сетама и платонским чулним лепотама,  а што и јесте есенција пишчеве књижевности и осећајности: осећајне књижевности или књижевности осећаја... Ову прву новелу објавио је 1925, са свега 26 година и то је његова аутобиографска љубавна сторија у краткој форми и невино неоскрнављено искуство са девојчицом од 13 година, која припада једној путујућој забављачкој дружини,  а којој је он давао 15-16 година, док је њему било равно 19 година - описујући тако искуство неусловљене и идеализоване жеље према жени... И тако је писац пустио да га понесе мислени ток препуштајући се токовима живота и воденим струјама, а ношен хуком ветрова остајући до крајности предан... Мене као читаоца више је „поткачила“ друга новела... Но, пре друге анализирам прву... Наратор (сам писац у младићком добу, гимназијалац) понесен је очекивањима, надањима и у том заносу који га исуњава до најситнијих атома душе не може, а да не буде очаран малом играчицом којој је 15-16 година, као он мисли,  а чију лепоту уздиже до оних лепотица овековечених на сликама древних мајстора. Опчињава и очарава га њена игра, плес, као и сама њена појавност. Сусрешће њену дружину у чајџиници у кланцу Амаги... Јуришаће за њима да их сустигне у жељи да им се придружи и да их кораком прати – да се са њима зближи и спријатељи... Забављачка дружина обилази полуострво Изу и тако у тој блискости дознаје да је играчица родом из Ошиме места за које се везује много штошта тјановито и романтично. Од тог момента њихов је сапутник и деле згоде и незгоде заједнички (ортачки). Кад застану да испију чај, играчица ће му принети зделу и неспретно просути испред њега,  а што ће он примити као једно ново узбуђење и трачак плама који је само она кадра да распламса огњеним жаром унутар његових прса. Вођа дружине је човек од 23 године и у дружини поред жене, ту су још играчица, женина мајка и девојка која их опслужује. Најпре је успоставио контакт са вођом, а жене су ћутљиве и по страни. Позваће га нови пријатељ да оду у јавно купатило. У тој ноћи чуће њен опојни глас, пун веселости и полетности, раздраганости, а сваки њен ударац по добошу избезумиће му душу док се сам пита: „Шта ли она ради, ко ли ће са њом провести остатак ноћи?“. Мучнина која је унутар груди боли, а он непомичан и немоћан помишња и жели бар на тренутак „да овако босоног (појури) за њом да је тражи“... Сутрадан са вођом дружине креће у јавно купатило,  а сав очај од претходне ноћи која га је прилично намучила баца низ реку. Онда пожели да се мало подробније распита о претходној ноћи и „бучној забави“. Тада ће посматрати 6-7 голих купачица,  а међу њима угледаће жуђени лик играчице, са детињим ногама, белог извајаног тела, при чему ће осетити како га хладна вода облива и како се по њему чудесно разлива. Тај призор и осећања тек пробуђена довешће га до усхита и размилеће чак топлину посвуда,  а он ће посматрати то голо дете што истрчава у свом плесу на сунце. Он ће се смејати без престанка, а нешто касније посматраће њено појављивање у башти најлепшег цвећа. Увече ће играти шах и опет ослушкивати звуке њеног добоша. А након тога са 3 жене из дружине играће домине, што ће му унети неку нову свежину и ведрину. А кад оне оду неће моћи заспати, па позива трговачког путника како би читаву ноћ играли шах. Ујутру у крчми угладаће уснуло лице мале играчице, румену од шминке коју није скинула од претходне бурне ноћи. Дружина ће остати ту још једну ноћ како би зарадили коју пару више, а онда му предлажу да и он остане. Вођа му прича како је његова жена пре 49 дана изгубила бебу,  а кад пристугну у Шимоду тамо ће одржати помен. Наратор је решен да причека  у својој крчми још једну ноћ и сачека тај сутрашњи дан. Са вођом ће одшетати до једног мостића и ту ће сазнати да је играчица његова сестра, која има само 13 година,  а да је најстарија жена у групи његова ташта (женина мајка). О себи самом