Једном сам чула и записала да нико од европских филозофа није био у тој мери ОПТИМИСТА колико Готфрид Вилхелм Лајбниц, велики рационалиста и спиритуалиста из 17-ог века, родом из Лајпцига (1646-1716); упокојио се у Хановеру... Један од 3 највећа филозофа 17-ог века, раме уз раме са Французом Декартом и холандским Јеврејином Спинозом (родио се 14 година после Спинозе, а 4 године пре Декартове смрти)... Лајбница својатају Немци, мада је он по далеком пореклу Словен (а познато је да људима у 17-ом веку није било као данас већини, много важно до националне припадности; они су припадали вечности и бесмртности - епохи)...
Лајбниц је за разлику од Спинозе много читао и то најразличитије писце и списе. У раној младости читао је на латинском римског историчара Тита Ливија, а при крају студија имао је добар увид у схоластичку филозофију. Изучио је неколико језика како би се свестрано образовао. Тако је покушао да конструише један универзални логички језик "характеристика универзалис, универзално обележавање или универзално писмо", а што беше нека врста алгебре и примитивна верзија симболичке логике... Читао је све Декартове списе, а између схоластичара и Декарта - изабрао је Декарта... И тако поред права и филозофије, тежи проучавању математике... Стекао је докторат правних наука...
Отац му беше правник и секретар Хановерске куће и то је време које претходи Бизмарку, који је "60" немачких држава објединио у једну (можда моји извори нису тачни, али ја препричавам онако како сам једном слушала)...
Кажу да је млади Лајбниц био чудо од памети, свестран ум, превише обдарен и да је пре пунолетства завршио... (остао ми је празан простор у бележници, па не знам тачно шта)... Бавио се још: филозофијом, математиком (нарочито се прославио у математици). Био је још и: историчар, правник, природњак и дипломата (политичар у неком узвишенијем смислу те речи). Интересовале су га многе научне области и теме...
Основао је Академију наука у: Бечу, Лондону и Петрограду... Много је путовао: Немачка, Аустрија, Француска, Енглеска, Русија... Ценили су га као мислиоца... Био је изврстан правник и почео је да се бави државничким пословима, а као дипломата путује доста. Тако је у Паризу Лују Четрнаестом предао план освајања Египта како би тиме одвратио француског краља од уплитања у послове немачких кнежевина... У Паризу ће остати Лајбниц чак неколико година и ту ће 1776 дати завршну форму свом проналаску "инфинитезималног рачуна"... У Холандији посећује Спинозу и ту му Спиноза показује свој спис "Етика". По повратку Лајбниц се настањује у Хановеру и ту се запошљава као службеник Хановерске кнежевске куће са задатком да надзире кнежевску библиотеку (за једног књигољупца нема блаженијег места) и напише историју хановерске династије... Ту ће Лајбниц провести са мањим прекидима чак 4 деценије све до своје смрти...
Лајбниц је имао пријатељске везе и са пруским двором, а пруска краљица Софија Шарлота била је његова ученица и баш за њу је написао своје најобимније дело "Теодицеја" одуживши се својој главној заштитници. Уз њену благонаклону покровитељску моћ-помоћ, основао је и Берлинску Академију наука поставши тако и први председник исте... Исто је покушао у Петрограду на далеком северу Русије, али успело му је само да се спријатељи са Петром Великим, који га је узео за свог дворског саветника и за то му доделио огромну плату...
Написао је дела: "Нови покушаји о људском разуму", "Монадологија", "Принципи природе и милости", "Нови систем о природи и о комуникацији супстанција", "Теодицеја"...
Значајан му је спис који је остао у рукопису без наслова, а који говори о монадама. Његови пријатељи дали су му наслов "МОНАДОЛОГИЈА" или "Учење о мондама"... Највише пише на француском језику, најмање на немачком и помало на латинском...
По његовом учењу све што постоји састоји се од монада. И како је Антички атомизам и Декарт знао само за атоме и ништа друго, код Лајбница су монаде духовне супстанце, које имају и своје материјалне пројекције. Све монаде (минерали и метали) имају одсјај нечега духовног, а највиша монада од које све монаде зависе је вечна духовна будућност и прошлост, а то је ЧИСТА АКТИВНОСТ...
