„ЗЛАТНА КАПЉИЦА“ СЛОБОДЕ - Мишел Турније (1924-2016)...

Идрис коме је 15 година, живи као номад у алжирском делу јалове Сахаре и навикнут је на свакодневни посао чобанина који чува стадо оваца и коза, препуштен сам себи, али обазрив и бојажљив... Једном у оази се појављује аутомобил (ланд ровер) из кога ће изаћи плавуша са фото-апаратом... Она ће га фотографисати неколико пута и када он на крају затражи фотографију, обећаће да ће слику послати чим развије филм у Паризу... Видно разочаран Идрис среће друга Ибрахима камилара и одлазе заједно на појилиште, где је у бунар од 20 метара упала камила након порођаја... Покушај да се извуче кожним ужетом, али пошто је сломила ногу Ибрахим ће је заклати и покушати да извуче комаде меса... Греде су неочекивано попустиле и Ибрахима живог затрпале, тако да је он погинуо на лицу места... Мајци ће по доласку кући Идрис испричати да га је фотографисао мушкарац... И хоће ли из ове безличности Идрис отићи, као што и сви млади одавде отидоше... Хоће ли га повредити увредљиво и урокљиво  око како се слепо верује... Зато ли му мајка говори да убудуће буде што неприметнији... „То је здрава мера предострожности. Скретати на себе пажњу, било одећом, било снагом или лепотом – значило је искушавати ђавола“... Може ли се Идрис ослободити ових верских стега и утицаја унутра којих је и поникао... Наредних 10 дана у селу је празник – Ајшина свадба... Младожења је 3 године старији од Идриса,  а млада је његово годиште... А по традицији то двоје сјединиће обред венчања, а осећања ће доћи као последица и нема везе што осећања нису узрок брака... Идрис мисли супротно и по њему љубав је пре свега и главни узрок зашто би неко двоје и склопили брак... Он би још да остане на слободи и да не заглиби тако олако у брачне воде... Размишља о плавуши и одласку у Париз... После плеса и певања, приповедаће се о пустоловини гусара Хајрудина, кога су звали Риђобради, а који је пустошио Средоземним морем... И је ли „приврженост истини“ баш свачија част... Портретиста Ахмед треба да ослика Хајрудинов лик и сву ону дубину која се огледа на лицу сваког од нас и да ослушне те гласове из душе... Али Хајрудин није хтео да позира, па сликар одлази по савет код своје колегинице уметнице Керстине... Хајрудин је владар Туниса и њему ће у повратку од Крестине Ахмед донети таписерију од вуне са јесењим пејзажом и јаким бојама, рекавши да је то његов портрет... Затим је Хајрудин стргао турбан са главе и покривало са браде и свима обзнанио да је Риђобради... Идирис непрестано размишља о одласку и о плавуши... У село стиже камион који довози писма и пакете, али ту још нема фотографије коју Идрис ишчекује... Нешто касније добиће разгледницу са ликом магарца, коју је бацио и заплакао сузама гнева... Ко му се то руга... Одлази код стрица каплара Могадема самца, који чисти расклопљену пушку... Једини он у селу има једну фотографију још из рата у Италији са двојицом погинулих другова... У селу се верује да фотографија доноси несрећу... Ипак иза сваке фотографије постоје невероватне приче... Ова је усликана априла 1944... Служе фотографије и још да би се чувале, а Могадема је спасила и донела му срећу на фронту – преживео је... Идрисова мајка је удовица и он не би још да се жени и зато размишља о одласку,  а уз све има још петоро браће и сестара... Све што заради слаће им, јер живе у великој оскудици... Има рођака који се већ снашао у Паризу и планира да му пише... Вест о одласку прво саопштава стрицу и биће још један у низу који хитају на север тражећи посао, а можда је гоњен помишљу да нађе плавушу... Жеља да види још нешто осим ове безличне оазе – море и светла велеграда... Напушта кућни праг, поневши сав бол растанка и пушта даље машти на вољу – негде ће га покупити плавуша аутом...Стаје му камионџија Салах Брахим и тај превоз Идрис прихвата нерадо... Овај камион сваког месеца некога одвози и зна колико млади беже у модеран свет биоскопа, реклама, излога, телевизије, игранки и забаве... Код куће једино остају мртви... Прима још једног путника у камион... Пут пресеца река која се излила и сад чекају у колони... А кад пређу реку, примљени путник нестаје са Салаховим новцем... Но жандари ће њих двојицу одвести у станицу, где ће срести Енглеза који му је помогао да пређе реку, а који ће тврдити да је Салах њега опљачкао... А крађу је починио човек Тубу, та дивља звер извевши све непријатељски равнодушно... Идрис стиже до хотела „Рим“, а од слика луксуза и разноврности занемеће... Биће то нова чуда која га