У Паризу су 1920-е излазиле емигрантске дневне руске новине под називом "ПОСЛЕДЊЕ НОВОСТИ", чији оснивач и први издавач беше Голдштајн (московски адвокат, аутор дела "Адвокатски портрети" из 1922, живот окончао самоубиством). Од марта 1921-е ове новине уређује Павел Николајевич Миљуков (члан државне думе трећег и четвртог сазива, истакнути кадет, лидер партије, министар иностраних послова у доба Привремене владе од марта до маја 1917-е; од 1918 постаје емигрант; написао је мемоаре; у Паризу се сусретао и са Коренским, иако је имао непријатна сећања са почетке револуције; захваљујући тим мемоарима сазнајемо какву улогу је одиграла руска масонерија, велика четворка: Каренски, Терешченко, Коновалов и Њекрасов; Миљуков није био члан ове тајне организације, па тако ни припадник неке од ложа)...
Ове новине излазиле су до јуна 1940 (укупно 20 година), када је дана 12-ог изашао и последњи број, а било је то у време доласка немачких оружаних снага у Париз. Сарадници овог листа били су Александар Николајевич Беноа (члан "Света уметности", сликар, сценограф, који је писао дела из области уметности и мемоаре, крајем 20-их година 20-ог века постаје емигрант), Иван Алексејевич Буњин (емигрант од 1920, нобеловац од 1933), Владислав Фелицианович Ходасевич (рођењем Московљанин, Пољак, песник, критичар, први муж Нине Берберове, преводилац; Миљуковљеве новине напушта, када му је исти саопштио да је непотребан; зазирали су од оштрине његовог језика и тешког карактера који је сматран чак непријатним), Алексеј Михајлович Ремизов (емигрант, писац) итд...
Управо тих 30-их година 20-ог века овај лист постизао је тираж од чак 35 хиљада примерака, а недељом је чак имао 10 страница, а од тога 3 до 4 стране биле су посвећене огласима.
Дана 10 јула 1927 године у овим новинама освануло је анонимно писмо насловљено на све "Писце света", а све те речи упутила је група руских писаца, маја 1927, из Русије. Писмо почиње приметном дозом равнодушности са којом су сви тада прошли и пролазили поред напаћеног руског народа, који је у то време "глодао ланце" унутар стравичних казамата тамо где је "затворена реч". И као да су сви заборавили онај руски стваралачки бунар дубине и извор питке воде из кога су узимали и захватали и са кога су се крепили. Ћутала је Европа, ћутао је свеколики свет, док се у Русији "гушила велика књижевност", где је врвела "комунистичка цензура".
И шта је вредело што су сви они хрлили у Русију, г-ђа Дигамел, Лик Диртен (француски писац) и остали, а када су по повратку и даље о свом том мукотрпном стању ћутали. Можда су били незаинтересовани туђом муком и бедом, или пак нису разумели оно што гледају или су гледали у оно што не разумеју...
И зато у писму руски писци кажу: "Тешко нам је кад помислимо да је звук наздрављања бирократским чашама са државним шампањцем којим су у Русији угошћавали стране писце, заглушивао звекет ланаца у које је окована читава наша књижевност и цео руски народ!"... А ко је чуо и ко је о томе хтео да сазна нешто више и то управо тамо где је идеализам схваћен као злочиначки акт према држави?... И зар да чуди што су руски класичари побацани из јавних библиотека. Иста судбина задесиће и филозофе и историчаре који су одбацили материјализам. Ту улогу прочишћивача одиграли су посебни инструктори по налогу својих налогодаваца и тако је сва дечја књижевност до пред револуцију одузета и заплењена. А савременим писцима оваквих идеала не остаје могућност да икада и игде издају своја дела, јер они су "непријатељи и рушиоци савременог друштвеног уређења", па се зато "отпуштају из свих служби и лишавају се свих примања"... Звучи познато, зар не?
Реч писана закована ланцима у казаматима вапи за слободом. Но ово је само прва преграда у том подсмешљивом лавиринту. Сваки рукопис са доласком у штампарију подлеже цензури где се све до танчина прверава и пажљиво чита и стравична јерес била је написати реч Бог великим словом. Цензури су подлагала и дела из области астрономије, хемије, математике, а не само књижевности. Без социјалистичке цензуре није било могуће одштампати ни визит картицу...
