Шусаку Ендо (1923-1996) врхунски романописац 20-ог
века, родио се у Токију, а када му се родитељи разведу прелази да живи код
рођака са мајчине стране у Кобео. У 12-ој години прима крштење и постаје
римокатолик (хришћанин), а тада је испод 1 % становништва јапнаског исповедало
хришћанство. По окончању Другог светског рата студира у Француској, где доживотно
стиче непријатна искуства у виду нетрпељивости по расној основи, а то доводи до
депресивних његових стања, а ускоро побољева и од туберкулозе, а што опет доводи
до одстрањења читавог једног плућног крила (а поживеће овако 73 године). Његов
закључак јесте да је све ово проузроковала вера хришћанска и ставиће је убрзо
под лупу личне интроспекције и провере, а што ће неки назвати кризом верског
идентитета!!!. Одлази у Палестину чиме ће свој лични доживљај хришћанства
изменити, а своје искуство одбачености препознаће у Христу једном од одбачених.
Враћа се у Јапан и пише дела на тему жигосаности, одбачености, о томе шта јесте
дошљак и странац у туђој земљи, о болести и бесконачно дугим болничким данима,
о историјској прошлости и судару са модерним добом, о Истоку и Западу, о
веровању и безбожништву, о традицији и модерном свету... „ТИШИНА“ јесте његов
најбољи историјски роман, чија је радња смештена у 17-и век, у Јапан, а кроз
који је дат приказ мученичког страдања и одрицања од вере (апостазије) два
португалска мисионара. Поред романа писао је и кратке приче, есеје, драме,
сценарија и разматрања из теологије. У Сотомену у Јапану данас се налази и
Музеј посвећен његовом животу и раду ако вам се посрећи посетите га. Године
2016-е Скорсезе снима по овом роману истоимени филм „ТИШИНА“ где главног јунака
Родригеза глуми главни протагониста Гибсоновог хришћанског филма „Гребен спаса“
– име не могу да му запамтим, али препознадох лик...
Хришћанство је у Јапан стигло са Франциском Хавијером
оснивачем језуитског „Друштва Исусовог“ 1549, а за будућих 60 година јапански
двор биће милостив према мисонарима, са незнатно мањим прогонима. Најсуровији
прогон биће 1587 који заводи шогун Хидејоши, када је 26 мисионара и јапанских
хришћана разапео. Пред почетак 17-ог века у Јапану има око 300 хиљада
конвертита (обраћеника у хрићшанство). А онда су стигли протестанти из Енглеске
и Холандије лоше настројени према језуитима, али под будном подршком Шпаније и
тада је почео „верски рат“ за превласт у трговини (рат 4 конкубине за једног супер
мужевног Јапана). Нови шогун Иејасу 1614 доноси Други проглас о прогону
хришћана, а до 1640 биће убијено око 5-6 хиљада хришћана. Прво су их спаљивали
као ранохришћанске мученике на ломачи, а онда се применило мучење, а циљ вршења
оваквог притиска водио је одрицању од вере и сарадњи са властима. До 1643
(време радње романа) хришћанство је преживело
и опстало у тајним заједницама, тако да се и даље сурово затире и сасеца у
корену...
У Прологу сазнајемо да се Кристова Ферира после мучења
у јами у Нагасакију одриче вере после 33 године живота и мисије на тлу Јапана.
И чим су почели прогони он је тајно отишао у област Камигата да се позабави
просвећивањем. Био је непоколебљив, храбар, редовно пишући извештаје Риму. Вест
о његовом одрицању дочекана је са неверицом. 1587 Хидејоши започиње ужасан
прогон хришћана, када је као што већ поменух 26 свештеника и верника погубио.
Хришћанима су отимане куће и суорово су мучени до убијања. Године 1614 Токугава
је наредио исељење хришћанске мисије из Јапана и тако је 6-7 октобра 1614 чак
70 свештеника протерано на острво Кјушу, да би било укрцано на бродове за Макао
и Манилу. Но, 37 пркосних свештеника одбија да напусти паству и потајно остаје
у Јапану, а један од њих је и Фереира. О
том прогону сачуваће се и једно његово писмо од 22-ог марта 1632 из Нагасакија, у
коме описује положај хришћана. У лето 1629 ухапшено је петоро верника који
остају непоколебљиви у вери и стога су мучени потапањем у кључалу воду на
Унзену. Измучено је укупно њих седморо, јер су приведене супруга и ћерка једног
од пет мученика. На обали кључалог језра осетли су сав ужас рана и опекотина и
нису се одрекли Христа. Потом су им поцепали одела, привезали их за стубове да
висе и наставили да их полевају кључалом водом уз помоћ избушених кутлача.
Мученици Христови трпели су, а девојчица
Марија пада на земљу. Мучитељи узвикују да се она одрекла и враћају је силом у
Нагасаки иако је она све урликом беспомоћним негирала. Осталих шесторо остају
на планини мучења чак 33 дана, а из њихових уста неће се отети ни јецај, ни вапај,
ни ропац, ни јаук, а ни крик... Било је у њима надљудске храбрости, снаге и
издржљивост – било је Христа!!!... Мучитељи су имали налог да их безочно муче
без убијања само да их присиле на одрицање. Али пошто се овај злочин отео
контроли, долази лекар да им прицели ране. Враћени су у Нагасаки, а жену Беатрис
да Косту одвели су у јавну кућу. Преостали завршавају у затвору. Овај догађај
довео је до још већег ширења Христовог учења и вере и сва тиранија изазвала је
само већи контраефекат. После једног оваквог писма 1635 у Риму су се окупила 4
свештеника са намером да заплове у Јапан, а како би у тајности извели нову успелију
мисију и опрали љагу са Феририног имена, чиме је погажен углед и част Цркве у Риму. План је означен као
суманут и није заслужио благослов надређених, а задатак је назван опасним. Али
отац Рубино и 4 свештеника ипак добијају
дозволу за одлазак. Из Португалије још 3 свештеника желе да крену пут Јапана са
другачијим мотивима – Фереирини одани ученици из манастира Камполида: Франциско
Гарпа, Хуан де Санта Марту и Себастијано Родригез, који су те гласине о Феририном
одрицању од вере прихватили са сумњом и резервом (неверицом). А кад то не могу
да прихвате, желе да крену и лично се увере. Једва су добили дозволу
(благослов, допуст) за пут 1637 и запловили ка најудаљенијој тачки (или тачци мени је све једно те исто). Од 1629
хришћани су у Јапану мучени погружавањем у базене са кључалом водом, а дневно
се бацало на муке 60-70 људи. Овакве извештаје слао је сам Фереира... Себастијано
Родригез рођен је 1610, а са 17 година започиње верски живот, а ево га већ како
јури са 27-28 лета да открије истину о учитељу Фереири. Кренули су 25 марта
1638 на броду „Санта Изабели“ и већ код обала западне Африке сустиже их олуја.
Почетком априла стижу до острва Порто Санто, а убрзо и до Мадеире. На Канарским
острвима су 6-ог априла где их затиче кишни пљусак. На броду избија епидемија,
а око 100 људи јечи по палуби од болова. Родригез их лечи. Рт добре наде
опловиће 25 јула (тод датума умреће и Родригез неких 36 година касније) и тада
им је јак ветар поломио један од јарбола, па су се убрзо насукали на хридине.