заслепљују, засењују, а њему је остало само да пари очи... То је слика раја из које ће га отерати, јер њему није дозвољено да се ту ни мисаоно задржава... Седи испод палме и осматра – њему приступа у све то нема... Прашњав и гладан... Уморан... Неугледан... Стиже пред улаз Музеја Сахаре, где не може да плати улазницу од 2 динара, пошто је пошао са тањом уштеђевином... У том часу долази аутобус пун туриста,  а Идрис се вешто ушуњао заједно са њиховом групом унутра... Упијао је сваку изговорену реч водича... Слуша о препарираним животињама пустиње, о исхрани, о понашању и манирима, о накиту и украсима - а та прича његовог живота изазива вртоглавицу и граничи се са чудом овде... Даље наставља таксијем са још петорицом трговаца, са којима ће путовати 5 сати слушајући све те „пустињске пуританце“... Један од њих даје му препоруку за Марсеј... Стиже потом у Бешар град око 50 хиљада житеља... Опет је засењен, одушевљен и посматра возове... Тек за 2 дана има аутобус за Оран... Тумара улицама, гладан и улази у фотографску радњу код Мустафе... Пошто није муштерија, мора да је ухода мислиће Мустафа, но Идрис ће затражити посао на 2 дана... Долазе два туриста и тако Идрис добија посао помоћника... И тако пење се  у уметничке димензије и сваки пут иста прича: пошао је у потрагу за плавушом и фотографијом у град светлости, град слика, град жена... Хоће ли досезање жељеног учинити Идриса и срећнијим... Мустафа нуди да га слика за 15 динара са лажним декором Париза и тако би могао да се врати кући без мучења, мање заморен од пута и без преласка Медитерана... Ипак зарадиће 10 динара за два дана помоћи у радњи... Идирис чека непомично и стрпљиво долазак аутобуса... Путница до њега је стара Лала Рамирез која му даје поморанџу и комад хлеба,  а кад стигну на одредиште полази са њом на гробље... Она је сахранила све своје,  а пошто н личи на њеног покојног сина понудиће му да заувек остане са њом, богата је и могла би да га посвоји... Рећи ће да хита на рад у Француску, али у повратку би могао да размисли о предлогу и побеже од ње... Трајектом креће за Марсеј... Тужан и разочаран присећа се мајке, свога стада... Изгубљен, напуштен и одбачен... Креће у тајновитом непознатом правцу, да утекне и пронађе прибежиште  и склониште у бесконачности тек некој... Први пут оставља родни афрички континент... На броду упознаје златара, који му каже тамо где иде нужна ће му бити религија, јер је то све равнодушан свет странаца и непријатеља, са много очаја, беде,  а ослонац нека му буде Куран и џамија... И зар није драматично то што се не може више живети у отаџбини и зато је проклиње, али неће моћи ни у иностранству... Идрис неће скривати да је пошао за фотографијом иако по исламу она поседује зле моћи... Идрис неће допустити да га религија сведе само на пуког роба... Златар је дволичан, па пије вино,  а један

камионџија ће им уступити тесну кабину... О врату Идрис носи амајлију и талисман „ЗЛАТНУ КАПЉИЦУ“, коју је изгубила певачица и трбушна плесачица на Ајшиној свадби... Златар му рече да је та „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“ симбол слободе... И коначно француска обала и копно... Златар ће причати како само кује сребро, јер је чистије, поштеније и честитије,  док злато доноси несрећу и људе тера да се полакоме, краду, почине насиље и злочине... Иако је „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“ симбол слободе, злато од кога је начињена злокобно је... Југ Француске  - Марсеј... Шокираће се кад угледа рекламу на којој пише „Проведите Божићне празнике у рају неке сахарске оазе“... Слике снова у којима Идрис више не препознаје самога себе... Креће ка хотелу „Радио“, по препоруци коју му је трговац мозабитски исписао још у таксију... Како је лепо док се излежава и ако може не би ни очи да отвори... Сећа се куће, мајке, стада... Соба у којој је непозната је, као и град, као и земља, као и људи... Тескоба... Гладан излази на улицу кад више јесте или није расипник, а док је „расипништво једини луксуз сиромашних“... На улазу среће једну плавушу проститутку... Видевши да он нема пара, стргла му је привезак „ЗЛАТНУ КАПЉИЦУ“ са врата и тако ће тим привеском платити губитак своје невиности... Те ноћи закасниће да дође у хотел пре затварања, па ће ноћити у праку на клупи... Возом наставља до Париза... Утучен, неутешан... Стварност је опора и сива... Тај бајковити свет шаренила и удобности њему је недостижан, далек  и стран, а спознаће и колико тек настран... Неприлагођен и несигуран... У возу упознаје младића