Ко, кад, коме, са којим циљем и где? - само су нека од упитаности у овој нашој суштини постојања... И тако док се теологија усваја вером, филозофија се усваја најдиректнијим сазнањима. Исто тако нећемо прећутати и да филозфија много тога усваја вером... Један руски кнез Сергије Трубецки дао је предивну дефиницију филозофије (најлепшу) називајући је "музиком људског духа"... Биће ово најприкладни опис, иако и симболичан и метафоричан у исти мах... Па као и у музици и у филозофији укључено је све почев од ума, воље, мишљења и најзад до осећања... Хегел ће рећи да је то "наука о апсолутном"...
Постоји и хришћанска филозофија, која подразумева проницање у Божје Тајне у оно божанско, као и њихово прихватање. Зато ће Свети Апостол Павле рећи и упозориће да се "чувамо да нас не зароби празно казивање људско (филозофија људска), већ да памтимо да постоји и мудрост од Бога"... Филозофија Духа насупрот филозофији човека...
Николај Александровић Берђајев (1874-1948) - филозоф, историчар, књижевни критичар. Написао је неколико интересантних радова који претходе оном времену "О Пикасу" 1914 и "Криза уметности" из 1918, као и дела из области филозофије: "Руска идеја", "Филозофија слободног духа", "О назначењу човека", "Дух и реалност"... Поживео је 74 године, а већ са 16 година (1890) био је марксиста, а потом и антиконформиста (конформизам јесте "гледиште по коме оно што је замишљено по нормама нашег мишљења мора одговарати, бити конформно правом бићу ствари"), а касније постаје и православни хришћанин. За време царског режима био је протеран и због тога је покренуо судски спор. Са 43 године (1917) постао је професор Московског универзитета, а чак два пута хапшен од стране бољшевика. Са 48 година (1922) протеран је у Европу. Живео је и умро у Кламару код Париза. Један је од представника руског егзистенцијализма и један од оних који су религиозно-филоофским метода препородили словенски филозофски начин мишљења...
За своје учитеље узима Владимира Сергејевића Соловјева (најпознатијег и најоригиналнијег руског филофоза, вишеструко надареног човека, широког спектра интересовања, страственог изучитеља мистике, грчке филозофије и светоотачке књижевности...) и Хомјакова (онога који је створио појам "саборности"), не делећи до краја њихов концепт филозофије руског свејединства...
Соловјев (1857-1900) почео је као доцент на Московском универзитету, а потом прелази у Петроград. Но тај положај убрзо губи само због једног свог говора који је засметао царизму у Русији и који је проглашен неповољним. Последње године свога живота све до преране смрти у 43-ој години провео је као "приватан научењак". Његови најважнији радови су: "Критика апстрактних принципа" из 1880, "Религиозни основи живота" из 1884 дело које ће у трећем издању 1887 бити названо "Духовни основи живота" и "Оправдање добра" 1897...
Соловјева посматрају веома сродног теозофу и антропозофу Рудолфу Штајнеру, јер се показао као изразити антипоборник материјализма и истакао као позитивиста (позитивизам - филозофски правац "који одриче могућност априорног сазнања и одбацује метафизику, а држи се само чињеница до којих се долази чулним опажањем, и на основу њих одређује односе и законе међу стварима и појавама, као што чине поједине науке, чија само синтеза треба да буде филозофија"). Соловјев је склон идеализму ("управљање својих мисли и дела према неком идеалу; свака филозофија своди све што постоји на мишљење (претставе или уопште на психичке појаве), идентификује га с њиме или чини га зависним од њега, и по којој је, према томе, свет духовне природе"). Соловјев скоро па прихвата Платонове идеје, као и идејну заоставштину великих немачких филозофа склоних идеализму. Но, он не може да се отме утицају који на њега оставља и мистицизам неоплатонизма, па тако Соловјев јесте најтипичнији представник мистичног идеализма код Словена. Тако поред рационалних начела, постоје још и ирационална начела, као и мистична, као и она животна. И ту су филозофија и теологија у тесној спрези вешто увезане, укопчане, где је филозофија и даље одскочна даска за доскок у теолошко небозарје... Он покушава да одгонетне спајање мистично-религиозног знања са науком и филозофијом, а по њему то спајање дарива нам "слободна научна теософија", која је највиши праг сазнања, врх највишег циља и задатка. А Бог као највиша истина (апослутна супстанција и дух, чиста актуалност) познаје се и сазнаје кроз осећања и непосредношћу. И рећи ће да се остварење хришћанства у социјалном и политичком животу остварује као добро и истина. Вероваће у финалну победу добра над лошим (злим), где ће човек бити посредник и копча између небеског, природног и земаљског (човек је нитна која закопчава природу са Божјим апсолутом свејединства). Соловјев је "отац руског софијанства"...