Срећа да други бродови притекоше да их спасу од потопа. Стиже их несташица воде
и хране. Почетком октобра стижу у место Гоа, а најсвежије вести кажу да се 35
хиљада хришћана побунило у Шимабари. Нажалост побуна је угушена и сви су искасапљени, а због нереда Јапан је
забранио све односе са Португалијом, што је значило немогућност упловљавања у
јапанске воде. У Макаоу 3 мисионара су очајни пошто не знају како да се убаце у
Јапан. У Макаоу већ 10 година ради школа за образовање мисионара за Кину и
Јапан. Визитор Валињано из Макаоа рећи ће им да од 1633 престају све новости
тајне мисије у Јапану. Холандски морнари пренели су вест да је Фереира мучен у
јами и зато Валињано није сагалсан да ова 3 Португалца крену за Јапан... Од Родригеза
остала су писма, а прво је написао када
им је Валињано испричао о опасностима које походе Јапан... Кренимо редом кроз
10 поглавља.
Поглавља 1-4 јесу Родригезова писма... У Макао су
стигли 1-ог маја у мисионарску школу, где му Франсис помаже у раду, а Хуан је
на ивици да добије маларију. Ректор Валињано противи се њиховом одласку у
Јапан, али они желе да оду и сакупе разбијено стадо Христово, како се пламен
вере не би угасио, а желе да одгонетну истину у вези са случајем учитеља
Фереире. У Јапан је највећи мучитељ хришћана Инуе (И-НУ-Е): лукав, подмукао,
успева да их мукама натера да се одрекну вере,
а и он сам је бивши верник ( био је крштен). Трговачки монопол над
свилом држе Португалци у Макаоу. Овде упознаје једног Јапанца, са којим креће у
потрагу за бродом који ће их тајно пребацити на обале Јапана. Тај човек има
28-29 година, увек је припит, по занимању је рибар и зове се Кичиђиро. Он је
сведок о прогону хришћана на Хјушу и гледао је како 24-о људи привезаних за
кочеве умире после мучења од 7 дана. Негираће да је хришћанин и биће им водич
по пристизању у Јапан. Брод којим су намеравали да крену начели су бели мрави.
Кад су санирали штету запловише ка Тајвану и Јапану. Санта Марта добија
грозницу, омршавио је и остављају га. Да ли Бог људима задаје „БОЉУ СУДБИНУ
НЕГО ШТО ЉУДСКО ЗНАЊЕ МОЖЕ ДА ЗАМИСЛИ“... Поћи ће са 25 морнара Кинеза и
запловити са ударима повољног ветра. Кичиђиро је по њима лукав, слабог и
несталног карактера, па га држе на оку,
а воли да забушава у раду због чега ће га остали морнари испребијати.
Прибојавају се да му не смеју много веровати, али ипак му наивно верују. Зар
није и Христос положио самога себе у шаке људи који тога нису били вредни.
Кичиђиро много пије и у пиће утапа ужасна сећања, док Родригез стално оживљава
најомиљенији Христов лик и лице, чији изглед реконструише и призива, а о чему
Библија не пише. Је ли то лице нежно, дугог носа, коврџаве косе, црне браде и
има ли на њему храбрости, живота и снаге. Од пртљага на ово путовање понели су
своја срца спремајући се духовно за полазак који ће уследити корз 5 дана. Родригез
пише остављајући писани траг о сведочанство о битним догађањима. После 8 дана
од испловљавања из Макаоа време је лепо,
а онда 6-ог маја улећу у олују, када им ветар и таласи ломе брод, а
појавиће се и пукотине кроз које ће вода надирати. Биће то ноћ у којој ће
избацивати воду, а процеп затискивати
тканинама. У зору олуја стаје, а Кичиђиро ништа није помогао, прележао је и даље
негирајући да јесте хришћанин, но одаде га једно „Санта Марија“ које изговори.
Хоће ли Кичиђиро постати енигма за све њих – ЕНИГМА КИЧИЂИРО... Стижу на копно
и је ли то доиста ЈАПАН... У извидиницу одлази Кичиђиро – а хоће ли он бити још
и Јуда који продаје хришћанство. Појавиће се група људи – потајних хришћана. Они
су их сакрили у своје куће, а већ сутрадан пребацише их у колибу у планини, у
рибарском месту Томоги, близу Нагасакија (са 200 кућа и већином хрићанског
становништва). Живе у тајности хришћанство, а већ 6 година нису срели
свештеника (последњег Мигела Мацуду убили су новембра 1633). Да би наставили да
се причешћују и крштавају самоорганизовали су се и из села одбарали најстаријег
који је вршио улогу свештеника тако одржавајући неугасивим фитиљ вере. Нови
свештеници донели су крстиће (распећа), служили су поноћне мисе, иповедали.
Основали су нешто слично ранохришћанској катакомби, а под колибом и земуницу. А како је у другим селима
још нису дознали, живе скрито, а жеља им је да саберу разбијено и преплашено
стадо... У јуну овде су сезоне киша, које лију без престанка. Сељани живе од
узгоја кромпира и пшенице, а пиринчаних поља овде нема. Вредни су и издвајају
велики данак. Раде „КАО КОЊИ И СТОКА“, а тако и липсавају (горе од животиња).
Хришћанска вера дала им је искру топлине и ведрине, а нови проповедници опходили су се према њима
људски, са благошћу и топлином. Сељани су сличних лица и Родригез их помеша.
Овде има природно љутитих лица, а да у
њима изнутра нема ни беса, ни љутње, ни мржње,
а за веру показују велико интересовање. Такав је Ичизо. Начинили су календар
празника које поштују и славе (пар највећих празника), а пред иконама се моле.
Званичници врше упаде и препаде: упадају у куће и лове хришћане, а за свако
потказивање дају награде (300 сребрњака за свештеника, 200 за часног брата, 100
за вернике). Зато сељани на своја лица навлаче тешке маске и она су без израза,
без туге, без радости, а Бог ове људе
као да постави на пиједестал најтежег испита и пробе (провере)... Родригезу и
Гарпу нерви су напети као струне док се питају да ли је Фереира жив, те стога
једна од њих мора поћи до Нагасакија. Осмелили су се и започињу прве обиласке око
колибе коју зову манастиром и шетају шумским падинама. Једном док седе зачуће и
људске гласове, али су од страха занемели и нико их није пронашао. Од тада мере
опреза су појачали и опет не излазе вани. Кроз 5 дана крстили су једно
новорођенче. И шта кад Христос „НИЈЕ ДАО СВОЈ ЖИВОТ ЗА ДОБРЕ И ПРЛЕПЕ. ЗА ОНО ШТО
ЈЕ ДОБРО И ПРЕЛЕПО ЛАКО Е УМРЕТИ; ТЕШКО ЈЕ ДАТИ ЖИВОТ ЗА БЕДНЕ И ИСКВАРЕНЕ“...
А када су увече остали сами у колиби неко је покушао да отвори врата испред
којих је глас изговарао да долази из Фуказаве и да желе исповест. Била су то двојица
изнурених сељана који су препешачили рањавих стопала 100 километара, крили се
по шумама и они су гласови људски које су онда преплашено начули. Јели су
халапљиво изгладнели, а Кичиђиро им је
испричао где се крију свештеници. Од ове двојице сазнаће да је Кичиђиро
хришћанин који се пре 8 година одрекао вере згазивши Христову икону, док су му
сви чланови породице остали у вери и због тога изгорели на ломачи, а он је тај
призор ужаса посматрао... Хришћани и даље постајно овде живе у молитви, без
мисе и очекују долазак нових свештеника и зато ова два сељанина позивају их да
дођу у Гото. Одлучено је да крене Родригез, препун сумње и страха, иако се
плаши издаје. У селу затиче превише посла – много исповести и крштења. У селу је
херој Кичиђиро коме се све опрашта. У једном дану крштено је чак 30-оро људи и
деце. Исповеђено је око 50 људи. Два старца рећи ће да је Фереира основао свратиште
за болесне и напуштену децу у Шинмацу код Нагасакија и да је био благ и добар.