Филипа који му показује свој фото-албум... У Паризу ће потражити рођака Ашура који је ту већ 5 година... Налази га у свратишту за раднике досељенике... Становаће са њим... Рођак му прича о тешком раду у „Реноу“, а затим како се опробао као чистач перона у метроу, а на Корзици је брао клементине до 14 сати на дан, где је осетио ужас израбљивања, а онда је прао суђе... Све је радио кратко... „Чекати на посао, то ти је најмање заморан посао на свету... А и најмање прљав“... Неговао је псе, лепио рекламе, изводио старе госпође у шетњу, био пиротехничар, спасилац на базену иако не уме да плива, перач прозора и аутомобила и лешева у мртвачници, чистач улица... Идриса је запослио у управу за путеве – у градску чистоћу да чисти улице зеленим брезовим гранама... „Слобода је... много добра ствар... али је и ужасна!“... Мора се бити услужно и понизно... Сиротиња арапска изградила је француске ауто-путеве, железнице, итд... Но још увек имигранти нису пожељни и нису срећни у овом паклу и не знају чему да се понадају... Идрис ће завршити у кадру једне филмске екпие и даће му 200 франака,  а од редитеља добија визит карту... У ресторану чита јеловник и упознаје једног маркиза, бунтовника, припадника Легије странаца који му прича о смрти генерала Лаперина 1920-е,  а који је покушао да успостави ваздушну линију Алжир-Нигер... Идрис посматра локал „Електроник“, џубокс и флипер апарате, стони фудбал и ту среће редитеља Ашил Мажа, који га одводи кући на пиће... Редитељ је геј, а Идрис нема појма шта је то... Може ли се цинчно исправљати морална изопаченост једне приватности... Даће му да нацрта камилу,  а онда ће му читати одломак из „Малог принца“ и причаће о самоћи... Идрис је за њега лепушкаста афричка њушкица какву воли, срце и гуза његова, слатки клошар, који му је потребан за тај настрани живот који води и узеће га за свој нови филм – за снимање рекламе о једном воћном соку... Идриса ће на улици претрести велики Зоб и момци са кацигама, љубоморни, а које кад пожели добија редитељ за утажење својих геј похота... Питаће га колико новца доби за то вече од Ћоре (тако зову редитеља)... Претученог и застрашеног остављају Идриса уз напомену да део новца доноси у „Електроник“... Ову причу Идрис прича рођаку... Још увек он не зна шта значи „укус пожуде“ и добро је запамтио шта је од редитеља чуо: „Новац чудесно иде руку под руку са сексом. Дати новац једном дечаку значи постати његов власник“... Редитељ му је заказао поновни састанак... И живот је овај као биоскоп, где су све некакви снови који се нуде, а да ли је Идрис заиста дошао да неки од тих снова и следи... Бисокоп као учитељ од кога можеш свашта да научиш и добро, а још више наопако и зло... Маж снима рекламу,  а ту је и Идрис... У кафани се прославља завршетак напетог снимања... Шта радити са камилом... Идрис је за редитеља „камилар“ његовог срца... Но камила из рекламе је сувишак који ће дати у кланицу, а Идрис има задатак да је до тамо пешака кроз Париз спроведе... Одмориће се са камилом на гробљу Монмартра и заспати на једном гробу... Кад стигне у кланицу постаће мета шегачења и неће је примити, тако да Идрис неће знати куда даље са њом... Уморан, насумично база улицама Париза... Доводи камилу у велики парк где се играју деца и ту је оставља... Одлази уморан и пресрећан... Очи пари разгледањем излога,  а излози као да маме пролазнике да их опљачкају... Залази у улице са зовом и задахом пожуде, у слике грубог и незрелог еротизма, вулгаризма, понижавања, бурлеске... Све је ту сем лепота заводљивости... Насиље и изложени полни органи, а све то још није распалило и неће Идрисову машту... И пита се чему сви ти вибратори, бичеви, полни органи од пластике, садо-мазохистичка апаратура, надуване лутке... Унутар је секси шопа... А из кабине кроз стакло уз неколико убачених новчића посматраће пип-шоу, гледати без пипања голо тело иза стакла, слично као телевизија или биоскоп или реклама – шоу програм само за очи, а то све неће затрести задовољење жеље... Сутрадан опет долази у исти простор,  а чистачица ће му рећи да раде тек од 5 сати поподне... И колико младежи са маргине и беспослених деликвената што певају стихове препуне псовки и ужаса... Бунтовници који се буне против завере богаташа... Идрис је у кафеу, за шанком и ослушкује свет око себе... Сећа се плавуше са фото-апаратом... Све му се привиђа и све је као једна стрип који он седи и чита... За шанком угледа мушкарца и жену који личе на оно двоје из ланд ровера с почетка романа... Расправљају се – он је слика и