БРЖЕ ОД ВЕТРА...

У трку БРЖЕ ОД ВЕТРА, стиже увече крај камена, кишом окупана зелена река... 

У неверци клизи по жутој хартији, дрвена оловка тупа, у грчевитој борби да запис живота у камен уреже... 

Јави се киша априлска са 153 крупне кишне капи, просуте по хладном камену... 

Осврће се мало у страну, у име сведочанства истине, слепи странац у кишној ноћи...

Камен срастао срцем за земљу ничију, без поноса и носа, у покушају да омирише те чудесне мирисе... 

Блиставе одоре светлуцају у помрчини густе и пусте тмине... 

Живот победоносно кликће над свим тим избљуваним бунцањима, тог немилосрдног гадног и гладног града... 

Безумна спорост туђег подсмешљивог срца, лажном неверицом голица по табанима хладним и дели комаде буђавог тврдог хлеба... 

Очи слепо срасле за било какво познање... 

Устаршен и збуњен нечији ум, смишља све и свашта... 

Мом уму пријатније је то големо и велико ништа... 

О, чудесне радости... 

Окорела срца потресају земљу, док муње шибају небо... 

Снег пада у априлу... 

Време увек изненади...