Родригез им предлаже да се самоорганизују као и житељи села Томоги и тада су
почеле свађе. Од њега траже крстиће, медаљоне са ликом светаца, иконе. Родригез
покида своју бројаницу и подели им зрнце по зрнце (куглицу по куглицу) и као да
им подели сузу по сузу. После 5 дана враћа
се у колибу срећан, радостан, испуњен и коначно због нечега осећа да је
од користи овде. И док на обали чека Мокичија чуће упозорење да бежи, јер су
стражари упали у село и врше претрес. Успева са Мокочијем и Кичиђиром да се
докопа колибе. Ко је доушник... Село је у стању преплашености иако ништа није
пронађено. Сељани су и даље глумили „БУДАЛЕ“. Ипак поставило се питање издаје и
сумње. Сељани живе у беди и сиромаштву, а чак и имућнији само два пута годишње
једу принач. Хране се поврћем, а за пиће
користе млаку воду. Једу и корење. Много су опорезовани и робље су
самураја!!!... Петог дана јунског десило се нешто злослутно у подножју планине:
сеоски керови су лајали, а старжари су упали
у село. Родригез и Гарпо силазе да посматрају из прикрајка шта се дешава
и примећују да је све замрло и замукло. Пошто самурај ништа није нашао узео је једног
сељанина за таоца старог Ђисама (који је имао улогу свештеника у селу), кога увезаше у конопце. Самурај нуди
сељанима 100 сребењака ако поткажу хришћане,
а кроз 3 дана каже да ће се вратити да узме још једног таоца. Сељани се
заклињу да неће издати!!!... Свешетници би да оду у Гото, но лукави доушник
Кичиђиро саветује им да оду некуда даље. Село је подељено: једни им говре да остану,
а други кажу да треба да оду. Ако остану Мокичи, Ичизо и жена Омацу биће им
заштитници. Осмог јунског дана званичници долазе и дају потказивачима као
награду умањење пореза. Сељани су одолели искушењу и ту се ненађе потказивач и
продана душа!!!... Наређено им је да до сутрадан у Нагасаки пошаљу 3 таоца. То
је замка и опет се свађају – расправљају. Моле Кичиђира да иде уместо њих, а
јављају се за добровољни одлазак Мокичиј и Ичизо. Дана деветог јунског Мокичи
упита шта да раде ако им понуде да згазе икону. Родригез рече да згазе и не
слутећи да их последњи пут види у животу!!!... ТИШИНА ГОСПОДЊА, а већ 20 година
како траје прогон... БОГ ЋУТИ... Три таоца су затворена и испитивана, а када им изнеше икону са ликом Пресвете
Богороде која држи малог Христа они сви погазише, но безбожнике јапанске није
лако обманути. Наредба беше још и та да пљуну на крст и распеће, а Богородицу
да назову курвом. Инуе је најопаснији безбожник који зна колико хришћани поштју
Богородицу... Нису могли да пљуну, плакали су и признали да су хришћани – њих двојица, а трећи Кичиђиро све то могао је, нашто је
ослобођен. Побегао је, а Ичизо и Мокичиј
10 дана проводе у затвору... Крајем јуна у село долази званичник који чита проглас
о томе како ће их дати на умор воденом казном. И 22 јуна поведоше их на муке,
завезаше за два дрвена крста, тако да са сваком плимом тела ће им до браде бити
потопљена у воду. Изнуриваће их како би постепено умрли за 2-3 дана. Увече
долази жена Омацу са нећаком да нахрани ова два мученика. Они у мукама не могу
ни мрву да прогутају и потрешене жене се враћају, плачући и јецајући и не
нахранивши гладне. Цело село прича, из даљине посматра и моли се за њих, док
Мокичиј пева... И 24-ог јуна сељани посматрају издалека и још су живи. Увече
сви умиру смрћу мученичком и праведном: „ЈАДНО И БОЛНО“... Долазе званичници,
стражари и скидају мртва тела и пале их,
а пепео бацају у море. ТИШИНА БОЖЈА и даље је депресивна. „БОГ
ПРЕКРШТЕНИХ РУКУ НЕМО СЛУША КАКО МУ СЕ ЉУДИ ОЧАЈНО МОЛЕ“... Стражари намеравају
да претраже и планину, па два свештеника морају да напусте колибу и у тој
бежанији разилазе се и растављају њихови путеви Господњи, док се једном кобно опет
не саставе у страдању... „ВЕЛИЧАНСТВЕН САН“ се развејао и распршио... „У ОВОЈ
ЈАЛОВОЈ ЗЕМЉИ МОРАМО ОСТАВИТИ БАРЕМ ЈЕДАН МАЛИ АШОВ ДА ОБРАЂУЈЕ ТЛЕ“... Гарпе је
кренуо ка Хираду, а Родригез је превежен
на неко острво у ново село, одједном сам и препун страха, а село затиче у СТАРХОВИТОЈ
ТИШИНИ и пустоши, где је све разбијено и разорено, разваљено... У једној колиби
ће преспавати, а изјутра кренути у
планину, где налази остатке ватре и нигде тог човека који му измиче за корак да
сретне... У бари се огледа и он сам, али и лик и лице Христово и је ли оно
уморно и упало, уплашено, је ли изнурено и очајно, кад Бог је и даље нем и
једино још траје ТИШИНА... Ужасна мисао о непостојању Бога колико је апсурдна и
јесу ли узалуд сви страдали, а мисионари колико су залуђени и у заблуди... А
ако је „ОЧАЈ НАЈВЕЋИ ГРЕХ ПРОТИВ БОГА КО МОЖЕ ПОЈМИТИ „ТИШИНУ ГОСПОДЊУ“ ЗАЦЕЛО
БИ ТРЕБАЛО БАР ЈЕДНУ РЕЧ ДА КАЖЕ ЗА ХРИШЋАНЕ“... Опазио је колибу, а у њој
трагове људског измета и ватре. Стиже у рибарско село и луку са 4 чамца питајући
се да ли му је ово нова парохија. Одједном зачу мушки глас кога коначно сустиже
и он му показује да се сакрије. Био је то верни пратилац издајничко псето
Кичиђиро који му нуди да га одведе у хришћанско село. Но да ли ће га продати за
300 сребрењака, чак 10 пута више него што је Јуда продао Христа за 30
новчића... Кичиђиро му даје храну ону тешку која ће га дуго морити и тако се
