МАРЉИВА КИША...

Тако на први поглед МАРЉИВА КИША, у лица расејана до ситница весело у месец мај стаде... У неко радосно доба усуди се, међутим, МАРЉИВА КИША и душа часна, кренути доста важно... Лагано с` погледом последњим, просто нема МАРЉИВА КИША, са саосећањем несигурно се осмехну... Само пријатност јасна, загледана у неколико књига... Довече држи у елегантној торби, МАРЉИВУ КИШУ на пола гласа... МАРЉИВОСТ препоручује КИШУ и ту нема суморног саопштења... Искреност необична, формално сиротује отприлике као саркастично... Несвакидашње ћутање саблажњено врло често од питања... И најзад истина планула неодређеним бесмислицама и предосећајима... Осетљива могућност зна захвално, којој мисли да верује... Подстицај изашао из вреве, на губилиште, ето чудом живи и озбиљно одговара... Казна нечујно и хитро, све налик некој добро незграпној методи... Све тако од почетка, рђаво и врло немирно, обилази заједно онако отворено... Све капље МАРЉИВЕ КИШЕ, ласкаво наједаред у нешто многоцено стадоше... Чини се да је варка, од најјачег изговореног слова, у споменару... После одговора, необично је стајала МАРЉИВА КИША... Трпи сасвим очевидне ставри, а проговори са врло назеблим сведоцима... Примети у ходнику чудо и чуди се као у почетку пренеражено – свему... Поуздана више и од замисли, МАРЉИВА КИША и напричана дрскост, по неки пут врло гласна... Око ошамућене вике, необична чуда, зачуђене речи вичу довече, за опроштај озбиљно и неодложно... Драма послушна, чува се много од подлаца и непријатеља... Далеко, подалеко, одавно и као пред привиђење срдачно, на часак улази кроз чудо вечерња љубазна тишина... Збиља врло чудна свим силама суди... Част и истина, право и тешко одговарају живахној МАРЉИВОЈ КИШИ... Добро, тако наједном живахно признаје кривицу, од страха, јер у углу човечанске мисли, немарно и потресно акција бунца... После се добровољно дочепа осмеха... Сва усплахирена и лепо очешљана, можда трезно учини пред огледалом, отмен и задивљујући поклон... Ето, тајац загледан у усклик ошамућен од вина, у грозници сева и понавља – слике те неме сведоке... Лудило се смеши и виче ка излазу... Крај месеца маја закључи у забуни – никад нешто лепо... Опет гласови... Штошта тугаљиво и свагда нескладно – МАРЉИВА КИША као да доноси...