Трећа преграда у лавиринту јесу "жичане преграде и вучје јаме". Власт је била та која издаје и даје дозволе како би се објавило ишта у приватном или у државном сектору издаваштва, па тако научна издавачка кућа могла је добити такву дозволу на свега 2 године. То је време тешког добијања дозвола, а приватне издавачке куће готово да не постоје, а ако постоје ретке су. Њихов рад и делатност строго су утврђени правилником и програмом рада који одобрава цензура, па тако издавачи на 6 месеци унапред цензури обелодањују шта ће публиковати, уз то прилажући и подробне биографије аутора. Нико није смео да писне ван тог оквира који зацрта комунистичка цензура и вредно је штампања само оно што доприноси ширењу комунистичког погледа на свет. Све остало, неважно колико талентовано одбачено је као радиоактивно смеће које треба "дубоко сакрити". Ако би исто било нађено неким дојавама или претресима завршавало се прогонима, хапшењима и бруталним убиствима. Тако је професор Николај Иванович Лазаревски (професор међународног права, стрељан у вези са случајме "Тагањцев" августа 1921-е, и то само зато што му је приликом претреса пронађен нацрт Руског устава)...
Но коме је ово било ужасаваујће стање ствари, ко је са свим овим саосећао и зашто се и даље ћутало и да ли је ичија свест потрешена и да ли је ико оваквим начином дешавања био озлојеђен и је ли ико писао некакве прогласе у славу и част заштите људских права?..
Просвећени део света и Европе као да је изабрао да подигне свој глас протеста против страдања Сакоа, Ванцетија и још неких писаца, док их руски новомученици и даље нису занимали...
И зар је Европа требала још да говори: "Ко зна зашто је то добро... или: свака је власт Богом дана или: свака нација има власт по заслузи"... Мало је рећи колико све сурово јечи... И у том буђењу деспотизма, тираније и "трагичне неусаглашености", зна се ко је упозоравао на суноврат у провалију, а ко је опет био дебело наклоњен гомилици око Распућина. Колико глувих, глупих и још више слепих...
Међутим, нема ни саосећања, ни моралне подршке, у мору бораца за некакву слободу и права, јер су још увек навучене тешке маске велике лажи и лицемерја. А шта су могли да учине руски писци, она група којој је остало "једино оружје - перо" сада "истргнуто из руку", док им је "ваздух који дишу - књижевност - отета" и док чаме у казаматима где се затире свака реч... Европа и свет није много марио за голготске напеве руских стваралаца и туђа опомена и страдање нису исто што и властита...
Преживети стравичност једног оваквог искуства, проучавати га, истраживати или пак о њему писати слободно и без притиска, без уцена, не отвара очи онима који живе у назови "слободи"...
Ово писмо упућено је илегалним токовима и прешло је границу и гвоздени зид Русије у нади да ће бити објављено на страницама слободних европских новина. Исписано је у ризику, а његови творци изложии су себе опасностима по живот.
А да ли ће се тај пригушени вапај чути и колико ће одјекнути и да ли ће се неко над дубином исписаних редова поразмислити? Као и Толстој и они су схватили да није могуће ћутати у оваквим истрајавањима...
Па ипак овај апел, овај плач и ламент над самим собом није чуо читав свет, али га је чула емиграција, па је тако у "ПРАВДИ" 23 августа 1927 освануо деманти (очекивано), па је писмо оквалификовано као плагијат, који су исфорсирали емигранти и опет је наглашавано колико су писци у Домовини "срећни и слободни" и да међу њима нема оних који би се на било шта пожалили...
Берберова у својим мемоарима под називом "Курзив је мој" каже: "Мени је сада свеједно да ли је (ово писмо) писао неко из окружења Иванова-Разумника, Чулкова или Волошина у Русији, или неко из окружења Мерешковског, Мељгунова или Петра Струвеа у Паризу. У писму се осећа очајање, због самоубиства Јесењина и Собоља, прогањања Воранског, због процвата часописа "На посту" (На задатку) због гвоздене завесе која се спуштала над Русијом после укидања Непа. Али ако је писмо лажно и ако је "Правда" у праву, онда она заиста представља пророчанску лаж! Као боца бачена у море, када се само сетимо шта је започело за годину две и потрајало пуних четврт века!"...
Иванов-Разумник Васиљевич, био је књижевни критичар и историчар, пријатељ Бјелог и Блока, леви есер, уредник "Скита", 1943 Немци га депортовали у један од немачких логор где умире, у емриграцији му излазе две књиге о стаљинистичком терору над руском интелигенцијом... Чулков Георгиј Иванович песник, писац, неко време Блоков пријатељ... Волошин песник и симболиста, сликар, живописна личност, живео на Криму у Коктебелу где су се окупљали московски песници и песници Петерсбурга: Брјусов, Бјели, Ходасевич, Цветајева, Мандељштам идр... У Русији дуго нису објављивали његову поезију, па су га звали "унутрашњим емигрантом"... Мерешковски Димитрије Сергејевич песник, критичар, прозни и политички писац, мислилац, са даром да предвиди историјске догађаје, истакнути представник руске емиграције, кандидат за Нобелову награду неко време, виско образован, европејац, политички и религиозно остаје нејасан... Мељгунов Сегреј Петрович историчар, активни противник Октобарске револуције, противник Стаљина, није тражио славу, умире у крајњем сиромаштву, а данас се историчари итекако користе његовом интелектуалном заоставштином... Струве Петар Бернгардович, познати кадет и члан Државне думе, економиста, историчар, емигрант, уредник емигрантских периодичних издања, а од 1918-е отишао у десно од Миљукова идр...