над том пресланом рибом измирише... А је ли Христос икад био бесан и љут или
вазда препун љубави и како је могао отерати Јуду и је ли му се обратио икад са
гађењем. А можда је Јуда несрећна лутка марионета у руци моћника. Родригез је
жедан, а Кичиђиро одлази да му нађе воде и доноси је у крчагу. Одводи га у
хришћанско село у коме постоји црква и свештеник који није Јапанац. Но та прича
је нова клопка и замка... Исповедиће Кичиђира и опростити му по дужности, а онда
ће Родригеза зграбити људи, а издајнику бацити сребрењаке у лице... А да видимо
шта даље дознајемо кроз поглавља 5-10... Родригеза одводе пред једну колибу где
је 4-5 људи и жена Моника, седело на трави са везаним рукама. Један од
мушкараца зове су Хуан. Све су то покрштени Јапанци које је крстио Ишида убијен
код Узена. Ови људи сневају о рају у коме неће бити патње, бола и муке... Долази
самурај са белом лепезом и рећи ће им да нису ухапшени из мржње, па ипак он
неће стати док не сломи кичму државе, што тада беше сваки тај сељанин (или
сељак, тежак). Патња јесте та која нараста овде као квасац, она дроби и мрви,
њен терет је претежак и окрутан – бруталан!!!... Самурај издваја Родригеза и
тражи од њега да изговори праву реч, на коју ће сви заробљени бити пуштени – да
се одрекне вере!!!... Родригез тражи да само њега казне, но пошто се није још
одрекао затвориће га у једну колибицу. Сам је и моли се, а хришћане су некуд
одвели... „НИЈЕ ГРЕХ ДА СЕ КРАДЕ И ЛАЖЕ. ГРЕХ ЈЕ ДА ЈЕДАН ЧОВЕК ОКРУТНО ПРЕГАЗИ
ТУЂИ ЖИВОТ И ДА УОПШТЕ НЕ БУДЕ СВЕСТАН РАНЕ КОЈЕ ЗА СОБОМ ОСТАВЉА“... У
колибицу код Родригеза долази преводилац који прича португалски и он има лепезу
и њоме маше... И он је син самурајски који беше некад крштен, а сада више није
верник. Препун је мржње и повређености и прича о оцу Кабралу који се ругао Јапанцима,
па тврди да су мисионари овде изазвали све ове невоље. Између њих двојице
размотава се верски и борбени дијалог у коме се сукобљавају аргументи за и
против. Уколико се не одрекне вере обесиће све сељане у јами наглавачке. Још му
рече да ће ускор дознато ко је Инуе захваљујући коме неколико отаца се ипак одрекло
вере, а да ће сусрести и Фереиру који после одрицања има ново јапанско име,
жену и замак у Нагасакију, част и углед!!!... У оно што чује Родригез и даље не
верује, а тумач насмејан одлази. Сада
молитва не може да га умири, а бол у
срцу је огроман... „ГОСПОДЕ, ЗАШТО ЋУТИШ? ЗАШТО СЕ ОД ТЕБЕ ЧУЈЕ САМО ТИШИНА“...
Донеће му бундеву за јело... А шта ако живот није требало посветити доксологији
Бога, већ изношењу незадовољства... На данашњи дан његова искушења су управо
таква да се осећа као ЛЕПОРОЗНИ ЈОВ, коме је тешко да подигне глас и прослави
Господа!!!... Одводе га до пристаништа где ће угледати издајника Кичиђира, кога
нити мрзи, нити има порива да му се освети. Одвозе га некуда на чамцу у луку
Јокозе Но Ура... „ШТА СЕ ТО СА ТОБОМ
ДЕШАВА?... ПОЧИЊЕШ ЛИ ТО ДА ГУБИШ ВЕРУ?“... Чучао је као дивљи пас тресући се
од страха, а село су спалили до темеља... „ЗАШТО СИ НАС ТАКО НАПУСТИО... ЧАК ЈЕ
И СЕЛО БИЛО ТЕБИ ПОДИГНУТО, А ТИ СИ ГА ПРЕПУСТИО ПЕПЕЛУ? ЧАК И КАДА СУ ЉУДИ
ИСТЕРАНИ ИЗ ДОМОВА СВОЈИХ, ЗАШТО ИМ НИСИ ПОДАРИО ХРАБРОСТИ? ЗАР СИ САМО ОСТАО
ДА ЧАМИШ У ТИШИНИ НАЛИК НА ТАМУ КОЈОМ САМ САДА ОКРУЖЕН? ЗАШТО? БАР МИ РЕЦИ
ЗАШТО? МИ НИСМО СНАЖНИ ЉУДИ КАО ЈОВ, КОЈИ ЈЕ ИСКУШАВАН ГУБОМ. ОГРАНИЧЕНА ЈЕ
НАША ИЗДРЖЉИВОСТ. НЕ ШАЉИ НАМ ЈОШ ПАТЊИ“... А ТИШИНА је тврдоглава, па ћути и
даље, а треба му храбрости и нове снаге!!!...
Стигли су до варошице Омура, а док га спроводе деца га гађају камењем, а
будистички нетрпељиви свештеници пљују га, а људи окрећу главу... Пролази кроз
село Сузуда на путу до Нагасакија... Прати их Кичиђиро... И Христос је под теретом
КРСТА ходио ка брду ГОЛГОТА и ту патњу сада трпе и хришћани Јапана... Плакао
је... „ШТА ГОД ДА СЕ ДЕСИ, НИКАДА СЕ НЕЋУ ОДРЕЋИ ВЕРЕ“ (ех Родригез, никад ни 3
пута немој помислити, а камо ли рећи)... У варошици Исахаја завезали су га за
дрво као пса, а Кичиђиро му доноси пар зрна пиринча у напуклој здели (који то
још Јуда храни Христа)... На равници Чизукано расправљају се самураји, ту га
испоручују, одводе у затвор на ободу Нагасакија, а по потреби крећу и прва
иследничка испитивања... Стражари му доносе дебљу хартију и узице и од тога направиће
бројанице. Моли се и оживљава Христов лик и лице: „ТЕ БЛАГЕ И БИСТРЕ ОЧИ, ТАКО
ПОРОДОРНЕ ДА ВИДЕ САМУ СРЖ ЉУДСКОГ БИЋА... ЛИЦЕ КОЈЕ НЕ МОЖЕ ДА ПОГРЕШИ, НИТИ
ДА ИЗУСТИ РЕЧ УВРЕДЕ“... После 9 дана изводе га и одводе у нову ћелију.
Сутрадан ће угледати групу хришћана коју негде одводе, а свако вече у затвору
ослушкује речи њихове молитве „ОЧЕ НАШ“... И пита се Родригез зашто Бог : „НИКАКО
ДА ПРЕКИНЕ ТИШИНУ... НЕ БИ ТРЕБАО ДА ДОВЕКА“ ЋУТИ... Преко дана затворенике
одоводе у поља на присилни рад. Међу њима је и Моника. Добија дозволу од
стражара да их два пута дневно посећује и са њима разговара. Заједно се моле, а
он их исповеда... „НЕЋЕТЕ НАИЋИ НА ВЕЋУ ПАТЊУ ОД ОВЕ... ГОСПОД ВАС НИЈЕ ЗАУВЕК
НАПУСТИО. ОН ЈЕ ТАЈ КОЈИ НАМ ВИДА РАНЕ; ЊЕГОВА НАМ РУКА СПИРА КРВ. ГОСПОД НЕЋЕ
ДОВЕКА ЋУТАТИ У ТИШИНИ“... А пером од пилећег крила бележиће своје доживљаје и присећања.
Постао је мирнији и спокојнији... „ГОСПОДЕ, НЕЋЕШ НАС ЈОШ ДУГО ОДБАЦИВАТИ“...
