КАПЉУ КАПЉЕ КИШНЕ...

Ако непријатеља и силника нема Боже, одакле се онда створише и потекоше молитве што гласе – избави ме од непријатеља и силника Боже... Ако безаконика и људи крвника нема Боже, зашто се сада молим – да ме баш од тих и таквих избавиш и спасеш Боже... Изливам срце своје, као вечерњу кишу пред Тобом Боже у Коме је сво трпљење моје... Срце моје – лажно је и бедно, криво и грешно, мало и због дугогодишњег терета самоукоревања итекако тужно и сетно... Свој ружни карактер од тебе сакрити не могу, а нити то покушавам... Људи ће ме до конца шамарати и шибати, понижавати и вређати, не би ли својом силом сломили каракатер мој... Но, Ти Боже у Коме је сво трпљење моје, Ти ћеш га кроз покајање ово моје преобликовати и опет к` познању Тебе довести... Он што људски синови насилничком силом сатираше и убијаше, Ти ћеш оживети и васкрснути... Оно што на мени, бесни и љути тлачитељи проклеше, Ти ћеш благословити и у вечности одморити... Вода је до душе, а блато је вечерас до гуше... Ни воде, ни блата, не страшим се Боже, јер Теби вечерњу молитву ову упућујем, уздајући се као и све ове године, у милосрђе и милост Твоју... Само је Тобом нахрањена и напојена, вечно жива душа моја... На земљу вечерас капљу капље кишне, а ти омалодушена душо моја, увек се сети, знај и непоколебљиво веруј – у Богу је сво трпљење твоје...