ће рећи да је некада  играо као члан позоришне дружине у Токију и да се зове Еикићи, његова жена зове се Ђијоко, а играчица Каору. Девојка служавка зове се Јурико... Када се врате из шетње угледаће играчицу како се поиграва са маленим кученцетом и овога пута на њеном лицу нема видљивих трагова бајате шминке. У крчми наратор и Еикићи играју домине,  а пристижу и преостале 3 жене, које га позивају на купање, а он одбија уз изговор да ће доћи нешто касније. Играчица долази у његову собу и саопштава да Ђијоко жели да му опере леђа. Она се задржава и остаје са њим да игра домине – играће одлично, отмено вукући потезе и мало је фалило да га победи. Игра остаје недовршена и она трком одлази свесна да се задржала преко мере. У нараторову крчму пристиже Еикићи да ту проведе неко време. Играчица ће засвирати на древном жичаном инструменту шамисену, а на забави у ресторану Еикићи рецитује одломке из драме Но. Од наратора играчица ће тражити да јој чита делове из збирке прича, због чега он постаје неизмерно срећан (пресрећан), а она скоро да главу наслања на његово раме. Он ће приметити да су јој најлепше очи којима га посматра без трептања (нетремице). „Осмех још беше попут осмеха цвета. Чак ни израз као што је осмех цвета, не звучи ми неприродно када се сетим ње“. А онда ће служавка доћи по њу, јер ускоро почиње забава у крчми и њен задатак је да удара по добошу. Још једна ситуација због које ће он постати узбуђен до највеће могуће пријатности. После забаве наставиће да јој чита причу. Тада ће га позвати да их обавезно посети о зимском распуту  у њиховој кући у Ошими и предлажу му да им буде од помоћи при извођењу једне новогодишње представе. Тада ће увидети да живот путујућих забављача и није тако окрутан и испразан како је некада мислио. Имао је утисак да је ово један живот препун безбрижности, у коме нема хуке и буке, а који опет одише на мирисе планиске свежине и ливада обасутих најлепшим цвећем. У поноћ напушта њихову крчму. До врата његове крчме допратиће га девојке,  а играчица ће му наместити нануле, а њему ће остати само да их назује. Те вечери она је посматрала месечину на небу и много се радовала стизању у Шимоду, јер ће јој тамо мајка купити нови чешаљ за косу. Од њега тражи да је тамо одведе у бисокоп... А сутрадан на 15 км од Шимоде наићи ће на пут који се рачва у два смера и тада ће изабрати да крену краћим стримијим путем. Лице играчице је насмејано и збуњено. Ходаће заједно са њим и запиткиваће га доста, а чак ће отрести прашину са његовог кимона и поклонити му се на врху планине. Ту ће сести да се окрепе и одморе – ваздуха надишу и пулс умире. Тада ће га питати зашто тако ужурбано хода,  а онда ће му причати нека свја сећања. Убрзо наилазе на извор бистре воде, а играчица ће кученце чешљати чешљем оним који је он имао намеру да затражи од ње као успомену на растанку, али сада му се згадило све. Начуо је да жене коментаришу његове лоше зубе и као да је играчица предлагала да уметне златне зубе. Она ће га именовати као финог и доброг и дивиће му се. За њега они су једноставни и отворени – широкогруди. Иако има само 19 година сам себе је доживљавао као човекомрсца и усамљеног отпадника, кога море суморне и обесхрабрујуће мисли и који није видео ништа осим безизлазности своје, а што га је и подстакло да крене на путовање по Изуу. После сусрета са оваквим људима доживљава пребражај и види себе у новом светлу – измењеног и види своју доброту. На улазу у село писаће: „Забрањен улаз у село беспосленим путујућим играчима“... Сместиће се у јефтину крчму на улазу у Шимоду. Наратор узима собу у поткровљу. И тада зна да изјутра мора да се врати бродом у Токијо, јер му је већ понестало пара. Обећава да ће доћи на зимски распуст. А када позове Ђијоко и Јурико у биоскоп, жене неће поћи, јер се Ђијоко осећа лоше. Играчици неће допустити да пође сама са њим. Он ће отићи сам и у