Првао име му беше Кимитаке Хираока... Родио се 1925 у
Токију као самурај, што је често волео да наглашава... То називање је кроз
сепуку и доказао, отишавши у јеку највеће славе, а никад услед пораза или неуспеха
или лоших критика (од стране критичара који су се о њега огрешили)... Иако ће
писати о послератном Јапану, теме ће бити блиске и савремене и након 100 година
онима који читају Мишиму... А кад смести
радњу у 50-е године 20-ог века, тамо ће све брујати од експрес возова, од
брзине и буке, од јурњаве, од телефона, од живота... Поживео је само 45 година
извршиви сепуку (ритуално самоубиство) 25 новембра 1970, након звршетка своје
Тетралогије „МОРЕ ПЛОДНОСТИ“ (циклус 4 романа у 4 књиге)... Завршио је права на
токијском Царском Универзитету са одличним успехом... Од најранијег доба посвећен
је писању, па тако пише од своје 12 године, када је објавио први прозни текст...
Од своје 24 године објављује текстове по књижевним часописима, тако да је ширим
круговима и даље остајао непознат... Појавио се 1948 првим романом „ЛОПОВИ“, за
који ће му предговор исписати „Велемајстор“ и први добитник Нобела у Јапану из
области књижевност Јасунари Кавабата, његов потоњи ментор... И тако се Мишима
полагано од аматера винуо до највишег књижевног врха... Пише: драме, романе и
приче... За време кратког живота објавио је чак око 100 књига, од тога 40 су
само романи... Бавио се глумом, режијом... У свему добар, а посебно у области
мачевања... Чак 7 пута обишао свет и 3 пута номиновам за Нобела (штета што није
и за Оскара)... Имао је милионске тираже и био један од најпревођенијих
јапанских писаца... Бесмртност стекао још за живота... Први роман којим ће се винути
овај атлета ума и духа (али и атлета у сваком телесном смислу) био је роман „ИСПОВЕСТ
МАСКЕ“ 1949 и тако постаје књижевна звезда иако је тема романа хомосексуалне
тематике... Роман излази у тврдом повезу у чак 20 хиљада примерака и постаје
најпродаванија књига (оно кад кажу „бестселер“ – најбоље продавана књига), а
критичари полагано као да признају колико су га потценили... Једини који је у
њега веровао био је Велемајстор Кавабата који ће Мишиму назвати надом 50-их
година... Ипак после оваквог успеха од свог издавача тражиће да му препоручи
доброг психијатра!!!... И баш у наредне
две деценије до своје преране смрти, од 50-их година до 70-е пише прозу у
огромним количинама... А оно што је хтео то је и постигао: разликовање од свих
осталих и бити другачији...
Роман „ЖЕЂ ЗА ЉУБАВЉУ“ који ће бити предмет мога
данашњег писаног фокуса изашао је 1950... Само нека од наредних значајних дела
понеће и ове наслове: „ХУК ВАЛОВА“ 1954; „ЗЛАТНИ ПАВИЉОН“ и „ПЕТ МОДЕРНИХ ДРАМА
НО“ 1956; „ПОСЛЕ БАНКЕТА“ 1960; „МОРНАР КОЈИ ЈЕ ИЗНЕВЕРИО МОРЕ“ 1963; „ТЕТРАЛОГИЈА“
(Пролећни снег, Помамни коњ, Храм свитања, Пад анђела – циклус од 4 романа,
којим се бавим већ читалачки, а можда ускоро и више у некој посебној изучавајућој
причи писане форме)... А читајући Мишиму читав овај покрет назовем
Мишимаизмом...