Сада је имао поверење у Бога. Стражар му доноси ново мекше одело које носе
будистички свештеници, наређује му да се пробуче у памук уместо у тешко одело
од конопље које је већ имао на себи... Одбија мислећи да је све замка и
понижење, а онда се пресвлачи. Воде га на испитивање код званичника... Самураји
са лепезама седе на 5 столица. Родригез пред њима натеран је да понизно,
покорно и послушно клечи. „УБРЗО ЈЕ И САМ СХВАТИО ДА МУ СЕ ЛИЦЕ КАМЕНИ КАО
МАСКА“... Испитивање наноси му бол, а њихове речи уједају га за срце и душу
(ех, Родригез много боли зар не!!!)... За Родригеза „ИСТИНА ЈЕ СВЕОПШТА. КАД НЕ
БИСМО ВЕРОВАЛИ ДА ЈЕ ИСТИНА СВЕОПШТА, ЗАШТО БИ ТОЛИКО МИСИОНАРА ТРПЕЛО ТЕ СИЛНЕ
НЕДАЋЕ? ИСТИНУ ТАКО ЗОВЕМО УПРАВО СТОГА ШТО ЈЕ ОНА ЗАЈЕДНИЧКА СВИМ ЗЕМЉАМА И СВИМ
ВРЕМЕНИМА“... Старац испитивач (а то је И-НУ-Е; добро запамтимо крволочна имена)
му рече да је хришћанство у Јапану као дрво које се на измењеном тлу суши.
Можда је то дрво донето из Европе тамо густо и препуно пупољака, а овде чак ни
да процевта. Тло се разликује, као и хемијски састав воде, која га залива и
храни... Родригез ће се ухватити за бројку од 300 хиљада хришћана у Јапану.
Родригеза помало зачуди и учини му се да овај превејани старац још сваки његов
аргумент као да сагласно одобрава у овом поступку убеђивања и превођења. А
лишће и цветови не расту по том дрвету само зато што „ЂУБРИВО НИЈЕ БАЧЕНО“...
Родригез зна ако било шта даље каже, свеједно је и биће кажњен!!!... Испитивао
га је И-НУ-Е намесник Чикуга... Наизглед то лице беше добро и кротко и препуно „разумевања“...
Испитивачи одлазе, а Родригез плаче, па га враћају у ћелију. Након 3 дана
изведена су 3 затвореника да ископају 3 рупе, мислећи да копају клозет. Један
од копача добија сунчаницу, а затим и батине да му је позлило до узгрожености
по живот. Умро је Хисагоро пре помазања и сахрањен је у шуми иза затвора
сутрадан... Стража је допуштала молитве, само под условом да не праве немире, а
Родригезу допуштају да их обилази и пише писма... Необичност или замка!!!...
Долази и Кичиђиро, док Родригез неће да му чује ни гласа... „чак и кад би
покушао да опрости том човеку, не би могао да из памћења одагна мржњу и бес
који су и даље у њему вребали“... Кичиђиро признаје оцу да га је обмањивао и то
непрестано и да мрзи и њега и све хришћане. Стражари су га отерали моткама, а
он је вриштао и кукао... „А ЈА ИМАМ ПРАВА ДА ПРЕКЛИЊЕМ! И ОНАЈ КО ЈЕ ЗГАЗИО
СВЕТУ СЛИКУ ИМА ПРАВА ДА НЕШТО КАЖЕ. ЗАР МИСЛИТЕ ДА САМ ТО С ВОЉОМ ЧИНИО? НОГА
МЕ ЈЕ ЗАБОЛЕЛА. БОГ ОД МЕНЕ ТРАЖИ ДА ОПОНАШАМ СНАЖНЕ ИАКО МЕ ЈЕ СТВОРИО СЛАБИМ.
ЗАР ТО НИЈЕ НЕРАЗУМНО?... ОЧЕ... НИСАМ ВАС ИЗДАО ЗБОГ НОВЦА. ЗВАНИЧНИЦИ СУ МИ ПРЕТИЛИ...
УЧИНИО САМ НЕШТО ЗБОГ ЧЕГА НИКАД НЕЋУ МОЋИ ДА СЕ ИСКУПИМ... ЈА САМ ХРИШЋАНИН.
БАЦИТЕ МЕ У ЗАТВОР“... Каква иронија и какав цинизам бити само на речима хришћанин!!!...
Родригез изговара Симбол вере, а Кичиђира одвлаче у затвор – а је ли он опет
клопка да наведе и друге на одрицање... Наивни Родригез му више не верује, али
га исповеда и даје му опрост када каже: „ДАЋУ ТИ ОПРОСТ, АЛИ НЕ МОГУ ДА ТИ
ВЕРУЈЕМ“... Онда ће унутар самога себе рећи: „ЗАР ЈЕ МОГУЋЕ ДА ХРИСТ ВОЛИ БАШ
ТОГ ПОГАНОГ ЧОВЕКА? ЗЛО ЗАДРЖАВА СВОЈУ СНАГУ И ЛЕПОТУ, АЛИ ТАЈ КИЧИЂИРО не
завређује чак ни да буде назван злим“... Отпушта га с миром!!!... Ипак теорија
је једно, а стваран живот нешто друго, па Родригез не може да му опрости... Посрамиће
се када оживи Христов лик и лице које је уплакано... Четворо хришћана изведено
је да погази икону, а ако то учине пуштају их на слободу. Нису то учинили и
стајали су непомично!!! Све их враћају у затвор, осим Чокичија њему су одрубили
главу мачем... А званичник ће рећи: „ЕВО ШТА СЕ ДЕШАВА КАДА ИСМЕВАТЕ ЖИВОТ“...
Стражар доводи Кичиђија и он са лакоћом гази икону... „ЧОВЕК ЈЕ ИЗГУБИО ЖИВОТ,
АЛИ НИШТА СЕ НИЈЕ ПРОМЕНИЛО... ЧОВЕК ЈЕ ИЗГУБИО ЖИВОТ, А СПОЉАШЊИ СВЕТ НАСТАВИО
ЈЕ КАО ДА СЕ НИШТА НИЈЕ ДЕСИЛО. ЗАР НЕШТО МОЖЕ ДА БУДЕ ВЕЋА ЛУДОСТ? ЗАР ЈЕ ТО
МУЧЕНИШТВО? ЗАШТО СИ НЕМ?... ЗАШТО СЕ ОВА ГЛУПОСТ НАСТАВЉА?... А ТИ ОД СВЕГА
ТОГА ОДВРАЋАШ ЛИЦЕ, КАО ДА НЕ МАРИШ. ТО... ТО НЕ МОГУ ДА ПОДНЕСЕМ... ГОСПОДЕ,
НЕ НАПУШТАЈ МЕ ВИШЕ!... КАДА ТИ СЕ ОБРАЋАМ, ЧИНИ МИ СЕ КАО ДА САМО ХУЛИМ... ЈЕ
ЛИ ТО ОНО ШТО ЖЕЛИМ, ДА МИ СЕ УКАЗУЈЕ ПОЧАСТ, ДА МИ СЕ МОЛЕ, ДА МЕ НАЗИВАЈУ
СВЕЦЕМ?... МУЧЕНИШТВО ОВИХ СЕЉАКА... КАКО ЈЕ САМО БИЛО БЕДНО И ЈАДНО, КАО
КОЛИБЕ У КОЈИМА ЖИВЕ И КАО РИТЕ У КОЈЕ СУ ОДЕВЕНИ“... После 5 дана Родригез се изнова
сусреће са Инуеом када ће се повести разговор на један помало шаљив и
неозбиљан начин (ироничан) – причаће о женама, о конкубинама и моногамији... По
Родригезу није битна народна припадност жене, већ то да је она одана и верна једном супругу. А та једна, верна и
одана супруга јесте хришћанство... Од 4 конкубине (Шпаније, Португалије,
Холандије и Енглеске) за Инуеа Португалија је нешто као „ЉУБАВ РУЖНЕ ЖЕНЕ“...
