Клице наше неизречености још неоткривене са пригушеним тоном играју против разума и против савести и сада у нама, а ми више не припадамо под исто стабло привлачних сила и тако разнолико проповедамо формулу лажне среће, а у ствари ми смо у слободи новостеченој пространији него што доиста јесмо и нема потребе више додавати већ избледеле идентичности...
Сама ћу скупити симболично изливене туге и засноваћу још једну унапред срочену неодређену патњу и развићу је под сунцем овога неба без усиљене покорности и бићу још нешто у ничему и размутићу жуманце њене последње почасти, само онда када окренем леђа и одем без гласа и трага и знака...
Мој пораз надвисиће лет изнад кукавичјег гнезда, тамо где срушише начела људи узрочници мога бола и безвредна су им сједињења као и понижења, кад ни повратка ни места нема и ја не постојим и не чиним тај племенити двиг, па скупљено без речи тек заспим у суштини узвишеног напредног очаја...
Пропустићу слепило туге за сваку годину унапред исписану у необичној игри речи и без одговарања и изручити живот у смрт, па тако пребацити израз страшан у криви безизраз непостојања и без покорице крваве свирепо приковати ексерима сате и сумаглице дуге...
Нећу се рањавати и нећу осећати више сву ту безначајност у изненађењу, кад ме све ово ућутка и затрпа изван мога ја, а ход ми постане несхватљиво кратак и једнообразан, а ја кроз оборене тишине лет не одбрусим, па ни безобразну реч у невреме или лоше време...
Мириси безнадежни су постали за мене и бестежинско стање не придаје значај оном размишљању, када плавет буде омлаћена као један преостали тврди орах, па тако без постојања уследиће сва она наказна уверења и непоправљиво празна убеђења, ту где нема бистрог тока, а ни свеприсутног свевидећег ока, ни хучног потока...