По Лајбницом мишљењу супстанција је активна сила (активност, делање), а не биће и тако је супстанција биће способно за акцију, па тако оно што не дела и не постоји. По Лајбницу постоји тма (мноштво, тако много, чак бескрајно много) супстанција. Монаде су оно из чега је све сложено, оне су недељиве, непросторне, нематеријалне јединке и "први атоми природе". Монаде су реалне "метафизичке тачке", вечни, нематеријални атоми, психичка бића. У природи све је живо зато што је све и саздано (састављено) од монада. Тако рађање и смрт не значе ништа стварно, зато што тим процесима ни једна монада не умире (не пропада), већ се непрекидно развија и дела. Монада (и то свака) јесте активна жива сила... Монаде су духовна бића, па је тако и њихова активност чисто унутрашње или психичке природе и то се зове представљање...
Постоје само монаде и њихове представе, а пошто постоји бескрајно мноштво или тма монада тако постоји и бескрајно много различитих ступњева представљања. Најнижи ступањ јесу мала, слаба, несвесна представљања (то су савим огољене перцепције, нејасне и несвесне). Човеков дух тежи да се уздигне до свесних представа (аперцепција)... "Супстанција је оно што у себи јесте и помоћу себе се схвата" каже Лајбниц...
Свака монада врши бескрајно много акција и тако има бескрајно много представа о себи и свим осталим монадама. Свака од монада може се назвати светом по себи (свет у малом, микрокосмос или "живо огледало природе"), јер из саме себе ствара представе о свим стварима. Тако монада је у тој својој бескрајности слична Богу и она је "мали Бог у својој врсти" (мали богови по бескрајности или како ће се то у хришћанству рећи - "по благодети")... Функција сваке монаде јесте у представљању свих осталих монада, па тако све монаде имају исти садржај и чине исти свет. Но, свака монада представља свет на свој начин, јер се монаде разликују по јасноћи својих представа, па тако ако је јаснија представа једне монаде тиме је и њена активност већа... Једино Бог као највиша монада јесте чиста активност "пурус актус" и све представе су ту јасне и разговетне. Остале монаде садрже облик или душу и материју, која је принцип неактивности монаде и узрочник њених нејасних представа.
Материја за последицу има нејасне представе, али по суштини она јесте реалан у стварности заснован феномен или "један агрегат нематеријалних монада". Материјална тела су нејасно представљене групе монада. Простор је нејасна субјективна представа, није ништа реално, а значи само ред појава које постоје скупа (заједно) исто као што и време означава ред сукцесивних појава...
Колико има монада исто толико има и ступњева јасних представа, јер свакој монади одговара други и другачији ступањ представљања. По закону континуитета у свету влада апсолутна непрекидност или континуитет и тако свака монада (самостална јединка) јесте један различит ступањ који се више не понавља, већ се јавља само једном у свету и то је зато што у природи нема ни два једнака листа или зашто нема два иста отиска прстију итд...
Све што постоји састављено је из једноставних, непросторних супстанција (монада) које су духовна бића и обдарене су способношћу претстављања и тежења, а помоћу тежњи долази до промене претставе. Квалитативно монаде се разликују и у свакој од њих огледа се свет на другачији начин. Бог је најсавршенија монада и у њој су све претставе јасне и разговетне. Уколико је нека монада мање савршена тако су њена представе мање јасне, док оне са најмање јасним (несвесним) представама чине тело. Монаде не могу утицати једна на другу и свака се развија од себе, а све оне проистичу од Бога. Привидни односи између монада настају услед "престабилиране хармоније", по којој је Бог уредио (удесио) да се унапред слажу...
"Лајбниц је обновио старо питагорејско и атомистичко решење, које се заснивало на претпоставци о мноштву једноставних бића (супстанција) или "монада". Лајбницово обнављање тог старог решења никако није било његово просто понављање јер да је тако радио, не би се ни могло говорити о Лајбницовом решењу"...
Сазнање је састављено из истина ума, а оне су опште и нужне и засноване су на принципу контрадикције и из истина које почивају на искуству за које важи "принцип довољног разлога" и који проистиче из ума. Последњи извор сваког сазнања јесте Бог, који је и последњи разлог свега и коме све тежи (стреми). Механизам влада у природи и он служи циљевима...
Човек по својој вољи није слободан, јер је одређен неким циљем, па ипак овај свет јесте најбољи могући свет у коме има више добра него зла, оптимистичан остаје Лајбниц до бескраја... Морално зло постоји да би се њиме изазвала врлина, а физичко и метафизичко зло почива у несавршености појединих монада и припада њима, а не свету као целини...
Зло се јавља накнадно. И откуда баш зло, ако Бог постоји?... Ово је веома стари и мисаоно тежак проблем за решавање и тиче се питања: откуда то зло у свету, откуда зло у природи људској, ако знамо да платонистичка и хришћанска теологија изједначавају Бога са врхунским добром?... И ако је Бог добар откуда зло и ко је створио зло?... Ко је донео и посејао и развејао семе зла?...