њене слике продаје... А кад остане сама Идрис ће јој прићи и покушати да је спасе од тог злог човека, који је продаје као робињу... Мушкарац ће тражити од Идриса да је пусти, а доћи ће и велики Зоба... Изудараће Идриса,  а жена ће крикнути... Одвешће Идриса у полицију,  а пошто га и тамо исликају, пустиће га када из свратишта дође Исидор по њега... Идрис треба да иде на градилиште,  а пре тога мора купити раднички комбинезон... Одлази у радњу и тако среће човека по имену Етјен Милан, фотографа из улице и четврти „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“, који је дошао да купи дечје мушке лутке из излога... Трговац и декоратер је Сицилијанац Ђовани Бонами - овим тражењем муштерије избачен из такта свакодневнице... Силазе у подземни део радње, а Милану наге лутке одузимају дах... Скулптура и лутка није исто, иако скулптура може бити нага, лутка огољена је срамота за онога ко је посматра... Декоратер нуди Идрису да буде модел по коме ће се излити калуп афричке лутке и добро ће га платити... Две лутке Милан добија беспалтно, јер су ионако требале бити бачене... Идрис помаже Милану да однесе лутке до свог стана и радионице... На све стране лутке у комадима – свет гипса у коме их склапа, шминка, одева, слика... Лутке без унутрашњости – празне... Та дружина јесте његова страст... Његови човечуљци, са којима прави излете,  а припрема и књигу фотографија... За Идриса је ово „суптилни пакао“ – фотографисати дечаке лутке... Је ли то сан на јави и истинско халуцинирање овде... Задржаће Идриса на вегетаријанском ручку... И казаће му да прихвати Бонамијеву понуду и буде модел за афричку лутку, а свакако да опет дође да му преприча то искуство... Идрис долази у радионицу „Глиптопластике“... Упалшен је, а објашњења тешко разуме... Изгубио је обрве и трепавице... Хвата га опет тескоба... Гуши се... Сваки минут у калупу дугачак је као смрт... Све је готово,  а Бонами га враћа и нуди му да у излогу глуми робота и тек изведе по неки покрет и опет ће га добро платити... Идрис је у свратишту жељан да се коначно заштити од таквог спољшњег света... Неприлике које више не заводе!!!... У свратишту се спријатељио са старим Мухамедом Амузином кројачем из Египта, који ће му причати о националној певачици Ум Култум... Идрис ће се сетити сеоске певачице Зет Зобеиде и гласа који раздире срце... Амузин га упознаје са мајстором калиграфије Абделом Гафаријем и тако Идрис почиње да учи калиграфију и коначно налази своје топло уточиште... „Ако то што имаш да кажеш није лепше од тишине, а ти ћути... Више истине има у мастилу учених неголи у крви мученика“... И тако је Идрис научио како се прави мастило, писаљке и извлаче прва слова... Закорачио је у простор где се време више не мери,  а једино је битно учење, увежбавање и пожртвовање... Калиграфија биће нешто што ослобађа од опијумских слика које запад једино уме да понуди... Лепота краснописа,  а уз то чуће и „Легенду о краљици плаве косе“... Калиграфија је нешто што исписује најдуховнији орган десна рука и назваће се „алгебра душе“ и биће то онај начин да се све невидљиво узвелича оним видиљивим и биће то покушај да се бесконачно потврди у овом коначном... Ако је пустиња место где обитава Бог без човека, калиграфија јесте амбијент и простор где насамо кроз тишине и специфично  дисање и заустављање истог, разговара вечност са Богом... И док дању унижава своје шаке тешким пословима, ноћу их излечује калиграфијом и краснописањем... Сажетак легенде каже како је девојчица рођена у сраму и нико је није волео... Израсла је у жену коју су погибељно желели да поседују... Затим је постала жена коју су и мрзели и обожавали и на крају нашла је мир у строгом и самотном извршењу власти... Идрис је на новом послу на Тргу Вендом најлуксузнијем делу Париза, где ће радити са пнеуматском бушилицом коју први пут види... Прави се подземни паркинг за 900 аутомобила на 4 нивоа... И окружен је отменим, раскошним, изобилним, луксузним... Излози престижа и драгог камења из Африке... У излогу спази како бљешти „ЗЛАТНА КАПЉИЦА“... И док буши, стакло на излогу пуца, а аларм се писком оглашава... Утом стиже аутобус полицајаца са оклопима и кацигама... Но, Идрис је и глув и слеп за оно споља, па наставља да плеше око „ЗЛАТНЕ КАПЉИЦЕ“... И тако калиграфија ће остати нешто традиционално, лепо и свето, као вештина кроз коју се сусрећу лепота, истина и мудрост, а излози, рекламе и све те биоскопске и телевизијске слике биће вечито опијум западног света који ће тровати и сакатити широке народне масе...