ЧИЈА НАКЛОНОСТ УЗНЕМИРАВА, А МИСИОНАРИ
ОВДЕ ВРШЕ ПРИСИЛУ, А У ЈАПАНУ ЖЕНА КОЈА НЕ
МОЖЕ ДА РАЂА ДЕЦУ (ЗОВУ) ЈАЛОВОМ И (МИСЛЕ) ДА ТАКВА ЖЕНА НИЈЕ У СТАЊУ ДА БУДЕ
СУПРУГА“... ИСТРАЈНА И УПОРНА НАКЛОНОСТ РУЖНЕ ЖЕНЕ ЗА МУШКАРЦА (ЈЕ) НЕПОДНОШЉИВ
ТЕРЕТ... ЈАЛОВА ЖЕНА НИКАДА НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ СУПРУГА“...Увече осамљени
Родригез размишља о Христовом лику... „ЊЕГОВЕ ОЧИ, КАО ОЧИ СВИХ ЖРТАВА, БИЛЕ СУ
ПУНЕ ТУЖНОГ МИРЕЊА СА СУДБИНОМ ДОК ЈЕ ПРЕКОРНО ПОСМАТРАО ГОМИЛУ КОЈА МУ СЕ РУГАЛА
И КОЈА ГА ЈЕ ПЉУВАЛА. А У ТОЈ ГОМИЛИ СТАЈАО ЈЕ И ЈУДА“... Стајаће и
Кичиђиро!!!... Но, Родригеза још нико није ударио, а ни телесно казнио, а хришћане овде живе пеку у ватреном огњу,
даве их у кључалој води, изгладњују их до смрти!!!... А он овде још и мисонари,
има 3 оброка, чак се и моли, а званичници
и стража према њему су веома наклони и љубазни, а у ћелију му односе „ДВА
СЛАМНАТА МАДРАЦА“... Одбија вишак хране и наставља да спава на поду... После 10
дана изведена су 3 хришћанина (једна од њих је и Моника која га је нахранила
скривеним краставцем из недара) и одводе их на принудан рад. Сутрадан стражари
га воде до Нагасакија пред самураје на пропитивање. „БОГ И ДАЉЕ НИЈЕ ПРЕКИНУО
ТИШИНУ“... Обраћа му се тумач и открива му ускоро сусретање са Фереиром. Доводе
3 затвореника, а међу њима су Моника и Гарпе... Иако жели да прича са њим, неће
му дати... Затворенике су умотали у асуре, а Гарпеа су оставили крај воде да
гледа, а затим су их убацили у чамац и
завеслали ка пучини како би их побацали да се удаве и утопе. Но, ако се Гарпе
одрекне вере спасиће 3 живота (и није било довољно што је то троје претходно
погазило иконе). „ЋУТИШ... ЧАК И У ОВОМ ТРЕНУТКУ НЕЋЕШ ДА ПРЕКИНЕШ СВОЈУ ТИШИНУ
– ЗАШТО?“... Чамац је завеслао ка пучини страдалној... Гарпе скаче у море и
плива за чамцем вичући: „ГОСПОДЕ, ПОЧУЈ НАШУ МОЛИТВУ“... Побацаше их све у
воду, а са њима утопи се и Гарпе!!!... Родригез у ћелији проводи безличне и
монотоне дане у безвољности непрестано загледан у једну те исту тачку. Нем и непомичан.
„САЖАЉЕЊЕ НИЈЕ ИСТО ШТО И ДЕЛАЊЕ. НИЈЕ ЉУБАВ. САЖАЉЕЊЕ, БАШ КАО СТРАСТ, НИЈЕ
НИШТА ДРУГО НЕГО СВОЈЕВРСНИ НАГОН“...
Инуе је ово назвао „ПРЕТЕРАНОМ ЉУБАВЉУ РУЖНЕ ЖЕНЕ“, чија је „УПОРНА ЉУБАВ... ЗА
МУШКАРЦА НЕИЗДРЖИВ ТЕРЕТ“... А тај мушкарац је Јапан!!!... Родригез не може да
прихвати да сељаци умиру и страдају због њега како му се пребацује на терет,
зар они нису „САМИ ОДАБРАЛИ СМРТ – ЈЕР ИМАЈУ ВЕРЕ; АЛИ ТАЈ ОДГОВОР ВИШЕ НИЈЕ
БИО У СТАЊУ ДА МУ ЗАЦЕЛИ РАНЕ“... Бол му притиска и гњечи груди, па се присећа
Христа који каже: „ДУША МИ ЈЕ СМРТНО ТУЖНА“... А ЗНОЈ МУ СЕ ПРЕТВОРИО У КАПЉИЦЕ
КРВИ... ДА ЛИ ЈЕ И ТАЈ ЧОВЕК ТЕ НОЋИ ОСЕТИО БОЖЈУ ТИШИНУ?... БОГ ЈЕ ОДРЖАВАО
СВОЈУ НЕУМОЉИВУ ТИШИНУ... БОЖЕ МОЈ! БОЖЕ МОЈ! ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО?... Да ли Бог
заиста постоји? Окренут према зиду, свештеник се наглас насмејао“... У
септембру долази тумач и саопштава му да ће видети Фереиру. Родригез је утучен,
изнурен, исцрпљен, сломљен, тако да га односе у носиљци. „КУДА ИДЕ И СА КИМ ЋЕ
СЕ СРЕСТИ – ТО МУ САДА НИЈЕ БИЛО ВАЖНО... КАО ИРОД СА ХРИСТОМ, ТИ ЉУДИ
ПОСТАВЉАЈУ ПИТАЊА БЕЗ ИКАКВЕ ЖЕЉЕ ДА ЧУЈУ И РАЗУМЕЈУ ОДГОВОР“... За Родригеза
је све мучење и неспокој. Стигли су у будистички храм, а Фереира долази погнуте
главе и тада је завладала „МРТВАЧКА ТИШИНА“. Родригезова прса раздиру: чежња,
бес, туга, мржња и заплака... Учитељ Фереира је нем, жив и више нема браду...