Главна јунакиња романа „ЖЕЂ ЗА ЉУБАВЉУ“ јесте Ецуко,
коју је живот итекако тукао – тај живот бескраја једног, који може бити итекако
преиспуњен самоуништавајућим енергијама до неслућених размера, почесто насилан,
али и ћудљив, кад уме бити и прозиран до јасности препуне и да наликује на плаветнило
азурнога мора... Живот који ће обележити једна смрт – смрт њеног мужа, који
нимало наклон неће бити према њој као законитој жени... Поред ње у роману од
ликова можемо срести још и њеног свекра који је имао 3 сина, а звао се Јакићи Сугимото... Ецуко беше у
браку са средњим сином који се звао Рјосуке... Изгубиће га након тешке болести трбушног
тифуса, а после тога одлучује да се врати свекру на село – нови простор и амбијент
где наша јунакиња проживљава много тога што није типично за сву ону патријархалност
и морлану чистоту на коју би читалац очекивао да наиђе у Јапану... Ово је прича
о урушавању људских вредности и достојанства...
А колико је лепо и чисто оно што само тако на око изгледа сазнајемо до краја
романа када јунакиња чини злочин – убија онога кога мисли да посесивно поседује
и сама поседована читавог живота... Овај Мишимин роман је чиста фикција, иако
он пише кроз неке друге романе доста аутобиографски и описује догађаје који су
се заиста збили... Овај роман није у вези са његовим стварним животом...
Говорио је Мишима за живота да не може да пише о ономе што није видео рођеним
очима и ту је наишао на „проблем“ када је желео да опише у овом роману
убиство... Ецуко је женски лик (но кроз њега имамо и самог Мишиму који се као
под маском у позоришту Но прикрио да одигра и ту улогу убице)... Овај роман „здрави
медиокритети“ извикали су за нездрав и болестан роман, који је ипак распродат у
тиражу од 70 хиљада примерака... Мишима у том огромном исписивању које стаје у
2 деценије писао је две врсте књига: прве су оне биографске и оне у којима су
се догађаји доиста одиграли, а друге су књиге – фикције... Таква је ова
књига...
Вратимо се овом фиктивном роману и његовим ликовима...
Ту су и најстарији син и његова жена, као и жена од најмлађег сина који је
негде заробљен у Сибиру после рата и сва нејака дечица њихова... А послугу чине
два сељачета: Сабуро радник на имању и кућна помоћница и служавка звана Мијо...
По губитку мужа Ецуко све мање обожавана, запада у зависти сплетке у које је
гура љубомора, посесивност, „жеђ за љубављу“ и пажњом ... Љубавница је свога
свекра и живи тај живот без опирања... Заљубљује се у доста млађег сељака Сабура,
који ће у неформалној везаности постати отац детета које носи Мијо, но и ту ће
се показати недозрелим... После састанка у воћњаку и вике и рике од стране
Ецуко, и дотрчалог свекра са мотиком у руци починиће се злочин... Ецуко ће још
са корица бити жигосана као „напола луда жена од неостварених жеља“... Ако је
ово лудост напола, каква ли је тек лудост у целости???... Можда ову целовиту
лудост нећемо ни наћи у овом роману... можда је то Мишима оставио као добро
разрађену тему у неком другом...
Ецуко је убица тек на крају бескраја с почетка у који
је натерана свим немилосрдностима и злостављањима... Мишимина фикција у којој
ипак, Ецуко је и он сам негде, та маска Но сакривена иза женског лика који се
величанствено изграђује кроз ток романа... И ево пишчеве жеље и жеђи веће остварене
и утољене: крв се пролила, начињен је лик Ецуко убице...
Ецуко је стасала у Токију у имућнијем друштву... а ево
је већ на селу... у животу који изискује једноставност сваког прилагођавања и
потчињавања... Па ипак у тако захукталом свету, може ли човек на време и пре
него упропасти самога себе лошим потезима кроз игру го, поједноставити и своју
душу и свој дух, своје тело и свој ум... Хоће ли све преко те мере
једноставности прогласити сувишним и беспотребним у свету где су „неопходни само
људи који могу да обављају физичке послове и да издржавају сами себе“... Или ће
срце у човека још бити под оковима тешких градских мочвара и блата, а као такав
он унапред мора и да пропадне... Ецуко кад добије прве жуљеве на рукама, схвата
да су то сада оне „праве руке – које одговарају човеку“... А живот је и гробље,
„врт душа“, а често и нешто што личи на „аукцију поврћа“...
