Не полазим тамо куда северни ледени ветар дува... Окрећем главу ка излазећем златном Сунцу, које ме чува и својим топлим зрацима чешља ми замршену косу... Небеске плаветне очи умивам водом са кривудаве зелене реке... Душу напајам звонком енергијом малених птица станарица - жућкастих сеница... Зовем се Пролеће и радујем се живахном животу... Не волим оне који намерно спотичу моју хитру и спретну ногу... Зовем се Пролеће и шта ја ту могу, сем да кажем - Радујте се без престанка и дању и ноћу...
Нема коментара:
Постави коментар