Петнаестог јануарског дана 1919-е године, незаштићена и онемоћала Роза Луксембург, са својих 48 лета, притерана је од стране војничког слободног корпуса, трпећи при том ударце и поруге, у паклено предворје берлинског хотела "Еден". Ту је била приморана да поднесе све оне псовке на рачун свога јеврејског порекла, али и оно кобније што једну женску природу може да испрати, а то је оптужба за блудничење. Ту је саслушавана и злостављана - вређана, угњетавана унутар објекта са тако рајским реминисценцијама...
А само неколико недеља пре овог кобног дана, ослобођена је пуштањем на слободу и од тог момента видимо је као ону која подржава немачку револуцију (као и сваку другу револуцију). Видимо је као ону која одлучно устаје и против своје партије СПД-а (Социјалистичке партије Немачке)...
А сада је опет видимо као политички изопштену из свега. Уствари, Роза се повукла и заузела дистанцирајуће одстојање од својих некадашњих сабораца, као и од чланства Спартаковог савеза. Њој су управо били мрски сви њихови насилни методи...
На једном споредном улазу у хотел "Еден" ранили су је тешким озледама, ударајући је безочно кундацима својих запетих пушака. Након све те тортуре - убили су је, а њен измучен леш бацили у канал, који је имао улогу некакве одбране. Било је то у зиму 1919-е половином јануара, да би тек о пролећу, у месецу мају, пронашли њен леш.
Ова крвава 1919-е отпочела је још једним убиством у Берлину. Тог истог дана убијен је посланик из редова Социјалдемокартске партије (један од саоснивача ДКП - Немачке комунистичке парије) Карл Либкнехт. Убили су га исти официри, припадници слободног корпуса...
Ова невероватна жена, борац за слободу оних који мисле другачије, родила се 5 марта 1871 године у Замошћу код Љублина, у јеврејској породици, у Галицији, истрчавши тако на позорницу живота, неколико стопа пре времена и пре свих из оног доба, када је све мање разумевања, а тек праштања или слагања...
Ако би и помисли да су овој невероватно усудљивој жени, живота околности ишле под руку или на руку - варате се. Много тога у времену таквих опрезних напрегнутости њој као да је шкодило и однемагало. Прво треба споменути њено порекло, а уз то имала је обољење кука, а на све то - живела је као странкиња у Немачкој, у таквом окружењу где се самосталност жене ни на који начин није подразумевала...
Пошто је Роза била жена испред свог тог времена, успела је да се докопа самога врха немачке социјалдемократије, као и интернационале, па је сходно томе постала веома запажена теоретичарка СПД-а чији су циљеви били револуционарно одважне измене друштва. Иако је била крхка, у куку крта, красила ју је и огромна стравственост. И док је од људи задобијала сву ону сувишну дозу страха, са природом је умела да се повеже у најхармоничнију симбиозу. Из њених писама исписаних са толико поетичности назире се сушта супротност исте оне која је умела оштро да се отисне низ воде полемичних токова и тонова...
У Варшави је завршила гимназију за девојке 1887 и остала је запамћена као прва, иако вазда најмања и најмлађа. Наредне године преко Немачке бежи у Швајцарску, у Цирих, како би баш ту могла да изучава: право, економију, историју, ботанику и зоологију. Један од њених професора у то време Јулиус Волф за њу ће казати да је она најнадаренија ученица и баш код њега она ће и дипломирати. Боравак у Швајцарској донеће јој и познанство са Леом Јогихсом са којим ће се најпре зближити политички, а потом ће та повезаност прерасти у десетогодишњу емотивно љубавну блискост (још тада је жена знала да је за блискост потребна и некаква сродност ума и ту је предњачила)... Иако се ту можда брзоплето понадала да ће постати породична жена и мајка која рађа децу, а што видимо касније да неће бити тако. Таква врста надања за ову жену остаје неиспуњена. Склопиће потом једну врсту формалног брака са Немцем Гиставом Либеком 1898-е у Базелу, али ће се већ након 5 година од њега развести (ко би могао тако упорно активну и вишеструко способну Розу завести). Одмах након тога легално се пресељава у Берлин...
Године 1894 једна је од саоснивача Социјалдемократске партије Пољске и Литваније. Од 1897 трајно је насељена у Немачкој...
