Певати, сневати, а не дремати
и писати са таквом жестином
срца и опијеношћу песму у коју
као да хтедосмо уплести све те
ноте, бујање и буђење првог
цвећа после зиме дуго, сву ту
експлозију најдивнијих боја
залепршаних још од јутра, тај
склад и ту хармонију испеваних
мелодија и гласно изговорених
речи, у хировитости нашој
таштој вештином трубадурског
звука, само да осетимо чар и
узбудљивост најчистије љубави,
певамо ли опет стих онај дуги
недопевани стих у свом том
каскању и тражењу, ако икад
нађемо кључ нашег певања и
сневања, одвећ мали да би били
само једноставни и одвећ стари
да би били најзад савршени...
Нема коментара:
Постави коментар