тами ноћи ослушкиваће там-там (ритам) њеног добоша и плакати... Изјутра испартиће га Еикићи,  а жене остају да спавају изнурене забавом од претходне ноћи. Еикићи му купује цигарете и јапанске јабуке за пут,  а кад стигну у пристаниште опазиће да тамо крај обале воде загледана у даљину седи играчица са траговима вечерње шминке на лицу. А кад Еикићи оде да купи карту – двоје младих остају насамо, но они су непомични, безречити, неми, ћутљиви, погњурени у своје стране, оборених погледа и тек са по којим климањем главе. Еикићију поклања своју ловачку капу, а себи на главу ставља ону школску. Са обале која је већ све удаљенија и губи се из фокуса, играчица маше са нечим беличастим. И тако их је заувек развдојила вечност у којој се више никад нису срели. Он је ушао у своју кабину, пловећи по узбурканом мору. Био је празан и време је за њега овде заустављено. Плакао је не скривајући сузе. Поред њега био је син фабриканта са полуострва Изу који је пошао у Токијо да упише гимназију. Признаће му да плаче због једног болног и неутешног растанка. Осетиће и хладноћу и глад, али не и да мрак полагано пада на дан. Дечак ће га нахранити и дати му део своје пелерине да се покрије. Он ће прихватити ту љубазност као нешто посве нормално и природно и опет се осећа предивно, лагано и ваздушасто и као да се коначно утопио у целину једне неизмерне хармоније и среће. Но ипак је читаву ноћ неутешно преплакао гутајући залогаје „слатке туге“,  а у глави је потекао извор бисте планинске реке, која је полагано кап по кап отицала у неко друго време, које када истекне неће иза себе оставити ништа савршеним... Ова прича је екранизована 1957,  а у улози играчице појавила се глумица Јошинаго...

Друга новела под називом МЕСЕЦ НА ВОДИ, мој је читалачки фаворит, а који прича о малој и незнатној жени и њеној судбини коју писац итекако воли (воли и у дела уноси судбине малих скрајнутих људи, посебно жена)... Та жена зове се Кјоко. Она има болесног мужа који је везан за постељу и смишља како уз помоћ огледала да му покаже башту у којој узгаја пожртвовано мноштво предивног цвећа. Он је прилично дуго одсечен од спољашњег света и огледало ће донети њему лично нешто велико и ново попут откровења. Огледало је део из комплета њене свадбене спреме (мираза). То је ручно огледало и са рамом од дудовог дрвета. Док је био здрав он је придржавао исто то огледало како би она у њему огледала свој потиљак и фризуру. После рата он је оболео, а огледало је покрила беличаста копрена по чијим ивицама се додатно накупише и трагови прашине и пудера. Он је почео да чисти огледало и дувао је свој туберкулозни ваздух и клице у њега и тако је сигурно копрена нестала. Сада се оквир сијао и блистао, а једино запуштено на огледалу била је дршка... Кјоко је у новом браку и у њега је донела исто постоље, а ново огледало. Ручно старо огледало спаљено је заједно са сандуком и телом њеног покојног првог мужа. Сада је имала изрезбарено ручно ново огледало и новом мужу није испричала своје старе приче. Покојном првом мужу огледало је ставила на груди, а потом и на стомак да нико не би видео и прекрила га цветовима хризантема у белој боји,  а после кремације у пепелу остали су комади истопљеног стакла. Преко тог ручног огледала она је ставила још једно мање са два лица - оно које се носи у несесеру на свадбено путовање. Пошто су се венчали у време рата, свадбени пут је пропао и огледало је остало неупотребљено. А са другим мужем она креће на медени месец, купивши нови кожни несесер у коме беше и огледало. Њему је налик на девојчицу и назваће је уз то још и јадницом. Она ће те речи примити са тугом и сетом, заплакаће и повућиће се у саму себе. И питаће се за ким то она сада плаче и кога оплакује: бившег покојног мужа или саму себе. Осетиће стид на помисао да оваквим мислима ружно се опходи према новом мужу, који јој зарива нови нож у леђа када је подсети да никад није родила децу. Опет је понижена,  а он се њеном осећајношћу поиграва. Она је самопожртвовано неговала болесног мужа и зар то не би могло да се урачуна као подизање малог детета. Побуниће се изрекавши: „Чему онда толико (моје) болно самоодрицање?