Биће је изворно, а добро је његов атрибут. Постоје 3 врсте зла: физичко (бол), метафизичко (трпим бол ради здравља које ће доћи) и морално (грех)... Зло нема никаквог свог онтолошког утемељења. Лајбниц каже да је овај свет најбљи од свих других светова, иако Лајбниц неће спорити никада да у овом свету има и премного зла, као што то поседује и људска природа... Волтер доводи под сумњу овај бескрајни оптимизам Лајбницов, па се један од његових јунака из романа "Кандид" (Наивко) пита: "Ако је ово најбољи од свих светова, какав ли је тек остали?"... Присталице Лајбницовог оптимизма ће рећи: "Остали светови су гори од овог"...
Зло није изворно, већ је накнадно... По Лајбницу постоје 3 врсте зла: метафизичко, физичко и морално зло, као што горе већ споменух. Метафизичко зло је неизбежно код свих створених, несавршених и ограничених бића, јер да није тако сва бића била би богови. Физичко зло (патња, невоље, бол) служе томе да се постигне неко веће добро или да се избегне некакво много веће зло. Тако количина бола у свету није већа него количина задовољства... Или, пак и јесте!!!... Морално зло (грех) јесте последица метафизичког зла и она је недостатак добра, недостатак разумног и јасног сазнања...
Лечењем неког организма наноси се бол (физичко зло) али за организам у целости кажу то је добро... Васпитањем и образовањем тражи се крутост, дисциплина и велики напори који се доживљавају као зло, али за целокупну личност кажу опет то је добро... Казнити кривца који јесте заслужио казну за њега самога биће зло, али за друштво као целину кажу да је и то добро... Али, кажњавање или жртвоприношење недужних не би могло овако да се оправдава и назива добрим, зар не???... И зар уколико некоме ко то није заслужио наносимо толико зло може за резултат да има некакво назови добро...
"Зло је контраст добру". И тако ако не би било зла, не би ни добро могло да се истиче и за њега се не би ни знало... "Мање зло је добро у односу на неко веће зло. Од сваког зла има и горе". И зар није увек тако, да онај ко нам бар у намери наноси неко "малецко" зло, уствари само супротно од своје намере нам може учинити некакво добро... Тако ако смо написали нешто лоше и тешко (можда неко писмо), а убеђени смо да је то добро, неки критичар (или прималац писма) би могао да нам кроз то разоткрије неке наше слабости које ми никада не би могли сами уочити, зар не???... Или ће у том разоткривању нас ништавних, више говорити и словити о самоме беспрекорном себи...
И тако зло може да подстиче на усавршавање и зар се то не би могло назвати фантастичним!!!. Телесне болове Лајбниц ће назвати физичким злом... Па ипак и то зло (бол) може се ублажити применом доступних медицинских помагала... Но, ако се физичко зло јави као глад и лош материјални услов за живот достојан човека, постоји ли начин да се он и умањи, смањи???...
Грех или морално зло може бити према сопственој природи уколико тежимо нечему што нам суштински и не припада. Али ако некоме незаслужено чинимо зло и наносимо бол (физички и душевни, па и духовни) знамо ли да чинимо морално зло!!!...
На најнижем ступњу су чисте (просте, голе) монаде које спавају, које су нејасних представа и које су несвесне. Свесне представе има монада која се зове душом и то је централана монада међу безбројним монадама које чине тело. Душа је самосвесна и разумна монада и зове се још и дух и представља још виши ступањ или трећи степен...
"Монаде немају прозор" и свака монада је потпуно самостална и независна од осталих монада, а њихове различите представе о свету слажу се само стога, јер је Бог од искона удесио и уредио једном за сва времена да се разчите унутрашње промене и збивања у монадама одвијају паралено и да се само нама чини (учини) како оне заиста утичу једна на другу. То је она хармонија која је постављена и утемељена унапред и која је посве јасна у односима између душе и тела, где се тело и душа слажу као два часовника који су тако наштимовани да увек показују једно те исто време...
"Монада није ништа друго до једноставна супстанција која улази у сложене саставе, једноствана - што ће рећи без делова. Ако има сложених састава, онда мора бити и једноставних супстанција: јер сложени састав није ништа друго до скуп или "агрегатум" једноставних (садржаја). А где нема делова, нема ни распростирања, ни фигуре, ни могуће дељивости. А ове Монаде су истински атоми природе и, једном речју, Елементи ствари", записаће Лајбниц у својој "Монадологији"...