Родригезу се отима тек оволико: „МОЛИМ ВАС... РЕЦИТЕ... НЕШТО“... У храму су
Саишођи у коме је Ферира већ годину дана... Сада је часни Савано, много пише,
преводи књиге из астрономије и медицине. Одједном се распричао без застајкивања
и каже да је од користи Јапану, а они не трпе бескорисне овде (зар ико трпи
бескорисност нашу). Родригез га упита колико је доиста срећан овде... Тумач
који надзире разговор убацује се и каже да Фереира пише књигу у којој побија
погрешна хришћанска учења и нуди Родригезу да је ишчитава у затвору. Родригезу
је ово ново злобно мучење... „ГОСПОДЕ, И ДАЉЕ ЋУТИШ. И ДАЉЕ ОДРЖАВАШ СВОЈУ
ДУБОКУ ТИШИНУ – И ТО У ОВАКВОМ ЖИВОТУ“... У Фереирином оку спазиће траг сузе
(но суза може бити и лажна), но бивши учитељ му саветује да се ипак одрекне
вере, показује му ожиљке свога мучења у јами... И тумач му исто говори, јер „ПУТ
МИЛОСТИ ЈЕДНОСТАВНО ЗНАЧИ НАПУСТИТИ СЕБЕ... НИКО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ТРУДИ ДА
ДРУГЕ ЉУДЕ ПРИВУЧЕ У СВОЈУ ВЕРУ. ПОМАГАТИ ДРУГИМА ЈЕ ПУТ БУДЕ И ХРИШЋАНСКО
УЧЕЊЕ – ПО ТОМЕ СУ ТЕ ДВЕ РЕЛИГИЈЕ СЛИЧНЕ. ОНО ШТО ЈЕ НАЈБИТНИЈЕ ЈЕСТЕ ДА ЛИ
ХОДАТЕ СТАЗОМ ИСТИНЕ ИЛИ НЕ“... Иако то испред њега више није онај узорни
Фереира из Лисабона, неће осетити презир, већ дубоко сажаљење „КАКВО СЕ ОСЕЋА
ПРЕМА ЖИВОМ БИЋУ КОЈЕ ЈЕ ИЗГУБИЛО СВОЈУ ЖИВОСТ И СВОЈ ДУХ“... Ферира је већ 20
година у Јапану и тврди да прилике зна
понајбоље и да се овде хришћанство не прима и не пушта дубље корене, већ да је
коров који се олако оплеви. За Родригеза је све то мучно, јер неко веру почупа
још из корена... За Фереиру Јапан је „НАЈСТРАШНИЈА МОЧВАРА“... Ни крик, ни стиснуте
песнице, ни бес не помажу сада Родригезу и он је „ПОРАЖЕН ЧОВЕК У СТАЊУ... ДА СЕ
СЛУЖИ СВАКАКВИМ САМООБМАЊИВАЊЕМ КАКО БИ СЕБЕ ОДБРАНИО“.... Може ли се
непорециво ипак порећи!!! Ферира ће рећи да су хришћански Јапанци изопачили
веру и да Бога доживљавају само као Велико сунце... „ТО ЈЕ КАО ЛЕПТИР УХВАЋЕН У
ПАУКОВУ МРЕЖУ. ИСПРВА ЈЕ ЗАИСТА ЛЕПТИР, АЛИ ВЕЋ НАРЕДНОГ ДАНА ОД ЊЕГА ОСТАЈЕ
САМО ЉУШТУРА – КРИЛА И ТРУП; ОСТАО ЈЕ БЕЗ СВОЈЕ СТВАРНОСТИ И ПОСТАО КОСТУР“...
Родригез испушта крике и не жели да слуша овакве глупости, а Фереирине речи га итекако погађају. Није
ово учитељ кога је познавао. Сада има име, углед, жену и децу убијеног човека...
Враћају га у затвор где се пита да ли је „ЈАПАН КАЉУГА БЕЗ ДНА“... Родригез у
све то не може да верује!!!... Сутрадан тумач од Родригеза захтева да се само про
форме (или формално) одрекне вере и погази икону. Родригез је: измучен,
изнурен, исцрпљен, а у халуцинацији види
Гарпову задављену главу и смрт као ослобођење од мука. Сутрадан није добио оброк
(доручак), а у подне су га везаног извукли
напоље пред 3 званичника, 4 стражара и тумача. И ко то може утећи од СОПСТВЕНЕ
ТИШИНЕ... Посадише га на коња који више наликоваше марагцу и поворка крете, као
и Христос улазећи у Јерусалим да пострада. Из гомиле неко га погађа коњским
изметом. Јахао је низ улице Нагасакија. А зар га Христос не научи „ДА ЈЕ
НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ИЗРАЗ НА ЉУДСКОМЕ ЛИЦУ ВОЉНО ПРИХВАТАЊЕ ПОВРЕДА И УВРЕДА“... Сва
лица која види су непријатељска, препуна мржње и злураде радозналости. Они се
њему ругају. Ту ће спазити и Кичиђира. Гомила урла и чује се њена дрека!!!...
Родригезово лице је укочено, а ни
молитву не може да сабере више. Осећа ужасан бол. Некада је Нагасаки имао 11
цркава и 200 хиљада хришћана, а тумач му
изговара: „НОЋАС ЋЕТЕ СЕ ОДРЕЋИ ВЕРЕ“... Од њега се захтева само формално да
изговори да се одриче... Родригез је нем, уједа се за сопствену усну и крив ће
да шикне... Испитали су га и вратили у ћелију. А у самоћи опет замишља до
оживљавања - Христов лик и лице... „КАДА ПАТИШ, ЈА ПАТИМ СА ТОБОМ. УЗ ТЕБЕ САМ
СВЕ ДО КРАЈА“... Колико је Родригез изневерио хришћане у Јапану сад кад осећа
да му се смрт приближава. Креће се по ћелији и ослушкује гласове и опет препознаје
Кичиђиров глас, који виче да је хришћанин и тражи исповест и опрост. И опет ће
изговорити над њим речи опроста, али никад више из „ДУБИНЕ ДУШЕ“... Остао је
презир... Те ноћи засметаће му хркање стражара, толико да ће ударати о зид
ћелије, на шта ће упасти у ћелију тумач заједно са Фереиром. Сазнаће да то није
хркање стражара, већ језиви ропац оних осуђеника обешених наглавачке у јами, а
слова по зиду исклесао је Ферира оне ноћи уочи свог одрицања... „ХВАЛИТЕ ГА“
гласиле су речи... ОВО ЈЕ „НОЋ ЦРЊА ОД МА КОЈЕ ПРЕТХОДНЕ“... Фереира признаје
зашто се одрекао вере... „РАЗЛОГ ЗАШТО САМ СЕ ОДРЕКАО ВЕРЕ... БОГ НИШТА НИЈЕ
УЧИНИО. АМА БАШ НИШТА. МОЛИО САМ СЕ СВОМ СНАГОМ – АЛИ БОГ НИШТА НИЈЕ УЧИНИО“...
Родригез надодаје на ово: „ГОСПОДЕ, САДА ПРЕКИНИ ТИШИНУ. НЕМОЈ ДА ЋУТИШ. ПОКАЖИ
ДА СИ ТИ ПРАВДА, ДА СИ ТИ ДОБРОТА, ДА СИ ТИ ЉУБАВ. МОРАШ РЕЋИ НЕШТО КАКО БИ СВЕТУ
ПОКАЗАО ДА СИ ТИ УЗВИШЕН“... А Бог је и даље у ТИШИНИ и без престанка ћути, док
јауци мученика јецају и звече у блату... У дворишту у врећама увезани висе наглавачке
- њих троје хришћана. Ако се Родригез одкрене вере спасиће их!!!... Каква
уцена... Ферира је бесан на свог сад очигледно непослушног и тврдоглавог ученика,
па каже: „УЖАСАВАШ СЕ ДА ПОСТАНЕШ ЦРКВЕНИ ОТПАД, КАО ЈА... ХРИСТ БИ СЕ СИГУРНО
ЗБОГ ЊИХ ОДРЕКАО“... Ферира га одводи низ ходник, где их дочекују два старжара
и тумач. Пред његове ноге полажу икону са најомиљенијим Христовим ликом. Заплакао
је, подигао са болом ногу и чуо Христа са иконе који му каже: „ГАЗИ! ГАЗИ“ ЈА
БОЉЕ НЕГО ИКО ЗНАМ КАКО ТЕ НОГА БОЛИ, ГАЗИ! РОЂЕН САМ ДА МЕ ЉУДИ ГАЗЕ. НОСИО
САМ КРСТ ДА БИХ ДЕЛИО ЉУДСКУ ПАТЊУ“... И тако је Родригез спустио ногу, а петао
је закукурикао (опеменувши га да се ипак одрекао)... Од поглавља 9 тече живот
онога који је одрицањем постао АПОСТАТА ПАВЛЕ... Лето је... Родригез наслоњен
на прозор посматар игру несташне деце, који га зову апостата Павле... У јеку је
прослава упаљених лампион што висе испод стрехе и умилостивљавање духова
умрлих... Живи у кући на падинама Нагасакија... Оптадник који је избачен из мисије.