На ово није одреаговано ниједан светски писац, ниједан лист или часопис. Није било коментара. Лево орјентисана француска штампа била је на страни "Правде", а десни блок се није много занимао за ту непривлачну тему. Међу писцима емигрантима било је важно да се глас тиранисане књижевне Москве чује иако их нико није чуо, нико није примао, и како им рекоше: "Изгубили сте фабрике и предузећа, банке, текуће рачуне (дакле новац и положај). Ми саучествујемо, али не желимо да имамо посла са вама"...
Онда су Буњин и Константин Дмитријевич Баљмонт (песник симболиста, умро у сиромаштву и заборављен, емигрант од 1920) писали писма француским колегама не би ли заталасали њихову омамљену савест и успавану свест... И колико су само покушавали да та писма објаве у некој "великој" штампи. Успело им је тешком муком тек 12 јануара 1928 да обелодане своја писма у малом периодичном издању "Авенир", а што је опет остало непримећено и незапажено...
Само је једног појединца све занимало. Његово име је Ромен Ролан. Био је то француски писац и пацифиста, који је писао дуге и незанимљиве и немарно исписане сентиментале и старомодне романе, али о коме је левица у Француској имала високо мишљење. За време Првог светског рата преселио се у Швајцарску и тамо живео као "жртва" француског режима. Био је убеђени присталица Стаљина у време московских процеса (француски стаљинисти били су још: Елијар, Арагон, Еленс, Леже и многи многи други)... Био је ожењен Рускињом Кудашевом, некадашњом секретарицом историчара књижевности Петра Когана у Москви. Био је у преписци са Горким. Имао је смешну и жалосну реторику. Био је поштовалац Гандија...
Ролан је прочитао Буњиново и Баљмонтово писмо, а које је уствари био коментар на анонимно московско писмо и тада је дошао на идеју да им својим одговором очита буквицу. Његов одговор објављен је фебруара месеца у месечнику "Ероп" и тада их је упитао зашто тако уништени и жалосни траже утеху и савезништво код "ужасних реакциониста Запада, међу буржоазијом и империјалистима"...
Још им је рекао: "Тајна полиција у Русији је увек била тај стравични отров од кога вену цветови националне душе... Велики умови одлазе у Русију и виде шта се тамо збива... Научници у вашој домовини сада грозничаво раде... У њој је више писаца и читалаца него код нас... И мене је у мојој сопственој земљи мучила цензура... Рану ћемо исцелити прекаљеним гвожђем! Свака власт смрди... Па, ипак човечанство корача напред!... Оно и данас корача напред... За вас, за мене...".
Међутим, Ролану као да све ово би мало, па се обраћа Горком који је у то време боравио у Италији у Соренту, близу Каприја, питајући га притом колико има истине у причи о угњетавању совјетских писаца и да ли је могуће да су у тешком положају баш толико. Часопис "Ероп" доноси одговор који је дао Горки те 1928 и тако се Ролан умирио. Горки ће рећи да су совјестки писци у многоме срећнији од остатка света и да тамо "постоји стотине младих талената, старији писци раде и објављују много више него пре револуције"... Горки ће навести и њихова имена, а већина од њих страдаће убрзо (пре или нешто касније и само 6 са тог списка ликвидирано је 30-их година 20-ог века)...
Горки после овога пише Ролану још један одговог и тамо Баљмонта назива алкохоличарем, но Ролан није хтео да објави ово писмо (објављено је само у СССР-у) мислећи да би то било вређање личности...
"Авенир" покреће анкету међу француским писцима на тему прогона руских писаца, а Бернард Шо је сматрао да је тај прогон престао и да је окончан. Овај часопис нико није читао, имао је лошу продајну моћ и све је опет потонуло у ћутње заборава. "Убио се Мајаковски, и започела је нова ера у совјетској држави, која је потрајала 23 године"...
Француска буржоазија је ликовала дувајући у фанфаре славећи своје победе заузећем "Бастиље", и говорило се: "А шта је нама до свега тога стало, нама, Акакијима Акакијевичима којих има широм света? Шта маримо за све то"...
Берберова је знала да треба живети подношљивим начином живота: "Мене су више гурали и ударали него што сам ја то радила другима. Мене су више издавали него што сам ја друге. Ја сам више помагала другима него што су други мени. И више сам била Анђео него Товија, а кад сам постајала Товија, нисам била свесна ни своје лепоте, ни своје невиности (које, међутим, нисам уопште ценила)"...
Нема коментара:
Постави коментар