“... Некад је живела у Морију до завршетка женске школе,  а онда се запослила у Санђоу у фабрици муниције (а он је чуо да су у  Санђоу све саме лепотице) и каже јој да уз лепе руке и ноге сигурно поседује и лепо тело. Додирнуће јој груди и њој ће то засметати. Он затим каже да би је оженио и да је имала дете, које би радо усвојио. Он који већ има сина и кожни несесер много квалитетнији од њеног, много више пута изношен и са пригушеним одсјајем. Она се сећа свог старог несесера који је пропао и огледалца које је сахранила са покојним мужем,  а тај свет одражен у огледалима сада је прогутао пламен и он је ишчезао и нестао у виду губитка. Покојни муж је уз помоћ огледала гледао осим врта, још и: небо, облаке, снег са планине, шуме, месец, цвеће, птице, људе са улице, децу из врта. О какво је то било богатсво света, а предмет за улепшавање и огледање потиљка болеснику је раскрилио и одшкринуо врата једног новог света. Увек су заједно препричавали тај свет из огледала, заједно га изучавали и посматрали. Нови свет из огледала изгледао је потпуно исто као и онај прави свет споља, с тим што је небо у огледалу било сјајније, а цвеће мирисније и лепше... Гледали су све очима љубави и питали се чије очи виде оно право, оно лепше... Скоро од почетка брака он је везан за постељу. У рату се није борио,  а при завршетку истог мобилисали су га,  на шта се он разболео после пар дана у ваздухопловној бази. Кући се вратио по окончању рата без способности да хода. А пошто им је кућа изгорела живели су у собици у кући њене пријатељице око 2 месеца, а пре тога само месец дана у њиховој првој кући. А када се разболео изнајмили су кућу на висоравни. По завршетку рата враћају се у Токијо где она подиже повртњак, јер су шивење и штиркање од ње начинили нерасположену жену. Нови рад у повртњаку донео јој је неку нову наду и ведрину, јер ту је коначно имала простора да се препусти без ограничења и слободно својим мислима, а мислила је и на мужа и било јој је досадно да му само гласно чита крај узглавља. У повртањаку је добијала импулсе нове снаге која је почесто копнила и бивала на издисају од премора. А једном кад је буде дозивао непомично из кревета она неће чути и због тога ће он тражити да она напусти рад у повртњаку. А кад га буде питала зашто ју је звао, он ће рећи само да би је упитао да ли је чула како у шуми шева пева своју песму. Смишљала је да му набави звонце како би је дозивао,  а онда се сетила огледала и то је коначно унело задовољство у његов тегобан живот. Донослила му је ситне бубице из баште да му их покаже, јер је он у огледалу хватао рефлексе и досјај сунца, али не и ситне бубице. Онда ће јој рећи да од његовог тамноплавог кимона сашије себи панталоне и да у њима олакша себи рад у башти. Ипак је осећала стид знајући да је он посматра у огледалу, али је осећала и нежност и топлину. Никад се није шминкала до миле воље, а били су ту рат, болест и смрт. А већ у другом браку почиње да се шминка из задовољства и много се пролепшала и почела је да опажа лепоту властитог тела, док је у њој још тињао огањ неугасивог плама осећаја за лепоту који је у њој распламсао и засадио у срце покојни муж посредством огледала. И даље је веровала у стварност света у огледалу, где њено тело у стварности и њено тело у огледалу јесу једно те исто. Али она чезне за лепотом цветова, игром деце по ливади, за сунцем иза снежних планина, за светом који је делила и открила са покојним мужем. То све сада је потиснула зарад новог мужа и остала је то њена далека неостварена тежња и чежња као за неким оностраним далеким недостижним светом. За другог