Волети једноставност до најдубљих уверења, као и саме
продукте лепоте душе и тела исказаних кроз ту једноставност... Живот који овде
наликује на босоноги ход, који може довести само до тек по које ране у
табанима... Неће бити безбедног пролажења кроз трачнице живота уколико се нема
адекватна обућа... А живот да би се одживео и проживео мора подразумевати и
препознавање циља... Који су животни циљеви ових фиктивних јунака једног Јапана
у нестајању, пропадању и не баш тако успелој рестаурацији???... Занимљиво је
све што наилазимо да су говорили, као и оно што су радили... Говоре и раде
потпуно различе ствари... Јунаци су заробљени у норме, у стеге, у обрасце, у
нешто што ни сами почесто не препознају шта јесте... Они су нечим заробљени, а
откупити слободу или је изнова стећи не може се, уколико не дође до противљења
и побуне... Али није ли касно побунити се слично лаву који бежећи из кавеза
види пред собом никад шира светска пространства, насупрот тамо другог лава у
дивљини који никад није окусио окове кавеза и ропства (заточеништва)... За лава
из кавеза још док беше унтар истог све се сводило на два света: онај унутар
кавеза и онај изван кавеза... А ево га лав из кавеза сада је слободан и он
риче, па чак прождире људе и растрже све на шта наиђе... И то није довело до
задовољења и задовољства... Лав није задовољан ни тим трећим светом, ни тим
новим светом, јер и даље су само два
света: оно унутар кавеза и оно изван кавеза... Трећи нови свет, различит од ова
два – чак и не постоји!!!...
Ипак живе јунаци, иако незадовољни, знају да се живот своди
на пуко постојање и опстајање, а воља почесто је доведена у најмањи импулс
откуцаја, па отуда и воља да се нешто жељено поседује неће довољна бити... Да
ли ту завлада некаква уљуљканост и спокојство – две материје које се брзо укваре
до најстрашнијих размера и смрада, када више нема простора за ужитак... Ецуко
простор инфективне клинике види као последњи титрај жуђеног спокојства... А
одричући се својих жеља, изгубила је право да слободно одлучује, а шта може да јој
преостане осим да гута пљувачке живота, макар оне биле слане и горке попут морске
воде...
Свет у коме живе јунаци није ли пак свет где се све
тако вешто имитира и опонаша... Је ли то једна измитирана реалност, где се сви сем керуше (кучке) Маги ирског сетера
само праве да све јесте како јесте... Ако се прича о миру правиће се да је
мир... Ту и економска криза није права, већ виртуелна (лажна)... И рат није
прави, он је имитација имитације... И екомонски просперитет и он се имитира...
И упркос тој имитацији милиони људи живе у спкојству лажног мира, исто тако и
умиру одлазећи са привидног света... „ПРАВИМО-СЕ-ДА-ЈЕ-ТАКО... ПРАВИ-СЕ-ДА-ЈЕ-МИР“...