И ко је тај који сада може да суди о туђем срцу... Је ли то Господ Бог... „ШТА
ВИ ЗНАТЕ? Господо инквизотори!!!... ЖИВИТЕ БЕЗБРИЖНИМ ЖИВОТИМА У СПОКОЈУ И
БЕЗБЕДНОСТИ, ТАМО ГДЕ НЕМА ОЛУЈЕ И МУКЕ – ТАМО СЕ ВИ БАВИТЕ АПОСТОЛСКИМ РАДОМ.
ТАМО СТЕ УВАЖЕНЕ И ВЕЛИКЕ СЛУГЕ БОЖЈЕ. ШАЉЕТЕ ВОЈНИКЕ У МЕТЕЖ БОЈНОГ ПОЉА. АЛИ
ВОЈСКОВОЂЕ КОЈЕ СЕ У ШАТОРУ ГРЕЈУ КРАЈ ВАТРЕ НЕ БИ СМЕЛЕ ДА ПРЕКОРЕВАЈУ
ЗАРОБЉЕНЕ ВОЈНИКЕ“... Посрнуо је и самообманут је и коначно је сличан Кичиђиру,
а вере унутрашње није се никад одрекао!!!... Сада му је посао да прегледа
предмете које странци на бродовима доносе и увозе у Јапан и да каже колико ти
предмети јесу или нису хришћански, а као
награду за све то добија новац и колаче... Са Фериром не сме да се виђа, а
презир и мржња између њих је обострана, као и сажаљење... Они су два „РУЖНА
БЛИЗАНЦА“... Срећу се под великим надзором једном месечно... Поглавље 10-о јесу
одломци из Дневника које је записивао чиновник при холандској фирми по имену
Јонасен јула 1644 и крајем 1645... Одатле дознајемо да се по кућама
Нагасакија и даље проналазе иконе
Пресвете Богородице, а чланови таквог домаћинстава
се затварају, испитују, па чак и убијају... Налазе и новчиће са ликом
светитеља, а чланови породице се муче, а
ко одбије одрицање од вере пресуда је смрт... Родригез се заузимао за многе
искајући милост, но више никога није могао да спасе, па чак ни сада кад као
одречен и апостата има мало угледа и утицаја!!!... У Макаоу је одлучено да се у
Јапан опет шаљу свештеници холандским бродовима из Индије, а ако такве ухвате
како прерушени раде на броду, или се случајно затекну међу официрма и посадом
римокатолици, морају се пријавити намеснику и сносиће огромну казну кривци тог
преступа!!!... На крају 1645 појавила се икона Пресвете Богородице са наптисом „Аве
Марија“, али на фламнском језику, који Родригез не познаје, а донета је холандским
бродом и док истрага се спроводи Јонесен мудро ћути... Сваког 4-ог јануара
народ гази иконе, а што се врши испред сваке куће и то је овде нови обред!!!...
Инуе премешта Родригеза у нову кућу у Еду и сад је коначно ту да прихвати ново
јапанско име покојника по имену ОКАДА САНЕМОН, који има и жену... И Родригез се
мири са судбином!!!... А И-НУ-Е рече: „ОЧЕ, НИСАМ ВАС ЈА ПОРАЗИО... ПОРАЗИЛА ВАС
ЈЕ ОВА ЈАПАНСКА МОЧВАРА“... Инуе се као и увек само цинично насмејао.... У
Јапану и даље има хришћана, но сада их више не хапсе, јер знају да су веру
сасекли у корену обезглавивши јој свештеничку мисију овде, а полагано и лишће
ће свенути... Родригез је постао Јапанац, а његов однос према Богу такав је да
овако размишља: „НЕМАМ НИШТА ПРОТИВ ТЕБЕ! СМЕЈЕМ СЕ САМО ЉУДСКОЈ СУДБИНИ. МОЈА
ВЕРЕ У ТЕБЕ СЕ ПРОМЕНИЛА; АЛИ И ДАЉЕ ТЕ ВОЛИМ“... И док посматра са прозора
много је тужан... Долази Кичиђиро и тражи исповест од Апостате Павла – тражи разрешење
грехова, па каже: „АЛИ ШТА СА ОНИМА КАКАВ САМ ЈА, КОЈИ СУ РОЂЕНИ СЛАБИ, ОНИМА
КОЈИ ГАЗЕ СВЕТУ СЛИКУ КАДА СУ БАЧЕНИ НА МУКЕ“... А Родригез и даље МРЗИ
ГОСПОДЊУ ТИШИНУ... И онда ће коначно Бог запарати ТИШИНУ и проговорити, а Родригезу
рећи: „НИСАМ ЋУТАО. ПАТИО САМ ПОРЕД ТЕБЕ“... Родригез закључује... „НЕМА НИ
СНАЖНИХ НИ СЛАБИХ. КО ЈЕ ТАЈ КОЈИ МОЖЕ ДА КАЖЕ ДА СЛАБИ НЕ ТРПИ ВИШЕ ОД
СНАЖНИХ?... БУДУЋИ ДА У ОВОЈ ЗЕМЉИ НЕМА НИКОГА ДРУГОГ КО МОЖЕ ДА ЧУЈЕ ТВОЈУ
ИСПОВЕСТ ЈА ЋУ... ПОМОЛИ СЕ НАКОН ИСПОВЕСТИ... ИДИ С МИРОМ!“... Кичиђиро
напушта кућу, плачући одлази и зна да му је опроштено... А Родригез сматра да и
даље „није издао свог Господа. Сада га воли другачије него раније“, а све што
му се издогађало било је нужно како би га привело пред престо љубави
Господње... И зна он како је сада „ПОСЛЕДЊИ СВЕШТЕНИК У ОВОЈ ЗЕМЉИ. АЛИ НАШ
ГОСПОД НИЈЕ ЧАМИО У ТИШИНИ. ЧАК И ДА ЈЕСТЕ, МОЈ ЖИВОТ ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА ГОВОРИО
БИ О ЊЕМУ“ - закључцима оваквим теши се неутешни Родригез... И након поглавља
10 следи Додатак у виду другог Дневника који је забележио официр у хришћанском боравишту
и одатле дознајемо... Окада добија следовање за 10 особа и написао је књигу о
порицању своје бивше вере... Кичиђиро је његов слуга, а тренутно је у затвору
због лошег понашања и код њега је
пронађен медаљон са ликом светитеља... Пустиће га из затвора... Испитиваће тим
поводом и Окадину супругу, сина и служавку,
па и њега самог... За пријаву и потказивање хришћана и даље следе исте награде:
300 за оца, 200 за брата и покајника, а 100 за вероучитеља и верника... Овакве
објаве истичу се и по огласним таблама!!!... Окада умире у 64-ој години, 25
јула девете године Енпо од последица болести у хришћанском боравишту, где је
проживео последњих 30 година живота до године петла. Пре 30-ак година пре него ће доћи овде живео је под
надзором и покровитељством Инуеа... Разболео се, изгубио апетит и закопан у
храму Мурјоин у Коишикани, а затим и запаљен,
када су му доделили посмртно будистички име МЈУСЕН ЂОШИН ШИНШИ...
КРАЈ
Нема коментара:
Постави коментар