мужа везује је само физичка жудња. Преко радија у емисији ослушкиваће пој птица у једној емисији коју су снимлили тамо близу где су она и њен покојни муж живели последње сате и дане. А када њен муж оде на посао, она ће узети ручно огледало и у њему посматрати одраз ведрог неба, као и своје лице. Откриће оно што ће је изненадити. „Ако своје лице не посматрамо у огледалу, не можемо га видети. Ми сами не можемо видети чак ни сопствено лице. Лице које видимо у огледалу, гледамо својим очима и навикли смо да верујемо да то није наше лице. Свакодневно се тако поигравамо“... Онда се Кјоко запита чему нас је бог таквима створио, а да нисмо кадри да сопствени лик и лице видимо... Онда ће јој синути одговори: „Када бисмо ми сами могли да видимо своја лица, можда би чак скренули с ума. Можда  бисмо постали потпуно немоћни!“... Сада зна да човек никада није имао способност да сагледа свој властити лик и лице, а зато сигурно зна и осећа да вилин коњиц или богомољка имају олакшавајућу способност да виде своја властита лица боље од човека. И можда ми имао лица само из разлога да би их други посматрали и гледали и то мора да подсећа на некакву љубав... Огледало које држи у руци одједном је удовица као и она сама, са свим својим врлинама и манама... И пита се није ли њен муж сваки пут зурећи у огледало уствари видео лик и лице смрти, а која је пристигла као последица психолошког самоубиства, које је потпомогла она сама као психолошки убица тутнувши му огледало у руке. Одједном је овај предмет препун лоших страна и мана. Присетиће се оне стравичне ситуцаије када је покушала да му преотме огледало,  а што он није допустио и доживевши све то као прејаку немоћ да сагледава и види... „Докле год сам жив, желим да волим оно што могу видети“... И за тај свет из огледала био је спреман да положи и жртвује живот. После те стравичне сцене опет су у огледалу посматрали после кише одраз месеца што трепери заувек у срцу посматрача. „Здрава љубав живи само у здравом човеку“ рећи ће њен нови муж, са чим се она неће сложити, а шта ће прећутати и тек срамежљиво климнути главом као да то прећутно одобрава. Од покојног мужа и самоодрицања остала јој је сада болна успомена на сву ту бол, патњу, тугу, муку и љубав, док њен нови муж све узима за једноставно и олако. Тада ће га кончано питати зашто је оставио своју жену када је тако добар човек... На то јој никад није одговорио. За њега се удала по жељи старијег брата свог покојног мужа, када су се венчали након 4 месеца од упознавања. Између њих стајала је разлика од 15 година. Сада је затруднела са њим и много је уплашена, превише повраћа и душевно се пореметила... Босонога у башти почела је да сакупља иглице од бора, а пасторку је у школу за ручак припремила да понесе две пуне чиније пиринча. Затим је седела зурећи у огледало изгубљеног погледа, а ноћу би устајала и села на кревет да посматра мужа како спава. Гледајући то заспало лице осећала је страх схвативши колико је људски живот ништаван. И тако је скинула појас са кимона и покушала њиме да задави мужа, након чега је хистерично јецала,  а тај јецај њега ће пробудти. Дрхтаће док је муж буде уљуљкивао у наручју. Лекар ће предложити да иде у болницу. Она ће се противити, а онда ће прво затражити да на пар дана оде до своје породице, где ће је муж и одвести. Сутрадан искрашће се из куће и кренуће ка висоравни где је живела са покојним мужем. Осећаће мучнину, а хтела је да искочи из воза. Свежина ваздуха сабраће њене мисли и то ће је повратити у стварност и неко чудо зауставиће њене чудесне мисли док посматра висорован опасану планинама. Осећаће тај „свет живљења“, а из очију брисаће сузе. Кренуће ка бившој кући и зачуће песму шеве. А након тога сетиће се речи које су је изненадиле: „Шта ћемо ако дете буде личило на тебе?“... Окренуће свој поглед од куће и пустиће да је испуне осећања „топле опуштености“...