Испод затамљеног огледала
снежно загушљиви одблесак светла,
а зрнца крвних судова
са јасним нестрпљењем израњају
из колеричног бунцања,
док посве случајно размештам
опустошене дрвене фигуре
са мирисом на устајалост
шаховске изгладнеле вреве...
Опет је ужитак неприсуства
поштено промишљен
и душник дише
у блаженом спокоју
само да би заспао неумитно
на избаченим жељама пре свитања...
Најзад, тај страх престаје да реже
ово испарење прикривене језе,
а онда свирепи покушај
да савладаш још једну строгост...
Купање у прашњавим крицима
умноболника
у чудесно мучним покорама зноја
и прилично интензивног окршаја,
кад укрцавам још једну стварност
на пароброд
под жутом заставом
без путника и терета
да испловим неопажено
оскрнављеним речним коритом
прогутаног бола...
Лоше скројена замисао
испарава
тежином усклађене кривице,
а радост закопана и замотана
у огрубела сукна
више није незамисливо лагана...
Предосећам да су дрхтаји
још увек исхитрени
у забораву опроштајне
колеричне грозничавости
коју још само несмотрени
крштавају
у име Оца и Сина и Духа Светога.
Још једно подне
са лакоћом празни своја црева,
а смелост растаче кораке,
док провиђење
више нема обавезу
да ослушне изненадни ропац
ове невероватне пометње...
Нема коментара:
Постави коментар