Јунаци сами себи намећу задатке и готови су до
екстремне спремности да том задатку подреде читав живот, што ће доказати да су
баш они прави људи за све то... Ипак то је и такав свет где „гласине су
углавном веродостојније од чињеница, па су зато чињенице често много лажљивије
од гласина“... То је миље Мишиминих жеђаних јунака... Ту су људи сведени и
подељени у 4 категорије мишљења: дебели човек који мисли, мршави човек који
мисли, висок мршав човек који мисли и мали човек који се усудио да мисли... А
шта је у овом свету суштина: „Суштина љубави је у чињеници да један симбол
жарко жели други симбол, и то је све“... Овде на сцени гуди оркестар из
предграђа, који лоше свира, а јунацима само остаје да се праве и претварају да
су свирком и задовољни... Је ли Ецукин живот баш онакав или овакав... Злостављана
и варана од мужа, свекру остарелом се не опире, узвраћа осмехом и тек по којом
реченицом, када у њој прокључа онакав или овакав тренутак да се усуди и да
помисли да може да учини шта јој је по вољи, или по жељи, жеђи, глади... Јесу
ли то они летимични и нехотични моменти када у стању своје полулудости (термин
сам присвојила са корица књиге) види и оне слојеве који се до тада баш и нису
дали видети или јесу али су подривани и скривани, оћутани... Којим се очима то
дало видети, кад већ није оним очима у глави... Моменти који падају у заборав,
који тону, али који попут жељених мехурића опет поскакују ка површини неким
импулсом ношени и вођени... А кад забрује опет су ту да донесу у скуте рукава
на кимону запањујуће количине патње и радости са неког другог света снова...
Јесу ли то игре судбоносне у ноћи велике шинтоситичке прославе, којима тешко ко
узмиче, тешко се одупире, кад и тешко бива оно што се очима овоземним
открива... Какве су то запослености духа унутар „морала без предрасуда“ и је ли
ово једна од Мишиминих Но драматичних сцена, где једни носе само добро скројене
конфекцијске моделе, а увек су приправни да посумњају у постојање кројача који
их је и осмислио...
За Ецуко су све те људске брбљиве приче испразне, а
свака подмуклост им је смешна... Досадни су у својим пренемагањима, у својим
ужурбаностима, у својим баналностима... А још нема човека који би као онај лав
рикнуо, тачније крикнуо, а који тим начином показује колико категорички одбија
да га њихове речи заведу... Крик би требао да
буде лозинка која води ка излазу и спасењу, којим се опет руши сваки зид
и кавез што јесте нешто налик смрти... Хоће ли Ецуко чути крик или ће сама
пустити тај крик „једноставне душе која не зна шта су то речи“...
Толико ћутања које траје у недоглед дуго, са свим
паузама како би добио неко ново значење... А љубав зар и она није она реч „из
неког речника који је шивен по мери отмених особа“... Да ли ће овде патња којој
је Ецуко изложена нешто дуже, ипак отопити њену нарав, природу, ћуд... А ако
отупи од толико патње, неће бити способна за неке нове сумње и вероваће да постоји
радост и срећа... Биће налик копачима злата... оним испирачима крај река, који
су наслепо тумарали и испирали речни песак, не помишљајући много унапред шта ће
изронити из воде... Можда су очекивали да тај мали грумен буде злато, а можда
он то бити неће – и они су такви да се у том очекивању неочекиваног мире са
судбином... овакви јунаци „немају повластицу да унапред одаберу оно што желе“...
Мишима ће написати како ту повластицу нема чак нико, ту где је још само једно
извесно: ако не почну да испирају злато, заувек ће спознавати беду свога
сиромаштва или сиромаштво своје беде... Само зато што испирач чим крене да испира
он већ аутоматски поседује и неку нову могућност (шансу) да пронађе срећу
(злато)... Је ли ово свет презрених жена, као и презрене деце, који само услед
толиког презрења постају охоли, окрутни, зли – убице... И да ли баш долази
нужно у овом животу оно што мора, док траје живот на „великој гомили иструлелих
отпадака осећања“, кад сећања на оно што се говорило и радило тако страховитом
брзином негде нестаје да престаје... У безнадежности није ли „нада која се не
боји разочарања пре својеврсни очај него сигурност“...
