На необичне подсмешљиве махове, очију плавих
помно упртих у зелену реку, изговарам унутар свога нејаког бића, речи
молитвене: Исусе звани Христе, Спаситељу наш, обрадуј нас веома великом
радости, јер Теби се поклањамо у векове векова... Живахно врбово пруће
простодушно штрчи над зеленом реком... Размишљам опет у себи ћутке и кажем:
Некада давно познавала сам Људе... Без циља давно посејано семе, постаде
расејано, но ипак је изникло... Птице се кикоћу са грана, а и Сунце се
осмехну... Небо плаво избечило своје паперјасте беле облаке на зелену реку...
Моје мисли залудне данас нису, а нису ни мисли златоткане... Мисли ми данас из
памети искачу, а ни паметне мисли моје нису... Из ћорсокака као да нема ни
макац даље... Узврпољило се све по површини зелене реке... Људи ходају са
поломљеним ребрима... Пре неку ноћ, чујем – ни ока да склопе... ДУХ НЕ СМЕ
КЛОНУТИ... Каменим ружама обрасле све животне стазе наше...
Нема коментара:
Постави коментар