Берђајев одабира романтизам, који ће нешто доцније развити у дубоко мисаони егзистенцијализам. Часопис "Вопроси жизњи" (Животна питања) био је његов часопис, као и часопис многих других, а који је у току 1904-05 заменио "Нови пут"...
Његов пријатељ био је Сергеј Николајевич Булгаков (1871-1944) - религиозни филозоф, у младости познат као социјалиста, а од 1918 и свештеник. Протеран је из Русије исте године кад и Берђајев (1922). Био је члан Државне думе, а 1917 учестује на црквеном Сабору... Но, пошто је Булгаков као филозофски посленик оцењен веома ниско, пријатељ Берђајев узвраћа овим мислима и за њега каже да је то: "Човек интелектуалне културе... руски Ориген у свом моћном стваралаштву... колос мисли". Булгаков је још "модерни руски теолог", по учењу сродан Оригену. "Велики дух, али горд" - како ће мислити Николај Онуфријевић Лоски (1870-1965)... Он је више био за "многојединство субјекта", где "многојединство субјекта једног општег субјекта не значи ништа друго до заједничку природу у многим ипостасима, јединство предикта у многим реченичним деловима при чему га поседује сваки од њих као свој сопствени"...
Булгаков је осуђен јер је говорио о четвртом Божанском лицу - о Божанској Софији. Због овога долази у "сукоб" са православљем, иако ова мисао није изворно његова. А шта је било по среди - упутаће се многи?... "По среди је био у првом реду престиж: кад је постао декан Богословског института у Паризу (1925), почели су приговори који ће у руској цркви грајати десетак година и завршити се осудама Синода Заграничног сабора у Сремским Карловцима и Синода Патријаршије у Москви, али не и у Паризу: митроплотив Евлогије није одобравао неке заиста хетеродоксне ставове Булгаковљеве доктрине али није их ни осудио указом, због тога што они нису имали изгледа да постану опасни и да се развију у јерес, јер Булгаков није имао следбеника - то је једно, а друго: Булгаков их је држао као своје приватно мишљење које није имао намеру да инсталира на место званичног теолошког става"...
И на концу конца, филозофија остаје нешто свеприсутно у свему и свуда, јер означава сву активност свеукупнога Духа, где се највише пита функција душе која се зове разум... И нека не буде схваћено да је филозофија нешто само што се тиче принадлежности разума и ума... Наука се стиче експериментом, проверама, схватањима и хватањем разума у неке категорије (у некакве мреже) и у неке потврде, као и погледе на свеукупан свет и живот... Али има ту и умног сагледавања, созерцања у дубље и садржајније слојеве димензија... Метафизика - оно што се не види, а што итекако утиче на ово наше видљиво... Оно иза физике, мимо физике, преко физике, испод физике... Физика би била оно докле можемо да бацимо поглед и докле можемо да испружимо своје руке, а све иза тога и преко тога што се осећа, а не види јесте иза физике (метафизика)...
Филозофија није та која утврђује чињенице, јер тиме се бави наука. Филозофија би била онај човек који је дошао на обалу језера, који посматра воду, брда, сунце, ослушкује пој птица и који се ту можда осунча, па чак и окупа, али где почиње да поставља широка и општа питања (суштинска)... Наука би сходно томе био онај и онакав човек који долази на ту обалу само да изброји каменчиће (стене или камење)...
Филозфија иде за идејама, а наука тражи чињенице. Филозфија се сусреће са проблемима, отвара их и даје решења, па чак иако су решења била погрешна... Филозофија често сама нанесе проблеме, а некад је склона машти, јер кажу да без маштовитог човека нема ни интелигентног човека...
Нема коментара:
Постави коментар