ДВЕ КИШНЕ КАПИ...

ЖИВИ ГОСПОДЕ...

Средином маја обузеше кишни потоци земљу нашу, а врхови највиших гора, снегом се забелеше... Примрак и тама обузе земљу нашу... Живи Господе Боже наш, благослови све нас под овим сводом небеским... Где је Сунце Радосно, да нас опет смрзле загреје топлином Својом... Да просветли посивеле душе наше... Од прегрешења наших да нас очисти... Од будућих посрнућа сачува сасушену снагу нашу... Да оживи и опорави опет срца наша... Да опет буде жива душа наша... Опрости све грехе наше и благослови срца наша, Својим Светим вишњим миром... Вечерњу кишу, замениће зрак јутарњег излазећег Сунца на Истоку... Обрати вечерњу кишу у осунчан дан Господе...

БОГ, БОГ НАШ ТИ ЈЕСИ...

Опрости Господе, Уздање и Узданице наша, за све разасуте ништавне мисли из срца нашега, када се сјединисмо са злом, па тако лишисмо сами себе са Пута Вечнога Добра... Ишета тада приметно и неприметно, осетно и неосетно из срца нашега сва молитвена снага, па нас напусти преко потребна пажња и дар расуђивања... Кроз покајничке сузе сада, ако касно није, заискасмо, ако смемо, сву неопходну кротост и смирење... Сами прекласмо срца своја и мир свој унутрашњи поломисмо, ту свету неприкосновеност разбисмо... Надуте и надмене од сујете, све мисли наше, као кедри са Ливана, јер нисмо сачували безазленост ону дечју из недара... Наша безакоња и таштине лажне, без броја и броја, учинише да закаснимо да извучемо на време, ваљану поуку из сваког учињеног лошег слова... Молитвена искра у ноћи орадошћује сву бедноћу срца нашега... Кад би к`о две кишне капи, дометнуо Господ, разумности премудре у догорела кандила наша, тек тада би изнова били виши од неразумне стоке... Забадава отурасмо сопствене грехе и бацасмо их кришом `за леђа, када пред Лицем Твојим Боже, она откривена стоје, у нас гледе и све сведоче... Дај нам стида и срама, у овом часу самоиспитивања и самопознања, Боже, Боже наш Ти Који Јеси...