Време до првог одласка у затвор 1904-е проводи веома активно унутар политике за коју се определила, а уз то не посустаје ни од свих својих осталих активности, где се потврдила као публициста. Сва њена пријатељства тичу се социјалдемократских кругова, па тако пријатељи су јој Карл Каутски и његова жена Луиза, затим Август Бебел, Франц Меринг (пријатељство ипак треба да вежу и неке додирне склоности, то је и Роза на почетку 20-ог века знала)...
Роза је у више наврата бирана за делегата на конгресима СПД-а, на којима је без треме и страха изговарла сваку своју стамену реч. Ова жена, говорило се онда - поседује оштрину аналитичког разума, радикално размишљање и добру стратегију, а то је посве довољно да се стекне не само велико поштовање и дивљење, већ и да се навуче омраза непријатељске зависти и завера... Њен пријатељ Каутски рећи ће да је она мајстор не само изговорене речи, већ и речи исписане пером. Али они из непријатељског табора, са противничке клупе и супротстављене стране, осетиће жаоку из њених речи и доживеће то као подсмех и поругу, па ће се стога сматрати јако увређеним и повређеним... Мада сва та њена полемичка слова могу бити само до акција и реакција, на сву врсту непријатељства, којом је и сама била притиснута и којој је била изложена као јело на овалу...
Од талентоване студенткиње и доцента у Партијској школи СПД-а у Берлину те 1907-е, постаће убрзо икона читавог једног револуционарног покрета. У теорији дискутовало се тада највише на тему капитализма, па се ондашњи свет заупитао да ли ће све то на овом револуционарном путу нетрагом нестати претворено у праведнији вид друштвеног поретка као што је то обећавајући социјализам... Тако је истакнути теоретичар Едвард Бернштајн то порицао. Клацкалица је вагала између социјалних реформи са једне стране и револуције са друге стране, а где ће превагнути?... Тако имамо две струје унутар СПД-а... Роза са својим серијалом исписаних чланака 1898, стаје на страну револуционара и све време потврђује колико је против цепкања партије и далекосежно сагледава последице тог и таквог страначког цепкања и цепидлачења...
Према идолу покрета као што то беше и сам Карл Маркс заузела је критички став, па тако у свом делу из 1913 "Акумулација капитала" полазећи од Маркса, говори како се из капитализма рађа империјализам и како ће он неизбежно бити трусан са мноштвом насталих криза. Роза је у току тих и таквих криза очекивала велике промене које је подразумевала само револуција.
Њије скривала своје одушевљење руском револуцијом, а у часопису "Напред" излазиле су све њене анализе и извештаји као ударни чланци. Одлази у Варшаву скупа са Леом Јогихсом и на лицу места покреће издавање новина, усред свих тих борби. То ће их коштати хапшења, но после неколико месеци ослободиће их.
Наредне године мирисале су на крваво распламсавање вихора Првог светског рата. И када је рекла позивајући Немце да не подижу оружје на раднике других народа, те 1914-е биће осуђена на годину дана затвора. Одслужила је казну до 1915-е. Због своје оштрине са којом је и даље критиковала без суђења је затворена опет 1916-е и за руску револуцију 1917-е сазнаје унутар затвора. Из Њеног постхумног дела "Руска револуција", види се са колико је оштрине нападала бољшевичку силу на челу са Лењином и одлучно је устала против свих облика терора - Роза која је револуцију ипак подржавала. Није било по њој спорно да се заведу некаква средства која подразумева једна политичка моћ против структура које се опет нису показале добрим и способним. И тако је говорила да треба знати шта прво отклонити, како би се прокрчио пут социјалистичкој привреди и прогресу...
Године 1917-е са Карлом Либкнехтом оснива Спартански савез.
И шта год би ова одлучна жена урадила и исписала, све се схватало као изливање великих демократских начела и тако је наставила да говори како слобода није само за повлашћени слој једне владе, нити за чланове њених партија, ма колико да су они многољудни и бројни. Слобода је по њој само она слобода која подразумева да тај неко ко жели бити слободан - слободан је ако и мисли другачије (да и мисли другачије).
И она лепо примећује како и колико је јавни живот у државама са оивиченом и ограниченом слободом још више ограничен, спутан, осиромашен, шематски и јалов, јер он најпре кроз изопштење демократије затвара све оне изворе из којих треба захватати и црпети сва духовна богатства и прогрес. А многи на концу рекоше да су ово њене јако просветљене речи и далековидост, која јој се у много чему приписује, а чији ехо јечи скоро година 100...
Нема коментара:
Постави коментар