И на послетку до каквог излаза долази Ецуко, штитећи
свој унурашњи свет од гужве у којој се све догађа због ње и све ужурбано
усмерава ка њој, као у време оне кише у Осаки када је отишла да купи два пара
чарапа за босоногог Сабура... или када по њеној жељи сирота Мијо у 4 месецу
трдуноће бива отерана из службе... или када у врат несрећног Сабуроа она баца и
зарива трнокоп, а из другог покушаја му расеца и лобању... А на питање свога
свекра зашто је починила злочин, она ће рећи: „Зато што га ниси убио ти!“... Он
ће рећи да намеру такву није ни имао, након чега ће Ецуко припасти онај поглед
лудака... Препирка и пребацивање рајске кривице - причињене штете неће
надокнадити, ни мртве васкрснути... По њој сваки њен мучитељ морао је да умре,
то је заслужио... То је Ецукин начин
освете... Јер, коме је најзад дозвољено пита се она, да баш толико измучи и
мучи људе... Зато ће од свекра бити и названа ужасном женом... Ипак биће њен
саучесник у закопавању леша... као и у прању крвавих руку... Пропашће и купљене
карте друге класе за договорени пут у Токијо, на који сигурно неће отићи, јер у
тој ноћи убиства окончали су се сви излази или су за Ецуко тек почели...
Ецуко није успела да спали сву своју љубомору иако је
томе покушавала да нагиње и тежи... Вазда је чекала мужа који је требао да се врати
кући после безброј љубавних афера да њу сада и физички мучи... а после је
љубавнице исте требала да истрпи или избаци што даље од болесничког његовог
кревета... Она је та која га негује последњи пут, урушавајући и сопствено
здравље, јер њој се више тако не живи... Она је пожртвована, али као да не зна
сврху због које то све чини и као да не познаје жеђ којом жеђа... Оне сузе које
лије док га умирућег посматра – нису ли сузе којима оплакује свој унутрашшњи
јад, због те сулуде преданости која јој је уништила и ноћи и дане и сате... Уморна,
ћутљива, не страхује ни од инфекције којој може бити подложна и чак се приближује
њему најближе и можда га тако болесног љуби најприсније... чак се радује кад
сазнаје да је то фатални трбушни тифус... али јој исто тако прија кад он у
посмртном ропцу неколико пута понавља њено име... Полулудост која се да
приписати тиранину или жртви –тиранисаном (Ецуко)... Иако у тој љубомори има и
мржње, а има и љубави кад може да га не задави... Неће да му маску са
кисеоником са усана збаци, већ се бори да до њега допре сваки грам кисеоника...
Ту се она на један витешки начин разрачунала са својом прошлошћу и као да није
осветник или освету пребацује на простор недужног сеоског радника... Имала је
све услове да убије мужа из хуманих разлога, па ипак није... Он није
заслуживао њену љубав, већ смрт... Није то био ни разум, а ни страх... Она за разлику од свог девера
Кенсукеа није била од оних који обожавају другоме да се подсмехују у лице и
којима ништа није на овом свету свето... А Сабуро биће нешто што доноси нов
осећај, некакво мисаоно испуњење – срећа на њен начин у животу који је тежак, а треба га учинити мало олакшаним како не би
све било „само клизава шупљина без ослонца“... Зато то прихвата као варку и
варљиву олакшицу и хвата се за ту олакшавајућу сламку свог личног потопа, када
чамац тоне, а она не дозива у помоћ!!!... Патња је само њена и она то прихвата
као ниску најдрагоценијих бисера... И зашто је њој баш толико занимљиво да све
то подмеће другима, толико пакости и какви су разлози свих тих „лудорија“ који
је неминовно бацају у ту тешку акцију злочина... Је ли она онај просјак који
показује свету своје ране како би у истом пробудила саосећање... Ако је Сабуро
воли она ће бити срећна и то је она једноставност с почетка причања ове сеоске приче...
Но, остаје и имитација: Сабуро се прави да је воли... И тако до конца... Бамбусови
штапови су догорели – у мору понижених и презрених изгорели...
Нема коментара:
Постави коментар