А какво може бити сазнање? Лајбниц тврди да оно може бити јасно и тамно. Јасно сазнање даље може бити разговетно и неразговетно (конфузно и збуњујуће). Конфузно сазнање нису само наша опажања чулима, већ и наши осећаји. Прве истине, прва непосредна сазнања (интуитивна) могу бити двојака: емпиријске истине и истине разума. Код емпиријских истина присутан је "принцип довољног разлога" и њега је Лајбниц први додао законима мишљења, на до тада познату логику Аристотела. Разумне истине (нужне и вечне) почивају на "принципу контрадикције", па тако оно чија супротност садржи контрадикцију нужно је и логички и метафизички...
Урођене су вечне истине и оне се рађају из разума захваљујући искуству и чулним опажањима, а урођене су све оне представе које производимо из своје унутрашњости. И ако се сетимо да је Лок говори како: "Ништа није у интелекту што прво није било у чулима", Лајбниц проширује додавши: "Осима самог интелекта"...
Човекова воља је одређена или детерминисана једном представом циља. Неки дух који би имао способност да нас скроз прозре могао би унапред да израчуна све наше радње, али воља је ипак слободна у том смислу, зато што радња није нужна метафизички, већ само физички или морално (па је и супротна радња могућна, јер није противречна). Воља је утолико слободнија уколико су представе које је одређују (одлучују) јасније. Једино Бог има апсолутну слободу...
У природи све се догађа строго механички, а читав природни механизма и цела природа могли би се објаснити само телеолошки (из циљева којима механизам једино и служи). Бог јесте последњи разлог свега и Он је највиши циљ коме се тежи. Та тежња и то стремљење рађа се у човеку свесном љубављу према Богу и она је највећа срећа. При стварању света све монаде постоје као могућности (идеје) у Уму божанском и пре него су створене, а Бог се управљао законом бољега и у томе се коначно огледа сав Лајбницом оптимизам, јер је ово најбољи свет од свих могућих или понуђених светова...
Свако биће тежи ка савршенству и за савршенством, тежи за што већом активношћу и за што јаснијим представама. Тако бити моралан значи исто што и радити на остварењу божанских циљева и на хармонији света. Тако су поштење и побожност једно те исто (синоними)...
Лајбниц иако је стекао велику славу и материјално богатство, умире 1716-е сам и напуштен од скоро свих. Свештенство је одбило да га сахрани по црквеном обреду, јер је пред крај живта пао у немилост код хановерског двора. Није стекао породицу за време свога живота од 70 година... И како пишу његови животописци (библиографи) никога није било да се побрине око његове сахране и тако му је тело месец дана стајало несахрањено, а онда се неко смиловао па га сахранио. Иза њега остало је капитално и ненадмашно ДЕЛО, које је свестрано и свеобухватно и које није сређено по дисциплинама... Тако се може ту наћи безброј расправа, а многе није објавио за живота. А неке од њих су објављене тек почетком 20 века. "Метафизичка расправа" је објављена 60 година после његове смрти, а постхумно је објављена и "Монадологија"... "Нове огледе о људском разуму" које је писао као дијалог вођен са Џоном Локом филозофом из Енглеске, није хтео објавити, јер је Лок умро и ово дело стога излази 50-ак година после Лајбницове смрти. Иако није објављивао његова мисао је била итекако позната и чувена, а тако у многим часописима или засебним издањима било је речи о његовом "инфинитезималном рачуну"... Постоје данас његова сабрана дела, али нису комплетна, мада су два најпознатија издања: Ердманово и Герхартово...
Иако се Лајбниц определио за Декартово гледиште, за схватање физичког света помоћу картезијанске механике, која је свет приказивала као систем тела у кретању, треба рећи да Лајбниц није "ортодоксни картезијанац"... "У његовој физици и метафизици има више основних замисли које су у крајњој линији схоластичко-аристотелског порекла... Лајбниц је у потпуности прихватио и Платонову замисао о људском знању као сећању... То никако не значи да је Лајбниц оформио један филозофски систем преузимајући једноставно из различитих извора елементе за његову изградњу... Филозофски системи, по правилу не настају без историјске и идејне повезаности са претходно оформљеним системима знања. Таква повезаност несумњиво постоји и она није у нескладу с појмом оригиналности. Јер, само аматери у филозофији покушавају да оформе неки искључиво свој филозофски систем. Такав "систем" нема вредности, чак и кад покушај да се он створи уроди неким плодом. Обично се ту ради са крајње наивним претпоставкама и најчешће се открива нешто давно промишњено"...
Лајбниц је писао и на тему среће. Писао је и о афектима. И у том писању био је слабији од Спинозе, где само покушава да наброји шта би требало чинити да би се срећа достигла-постигла и ту је све сведено на мање више давање некаквих моралистичких рецепата...
Нема коментара:
Постави коментар